novoj

,,a tebe sam volio’’

,,Da čovek ne poveruje’’- govori dok joj igraju grudi. Smeši se, zatim raširi ruke i one se nađoše oko mog vrata. Ja mlitavim rukama jedva uspem da je zagrlim. ,,Baš’’- je sve što uspevam da izgovorim. ,,Posle koliko godina?’’- pita. ,,Ne znam’’- kažem, a dobili biste kada biste se kladili da znam u dan da vam kažem koliko je prošlo. Poziva me da prošetamo po parku, ja pristajem, toliko željan njenog prisustva i toliko užasnut istim. Govori mi o svojoj novoj ideji koju treba da prezentuje na poslu, o tome kako je bilo u Italiji (nekada smo zajedno maštali da šetamo tim ulicama), govori i govori, dotakne se i politike i starih dana. Odgovaram joj nekako, pristojno, onoliko koliko mogu. Njeno prisustvo mi i dalje muti um. Zaboravljam da dišem. ,,Zašto si došla?’’- napokon pitam. ,,Ne znam. Samo sam rezervisala kartu i sela u avion. Pokušavala sam da razumem, gledajući iz onog sna u nebesima. Samo sam došla. Ne, nisam sigurna da li sam želela da te vidim ili je to stara navika, ali znala sam da ćeš biti ovde. Nešto me povuklo. Znaš onako, prosto te povuče. Tamo gde nešto zna da ćeš biti srećan’’- brzo izgovara, baš kao ranije. Smešim joj se i gledam je. Mogla bi da me pita zašto ja nikada nisam otišao, ali je oduvek grlila moje demone bolje nego ja. ,,A zašto si otišla?’’ Ćuti. Njene setne oči me gledaju, stari sjaj se nazire. ,,Tako je trebalo da bude’’- i i ona i ja smo svesni da je to najgluplji odgovor na svetu. Ali neka je, ionako bi me bolelo da kaže bilo šta drugo. Dobro, svakako me boli, ali ajde sad.. Nastavljamo da šetamo i kao da osećam svaku našu staru stopu urezanu u ovaj grad. Na kraju, ona ljubi moj obraz i govori mi da nije želela da odnese išta sa sobom, te je tako ostavila mene. Srce, koje mi je i onako u komadima, napukne još koji put. ,,Gdje je ta kap što je prelila čašu, što te naterala da odneseš, sve što sam volio, a tebe sam volio’’, citiram joj stihove moje omiljene pesme. ,,Dobro je da je u prošlom vremenu’’- ćutimo. Vidim joj leđa i znam, nikada je više neću videti. U tom velikom praznom razgovoru završila se naša ljubav, koja je postojala i u svoj našoj razdvojenosti. Dve nedelje kasnije, sedam u avion.  Eto, onako. Daleko. Nekim drugim ljubavima. Mora da ih ima, zar ne? instagram: obecao_si, Sanja Mitrović

