njim

queerlifeadvice.tumblr.com
multilingual pronouns list

hi! so the mods here at qla have decided that since not all our readers are native english speakers, it would be in everyone’s best interests to start a collection of gender-neutral pronouns across all languages. if you don’t see your language or pronouns on the list (within reason, for accessibility purposes we can’t include every english variant of a pronoun), please let us know and include conjugations if possible! thank you!

for further expansions on grammar you can check the posts in the pronoun project tag:)

arabic ( عربي )

  • هما (they, originally dual, can work as a neutral singular third person)
  • انتما  (second person dual)

bulgarian (български език)

  • те/тях/техен/им (generally used for a group of people, could be used as singular as in “they”)
  • то/него/негово/му (means “it”, informal)

chinese (中文)

  • mandarin/普通话:  他 or 她 (tā) - only the pronunciation is gender-neutral unfortunately, the characters are gendered
  • cantonese/广州话: 佢 (keoi5/keúih) - them/him/her/it
  • 它 - also tā, but means “it”. ask before using as it could be derogatory
  • 牠 - ta1, used for non-human animals
  • add 們 (men) to either for plural, add 的 (de) to make it possessive
  • 那个人 (simplified) 那個人 (traditional) (na4ge4ren2- that person) and 这个人 (simplified) 這個人 (traditional) (zhe4ge4ren2- this person)

czech/čeština

  • onikání, which was used in the past as gender-neutral pronoun when refering to someone of lesser status. it’s oni/je/jejich/se they/them/their/themself and the use is: Oni jsou moc milým člověkem. - They are a very nice person.

danish/dansk

  • de/dem/deres
  • hen/hen/hens

dutch/nederlands

  • zij/hen/hun
  • ze/hun/ze - (note: literal translation of they, but ze is often used as “she”)

english

  • they/them/theirs
  • ze/zem/zeirs
  • xe/xem/xeirs (xyr)
  • hir/hirs/hirself
  • spivak: e/em/eir

esperanto

  • ri
  • Ŝli - combination of he/she, generally used like “they” in english

estonian/eesti keel

  • tema/teda/tema (formal)
  • ta/teda/tema

farsi

  • او

finnish/suomen kieli

  • se/sen (means it, informal)
  • hän/hänen (formal)

french/le français

  • ol/mo - ex: ol s’appelle Bidule et c’est mo pote.
  • ille (referring to oneself), ceulle (referring to someone else)
  • eux (sometimes used as a subject-position instead of object-position)

georgian/kartuli/ქართული

  • ის / იმან / იმის (is / iman / imis) = they / them / their

german/deutsch

  • xier/xieser/dier
  • xier/xies/xiem/xien
  • sie_er
  • er_sie
  • sier
  • es
  • sie_r
  • si_er
  • x
  • sie*
  • er*

greek/ελληνικά

  • αυτοί / εκείνοι ( are these the ones that mean it?? let me know so i can take them down)
  • αυτ@, εκείν@ (singular) φίλ@ς (plural) - not pronounceable, good for writing though

hebrew/’lvrit/עִבְרִית

  • there aren’t actually any gender neutral pronouns in hebrew sadly. the first set is all male pronouns and the second one is all female. like the word ze (זה) is male for ‘it’ and it has a female form which is ‘zo’ (זו). atzmam (עצמם) is plural male (but it is used sometimes as neutral tbh). also the second set is only female pronouns for she, her, hers and herself

    also about the plurals, you need to add either ם or ן to make these words plural either in a male or female form,  like the plural words aren’t actual words it needs to be עצמם\שלהם\אותם\הם and it’s the male form you just need to replace it with ן to make it female but people use these as gender neutral pretty often because that’s the closest you would get

icelandic/islenska

  • hín/hín/híni/híns
  • hé/hé/hé/hés
  • það - equivalent of “it”, ask before using, could be derogatory
  • hán/hán/háni/háns - mix of binary pronouns
  • when referring to an individual of an unspecified gender, use viðkomandi instead of hann/hún

ilokano/Ti Pagsasao nga Iloko

  • isuna (singular they), na (singular their), kaniana/kenkuana (singular theirs), isuda (plural they), da (plural their), kaniada/kadakuwada (plural theirs)

indonesian/bahasa indonesia

  • dia (third person singular), mereka (third person plural)

irish/gaeilge

  • sibh/siad

italian

  • ????

latvian/latviešu valoda/lettish

  • viņi/viņu/viņiem

lithuanian/lietuvių kalba

  • Jie/Jų/Jiems/Juos/Jais/Juose

malay/bahasa melayu/bahasa malaysia

  • dia

michif

  • wiya

norwegian/norsk

  • dem/dem/deres
  • hen/hen(henom)/hens(henoms)
  • hin/hin/hins
  • sir/sir/sirs

portuguese/lingua portuguesa/português

  • el@/del@
  • elx/delx
  • elæ/delæ

punjabi

  • all pronouns are neutral (he/she: “uha usa” or ਉਹ ਉਸ; him/her: “usa” or “usanū” which is ਉਸ or ਉਸਨੂੰ; his/hers: “usadā” or ਉਸਦਾ). also, the pronouns “he” & “she” in english both translate to “vah” (वह) in hindi. however, the rest of the pronouns are gendered. verbs are also generally gendered.

russian/ру́сский язы́к

  •  ох/ех/ех/ем/их/ниx

slovak/slovenský jazyk

  • oni/nich/im/ich/nimi

slovenian/slovenščina

  • oni/z njimi/njim (they/with them/to them). Now if you want to say: I want to help them - you don’t use ‘njim’ but ‘jim’. (Želim jim pomagati; Pomagati jim želim.)

spanish/español/castilano/castellano

  • Pronouns that can be written and pronounced:

    • Ella/la/-a (binary feminine): “Ella es la niña linda”
    • Él/el/-o (binary masculine): “Él es el niño lindo”
    • Elle/le/-e (neutral): “Elle es le niñe linde”
    • Ello/lo/-o (neutral, similarly to the english ‘it’ can be very offensive so please be careful and don’t use it unless you are told to do so): “Ello es lo niño lindo”
    • Elli/li/-i (neutral, cacophonic and uncommon): “Elli es li niñi lindi”
    • Ellu/lu/-u (neutral, cacophonic and uncommon): “Ellu es lu niñu lindu”

