obzira

Kažu da čovjek nikada ne oženi onu koju voli. Ne znam, možda sam primitivac, možda vjerujem u nestvarno. Ioako nismo zajedno, ja ne vjerujem u život bez nje. Sve što sam radio, i sve što radim je zbog nje. Ne mogu da zamislim da ću jednog dana oženiti onu koja nije ona. Ne mogu da  zamislim da ću raditi 12 sati, i doći u kuću u kojoj neće biti ona. Znate, ja sam zaista malo primitivan jer ne želim da pričam djeci o tome kako sam jednom volio ženu koju nije njihova majka. Više bih nekako volio da pričam djeci kako sam se bezbroj puta svađao sa njihovom majkom, i da smo bez obzira na to uvijek se vraćali jedno drugome. Volio bih da pričam djeci kako sam pokušavao da zavolim neku drugu ženu, ali da nisam uspio, jer sam u svakoj vidio njihovu majku. Volio bih da ona sluša te priče, kojima trujem sebe i da se na svaku moju glupu rečenicu nasmije i da potvrdi da je bilo tako. Da potvrdi da sam bio kreten, ali da je upravo to zavoljela kod mene. Volio bih da jednog dana priča našoj djeci koliko sam je puta povrijedio, i koliko puta mi je oprostila. Volio bih da zajedno pričamo našoj djeci kako smo u pokušaju da se izgubimo pronašli se. Volio bih da ne skida onaj blesavi osmijeh sa lica. Jer sam upravo to zavolio kod nje. Volio bih da nakon 12 sati rada dođem u kuću u kojoj će biti ona. Da kuća bude u haosu, da ručak ne bude ni u planu, ali da ona bude tu.  Da je uhvatim za ruku, i kažem joj da je možda i bolje što nije ni pokušala da napravi ručak, jer znam da ne zna da kuha. Da je odvedem u kuhinju, da mi dodaje sastojke dok pravim ručak mrtav umoran. Ali sretan. Volio bih da nakon napornog dana legnem sa njom u isti krevet. Da se bezbroj puta svađamo i mirimo pod istim jorganom. Volio bih da moj nov dan započne sa njenim poljupcem. Da me iz svog zagrljaja ne pušta da idem na posao, iako i ona i ja, vrlo dobro znamo da moram ići. Bez obzira koliko mnogo druga žena može da mi ponudi, ja je ne želim. Ja želim svoju malenu savršenu nesavršenost. I ako postoji žena koja nije ona, vjerujte, ja je ne želim. Ja želim samo nju. Jer samo tako moj život bi imao smisla. Vi se ženite za žene koje ne volite, i za žene koje ne vole vas, a ja, ako nemam nju, biram da budem sam.Zauvijek.

Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

Lijepa si.
Lijepa si kakva god da si.
Lijepa si svaki dan.
Lijepa si svaku noc.
Lijepa si bez obzira na tijelo.
Lijepa si bez obzira na lice.
Lijepa si bez sminke.
Lijepa si bez obzira na noge,trbuh,ruke.
Lijepa si bez obzira na zube.
Lijepa si i bas zato ce te neko voljeti.
Zato sto si lijepa bez obzira na sve.
Zapamti: Lijepa si.
—  Idi-ako-hoces

Postoje te glupe ali slatke ljubavi. I nije bitno je li to u srednjoj,na fakultetu ili u kasnim dvadesetima. Neces shvatiti sve dok ne dozivis. I nazivat ces to ludorijom,klisejem.. Kako god. Neces to zvati ljubavlju. Bit ce ti smjesno. Djetinjasto. Sve dok ne dozivis to. I osjetis.
To je ono kad volis nekog bez obzira na sve.
To je ono kad se smijes na najgluplje fore.
To je ono kad blejis u mobitel i ocekujes samo tu poruku.
To je ono sedmo nebo.
To je ona sreca. Blesava. Konstantna.
I neces shvatiti dok to ne dozivis. I pomalo je glupo. Ali je lijepo. To cekaj. Ostalo je nebitno. Ostalo je prolazno. Ovo ne prolazi.

