obrazi

Mogłabym Ci powiedzieć wszystkie moje najskrytsze tajemnice, które staram się ukryć nawet przed sobą samą, mogłabym wyznać Ci wszystkie najbardziej wstydliwe uczucia, wyobrażenia i obrazy, albo opowiedzieć Ci czego boję się najbardziej, tak naprawdę najbardziej, powiedzieć Ci co nie daje mi zasnąć i dlaczego nie chcę wstawać rano, mogłabym Ci powiedzieć czego nie chciałabym nigdy zobaczyć na oczy i do czego nie chciałabym wracać, powiedzieć jakie jest moje najbardziej chore marzenie, czego najbardziej potrzebuję.
Pamtit ću te po mirisu i po načinu na koji se smiješ. Sa ili bez nekog posebnog razloga. Pamtit ću te po gustoj kosi u kojoj mi se zapetljavaju prsti i po onom susretu u knjižnici koji ponekad i ne želim pamtiti. Pamtit ću zapetljavanje nogu oko struka i ono čvrsto držanje. Pamtit ću kako volimo ruke jedno drugog i onih nekoliko susreta kada bi ih spajali da i svijetu izgledamo kao par.
Pamtit ću kako me ljubiš, pa mi usnama svijet zavrtiš u glavi i pamtit ću dodire od kojih mi je koža drhtala, a obrazi se rumenili.
Pamtit ću te kao onu ljubav, za koju mrzim kada pitaju, pa skrećem na malo gluplje teme. “Nego, kakvo je vrijeme tamo?”
I divljenje ću pamtiti, ponos koji je u meni plamtio i pratio sve tvoje pothvate.
Pamtit ću brigu u večernjim satima (a ponekad i pred jutro).
“Da, sve je u redu. Doma sam.”
Pamtit ću i kako nismo mi bili pogrešni. “Možda nije pravo vrijeme..”
Pamtit ću kako smo jedno drugo popravljali, od dijelova koje smo imali i trenutak u kojem je smijeh prestao biti glasan.
Pamtit ću zagrljaj koji smiruje, zagrljaj koji voli, zagrljaj koji se nada i onaj koji (se) oprašta. Sve ću zagrljaje pamtiti. Naročito one “želim te zagrliti u sebe”.
Pamtit ću i želju da te izbrišem zbog straha da bez tebe ne znam dalje.
I bijes, razočarenje, nemoć, tugu. I jad, ljubomoru, zavist, povremenu nestvarnu mržnju.
I nakon čitavog jednog života, kada uz nas koji nikada nismo bili pogrešni, i trenutak postane pravi.. Ništa mi neće biti draže nego na tvoj šapat “Pamtiš li?”
..
Šapnuti “Naravno da pamtim.”
—  Jelena Kastaneti
Povratak - godine bez Anje (dio 1/2)

„Život je namještena igra. Kad je mlad, čovjek toga nije svjestan i čak vjeruje da drži sudbinu u svojim rukama. Kasnije, kako godine skidaju iluziju sa očiju, jedna stvar postane jasna: za svakog čovjeka postoje snovi koje će ostvariti i snovi koje će juriti a nikada ih neće stizati.

Moj put me odveo u Norvešku, u potjeru za stvarima u koje sam tada vjerovao. Bilo mi je bitno da postanem gospodin, čovjek čije će ime moji poznanici u Sarajevu izgovarati sa poštovanjem. Nikada nisam bio površni materijalista ali me je djetinjstvo u gradu opustošenom nakon rata oblikovalo tako da sam često želio sitne stvari koje nisam mogao imati. Valjda sam zato toliko jako zagrizao za životom u kojem će najmanji problem biti novac. U tom životu o kojem sam maštao, bio sam poslovan čovjek u odijelu. Vozio sam dobar auto, imao stan na posljednjem spratu novog nebodera, imao važne prijatelje i samo najljepše žene. Mojoj porodici bih obezbijedio lagodan život, majka bi napokon imala sve čega se odricala radi mene a otac bi mogao da odmori. I tako je i bilo, eto. Nisam bio ni u tridesetim, a sve te stvari sam imao. Ostvaren dječački san stajao mi je pred očima ali je u meni i dalje svirala balada. Često bih samog sebe pitao: šta nije uredu, dao sam ti sve što si želio… Tamo unutra nije bilo odgovora. Popunio sam sve prostorije u svom biću, ali je i dalje postojala jedna prazna soba iz koje je izvirala sva moja tuga. Tada sam počeo pisati pjesme. “


-”OK dragi ljudi, hvala vam na slušanju. Sada ćemo napraviti malu pauzu, ja ću za stolom preko puta potpisati par knjiga za one koji to žele. Svi ostali mogu popiti kafu za štandom u ćošku. Aleksandra će biti više nego ljubazna prema vama, sve dok ne flertujete previše. Nastavljamo ubrzo.”

