niko kao ti

Sve je bolje kada je tu

Cudno je to… samo si ti znala da unistis moj svijet i da ga ponovo stvoris. Da mi nacrtas osmijeh na licu. Da me pustis da potonem, i onda u trenutcima kad sam vec dotakao pjesak, vracas na povrsinu… samo ti. Samo sam tebi mogao napisati sve te pjesme. Samo sam zbog tebe mogao ostajati budan sve do jutra. Samo sam tebi mogao pisati. Samo zbog tebe bih uradio sve… i samo zbog tebe sam mogao da budem ovako tuzan.

Nikad u svom zivotu nisam pronasao djetelinu sa cetiri lista… Sad bi mi dobro dosla, jer imam jednu zelju…zelja koja je vrijedna jedne tako posebne djeteline, jer ukljucuje jednu posebnu osobu. I svaki avion je odjednom zvjezda padalica i svaka zelja pripada tebi… i samo tebi.

I niko kao ti nije mogao da se ovako drzne i da mi ovoliko nedostaje. Ne, nikom to ne bih dozvolio. Nikome ne bih dozvolio da ga ovako bespomocno vracam u svoj zivot. Il’ da ovako bespomocno vracam svoj zivot?
Iskreno, da mogu vratit vrijeme, vratio bih ga u onaj period kad se nismo poznavali, i nikad sebi ne bih dozvolio da te upoznam, nikad ne bih dozvolio da dodjem u najmanje iskusenje da te zavolim, da se vezem… a zasto se ne bih vratio, recimo u Januar ? Il’ u Novembar? U one dane kad je ona bila tu vise nego ikad?
Ne, lutko. I Januar ce se zavrsiti, i sve rijeci i osmjesi ce da prodju, i zaboravit ces kako si se znala zapricati u kasnim vecernjim satima… prije ili kasnije hoces… i to bi onda bilo uzaludno vracanje vremena, jer nista promjenili nismo. 

Ako te ikad vratim, svjestan sam da ces jednom ponovo otici. Itekako svjestan. Ali ne sada. Trenutno, kad te volim vise nego ikoga, ne smijes otici. I da ti nije palo napamet, da mi iskliznes iz ruku zajedno sa svim tragovima srece… Ovaj cirkuzaner to zaista ne bi podnio.

Pismo prijatelju

Verujem da smo svi bili tu, da smo se u jednom momentu života trudili da budemo neko drugi samo da bismo se dopali nekome. Da smo manje pričali, smejali se i kad nam nešto nije smešno, pravili se da volimo nešto što ne podnosimo, prilagođavali se nečijim drugim željama i zaboravljali svoje sopstvene i mnoge, mnoge druge stvari..
I zato ti se vraćam stalno, znaš. Uprkos svemu bio si tu jebenih dvanaest godina. Pred tobom nikad nisam morala da budem neko ko nisam, nije bilo nikakvih granica ili bojazni da sam ti pružam previše ili premalo, nikad nisam razmišljala da li smem ili ne smem da ti kažem nešto. Jebote, mi smo jedno drugom uvek pričali o drugim ljudima i stalno se, naposletku, vraćali nama i pored svega što sam ti priredila, taj zaljubljeni pogled nikada nije nestao iz tvojih očiju i svi, svi su ga videli.
Tražim te u drugima i dalje, samo da znaš. Privuče me nešto tako slično tebi i na momente poverujem da sam dobila drugu šansu, kad sam tebe već izgubila, ali nisu ti.. Naravno da nisu ti.
Više nema onih dopisivanja kad se trudiš da držiš kapke otvorene i onda odjednom zaspiš, ali nema veze, cela priča se nastavlja sutra. Nema one podrške, onog verujem u tebe i “i ja bih voleo da uspeš u svojim željama”. Nema poljubaca u čelo i “češkaj me i pevaj mi, jer volim da te slušam”. Nema poljubaca dok mi gori cigareta samo da bih se manje uništavala, niti poziva za smirenje kada sam najnervoznija. Nema onog barušenja kose i “Mala, zašto se ne češljaš?” Nema potpuno iskrenog, grlatog smeha na svaku moju glupu izjavu ili glupavih pesama koje te sećaju na mene.. Nema više “A o čemu pišeš?” i “Hoćeš li napisati nešto o meni?” Nema zvezda, izlazaka Sunca, glave na ramenu, skrivanja od svih, provokacija, plesa u diskoteci i “volim kako vrtiš kukovima”.. Nema više ničega. I ja ne znam da li je to dobro ili loše.. Da li treba zaboraviti sve što je ikada bilo i tražiti nešto novo, drugačije, jer na svetu ne postoje dve iste osobe i niko nikad neće biti kao ti.

Jednu noć, rano sam zaspao. I sjećam se, zvono na vratima i snažni udarci na vrata.
Dok sa druge strane čujem jako poznat glas i drhtaj u istom…
“Otvaraaaaj, to sam ja…”
Naravno, to je ona.
Odmah sa vrata, onako uplaka i mokra do kože radi nevremena, počela je strasno da me ljubi, dok snažno kida zadnje mokre krpice sa svoga tijela…
Uzdiše. Ljubi. Plače.
“Falio si mi, niko nije kao ti. Ne mogu više pored njega, gadi mi se svaki prokleti trenutak bez tebe…”
Ponavljala je dok me vukla prema krevetu…
Nikada snažniji i jači osjećaj ljubavi nisam osjećao ko tog jutra kad sam se probudio sa njenom kosom prolivenom po mojim grudima…
—  Rafael