Suština je voleti nekog upravo zbog njegovih nedostataka i mana. Suština je živeti s njim, uprkos svim njegovim dosadnim navikama i ne obraćati pažnju na to što znaš za njih jer ćeš ga zauvek voleti bez obzira na to.
—  Ovaj život od trideset i nešto; Džon Rens
Možda su sve bili krivi ti mjeseci kad sam, iz nekog bezazlenog razloga počela da ostajem do kasno budna, iako sam voljela spavati, prvi je na listi bio za odgovaranje poruke kad bih se probudila ujutro, provociranje s namjerom da se ne razljuti, priče o tetovažama za kojima smo ludjeli, jedan od razloga moje sreće i uspjeha. Dali su to bili krivi mjeseci? Ili? Ili možda oni mjeseci koje sam provela bez njega, lutajući sama, bez njega, bez odgovora na njegovu poruku ujutro, bez provociranja, bez priča o stvarima koje volimo, bez voljom za život..Da li je bilo potrebno otići bez onoga “Zbogom”? Glavom bez obzira ne pitajući se kako ce ta druga osoba i da li će preživjeti? Koji su mjeseci bili krivi? Oni provedeni sa srećom ili oni provedeni sa tugom? Gdje je nestala ta zadnja poruka? Gdje je nestala ta osoba koja me tjerala na smijeh kroz brdo suza?
—  ne-moze-bolje
Oduvek sam te prihvatala takvog kakav jesi. Ti to ne vidiš, ali jesam. Bez obzira na sva probadanja i delove moje nestalne ličnosti koje si poneo sa sobom, ja te prihvatam takvog i ne umem da te mrzim. Suprotnost od ljubavi i nije mržnja, već ravnodušnost. Vidi, znam da si me voleo. Sebično i bezobzirno, ali ipak jesi. Jer si u meni video sebe - kakav se i sebi dopadaš. Svoj odraz u meni je ono što si zavoleo, jer si u meni i meni bio poput grčkog boga.
Vidi, znam da si me voleo. Voleo me i svesno povredjivao, jer sebe voliš više. Jer mene voliš zbog sebe.
Jesi me voleo. Ali to nije bila ljubav.
Vidi, ti i ja smo drugačije učeni. Voleti nekog je mnogo manja stvar od imanja ljubavi sa nekim. Jer, ja sam osećala ljubav. U ljubavi, jedini razlog što nekoga voliš je to što ga voliš i kad nema razloga. Ljubav nije samo to osećanje da voliš nekog, već mešavina sa još nekim vrednostima. Prvenstveno poštovanja. Poštujući tebe kao svoj izbor, ljubavnika, onog koga volim, ljubim, nasmejem i naljutim, raznežim i razbesnim, ja poštujem sebe. Kada bih te izdala, uprljala obraz prevarom i davanjem pažnje nekome ko nisi ti, ne bih te poštovala, i time pokazala da ne poštujem i sebe. Ja iza svojih izbora stojim, a ne pljujem im u lice.
A ti ne.
Vidi, jesi me voleo.
Ali to medju nama nije bila ljubav, jer se tvoj i moj pojam ljubavi ne poklapaju.
Opsesija? Možda.
Posesivnost usled prevelike količine uzburkanih i jakih, neoblikovanih i sirovih emocija? Sigurno.
Ali ljubav ne. Ljubav nismo imali.
Vidi, znam sa si me voleo.
Ali ja tebe nisam.
Meni si ti bio Ljubav.
Sve ono čime si me povredio, možda svesno, možda nesvesno, ja ti opraštam, jer svoj put ne želim da nastavim sa teretom.
Neću ti zaboraviti.
Kada si me slomio, deo mene si poneo sa sobom. Meni nedostaje, a tebe probode ponekad…
Vidi, znam da si me voleo.
Ali ne možeš ti da budeš loš, koliko ja mogu da budem dobra. Nikad ti ništa neću vraćati.
I uvek ću te voleti.
Ali mi više nisi Ljubav.
—  @brownish-ocean-eyes i ja odlučile da ovaj divan tekst podelimo. 
read. read. read!
-Dezintegracija.

Kako ostati na nogama
kada se svet obruši na tebe
Svom svojom silinom i jačinom
Kada se sve počne raspadati
I svaki korak ka napred
te unazadi za tri takva
Kako stajati i ne poviti se
Ne slomiti se

Kako?
Ne znam
Znam samo da,
bez obzira na težinu,
i pokleknuće
Moramo ustati
I nastaviti dalje.