    Pronouns that can be written but not pronounced:

    • Ellx/lx/-x: “Ellx es lx chicx lindx” (I don’t know who told you otherwise, but this can be used by both poc and white folks)
    • Ell*/l*/-*: “Ell* es l* niñ* lind*”
    • Ell@/l@/-@: “Ell@ es l@ niñ@ lind@”
    • Ell_/l_/-_: “Ell_ es l_ niñ_ lind_”
    • Ellæ/læ/-æ: “Ellæ es læ niñæ lindæ”

swedish/svenska

  • hen/hen(henom)/hens(henoms) - variations are in parentheses, gender-neutral third person personal pronouns
  • den/den/dens (dess) (means ‘it’)
  • de/dem (dom)/deras

tagalog

  • Singular/Plural siya/sila (they) niya/nila (them/their) (sa) kanya/(sa) kanila (theirs/preposition them)

turkish/türkçe

  • o/onlar

welsh/cymraeg/y gymraeg

  • nhw/nhw/eu

Ženiš se pre 30. jer tako treba. Normalan si. Imaš 2 dece. Diplomu. Posao. Račune za struju. Račune za telefon.

Letovanje od 10 dana. Možda 15. Vikend u Beču. Plus zdravstveno osiguranje. Plus životno osiguranje.

Penzijsko osiguranje. Račune za grejanje. Žuriš kući iz kancelarije.

Danas je nedelja. Vodiš ljubav svake druge nedelje. Sa ugašenim svetlom. Mirno. Misionarski. Nekada i četvrtkom kada ti otkaže psihijatar.

Budi normalan. Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju. Odustao si od sna da gajiš pčele. I od toga da se često smeješ.

Ideš u teretanu, jer tako treba. Voziš se u koloni. Nikada ne pretičeš. Nešto ne umeš više da voliš. Želeo bi. Kasnije i to nestaje.

Lažeš da si dobro. Lažeš da se smeješ. Lažeš. Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči. Na celom gramofonu. Pušiš krišom.

Psuješ vozače. Psuješ pešake. Psuješ bicikliste. Psuješ komšije. Psuješ ženu. Psuješ decu. Psuješ Boga. Psuješ život.

Računi, računi, računi. Imaš previše bora. Imaš par godina u inostranstvu. Neka bežanja od sebe stvarnog.

Opiješ se nekada. Nikad sam. Sa društvom. Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni. U avgustu otplaćuješ kredit.

Imaš 20 godina više. Čekaš lift. Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.Čekaš u banci. Čekaš da ti žena ponovo kaže - volim te.

Čekaš da je opet zavoliš. Čekaš leto. Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku. Čekaš da oženiš sina. Čekaš da se penzionišeš.

Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu.

Čekaš svetla vremena. Čekaš bolje sutra. Da budeš srećan. Izuj se. Hodaj bos. Tada smeš da hodaš i po travi. Kupaj se dok sviće.

Pričaj o stvarima koje voliš. Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh. Odlepićeš je sa plafona, ne brini.

Nauči da razbijaš jaje jednom rukom. Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet. Ljuljaj se u 3 ujutru.

Naruči 5 kugli sladoleda. Nasmej se upozorenju - samo za decu. Prođi ispod prskalica u parku.

Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.

Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini. Šetaj pored reke. Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.

Vodi ljubav. Ujutru. U podne. U sumrak. Uveče. U 2. U 3 ne možeš, tada ideš da se ljuljaš.Vodi ljubav stalno. Svuda.

I ne sa svakim. Nikako ne sa svakim.

Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu uradi to.

Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je. Slikaj - sa njom. Ili njim. Okačite sliku iznad kamina.

Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika. Zagonetno se smešite.

Držite se za ruke ispod stola. Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike. Ljubi. Grli. Golicaj. Pleši. Praštaj.

Maštaj. Putuj. Ne propusti pravljenje figurica od plastelina. Ne propusti prvi jorgovan. Ni poslednje lubenice.

I to da se umažeš jogurtom. Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.

Smej se. Mnogo se smej. I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav. Više bole krivi putevi u životu.

Pravi musaku. Pravi porodični turnir u kartama. Čitaj ceo vikend.
Pokisni. Slušaj muziku rizičnih decibela. Okreči sobu u žuto.

Pevaj, ako tako osećaš. Plači, ako tako osećaš.
Kupi šator. Najveći u radnji.I opremu za kampovanje. Slaži slagalice.

Zovi redovno roditelje, jer tako želiš. Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano. Ne zaboravljaj prijatelje.

Ne zaboravljaj stvari po džepovima, tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku. Uuu, i pravi balončiće.

Pričaj - po starinski. Nekada se samo obmani. Pričaj o stvarima koje voliš. Pričaj o ljudima koje voliš.

Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan. Nije teško voleti. Pričaj i o stvarima koje te muče. Pričaj. I slušaj.

Budi brižan i samilostan. Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav. Govori - mi, umesto - ja. Ne beži od sebe. Ne plaši se.

Lep si i nasmejan i namršten. Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari. Izgradi u sebi, ne oko sebe. Zasadi hektar kalemljenih trešanja.

Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta. Čekaj, pa ti nemaš službeni put. Postao si ono što želiš.

Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi. Budi kreativan, ništa nije glupo ako je namera prava.

“Ej Sine… Došao je momenat za koji sam znao da će doći od one davne novembarske noći kad si se rodila… I nije onakav kako sam ga zamišljao povremeno proteklu dvadeset i jednu godinu.

