obzira

Smeta mi...

Smeta mi što sam sa 20 previše svjesna kako funkcionišu ljudski odnosi, kako funkcioniše “ljubav”. Smeta mi jer neću da završim u prosječnoj vezi sa nekim s kim kao eto mogu živjeti pa je dobar. Neću da se probudim u prosječnom braku jer sam se udala zato što tako to treba, neću da kuham jer sam žena, neću da moram čistiti jer sam se udala pa tako to jbg ide, neću da rađam djecu jer “šta ti je bona, šta bi ti, radije džukelu vodala nego djecu rađala?”, neću ništa jer tako se mora, tako treba, tako to ide i šta će reći narod. Sve ću raditi jer hoću, jer želim, jebe se meni šta ljudi kažu, jebe mi se jer nisu oni ti koji će sa mnom ustajati i sa mnom ići na spavanje, nisu oni ti kojima se treba sviđati kako ja živim. Realno ja sam ta koja se sa sobom budi i koja mora živjeti sama sa sobom i svojim odlukama bez obzira s kim budem dijelila krevet. Jedino me strah što dosta ljudi tako razmišlja ali onda jednostavno zbog umora, iscrpljenosti, nerazuma i shvatanje da ne može bolje, odustanu… odustanu i pristanu na ono što eto tako treba…

Volela bih da sam te znala ranije

mnogo ranije

pre nego što si postao ovo

nedostupno stvorenje

ili bar kad je bilo lakše proći kroz tvoje zidine

kada si još verovao da su ljudi iskreni

i sposobni da vole zauvek

kad se nisi plašio da

celog sebe

nekome daš

sa svom tom slomljenošću

što je kriješ

pogled te odaje

uvek te oda

bez obzira na to koliko jako zalupio vrata

taman kad mi dopustiš da provirim

bol ne možeš da odglumiš


Volela bih da sam bila tu

dok si odrastao

da te spasem ovog sveta

ne dopustim ti da postaneš…

ovo

da pobegneš

da se kriješ

povređuješ da te ne bi ponovo povredili


Volela bih da sam te znala ranije

da si i sada takav kao što si bio nekad,

jer ja sam od onih glupača

koje uvek vide najbolje u ljudima

vole ih zbog toga

bez obzira na rane koje im

iznova

i iznova

zadaju

i čekaju

One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

Sve na svijetu bi dala da sam samo malo hrabrija i da imam malo manje ponosa.
Onda bi ti se uspjela javiti i na običan dan, a ne samo kad ti je rođendan. Uspjela bi ti reći da mi previše značiš bez obzira koliko je vremena prošlo, da još uvijek poskočim kad vidim tvoje ime na ekranu, a srce mi ubrzano kuca čim te netko spomene.
Samo malo je potrebno, a dok to malo dođe, tko zna tko će doći na tvoje mjesto.
Samo znaj, da nikad njega neću moć voljeti kao što sam jednom tebe.
—  pricam ti o njemu
Lijepa si.
Lijepa si kakva god da si.
Lijepa si svaki dan.
Lijepa si svaku noc.
Lijepa si bez obzira na tijelo.
Lijepa si bez obzira na lice.
Lijepa si bez sminke.
Lijepa si bez obzira na noge,trbuh,ruke.
Lijepa si bez obzira na zube.
Lijepa si i bas zato ce te neko voljeti.
Zato sto si lijepa bez obzira na sve.
Zapamti: Lijepa si.
—  Idi-ako-hoces

Postoje te glupe ali slatke ljubavi. I nije bitno je li to u srednjoj,na fakultetu ili u kasnim dvadesetima. Neces shvatiti sve dok ne dozivis. I nazivat ces to ludorijom,klisejem.. Kako god. Neces to zvati ljubavlju. Bit ce ti smjesno. Djetinjasto. Sve dok ne dozivis to. I osjetis.
To je ono kad volis nekog bez obzira na sve.
To je ono kad se smijes na najgluplje fore.
To je ono kad blejis u mobitel i ocekujes samo tu poruku.
To je ono sedmo nebo.
To je ona sreca. Blesava. Konstantna.
I neces shvatiti dok to ne dozivis. I pomalo je glupo. Ali je lijepo. To cekaj. Ostalo je nebitno. Ostalo je prolazno. Ovo ne prolazi.