Danas sam tek shvatila koliko sam zapravo drugačija od ostalih djevojaka 😶😶
Ja sam onaj tip djevojke koja će radije na sebe obući obične traperice👖👖 nego suknju,radije ću staviti kratku majicu sa printom cvijeća i nekog lika iz crtića nego majcu gdje će mi grudi biti na “izvolite”. Sada kada razmišljam ne vidim ni svrhu šminkanja. Koliko samo djevojkama prođe vrijeme na šminkanje a na kraju dana će tu istu šminku skinuti sa sebe. Ja sam opet onaj tip djevojke koja će radije subotnju večer provesti kod kuće sa nekom dobrom knjigom,ili ti prošetati po mjesečini🌉🌉,nego se uređivati 2 sata(možda i više) samo da dođem u neki zadimljeni klub gdje nitko već neće moći stajati na nogama a za par sata i ja bi tako izgleda,pa sve ono “uređivanje” kod kuće bacila bi u vjetar,samo da se sviđam napaljenim tinejdžerima.
Jednostavno ne vidim svrhu toga,ali kako se kaže “svaki luđak ima svoje veselje”. Možda to nekoga privlači ali mene ne. Ja ću radije dan provesti sa svojom malom susjedom i pokušavati ju “naučiti igrati nogomet”⚽⚽,te onda otići na sladoled sa njom🍦🍦,nego da “visim” od gostionice do gostionice. Radije ću otići u šetnju u prirodu i slikati zalazak sunca.🌄🌄 Nego da radim čudne face pa to stavljati po društvenim mrežama i brojiti koliko ću imati lajkova. Ja sam onaj tip djevojke koja će višak novca potrošiti na jednu dobru knjigu a ne na šminke ili haljine. Ja sam onaj tip djevojke koja bi više voljela da ju dečko(jednog dana) za godišnjicu odbaci do malog i mirnog restorana na jednu porciju čevapa🍖🍖 nego u luksuzan restoran gdje se neću moći uopće najesti. Voljela bi više da mi umjesto skupog nakita pokloni jednu orhideju💮💮bila bi sasvim sretna. Ja sam takva djevojka koja bi više voljela da dečko po nju dođe s biciklom nego sa autom. Ja sam ona djevojka koja pamti sitnice jer velike stvari se sastaju od sitnica. 🌏🌏
Na kraju ja sam onaj tip​ djevojke koja još vjeruje u romantiku i sretne završetke i vjerujem da u svakom čovjeku ima nešto dobro(samo moraš “to dobro i pronaći)
Možda živim u bajkama (pošto puno čitam,jer tamo nakon par stranica glavni lik dobije sretan kraj i ako na početku uopće nije upućivalo na to) ali ako dobro pogledamo situaciju nama svaki dan predstavlja novu knjigu,jer dan traje samo 24 sata a u ta 24 sata može se svašta dogoditi. A kad taj dan završi dalje sve ovisi o nama,hoćemo li nastaviti pisati istu knjigu sa istim likovima i istom radnjom ili ćemo stavit točku za kraj. Te početi pisati novu knjigu sa novim likovima i novom radnjom. 📖📖
Bez obzira kakve oči imamo na ovaj svijet svako gleda drugačije.👀👀
Sve je na tebi,samo ti znaš kakva si zapravo i nedaj da te netko uvjerava u nešto što ti zapravo nisi.👤👤
Svijet je tvoj,samo ga moraš poželjeti💫💫💫
Svi imamo svoja razmišljanja,osim mrtvaca i luđaka, mrtvaca jer je mrtav a luđak jer je lud😊😊😉😉
I zapamtite nije sramota biti drugačiji, sramota je biti isti☺☺😚😚
—  Samo ja🙋🙋👋👋
Dan zaljubljenih! Izmisljeni dan koji je potpuna glupost.. dan kada “trebamo” pokazati ljubav prema nekoj osobi.. ako nekoga volis voljet ces ga svaki dan,svaki sat i svaku minutu,bez obzira bio to radni dan, vikend, Bozic,dan zaljubljenih, Uskrs, 14.02.,15.07., 21.09., svejedno, ljubav neces pokazati tako sto ces toj osobi kupiti neki poklon ili tako nesto,ljubav ces joj pokazati tako sto ces uvijek biti pokraj te osobe, kada je sretna i kada je tuzna..Pred dan zaljubljenih svi neki romanticni i oni statusi tipa “ko ce mi kupiti nesto?” jadno, totalno jadno,samo zelite poklone i da vam se ljubav dokazuje materijalnim putem, sto reci nego se samo slatko nasmijati i zadrzati misljenje za sebe..
Opasno je to, znaš. Spojiti bivše ljubavnike može biti fatalno, bez obzira koliko godina prođe. Jer strast nije igračka, ona je igrač koji se igra osećajima i moralom, i što je najgore, nikada ne prestaje. A kad se u sve to umeša još i ljubav, povratka nema. Mogu proći godine, može proći milion drugih kroz njihove živote, ali ta ljubav ostaje, čisto da se imaju za šta kajati. I onda upoređuješ svakog sledećeg s njim. Više im ne daješ ni brojeve, nisu više drugi, treći, peti… Samo, sledeći. Nebitni. Jer, nijedan nije on…

Čvrsto je odlučila da ne zaboravi, da se sjeća svake sitnice, i da nikad, baš nikad ne zaboravi, bez obzira koliko bude boljelo.
Jasno je bilo da sam ja prošlost u njenom životu, ali ipak nije htjela da me zaboravi.
Oprosti, ali ne zaboravi.
Njeno životno pravilo.
Znam da me se sjeća samo iz tog razloga, jer ne želi da joj se ponovim.
Ljubav nema ništa s tim…
Već odavno.