Bio sam umoran. Proteklih deset dana sam proveo u jedanaest različitih gradova… napokon je došao na red Zagreb i nemam pravo da se žalim, prodaja knjige ide dobro i svako čitanje i potpisivanje je prepuno. Ljudi su ljubazni, puni komplimenata za moje pisanje i svako od njih i dalje želi da zna zašto je knjiga završena kako je završena. Jedna djevojka je rekla kako se „Povratak“ i nije mogao drugačije završiti, kako je Saša morao da ode sa te stanice negdje u beskraj i nikada se ne vrati… ali ni ona nije znala o čemu priča. Kako je i mogla, naravno. Jedno je život na Zemlji a drugo život u koricama.

Sjeo sam za stol, zapalio cigaretu i započeo potpisivanje. Tokom godina sam memorisao desetak različitih posveta i jedne te iste vrtim u krug. Samo promijenim ime osobe za koju potpisujem, vještački se nasmiješim pazeći da osmijeh ne bude toliko velik da cigareta ispadne iz usta, i nastavim dalje. Kruto, skoro mehanički radim sve to. Ljudi su često razočarani mojim stavom prema njima ali takvo ponašanje me je počelo dobro prodavati kao misterioznog, često drskog autora kojeg nije briga ni za šta osim za njegove priče. Izašlo je i par članaka na tu temu. Neki su nagađali da je „Povratak“ zapravo priča mog života i da je normalno da sam, nakon jednog takvog kolapsa, postao zatvorena konzerva koja samo generiše riječi. Drugi su pak tvrdili da su godine alkohola i cigareta ubile ono malo duše što je ostalo u meni, a treći kažu da je to gluma zarad marketinka i prodaje knjige. Svi su u pravu i niko nije. Ja sam prosto radio ono što sam osjeaćao. Volio sam pisanje ali ni jedna napisana riječ nije napisana za njih, čitaoce ili novinare. Nije me bilo briga za večeri proze i poezije, za prepotentne autore koji dolaze prije i poslije mene niti za pet hiljada fotografija mjesečno za ove i one magazine, fanove i pisce u pokušaju.

Ja prosto  svoje pisanje nisam smatrao vrijednim pažnje. Nekad sam čak bio toliko sumanut da sam vjerovao da je sve ovo šarada, dogovoreno ismijavanje svih tih ljudi koji glume da me vole i samo čekao kada će pred mene izaći kamera i reći kako se zajebavaju sa mnom. Možda jeto jedan od razloga moje drskosti – bio sam ljut na sve te ljude. Zašto čitate moje gluposti, kad postoji Keruak, de Sad, Džojs i njima slični? Ne znaju, kažu. U mojim riječima osjete iskrenost i dušu i zato mi se uvijek vrate, ma kakav čovjek bio. S vremenom sam ih naučio poštovati ali se svoje drskosti nikada nisam riješio.

Dvadeset minuta i pedeset potpisanih knjiga kasnije, sjeo sam u svoju stolicu na bini i nastavio čitati stranicu na kojoj sam stao.

„Vrijeme je prolazilo a ja pisao sve više. Svaki dan bih se nakon posla vraćao kući, spavao sa djevojkom i onda je ostavljao snenu u krevetu. Stao bih kraj prozora, hvatao svoj omiljeni pogled na more i tako stojeći, naslanjao papire na staklena vrata terase i pisao. Prešao bih na pod pa ponovo pisao. Kasnije na kauč, za stol… Nakon šest mjeseci, nije bilo mjesta u stanu na kojem nisam napisao pjesmu. I niti jedina od tih jebenih gluposti mi se nikad nije svidjela. Frustrirajući se oko riječi na papiru, jedne noći u tri ujutro sam shvatio da sam ostvario pogrešan san. Više od svega želio sam da budem – pisac. Nisam znao ni zašto ni kako, ali u tom jednom nevažnom i ni po čemu posebnom trenu mi je postalo jasno da je ta prostorija koja je prazna u meni, sagrađena kako bi bila popunjena knjigama. Ne knjigama drugih autora, u tome sam nalazio radost ali ne i strast.. Ne – to su morale biti moje riječi. Odjednom me nije bilo briga za novac i bogatstvo, sve bih to dao u zamjenu za moj roman koji će se čitati trideset godina nakon što me ne bude.