Ono kao sad trebam nešto pametno da ti kažem… A za sve ove godine sam ti ustvari pokušavao to isto reći…

Kad si ono u svojoj prvoj haljinici pala ispred zgrade i razbila koljena… Malo si zaplakala a ja sam te bodrio da ustaneš i ideš dalje… I kada sam ti obećao čokoladnu tortu na poklon ako uspiješ šutjeti dvije minute… A ti si onako ubjedljivo s razrogačenim očima nakon pola minute rekla da ne možeš da šutiš jer će ti oči iskočiti…

Kad su ti u vrtiću dali lutku da te uslikaju s njom, a ti si je onako nevješto i nesigurno držala, znao sam da ćeš jednog dana kad odrasteš ipak biti vješta za neke druge stvari…
I uspjelo nam je … i kad daješ injekcije, i kad slikaš selfie i kad voziš dizela ide ti odlično.. I koliko su me svi mrzili kad su vidjeli da tebe, svoju kćerku šesnaestogodišnjakinju častim velikim točenim …

A samo sam ti htio pokazati kako će te mangupi čekati u zasjedi sada kada si odrasla…

I načekali su se, znam, ali te nisu ulovili… Ćaćina škola…

A što smo se svađali… Svađali smo se povremeno svih ovih godina i nikad pobjednika u toj svađi nije bilo, jer nekako su i moj jezik i tvoj jezik isto lajavi došli… Pa bi nas onda čudno svi gledali kad bi sve te naše neriješene svađe smijehom završili shvativši da nismo isti, ali smo slični toliko da ponekad boli…

I sad nakon svega došao je onaj dan… Onaj momenat za koji sam znao da će doći od one davne novembarske noći kad si se rodila… A ja ti do sada skoro sve pametno rekao što sam znao…

Odlaziš iz gnijezda u samostalni život… I nemam ti ništa novo reći što već nisam rekao ali mogu da ponovim neke stvari…

Kad sljedeći put padneš, možda neću biti blizu da ti pružim ruku ali stisni zube i ustani…

Kada ti nekad neko sljedeći put bude tražio da šutiš… Uzmi onu istu čokoladnu tortu, opali ga posred lica, podboči se rukama i reci mu tako glasno ‘NEĆU’ da ga zaboli…

Kad neki novi mangupi pokušaju da te u neku novu zasjedu uvuku, sjeti se kako ti je stari objašnjavao za što sve srednji prst na ruci može poslužiti…

I da znaš… mogu ti tamo neki govoriti da si nevješta i nestručna i nesposobna i ovakva i onakva… Pusti ljubomorne neka se pate u svom neznanju i zavisti, digni glavu i u mimohodu pod ruku sa svojim čovjekom prođi dalje… Ne daj da te dodirnu njihove tuge koje nose u sebi i ne znaju što će s njima…

I ne sijeci krivine..

Nikad ne sijeci krivine…

Znam reći ćeš da to nikad ne radiš… Ni nemoj… Stari će ti sada ponoviti jednu istinu… Nikad kraći put nije bio brži… I nikad ni neće biti…

I nemoj nikada ni radi koga stajati… I čekati…i gledati prema dolje… Uvijek gledaj i idi naprijed i gore… A ako radi toga trebaš ponovo postati lajava onako kako sam te nekada učio onda budi… Uvijek daj do znanja da postojiš…


A s čovjekom kojeg si izabrala… Znaš već što ću ti reći… Razgovaraj… Uvijek i stalno… O svemu… Nikada nemoj ušutjeti s njim jer tišina nije sastavni dio ljubavi… Tišina je sastavni dio tuge…

A ako nekad… Slučajno… Iz nekih nepoznatih razloga… Ponekad… Jednostavno ušutiš… Obavezno gledaj da šutite zajedno… I da kratko traje…


I znaš… Kada smo svih ovih godina putovali zajedno govorio sam ti da je najljepši dio putovanja ustvari povratak… Sada ćeš na bilo koju stranu imati povratak…Kada odeš dolje, dolazak da me obiđeš biće povratak kući… Kada dođeš ovdje, odlazak dolje će opet biti povratak kući… Uspjela si da jedan san pretvoriš u život…

Idi dalje, Sine…

I sjeti se Mame i Starog ponekad…

Pismo koje je jedan otac dao svojoj kćerki na dan njenog vjenčanja. ❤

Kaže mi moja baka

- Džabe se smeješ toliko

kad su ti oči mnogo tužne.

Pre par dana

sedela sam sa drugaricom na pivu

kad me je iznenada snažno zagrlila i rekla mi

- Izgledaš veoma tužno večeras.

Sinoć sam ležala sa njim u krevetu,

mazili smo i grlili kad me je odjednom upitao

- Kako da te oraspoložim

Šta mi fali?, upitala sam ga

- Stalno si nekako odsutna i baš deluješ tužno.


U redu sam, kažem

biće bolje, kažem

ne brini, kažem

Jer kako da im pričam

da moj um ne prestaje da radi

da jedva suzdržavam suze ovih dana

da sam se izgubila,

potpuno ovaj put

zalutala sam i ne znam gde ću, kako

niti šta da radim više

svaka odluka deluje razočaravajuća

svaki postupak takođe

i naposletku,

kako reći ljudima

koji te vole

kojima je stalo do tebe

da jednostavno

ne želiš više da budeš ovde?

Ne videti nečiju pravu vrednost ponekad mnogo košta.