Fališ ,možda nekad i previše.. Dođeš ponekad u san.. Tako stvarno izgledaš da se ne bi nikada budio.. Samo bih bio tu ,gnjavio tvoje slatke obraze dok se ti ne bi obazirala, samo bi se slatko smješkala i kezila svoje zubiće.. Znam da ne bi razumjela niti jednu riječ što pišem  ,znam da ne možeš to shvatiti.. Bila si tako sićušna kada sam te uzeo prvi put u naručje.. Osjećao sam se tako ispunjeno jer sam nosio nešto posebno.. Vec prve mjesece svog života ispunjavala si osmijehom.. Kao da si znala da si u sigurnim rukama.. Kada si se rodila ostala si sama.. Kažu da si plakala neprestano ,kao i svako dijete.. Ali taj plač je bio nešto mnogo gore i drugačije.. Ostavili su te oni koji nemaju srca.. Ali su ostavili ono sto ce citav zivot traziti u necemu drugom ali nece to naci.. Dom  je ostao jedina nada.. Kao za svako siroce to je bilo tako.. Ostala je nada da ce ti neko pruziti svoj topli dom ,i da ce plač zamijeniti puno ljepšim stvarima.. Prvi put kad si stisla svoju “majku” rekla je da si je tako čvrsto držala da si uspjela da joj ostavis trag na njenim rukama sa svojim nokticima .. A tvoje plave uplakane oci su trazile srecu ..Odlucila je da te nikad više ne pusti.. Rekoše da su vas u domu jedva stizali i presvuci po par dana.. Pa si imala male ospice od sve te muke.. Novi dom i novi život se rodio za tebe.. Spavala si skoro citav dan u svojoj novoj kuci ,novom krevetcu ,igrackama iznad tebe.. Svemu onom sto trebas i zasluzujes da imas.. Dok si prije toga gledala u bijele zidove i cekala necije narucje .. Prosla si ti puno Dalila i ako ti to ne znas.. Sigurno i bolje da ostane tako i ako ces mozda morati znati sve to jednoga dana.. Držim te tako i gledam.. Pomislim koji roditelj moze ostaviti svoje dijete.. Kako moze pogledati te oci a da ne ostane ravnodusan.. Kako mozes ostaviti to malo bice samo u ovom okrutnom svijetu.. Tako si brzo rasla.. Plakala bi samo kada bi bila gladna.. A poslije svake flasice tvoj bi osmijeh krasio sve oko tebe.. Bila si tako zahvalna i ako jos nisi shvatala svijet oko sebe.. Iz dana u dan bila si sve ljepša.. Slatki obrazi su postali rumeni.. A ti si vec pocela da pužeš.. Tako si bila sretna.. Tako brzo si htjela da prohodaš.. Koliko si samo voljela svoju tetu..Koliko je ona voljela tebe.. Osjecala si se tako sigurno uz nju.. Dok te je ona gledala kao svoje dijete.. Vidjela u tebi sto niko drugi nije.. Bili ste kao jedno.. Ona ti je isla u susret svakim danom dok si ti nju nestrpljivo cekala.. Dani su prolazili tako brzo.. Svaki trenutak s tobom je bio neprocjenjiv.. Skoro svaki dan me je poceo buditi tvoj slatki plač u mom stanu.. Bilo mi je tako drago sto si uljepsavala moj zivot.. Tako lijepo gledati te kako rastes ,kako ucis nove stvari.. Ucila si brzo i bezbrizno.. Osjecala si se sigurno.. Voljela si sve oko sebe.. A svi oko tebe nisu mogli zamisliti dan bez tebe.. Koliko su te samo voljeli.. Pocela si polahko da ustajes na svoje nogice.. Boreci se ostalim predmetima u kuci drzala bi se za svaki dio koji bi ti došao pod rukice.. Padala si se i dizala.. Uvijek bi s osmijehom sve radila.. Osmijeh je bio tvoja snaga.. Prve rijeci si pocela da izgovaras.. Instikt djeteta i majke.. One koje joj pruza svaki dan sve i daje za nju svaki djelic sebe.. Pa tako ti svoju tetu nazva “mamom”.. Sigurno je da ti je falila ona.. Majka.. Jedna rijec bezbroj znacenja.. Tvoja teta ti je pruzala sve ono sto bi svaka majka pruzala svome djetetu.. Ti si to osjetila i ako si bila malena beba.. Proslo je malo vise od dvije godine od kako te nisam vidio.. Dvije duge godine a ti si postala prava djevojcica zlatne kose i nebesko plavih ociju.. Nedostajes.. Tvoje skakanje po glavi da me probudis i da ti upalim laptop .. Nedostaje mi jedna duga setnja s tobom i jedan park da te neprestano gledam kako se igras.. Nedostaje mi da jos jednom zovnes “Jaje” (Hare)..i svoju tetu “Mia”.. Samo se nadam da si sretna.. I zelim da si sretna zauvijek..a meni ostaje nada da cu te jednog dana zagrliti ,poljubiti.. Tu si uvijek u srcu ..u snovima to mi niko ne moze zabraniti.. Lilo moja.
Volim praznike, ali iskreno, ovoj Novoj godini se i ne radujem baš kao i svakoj prethodnoj. Čak štaviše ne radujem se uopšte. Bojim se ponoći, bojim se samoće u tom trenutku, iako ću biti okružena raznim ljudima, kojima baš ne želim da budem okružena. Nije da ne želim, nisu oni loši, ali fali im nešto. Da budem precizna- neko. Bojim se suza koje ću sigurno proliti kao i svake godine, ali ovoga puta ne radosnica. Bojim se svih tih lažnih zagrljaja, i čežnje za onim pravim. Bojim se sebe. Bojim se kakva mogu da budem, bojim se da im svima upropastim doček. Verovatno, očigledno, sigurno ne zaslužujem bolje. Nije mi suđeno da pobegnem od svega toga, i budem kod koga pripadam, jer taj neko ipak pripada nekom drugom.Bojim se takvog početka godine.