Sljedećeg jutra sam ustao i provjeravajući mejlove, našao poziv na svadbu u Sarajevo. Tada sam otkrio i svoj drugi san – Anju.“

Podignuta ruka u publici i skoro nepristojno dobacivanje: „Izvinjavam se, gospodine, smijem li vas prekinuti sa pitanjem?“

-”Smiješ, naravno. I zovi me Saša molim te, ni ja tebe ne mislim persirati.”

-”Uredu, Saša. Ja se zovem Tea, imam petnaest godina i obožavam vaše riječi. Želim samo da vas pitam prije nego nastavite – da li ste ikada oprostili mojoj mami?”

Jeste li ikada dodirnuli utičnicu mokrim prstima? Neopisiv osjećaj, kao da vam kroz svaku venu u tijelu prolazi ledeno hladna voda i paralizuje svaku misao, svaki pokret i svaku drugu funkciju vašeg organizma. Sve što je postajalo u tom trenutku prestaje i sve o čemu možete misliti je – kako da što prije pobjegnete tom osjećaju.

Nešto slično je prošlo mojim tijelom skupa sa riječima te djevojčice. Gledao sam u nju, slabo razaznajući crte lice pošto je sjedila u zadnjim redovima te knjižare i slušao kako mi se krv salijeva u uši. Sve oko nje je utonulo u mrak i kao u halucinacijama, postojali smo samo nas dvoje. Tijela su nam se odjednom primakla i mogao sam je vidjeti jasno kao da je stajala tik ispred mene. Bila je neopisivo mirna, ni jedan jedini mišić na njenom licu se nije zategao. Kao da me pitala nešto prosto poput „koliko imate godina?“.. Zlatno plava kosa vezana u rep, na vrhu glave mašna boje kajsije i obrazi sa rupicama na ivici osmijeha, poput Anjinih. Nema dileme, ta djevojčica mora biti njena.

-„Gospodine, jeste li dobro“, čujem glas koji me doziva kao kroz vodu. „Možda me niste čuli, da vam ponovim pitanje?“

-„Čuo sam te“, rekoh suhog grla i usana. Glas mi je poprimio neku tanku, skoro uplašenu boju i bio sam siguran da cijela sala osjeća ono što i ja osjećam: najčistiju formu straha. 

-„Ne znam ko je tvoja majka a čak i da znam, ne odgovaram na lična pitanja. Danas me možeš pitati samo o knjizi“. Odlučno ustah sa stolice pa prelistah knjigu negdje na tri stotine i neku stranicu. „Sada ću nastaviti ako nemaš ništa protiv“, rekoh i popih par gutljaja vode. Ruke su mi drhtale ali morao sam nastaviti. Svi su, osjećao sam, znali šta se dešava ali ja sam svoju ulogu morao da odigram.

„Život je tako jednostavno postavljen, a opet, svako od nas u njemu pronalazi dovoljno komplikacija i u njima se izgubi. Cigareta je dogorijevala a moje misli sumorno lutale po svim mjestima u Sarajevu koje će mi nedostajati. Nisam im dozvoljavao da idu prema Anji i kada god bi tuda skrenule, bacio bi ih na neki drugi kraj svijeta i pretrpao recitacijama Tomaša u boji nikotina. Tog jutra, tog hladnog Sarajevskog jutra na drvenoj klupi željezničke stanice ja sam znao dvije stvari: prvo, do kraja svog života želim pisati i po mogućnosti živjeti od tih riječi. Ako budem radio išta drugo, izgubit ću razum. To je san koji mogu ostvariti i to je moj smisao u ovom životu. Drugu stvar koju sam znao tog jutra naučila me Anja – da bi čovjek postao pisac, u sebi mora nositi slomljeno srce. Mora izgubiti nešto veliko, nešto toliko veliko da poželi da se zatvori u sobu tamo unutra i dovijeka o tome piše. To nešto za mene je bila - Anja.

Voz je zviždao na  peronu a kondukter upozoravao da je vrijeme da krenu. Potegao sam posljednji dim, pogledao ka Avazovom neboderu pa bacio cigaretu u zrak i zakoračio u voz. Sa prvim nagaženim stepenikom i topotom kotača, postao sam pisac.“

-„Toliko za danas“, rekoh zbunjen i toliko smušen da nisam rekao ni hvala ni doviđenja. Samo sam sklopio knjigu i otišao iza improvizovane pozorice. Zapalio sam cigaretu i sklopljenih očiju sebi u bradu recitovao Pismo Venjički, kada je neko pokucao. Sjena iza staklenih vrata govorila je ono što je moj razum već znao – malena Tea je stajala sa druge strane.