Ne znam kad smo pre došli u te godine kada se mnogi moji prijatelji i poznanici venčavaju i rađaju decu. I normativno, svako od njih će jednog momenta upreti prstom u tebe i reći - Ti si sledeća. Niko od njih ne prihvata moje - Ne želim brak, kao odgovor.
“Želiš, želiš”, tvrde, “shvatićeš već.”
Uveravam ih da ne želim, da parče papira neće promeniti ništa u mom životu, a istina je da se plašim da će obično parče papira sa par reči i potpisa uništiti sve.
Kako da im kažem da ne želim brak, jer sve što su moji roditelji radili tokom mog odrastanja bilo je da viču jedno na drugo i prete jedno drugom da će tražiti razvod. Godinama već ne spavaju u istom krevetu, ne ljube se, dođavola retko kada su i na istom spratu.
Kako da im kažem da ne želim brak, jer moja ujna nikad ništa ne sme da kaže. Ni suprugu, ni ćerkama, nikome… zato što je previše puta dobila batine o kojima svi ćute. Nije smotana, nije pala. Svi znaju, slušaju, nekad i prisustvuju tome i niko ništa ne čini. “To kao tako treba. U braku su, njihova je stvar. Ćuti.”
Kako da im kažem da ne želim brak jer je moj tečo jednog dana samo saopštio tetki da ima drugu ženu. Svog sina je obišao jednom, dva puta. Pare im nikad nije davao, papire za razvod joj nikada nije potpisao.
Kako da im kažem da ne želim brak jer je drugaričina mama konačno skupila hrabrosti da ode od muža koji je godinama psihički zlostavlja da bi, godinu kasnije, shvatila da ipak ne može da podnese samoću i vratila mu se. Vratila se njegovom vikanju, sebičluku, pretnjama da će se ubiti kad nije po njegovom..
Kako da im kažem da ne želim brak jer znam ženu koja za svaki dinar mora mužu da položi račun, bez obzira na to čije su pare. Ona previše troši, deci kupuje da jedu, sebe godinama nije počastila ničim. On puši dve pakle cigare dnevno, vozika se kolima kao tinejdžer i štedi pare.
Kako da im kažem da ne želim brak, jer ne umem ja da “ćutim i trpim”, kao što me savetuje moja nana.
Kako da im kažem da ne želim brak i da me baš briga iako ostanem sama. Neka vama vaše lažne sreće, ja ću svoju sama stvoriti.