Sreo sam je nakon 5 godina od mog poslednjeg osmeha posvećenog njoj.
Zapravo
Zabolelo me je
A mislio sam da neće..
Znate,
Izgledala je isto.
Znate kako…drugačije ali isto.
Bila je lepša,viša,smršala je i poslušala me je kada sam joj govorio da je lepša kada kosu veže visoko u rep.
Bila je…
Ma koga ja zavaravam.
Bila je i ostala najlepša.
Sudbina il’ ko zna šta li je,
sreo sam je u gradu u kom sam studirao.
U istom je,izgleda i ona studirala..
Suludo..
Čak ću je i na autobuskoj stanici sresti..
Pa..uvek sam je sretao tamo gde sam o njoj najviše i razmišljao..
Zapazila me je.
Video sam kako mi se približava..
Nedostajao sam joj. Sigurno.
‘Izvinite,imate li kredita za poruku samo da javim dečku da ću kasniti,zbog predavanja?’
I nasmešila se..
Bože,koliko mi je nedostajao taj osmeh..
Tek te oči..
Poželeo sam to da joj kazem.
Da joj kažem koliko su mi sivi dani bez nje i
zbog čega mi je svaki post na instagramu u sivoj boji.
Želeo sam da joj kažem zašto sam već
5 godina sam.
Želeo sam da joj kažem da mi je žao što sam otišao od nje,iako sam joj bio jednako potreban kao i ona meni..
Umesto toga rekao sam..
‘Naravno,samo izvoli.’
Gledao sam kako joj se oči cakle dok mu kuca poruku..
‘Odavde je,zar ne?’
Podigla je pogled sa telefona,pogledala me zbunjeno
'O čemu pričate?’
Nasmejao sam se…više nismo čak ni na ti..oslovljava me kakvim gospodinom,a bio sam joj sve…ili sam bar tako mislio.
'Tvoj dečko,odavde je?’
Opet onaj plamen u njenim očima..dođavola,voli ga.
'jeste..’
Nisam ništa odgovorio..šta sam pa i mogao..
Otkucala je poruku i vratila mi telefon.
'Hvala Vam puno,i izvinite na smetnji… nije Vam bilo moranje da date potpunom strancu telefon..izvinite još jednom’ okrenula se i pošla ka autobusu..
U trenutku je zastala,okrenula se ka meni
I rekla
'Oprostite,strašno me podsećate na nekoga koga sam poznavala..samo mi se činite kao mnogo bolji čovek od njega..
Oprostite ako sam vas pomešala sa njim slučajno..’
A onda je nastavila svoj put.
Nisam ni stigao da joj odgovorim a da me ona čuje..
Dok je odlazila
Dok je njena predivno uvijena kosa letela po toplom povetarcu
odgovorio sam dovoljno jako da me čuje
samo pas koji je tada bio pored mene..
Nema problema…nasmejao sam se..ti si meni opraštala mnogo gore stvari..
Još jednom pogledao u njenom pravcu
Video je kako se smeši onom psu koji je do pre dve sekunde bio pored mene
Volela je pse..
Voli ih valjda idalje..
Sećam se,jer je mog obožavala
Isto kao i on nju…
Isto….kao i ja nju.
Kroz glavu mi je prolazio svaki lep trenutak koji sam proveo sa njom..
A onda sam se setio momenta kada sam odlazio od nje misleći kako mi neće uopšte nedostajati..
Setio sam se koliko je plakala..
Rekla je..
'Doći će ti svaka moja suza glave. Ne brini..
Hvala ti što si mi bio lekcija..’
Tome nisam pridao značaj tada,ali..
Nema veze,i to je preživela..
Gledao sam svoju malu lepoticu kako ulazi u autobus..
Autobus zaborava..
Da li ću je ikada ponovo videti?
Ko zna..
Samo..
Bio sam klinac..
žao mi je što sam je izgubio.
Kasno je sada..
Svaku suzu si mi naplatila ludice..
Baš svaku..
-ultravioletna.(Teodora Vuković)

Nemam vise nista s’ njom.
A imao sam.
Imao sam jedan januar i prvi snijeg.
Nepoznat grad 23:00h i cekanje u tom gradu.
Prvi poljubac i prvi zagrljaj.
Imao sam ludilo u grudima kada mi se osmijehne.
Imao sam tu srecu da je drzim za ruku.
Prvo dijeljenje zajednickog jastuka, grijanje ispod dekice i drhtanje u glasu kada sam prvi put rekao da je volim.
Imao sam povratnu autobusku kartu, a tako mi se nije vracalo od nje.
Imao sam prste u njenoj kosi i tragove njenih usana po mom vratu.
Imao sam kafu na stolu koja se ohladila, koju je ona spremila iako to najbolje i ne umije..
Imao sam noci pune tisine koju smo kvarili poljupcima.
Imali smo planove da ostarimo zajedno, a sada starimo na dvije strane svijeta.
Sada je ova zima glupa i ruzna, mnogo je hladnije zbog nje.
Hladno je oko mene, a jos hladnije ispod mog kaputa.
I sada ce je neko drugi da ceka u zavijanom parku, ispisivat ce njeno ime u snijegu i setati sa njom duboko u noci. Nece se plasiti nicega sa njim i moci ce sve.
Sada okrecemo glavu jedno od drugog, sada zelimo da se ne znamo i imamo ovaj januar jedno bez drugog.
Sada, sada nas dvoje nemamo vise nista.
—  Jedan januar.

Plaše me odluke.
Plaše me pogrešni životni izbori.
Plaši me da ne živim kako želim.
Plaši me da živim kako želim.
Plaši me da možda nije istina to što mi priča.
Plaši me da sam pogrešila fakultet.
Plaši me da je kasno za nešto novo.
Plaši me da neću uspeti.
Plaši me da ću sve razočarati.
Plaši me moja izgubljenost.
Plaše me promene.
Plaši me da se neću snaći.
Plaši me ljubav.
Plaši me da budem sa njim.
Plaši me da budem bez njega.
Plaši me neodlučnost.
Plaši me što mi je opet loše.
Plaši me što sam skrenula sa puta.
Plaši me što ni ne znam kojim putem treba da idem.
Plaši me moja kontradiktornost.
Plaši me osećajnost.
Plaši me što sam previše plašljiva.
I, hajde, reci mi kako treba da živim i šta da radim, jer više ni u šta nisam sigurna.

Ljubav je prljava

Ti si ta koja zove i zove i kad neću da dođem

Udariš mi čežnju i sereš kako ne znam da volim

Dišeš mi u slušalicu, kažeš da sam jadnik

I onda moram da dođem da ti napravim sranje u sobi

Da polomimo lustere i srušimo slike sa zida

Tih par trenutaka da sve to napokon ima smisla

Niti se volimo niti će od nas ikad biti išta ali

Tako dobro mi sviraš po živcima

Vadiš iz mene čovjeka kojeg su ovi mrtvaci

Pretvorili u ništa i kada se

Sasuši znoj i kad nam dođe tišina

Slušam kako đavoli u nama postaju anđeoska prašina

I kao kreneš

Da mi spustiš ruku na lice, da se

Nasloniš na moje rame

I kao ponovo hoćemo da se otvorimo

Misleći da jedno drugom možemo da

Liječimo neparne  rane ali obično u taj čas

Zvoni telefon i neki lik hoće da te vidi i ja kao

Progutam i ne smeta mi to što

Hoćemo da smo jedno s drugim a opet

Ni ti ni ja se nimalo ne stidimo toga što će

Sutra neki stranac da sluša

Kako dišemo u ekstazi i kako su ova tijela

Jedina svetinja u našim

Narkomanskim očima.