Ne, nismo se mi voleli. Mi smo se samo željeli. Onako opsesivno nezrelo, kao što dete mašta o novoj igrački. Gledali, sa onom tugom u očima, kako se gleda samo ono što je nemoguće posedovati. Ne poričem, da smo se katkad gledali, često želeli, ali ponavljam nikada se nismo voleli. Nismo se čak ni slagali. Ne funkcionišemo u dvoje, ali pusta želja nas izjeda. Eh, to smo ti i ja… Nikada zajedno, a uvek tako idealno loši, jedno za drugo.

To je bio taj dan. Najlepši dan u novoj godini, i takodje najgori dan u mom životu. Ironično zar ne? Dve rečenice, ‘Srećno nam godinu dana’ I 'poljubio sam drugu’ su bile izgovorene te iste večeri. Gledala sam sebe u najnesrećnijem ljubavnom filmu

Dz

Mnoge djevojke neće ovaj dan proslaviti sa onim koga vole, one će osjetiti jaču usamljenost jer je, danas dan ljubavi, a one ne mogu biti voljene. Dan iznad svih dana u godini, poznat kao Valentinovo, stjerat će ih u zadnji kraj kreveta na jastuk koji će upiti bezbroj njihovih suza. Sve zato što nisu voljene. Umjesto da im se srce poveća od ljubavi, njihovo će se rasuti na komade. Neka djevojka će vjerovatno osjetiti trnce strasnog poljupca i nasmijana otići kući sa buketom mirisnih crvenih ruža, a neka će se pitati zašto nije bila dovoljno dobra za njegovu ljubav. Jedna djevojka će vjerovatno trošiti suze na nekog dečka dok on bira parfem svojoj novoj djevojci koji će vjerovatno ona pokloniti nekoj svojoj drugarici, jer to nije jedan iz njene kolekcije skupih parfema. Druga djevojka će dobiti velikog medu koji će joj služiti kao priča da ima najboljeg dečka na svijetu. Stotinu djevojaka će se oraspoložiti kada vide divan gest svoje voljene osobe, dok će više od stotinu njih same zapaliti svijeću i ugasiti je suzama.
A ljubav koja je u meni večeras neće biti proslavljena ni u restoranu, ni u kafiću, pa čak ni na betonu posutom laticama crvenih ruža, jer postoji milion razloga zašto je prekinuta. Neće biti spomenuta nikome jer postoji nešto o čemu mora da se šuti. Nema razloga da se priča o nečemu što je davno stalo, a još uvijek traje. Ja nisam stavila tačku na ovu ljubav. Osuđena sam na nju, vječno. Moji dlanovi večeras neće mirisati na ruže, niti ću osjetiti slast čokoladne bombonice na usnama. A nije to ni bitno, ma ni najmanje. Ne žalim za kupljenim stvarčicama koje baš i ne znače koliko bi snažan zagrljaj značio. Žalim ove moje usne željne poljubaca, žalim svoje naručje prazno bez njegovih zagrljaja, žalim srce napuklo kao zid, a zazidano teškim kamenom da se niko ne usudi nikad više ni da proviri. I dok se jutrom umivam od snova punih ove ljubavi, pitam se da li će ikada doći i voljeti nesebično, davati koliko uzima i raditi jednom u životu kako mu srce govori. I to 365, odnosno 366 dana u godini, a ne samo ovaj jedan…
—  slatkicahh
Priznaj da ne možeš da prestaneš da misliš na njega. Razmišljaš o tome kako okreće cigaretu u novoj paklici za sreću i trlja bradu kad je napet. Razmišljaš o tome kako želiš da mu dodirneš ožiljak iznad obrve ili pređeš preko krivudave vene koja mu se spušta podlakticom sve do ručnog zgloba…
—  Aleksandra Poter - Luda ljubav