Možda su sve bili krivi ti mjeseci kad sam, iz nekog bezazlenog razloga počela da ostajem do kasno budna, iako sam voljela spavati, prvi je na listi bio za odgovaranje poruke kad bih se probudila ujutro, provociranje s namjerom da se ne razljuti, priče o tetovažama za kojima smo ludjeli, jedan od razloga moje sreće i uspjeha. Dali su to bili krivi mjeseci? Ili? Ili možda oni mjeseci koje sam provela bez njega, lutajući sama, bez njega, bez odgovora na njegovu poruku ujutro, bez provociranja, bez priča o stvarima koje volimo, bez voljom za život..Da li je bilo potrebno otići bez onoga “Zbogom”? Glavom bez obzira ne pitajući se kako ce ta druga osoba i da li će preživjeti? Koji su mjeseci bili krivi? Oni provedeni sa srećom ili oni provedeni sa tugom? Gdje je nestala ta zadnja poruka? Gdje je nestala ta osoba koja me tjerala na smijeh kroz brdo suza?
—  ne-moze-bolje
Oduvek sam te prihvatala takvog kakav jesi. Ti to ne vidiš, ali jesam. Bez obzira na sva probadanja i delove moje nestalne ličnosti koje si poneo sa sobom, ja te prihvatam takvog i ne umem da te mrzim. Suprotnost od ljubavi i nije mržnja, već ravnodušnost. Vidi, znam da si me voleo. Sebično i bezobzirno, ali ipak jesi. Jer si u meni video sebe - kakav se i sebi dopadaš. Svoj odraz u meni je ono što si zavoleo, jer si u meni i meni bio poput grčkog boga.
Vidi, znam da si me voleo. Voleo me i svesno povredjivao, jer sebe voliš više. Jer mene voliš zbog sebe.
Jesi me voleo. Ali to nije bila ljubav.
Vidi, ti i ja smo drugačije učeni. Voleti nekog je mnogo manja stvar od imanja ljubavi sa nekim. Jer, ja sam osećala ljubav. U ljubavi, jedini razlog što nekoga voliš je to što ga voliš i kad nema razloga. Ljubav nije samo to osećanje da voliš nekog, već mešavina sa još nekim vrednostima. Prvenstveno poštovanja. Poštujući tebe kao svoj izbor, ljubavnika, onog koga volim, ljubim, nasmejem i naljutim, raznežim i razbesnim, ja poštujem sebe. Kada bih te izdala, uprljala obraz prevarom i davanjem pažnje nekome ko nisi ti, ne bih te poštovala, i time pokazala da ne poštujem i sebe. Ja iza svojih izbora stojim, a ne pljujem im u lice.
A ti ne.
Vidi, jesi me voleo.
Ali to medju nama nije bila ljubav, jer se tvoj i moj pojam ljubavi ne poklapaju.
Opsesija? Možda.
Posesivnost usled prevelike količine uzburkanih i jakih, neoblikovanih i sirovih emocija? Sigurno.
Ali ljubav ne. Ljubav nismo imali.
Vidi, znam sa si me voleo.
Ali ja tebe nisam.
Meni si ti bio Ljubav.
Sve ono čime si me povredio, možda svesno, možda nesvesno, ja ti opraštam, jer svoj put ne želim da nastavim sa teretom.
Neću ti zaboraviti.
Kada si me slomio, deo mene si poneo sa sobom. Meni nedostaje, a tebe probode ponekad…
Vidi, znam da si me voleo.
Ali ne možeš ti da budeš loš, koliko ja mogu da budem dobra. Nikad ti ništa neću vraćati.
I uvek ću te voleti.
Ali mi više nisi Ljubav.
—  @brownish-ocean-eyes i ja odlučile da ovaj divan tekst podelimo. 
read. read. read!
-Dezintegracija.
Suština je voleti nekog upravo zbog njegovih nedostataka i mana. Suština je živeti s njim, uprkos svim njegovim dosadnim navikama i ne obraćati pažnju na to što znaš za njih jer ćeš ga zauvek voleti bez obzira na to.
—  Ovaj život od trideset i nešto; Džon Rens
Hercegovka

Ima tome sigurno šest godina, možda i koji mjesec više, kada sam krenuo na fakultet i odlučio da budem inženjer, da drugog puta za mene niti ima niti ga može biti i bez obzira na to što su svi mislili da ću ja to sve lahko i da odlikaš poput mene ne bi smio imati problema ni sa kakvim fakultetom, ja sam već na prvoj godini svima dokazao suprotno pa kehn'o osam od deset predmeta. I dan danas mi ljudi ne vjeruju kad kažem da je za to kriva jedna djevojka.

Nisam dobar u smišljanju lažnih imena, koje god pokušam da stavim uz njen lik, niti joj stoji niti ima smisla, pa mi se sve čini da je vrijeđam tim nezgrapnim imenima – zato ću je prosto zvati Hercegovka. Krenulo je od neke njene prijateljice koju sam spletom okolnosti upoznao, od neke kafe na kojoj smo ni sam ne znam kako, nas troje došli na temu pisanja i knjiga, pa sam se usudio pred njima u kratkim crtama ispričati neku priču na kojoj sam tad radio, dosta lošu, neuredno oblikovanu, sa čudnim tinejdžerskim zapletima i krajem toliko crnim da mi se danas ta priča posebno gadi - ali ona je vidjela nešto u njoj, pa me dugo posmatrala stegnuvši oči poput Korejanke, skupila usne praveći grimasu ljute curice od sedam godina i rekla mi da sam neobičan. Bješe to prva djevojka koja je saznala da sam ja k'o biva nešto pisao i da sam, negdje iza sve te priče o matematici i inženjerstvu, krio ostatke umjetnika kojem ni roditelji ni propala država ne bi dozvolili da studira književnost i time se pokuša baviti. I bješe to baš taj trenutak kad je nešto u meni odlučilo da sam zaljubljen u nju.

Ne znam ni otkud mi na prvoj kafi nasamo, niti kako to da smo odjednom u šetnji Sarajevom. Sva ta sjećanja su mi negdje u magli, ni jedno nije potpuno. Znam samo da sam zurio k'o tele u njene oči i nisam umio sastaviti proširenu rečenicu kad me pita zašto je čudno gledam, pa bih pogled obarao na pod i šutao kamenčiće, trudeći se da što prije počnem neku priču o fakultetu ili ispitima.