Od ove ljubavi nikad nećemo napraviti ništa

Osim vike i dreke i običnog seksa

Pa ćemo ćutati svaki put kad te

Ukradem od njega i ti mene ukradeš od

Nje i njih i kada 

Prođu godine i kad tijela i mladost i sve što smo imali

Struhne kraj nekih

Praznih ljuski, kraj jadnika koji

Ne bi prepoznali ovaj bijes u našim srcima i rukama i

Zgužvanim, vječito zgužvanim pogledima

Tek tada ću se sjetiti kako si

Disala u slušalicu i govorila da sam

Pička i da ne postoji ništa u meni osim patetike

I kukavičke poezije o ženama

Koje mi nikad nisu dale ništa a ti si tu i ja ništa i

Sjetit ću se kako sam ti srušio vrata

Kako sam te hvatao za kosu a ti mene grebala i udarala i otimala se

I u tom zanosu naših pravih lica

Naših strasti koje se otvore tek kad jedno drugom

Jebemo mater

U njima je bio odgovor na to šta je ljubav

Ako takvo nešto više i postoji jer

U nama nema šešira i džentlmena

Nema dugih elegancija i ljetnih haljina

Dame su se digle na vještičije štikle i utegle dupe

Muškarci su se stisli u pare i klubove

Prave su ljubavi u ovom maskembalu skrivene u strast

Ta hemija koja nemilice guši i ovaj bijes

Koji mi goni prste dok ti ovo pišem

Nešto je što Bog stvara samo jednom i jebem nam mater jer ne znamo

Da to vidimo, da prepoznamo

Da se potrudimo da ovo sačuvamo

Da ne jebemo koga stignemo,

da se okrenemo

Jedno drugom, da se imamo,

da ovo bude…. naše ali

Kasno je.

Ta hemija koju imamo i surov bijes

Koji mi goni prste dok ti ovo pišem

Kulja i meni i ja se tresem i koljena mi hoće da puknu u prah


Večeras ponovo dolazim pred tvoja vrata i lupam i otvaram na silu

I ti si s njim i ja ključam i hoću da

Ubijem nekog i to i radim

U trenu kad zatvaram vrata i slomim

Vlastitu šaku udarajući o zid i taj vristak što

Propara haustor i žena koja uplakana zove policiju jer

Konta da hoću da je pokradem

Sve to mi stvara sirenu u glavi

Ja ludim i trčim na cestu a ti si

Gore na prozoru i kao u filmu vičeš da nemam pravo

Kako mi nisi tražila ništa

Kako sam sve to umislio, kako je odavno gotovo

Kako nećeš više nikad da me vidiš i nećeš jer ću da odem

I idem

Pred njena vrata, i lupam

I ona otvara i ja sam ljut kao nikad u životu i vidim tvoj lik

Svaki put kad mi prstima krene prema kaišu

I ne mogu da je poljubim

Niti da je gledam u oči pa je

Tretiram kao kurvu, ne pitam šta će da mi

Dopusti

Sudaramo se o zidove, rušimo se i mučimo

Našim se tijelima razlama neka

Neobična tuga kojoj ne umijem pera odbiti

I kada sve bude gotovo

Kada ležim na jednoj strani kreveta a ona leži na drugoj

Kad pali cigaretu i gola gleda u plafon

Kad mi pruža upaljač i ja palim svoju

Kad vjetar kroz prozor pomjera zavjesu a mjesec na zid

Baca sjene u kojima liječim svoje paranoje

Kada me pita zašto mi ruka krvari i

Koga sam to večeras

Bacio o asfalt ovog grada

Kada poželim da začepi samo na sekund

I pusti me da u toj tišini zamislim tvoj glas iz njenih

Dosadnih priča

Kad ustanem i navučem farmerke

Kad zalupim vrata i izađem kao da se ništa nije desilo

Zna ona da je bila zamjena za tebe i

Ne zanima je ništa više od toga

A ja opet,

kao i svaku noć u zadnjih šest godina

Ne znam kuda sam krenuo niti koja je po redu

Cigareta

Koliko mi je novca ostalo i ima li negdje slobodan taksi

Pa opet vadim telefon i zovem te i

Četiri je ujutro i ti se javljaš

Njega nema

Nema ni nje i ti ponovo

Dišeš u slušalicu i govoriš mi da sam

Jadan

Da nema u meni ni grama muškarca i ja krećem

Pred tvoj stan i nalazim

Zaključana vrata i

Pitam se

Hoće li ikad završiti ovaj

Rat

Dvoje ljudi koji su

Negdje u svom ubjeđenju da jedno drugo ne vole

Odabrali biti samo partneri

Samo seks i namjerno inducirano ludilo od kojeg

Jedno od nas dvoje

Neće preživjeti?

Pustom se ulicom vraćam u stan

Bijes je splasnuo, otišao nizvodno u nekakav

Sjetan mir u kojem tražim i nalazim

Glas mladića koji vjeruje da te voli i gušim ga

Vlastitim rukama zamišljam kako tog sebe hvatam za vrat

U trenu kad izdiše(m)

Kad zastajem i razjarenih očiju gledam u nebesa

Sa tvog broj dolazi poruka

Ne čitam je jer znam šta piše

Pa popustim stisak, ostavim nas u životu

Uđem u stan

Sa sebe saperem njen miris i sliku vas dvoje zajedno

Popijem nešto

Pogledam još jednom vlastiti odraz

Pa iz frižidera vadim nekoliko kocki leda

Motam ih u krpu i stavljam na zglob

Slušajući kako ona hladnoća

Tone u moje kosti pa gutam još

Jednu od tableta protiv bolova i

Napokon otvaram 

Tvoju poruku.

U njoj me pitaš

Kako mi je

ruka

Vrhunac poverenja je spavati sa nekim.Ne mislim seksualno nego ljudski, prijateljski, bratski.Kada ti neko veruje i uspava se pored tebe.Dozvoli ti da se ušuškaš pored njega,sa ti zaspi na grudima, ramenu,ili ti njemu.
To je čista ljubav.Kada ne smišljaš kako nekoga da skineš,i kada ne gledaš u njemu telo.Nego biće željno topline, pažnje, bliskosti.Nekoga sebi ravnog.Koga toliko voliš i ko ti je toliko drag.Da te raduje svaka sekunda sa njim,da ti je stalo da mu bude toplo i lepo.
Zato je sam taj čin zajedničkog ležanja,Ili spavanja nešto najlepše na svetu.Kada osetiš zaštitu u nečijem zagrljaju,da brine o tebi.Ima nešto posebno u svemu tome.Zato ljudi spavaju sa psom, mačkom.Sam taj proces uspavljivanja pored nekoga nosi u sebi nešto fascinantno,najveće moguće poverenje kao vrhunac intimnosti,bliskosti.
Tu se ispoljava najlepše u čoveku.Potreba da voli i bude voljen,prihvaćen,zaštićen.
Što je čovek udaljeniji od sebe,teže pušta ljude uz sebe.Otuda takva glad za nežnošću,pažnjom,toplinom.