Bože moj, pomislih. Postoji li mjesto na svijetu gdje se čovjek može sakriti od prošlosti?

Umysł kobiet tworzy się w ten sposób z kolejnych osadów pozostawionych przez mężczyzn, którzy je kochali, tak samo jak upodania mężczyzn zachowują w sobie obrazy, powikłane i ułożone jeden na drugim, kobiet, które przeszły przez ich życie, i nieraz okrutne cierpienia, zadane nam przez jakąś kobietę, stają się źródłem miłości w innej kobiecie, i jej nieszczęścia.
—  “Klimaty” André Maurois
Wiesz tak sobie leżę na podłodze i patrzę w sufit, jest takim moim osobistym niebem, na którym niczym w filmie przewijają się obrazy minionych zdarzeń.
Wiesz tak najbardziej to lubię przewijać te obrazy,cofać się do momentu kiedy były “tu i teraz”, kiedy to wszystko dawało szczęście, ale takie, którego nie sposób opisać, można je jedynie poczuć. Ale wiesz to takie szczęście, które uderza Cię z całą siłą i totalnie obezwładnia.
Wiesz tak sobie leżąc myślę o tym,że lubię tak od czasu do czasu się cofnąć i pouśmiechać do wspomnień.
Pod takim niebem o wiele spokojniej się zasypia.

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.

Nasza historia podzielona na rozdziały, na rozkazy
I czytam jakbym nie wiedział co później się zdarzy to wszystko już parzy
Nie pytaj mnie dlaczego już lepiej mnie zabij zamiat imienia na napisz “chłopak który marzył”
A na twarzy pozostaną tylko łzy a na ścianach krew i wyblakle obrazy
Każdy z nas się zmienia, nie chowam urazy Nic nie prowadzi dopełnienia wszędzie fałszywe drogowskazy
—  Cichy 2017
A jak ktoś już wie, czego chce, to się boi do tego przyznać, bo jeszcze się ktoś obrazi. Albo się wstydzi przyznać, czego chce, przed samym sobą. Bo, na przykład, jakaś laska nie chce wyznać, że jeśli chodzi o jej życiowe aspiracje, to ona chce mieć męża. Trójkę dzieci i ciasto w piekarniku. Ale jej głupio, choć niesłusznie. Bądź na odwrót, ona nie chce mieć męża, tylko chce wyjść za pracę i od rana do nocy pieścić się z Excelem ku chwale rosnących słupków korporacji. A tego już, jej zdaniem, nie wypada powiedzieć, bo wyjdzie na bezduszną sukę. Nikomu nie kłamiemy tak dobrze, jak sobie.
—  Pokolenie Ikea 
To wyglądało tak:
Na początku byłam w szoku,
Serce waliło mi tak szybko że pojedyncze skurcze komór i przedsionków pokrywały się ze sobą.
Potem uświadomiłam sobie, że już nigdy nie będziemy i nie możemy być razem nawet gdybym tego chciała.
Następnie położyłam się na podłodze i wstrząsy zaczęły poruszać wszystkimi moimi mięśniami. Przewracałam się z boku na bok,
trzęsłam się cały czas, a łzy wypływały mi z oczu jednolitym strumieniem. Mówiłam sobie że powinnam przestać, TERAZ, nie rozumiałam czemu tak reaguję.
Wtedy bezgłośny krzyk agonii wydobył się z moich warg. Zacisnęłam oczy z całych sił i za wszelką cenę starałam się nie wypuścić z nich nawet pojedynczego tchnienia, żeby nikt nie usłyszał, żeby nie zobaczyli mojego upadku.
Powoli przestawało…
Obrazy tego co zrobiłeś, co zrobiłeś mi z nią i ukrywałeś przez te kilka dni, napływały nieproszone do mojej głowy.
A ja mogłam tylko drżeć i drżeć dalej znów.
I tak przez kilka godzin.
Nie mogłam cofnąć czasu, nie mogłam zrobić nic.
—  totasuka
Czasem musisz bardzo mocno zapakować swój ból i obwiązać go sznurkiem, jak paczkę. Po prostu po to, by móc dalej żyć. A więc zakładam gruby opatrunek na moje cierpienie jak na złamaną rękę.(…) Później, gdy minie trochę czasu, będę może mogła tego dotknąć tak, żeby nie sprawiało bólu.
—  Roma Ligocka “Róża. Obrazy i słowa”