Mislim da je uz mene zavoljela Sarajevo, i jedan čudan finski bend za kojeg tada niko osim mene nije znao. Vjerovatno će se po tome i prepoznati u ovoj priči pa pomisliti kako sam tad bio, a izgleda ostao i do danas, običan blesavko i šarlatan, klinac u tijelu muškarca, nijemi sanjar što nikad ne umije reći šta želi niti sebi dozvoljava da posegne za tim i ne daj Bože – bude slobodan.

Nisam puno uspomena sačuvao, zato vam ne mogu ispričati sve što bih želio. Nekako su sagorjele u meni, ili sam ih samo zatrpao drugim djevojkama koje su došle za njom, ubijeđen da je to jedini ispravan način da se čovjek nosi sa neuspjelim ljubavima, ali par je ostalo.

……………………………………………………………………………………………………………………………….

Sjećam se njenih širom otvorenih očiju dok sred Decembra sa tabije prvi put gleda Sarajevo. Jasno je vidim iz profila, kao da je sinoć bilo, dok stoji na zidiću nemoćna pred osmijehom koji joj bježi, gleda dole na moj grad i čini mi se da je sretna. To sam ja napravio, taj osmijeh. Ne pamtim ni put do tabije ni odlazak nazad – imam samo taj trenutak, neprocjenjivo vječan. 

Sjećam se zimskih kafa u Titi, mjestu koje je kasnije postalo moj sentiment, moja hamajlija oko vrata, vječita inspiracija i svijet u kojem je nastala ideja za makar pola stvari koje sam pisao. Sjećam se osmog marta i drugih momaka koji su joj uzimali plave ruže jer je odnekud procurila informacija da to posebno voli, a ja ostao vjeran sebi i pronašao najveću, najkrvaviju crvenu ružu u gradu, sjećam se kako mi je na stanici neka djevojka kroz osmijeh dobacila iz tramvaja: “jel ta ruža za mene, da izađem?”, a ja sav ponosan odmahnuo glavom i produžio ka mjestu na kojem smo se trebali naći, ljut na nju što se usudila i našaliti s nečim tako ozbiljnim. Sjećam se da je trebalo gomila mjeseci da joj kažem šta je ona meni, sjećam se da se ni tad nisam usudio izustiti ono „zaljubljen“, ali sam ispisao toliki tekst da nije mogla postojati dilema, a ona ga nije shvatila ozbiljno.

Sjećam se kako smo sutradan sjedili kraj rijeke a ja se pravio da se jučer ništa nije desilo, da nisam otvorio srce i da je sve uredu, da smo opet drugovi i da je taj moj nedostatak hrabrosti da je poljubim zapravo stvar odluke, nikako kukavičluk. I sjećam se, a ovo vam ne mogu garantovati, možda je neki dio mene to izmislio samo da mi bude lakše da zaboravim, sjećam se da me jednom, kada je prethodni momak prevario, zvala da izađemo i rekla da napokon razumije kome treba da posveti svoje vrijeme. Došla je u nekoj širokoj, lepezastoj suknjici, meni zastao dah dok je koračala prema meni a u glavi se rodila prva zrela šizofrenija kad me zagrlila.

Nakon te noći je nestala, valjda ljuta na mene što ništa nisam pokušao, možda i razočarana jer je očekivala više, a možda je prosto shvatila da sa mnom gubi vrijeme.

Par godina kasnije smo se sreli u jednom šoping centru, razgovarali i popili kafu ali to je bila neka druga ona, ni slična onoj koju pamtim.. jednako lijepa, jednako nasmijana ali se nikako nije uklapala u kalup kojeg je ostavila u meni. Možda sam je tada samo idealizirao a s godinama stavio na tron visoko iznad svih žena koje su mi koračale kroz život, ali mogao bih se zakleti da joj gram čarolije nedostaje…

Hercegovka je bila prva žena kraj koje sam pazio šta govorim, prvi osmijeh na kojem sam intenzivno radio. Činila je da se osjećam većim od ostalih onda kad nisam posebno vjerovao u sebe, a zar je muškarcu potrebno više od toga?