Vraćala sam se kući onako polupijana i poprilično srećna. Možda sam malo zanosila tamo ‘vamo ne obazirući se ni na šta, dok me nije trnuo nečiji glas - “Marija…” - i samo sam se ukipila, bez okretanja, predobro poznajem taj hrapavi glas da bih morala da se okrenem i uverim čiji je, previše puta sam ga čula kako doziva moje ime. “Marija” - ponavlja on, ovaj put odlučnije i čujem ga kako se primiče, gotovo kao da se nalazimo u nekoj sobici sa pločicama a on hoda u klompama. Zasmejem se na taj prizor iz svoje glave što on, sasvim logično, pogrešno protumači.

“Dobro je, nisi ljuta” - kaže kad se nađe ispred mene, jer sad sasvim jasno vidim još jedan par starki. “Pogledaj me” - kaže blago, a ja, hipnotisana kao i uvek, dižem pogled i susrećem se sa njegovim licem preko kog se sad širi vragolast osmeh zbog čega mu se formiraju jamice. Jebi se - pomislim - i ti i tvoje lepo lice i hipnotički glas i taj prokleti osmeh i te crne oči u koje ne mogu da prestanem da gledam, uh!

“I tako…” - nervozno počinje da se klati i stavlja ruke u džepove - “Hoćeš li mi reći nešto?”

“Šta da ti kažem?” - pokušavam da zvučim odbojno koliko god bilo moguće da moj glas poprimi tu nijansu u njegovom prisustvu.

Osmeh mu nestaje sa lica - “Znači ipak si ljuta..”

“Nisam” - odgovaram odmah, a potom tiše dodajem - “nikada nisam ni bila..”

“Nego?” - primiče se bliže, još jedna pogrešno shvaćena stvar.

“Dobro, bila sam. Htela sam da te udaram dok ti ne skinem taj samozadovoljni osmeh sa lica. Bila sam stvarnostvarno besna zbog svega, a posle…” - spuštam pogled.

“A posle?”

Podižem glavu nadajući se da to doprinosi dramatičnosti koju želim da stvorim - “Razočarana. Učinio si sve da pogaziš svaku reč koju si mi ikada rekao…”

“Nikada ti ništa nisam obećao!” - kaže malo drčnije. Toliko o neimpulsivnom karakteru.

“U pravu si” - pokušavam da ostanem smirena - “nisi mi obećao ništa, samo si se potrudio da tako deluje…”

“Nikada nisam…”- prekidam ga pre nego što uspe da završi rečenicu - “Ali jesi, okej, možda ti to ne vidiš i ne shvataš, ali jesi… Svaki put kad bi me zagrlio, poljubio u čelo… prelazio si postavljenu granicu, a u jednom periodu si to toliko često činio da sam zaista poverovala da nešto postoji. Ne brini” - dodajem kad počinje da se mršti - “jasno si mi svojim potezima i rečima dao do znanja da je 'to’ ništa.”

“Nisam tako mislio!”

“Ali tako si rekao. Upravo tim rečima - nismo ništa. Šta sad hoćeš?”

“Je l’ ti lepo sa njim” - izbegava odgovor kao svaki put do sada.

“Šta se to tebe tiče?” - besno odgovaram.

“Pitao sam te nešto” - kaže to sasvim smirenom, istim onim glasom pred kojim bih inače poklekla i zaboravila na prethodnu temu, ali ne i ovaj put… “Ja sam pitala prva…”

“Ne ide mi uz tebe. Ne voliš izlive nežnosti u javnosti” - nastavlja on ponovo ignorišući moje reči - “Ne voliš da te dodiruju toliko, cmaču… vidi ti se u očima da ti je nelagodno, a on ne mari za to..” Sležem ramenima, za koliko toga ti tek nisi mario… “To nisi ti. Odlično to znaš”. Počinjem da se smejem. “Nisam ni ovo. Nisam neko ko trpi da ga ne slušaju i ignorišu. Ne prijaju mi neke stvari, naravno, nikada ništa nije savršeno. Samo manje smetaju od nekih drugih. Ne boji se…” - kažem nadajući se da udaram tamo gde treba.

“I zato si sa njim?” - ponovno vađenje stvari iz konteksta.

“Otvorila sam vrata svoga života nekome ko zapravo želi da uđe..”

Ćuti i već vidim kako se povlači - “Ne shvataš ti ništa..”- progovara naposletku.

“Možda” - izgovaram to sa tolikim mirom da i samu sebe iznenađujem - “ali to nije sasvim moja krivica, zar ne? Shvatam onoliko koliko rešiš da podeliš sa mnom… Mrvice?”

Ćuti i gleda me, a ja stojim i čekam. Još jedna prilika da nešto kaže, izmeni, popravi, a on bira da ne čini ništa, samo zuri u mene.. Odmahujem glavom i odlazim.

“Marija” - čujem ga kako me doziva.

“Nema viš Marija. Kasno je. Sada je stvarno kasno.”

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

Naiđem na tekst o tome kako bi bilo fantastično da imaš djevojku koja će ti subotom reći da neće u grad već da gledate neki film, koja će prije izaći u trenerci nego u kratkoj suknji, koja će nositi tvoj duks nego providne majice, koja će prije ići sa tobom na utakmice nego u šoping, i kao šlag na kraju, navodi se da TAKVE djevojke zaslužuju SVE. Obući trenerku u grad radije nego suknju? Šta je pogrešno u kratkoj suknji ili u providnoj majici? Kući ste, gledate film subotom a niste u gradu? Šta je loše u tome da budeš svaku subotu u gradu sa prijateljima ili sa njim, hvala Bogu pa postoji 7 dana u sedmici. Većina nas cura voli da ide u šoping, ja lično ne vidim nista loše u tome, također većina cura voli da ide i na utakmice. Nije to nista iznenađujuće niti vrijednije od ovog drugog. Isto kao što ima djevojaka, isto tako ima i momaka koji vole da djevojka ostane sa njima umjesto da ode subotom u grad, kao što stalno radi. Ima i onih koji vole djevojke u kratkim suknjama i prozirnim majicama. I naravno, ima momaka koji vole oboje, i koji vole nesto trece. Fazon je u tome sto svaka djevojka zasluzuje sve. Ona sto voli više otići u šoping nego na utakmicu, ona što voli nositi trenerke, ona što se puno šminka i ona što se ne šminka nikako, ona koja voli da nosi kratke haljine i pokazuje svoje tijelo, ona što voli svaku večer izlaziti u grad, i ona što izlazi u grad jednom mjesečno. Nećeš joj valjda uskraćivati ljubav i pažnju jer Bože sačuvaj, nije po tvojim standardima.

Ćao. Ne znam da li je ovo još uvijek tvoj broj… Htjela bi da znam Kako si i Gdje si. Možda si me zaboravio a možda ne. Ako poželiš javi se … “
- Poruka na telefonu i broj dobro poznat bez imena, a nekad je pisalo "Život moj”
Došao sam kući …preskočio onih par stepenica koje su mogle glave da me koštaju kad sam prije žurio kući da pročitam njene poruke …
Napravio sam kafu i dugo tržao telefon u ruci. A onda nazvao…
- Halo, ja sam.
Mislila sam da nećeš nazvati …
- Mislio sam i ja si me već odavno zaboravila.
Teško ide, vrijeme ne briše… samo urezuje još dublje u sjećanje.
Kako si i gdje si?
-Dobro sam, mnogo putujem. Ne drzi me ni vrijeme ni grad.
A neka osoba?
- Ni osoba….
Nit ono za šta si nekad živio?
- Ni ljubav me ne drži… il nisu dovoljno jake, il ja premalo zavolim.
- A ti ? Šta je s tobom … Ne čujem ništa o tebi, ne pitam. Ne dolazim već odavno tamo gdje si ti …
Ja… Dobro sam. Znaš već kako ide…
-Ne znam. Kako ide?
Dan ti brzo proleti. Djeca, obaveze…
- A tako, vjerujem da je lijepo i ako ne znam kako je…
- Jesi naučila konačno da kuhaš? Valjda se više ne boje kao nekad da ih potruješ?
Gade, sjećaš se …
- Ne zaboravljam, nisam taj tip čovjeka.
Ne znam kakav si postao, ali se sjećam kakav si bio.
- Tu i tamo, isti. Poneka prosjeda vlas, ništa pametniji.
- Kakav je taj tvoj …
Dobar i sve je osim moj…
-Ne ide?
Ne zalim se, gura se nekako. Brakovi ko brakovi. Nikad nije kako zamišljaš.
- Tvoj izbor je bio…
Nisi se baš ni borio drugačije da bude…
- Šta drugo da uradiš nego da ljude prepustiš njihovom izboru.
- Voliš li ga?
Djecu sam mu rodila.
- Nit prva ni zadnja što je rodila onom koga nije voljela …
Pusti mene, a ti ? Pričaj da li stvarno si sam il’ ipak ima neka… Ti nikad nisi bio bez žena, s njima si umjeo odlično.
-Ja s njima da, al ne i ona sa mnom… Oduvijek su pravile iste greške. Mjenjale kralja za pijuna, ajd i da je pijun, već na kraju konj bude.
Ne provaljuj, uozbilji se bolan. Stariš a još si vrag…
- Sam sam, ne znam ni ja zašto. Ne snalazim se, nešto mi se ne da. Kaže mater da su godine, valjda neki rok promašio. Ne čudi me, ja sam uvijek naopak bio… i uvijek bi kasnio.
Šta da ti kažem, godine ti idu. Zaboravi šta je bilo, vrijeme je da se krene naprijed.
- Da te zaboravim? Teško…
- A trudio sam se … Nisam te zaboravio i ako je prošlo mnogo vremena. Sjetim te se cesto, zanimalo me je uvijek da li si sretna il’ se kaješ … Ne zovem, jer nemam šta da ti kažem. Strah me da poziv iz prošlosti ne pokvari budućnost…
Dugo sam se lagao da si kao ostale, a nisi. I ako si uradila gore nego što je ijedna. Sličnu ti nisam trazio, ne bi ja podnjeo još jedno razočarenje kad bi saznao da si neponovljiva…
Volio bi da si ostala… Smiješno je znaš…
- Šta?
Da si ostala, nijedna ti ne bi bila prijetna da te prevarim. Ovako, ti si svakoj prijetnja. Tebe nikad nisam mogao ni sa jednom, a svaku bi s tobom…
-Budalo…
Znaš još uvijek te …
I onda taj zvuk prekinute linije … Tišina.
“Obećani nastavak, na brzinu je napisano tako da ne zamjerite”
Nazvao sam je opet…
Još uvijek te volim, znaš. Volim …
- I šta ja imam od toga? Šta imaš ti od toga?
Ništa. Ja nemam, nemaš ni ti, Osim nekog ko se za tebe moli… i uzalud te voli.
-Trebao si da me voliš djelima i da se boriš. I ne bi se sad molio…
-Ti se ne bi molio, ja se ne bi proklinjala.
Mogli smo baš sve… znaš.
- Mogli? Ti nisi mogao preko ponosa da pređeš… a spominješ to sve.
- Nisi se borio, nisi…
- Sjećaš se, jednom da sam ti rekla. Nemoj da pretjeruješ, da tjeraš inat jer ja cu jednom i to biće dovoljno za oboje.
Pa si mu rekla Da …
- Ne odmah, znaš. Dugo sam čekala poziv, praznu poruku bilo šta, bilo koji znak da ti oprostim, da nastavim da te volim i da ljubim te kao prvi put da mi je.
- Niti poziva, a ni poruke. Tišina i samoća, nadanje i vjerovanje u čuda koja su me upropastila. Sve su to bili znakovi, al znakovi da krenem dalje.
- I kad sam mu izgovorila Da, nadala sam se.
Nadala se…
Čemu?
-Tebi
Bio bi znak da moja ljubav nije uzalud …
Pobjegla bi?
- Pobjegla bi…
- I ne ne volim ga i nisam nikad. Desio se kad je trebao. Poštivao, ušivao gdje si ti rezao. Platio za sve tvoje greške, ali je ostao.
- Ponekad znaš treba isključiti emocije. Treba čovjek da ode onom ko ga zaslužuje, ne onom koga voli.
A ovaj poziv?
- Šta s njim?
Šta znači?
- On se morao desiti, dugo me je gušio. Dugo je srce tražilo, da te čuje da vidi gdje si i kako si. Ubijalo je što ne znaš gdje je i kako je onaj zbog koga si nekad disao.
- Ti još uvijek mene kriviš? Još sam za sve kriva… Kriva sam bila uz tebe, kriva kad sam otišla od tebe.
- Misliš lako je bilo? Skupiti se iz ničeg i otići. Ti ne znaš koliko ljubav mora biti jaka da odeš i poželiš sreću onom koga voliš uz nekog drugog….
- Ti ne znaš kako je od dječaka praviti muškarca, ne znaš kako je se tješiti noćima da si voljen. Kako je umišljati da si voljen. Ne znaš ti to… jer ti si bio voljen a neko je bio zapostavljen. Taj neko sam ja… Za
Zar sam bio toliko loš?
- Bio si mlad.
Zar sam bio toliko loš.
- Bio si moj. MOJ. I najgori bio si MOJ. I do neba loš, voljela sam te.
Zašto si otišla?
- Da bi preživjela…
Reci mi zašto si otišla?
- Jer sam sebe zavoljela… a mrzila sam se zbog tebe. Što nisam rođena kao ti, da mi ljubav s neba padne, da me vole i kad ne zaslužujem. Da me vole koliko ih bolim.
I šta sad?
- Ništa. Zadnji put, zadnji poziv…
Da se kao čovjek oprostiš?
- Kao čovjek…
Znaš, doći ću… u taj grad. Godinama nisam bio, ali doći ću.
Preboljeću te ili ću naučit da odglumim da jesam…
- Ne znam šta si čekao do sad, dođi. Griješio si, pogriješila sam za oboje. Dođi i naplati mi da i ja krenem kao svi ljudi normalno živjeti…
- Ti ćeš uvijek reći da te nisam voljela. Ne dao Bog da saznaš koliko jako moraš voljeti nekoga da bi za njegovo dobro otišao…
- Uvijek će biti jedna istina, a dvije priče. Neka svako svoju izmisli da mu bude lakše… Moja je da se nisi borio, tvoja je da te nisam voljela.
Doći ću…
I želio bi da te sretnem.
Na istoj strani ulice… da ne možeš pobjeći, da ne možeš preći na drugu stranu.
I sve što želim da ti kažem jednog dana kad te sretnem biće
Vidiš li sad…
Oči pune, a duša prazna…
— 

Mikail Mihajlov (MiKail)

jedan od najboljih tekstova ikad!

transmundaned

Smejem se sa njim,
ljubim ga,
spavam mu na ramenu,
držim ga za ruku
a sve o čemu mislim jeste
kako on nije ti

njegov pogled ne osećam na sebi
ne prođu mi trnci kroz
celo jebeno telo
kada me dotakne
previše me žulja kad legnem na njega
ti si bio tako udoban
kao da je tvoje rame
specijalno napravljeno
da bih ja na njemu ležala

ali
ozbiljniji je od tebe
nema problem da kaže
šta zaista oseća
ne kaže - dobro je
pa onda dane provede nervirajući se
jer nije dobro,
nije ni najmanje
pogleda me svaki put kada se nasmeje
priznaje ono o čemu ti ćutiš
više me ljubi, mazi i grli
bolji je nego što ćeš ti ikada biti

objasni mi
zašto onda
u ovoj prokletoj noći
želim tebe,
a ne njega?

One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

O njemu, 4:23am

Slušaj , molim te procitaj, bar ti ako on nece nikada. Shvatila sam da u vezi između dvije osobe, nebitno ljubavnoj ili bilo kakvoj drugoj, ne moze sve biti bajno. Da sam spremna poniziti se, dotaknuti dno, samo zbog njega. I vremenom ce shvatiti da ima nekog ko je spreman to uraditi za njega. On ne moze znati da sam ja tu za njega ako ne radim stvari koje mu to dokazuju. Volim ga Boga mi. Volim njegov osmjeh, njegovu sltakoću i kako mu oči sijaju. Volim njegove oči, volim kako cakle kad je umoran, volim kada pjevuši i volim kada je nervozan. Volim kada pametnuje, kada šefira, kada se dokazuje. Volim kada se smije. Volim njegov glas. Njegov parfem volim toliko da ga osjetim i kada smo udaljeni 70km. Volim svaki dio njega, onakav kakav jeste. Volim ga toliko da mi često dođe da mu tražim da mi obeća da nikada nece umrijeti. I ne volim kada priča o tome kako želi da umre mlad jer hoću vječnost sa njim. On je nesto posebno i cuvam ga kao princ ružu, pod staklenim zvonom. Ne zelim da upozna današnji svijet koji je ovako okrutan. Želim da smo izolirani od svijeta i da samo imamo jedno drugo. Volim ga previše. I nije ljubav slatke porukice i “volim te”. Ljubav je kad u sebi imas okean emocija, kada u sebi imas i plimu i oseku, a sve zbog njega . I zelim da gledam u njegove oci zauvijek. Onakve, promjenljive prelijepe boje, kao brda Bosne i prelijepe trepavice koje su tu kao sto je nebo iznad brda. Zelim da vjecno gledam u njega. U svaku boru, svaku nepravilnost, svaki milimetar koji cini, u mojim ocima, savršenost. Zelim da me zauvijek vodi kroz zivot. Da se ljuti na mene, jer je tad najslađi. Da se smije, jer mi je tada srce najveće. I pravila bih mu pohovanu piletinu sa pomfritom svaki dan. Dopustila bih mu da igra CSGO kada god to želi. Kada bi dosao umoran iz teretane, češkila bih ga. I volim ga. I da li zelim odustati od osobe koja je moje sve, od ociju koja poprimaju boju brda Bosne, od najljepšeg osmijeha? Naravno da ne. I ponizit cu se i zgazit cu se, ali njega, koji je dio moga srca, necu nikada pustiti.