nije trebalo

Ne, ne, nemoj bježati. - u glavi mi je grmilo, ali nisam je ni na što želio nagovarati.
Ne nju.
Toliko njih je prije nje spavalo sa mnom.
Nju sam zamišljao da se uz mene budi.
Prstima je istraživala moje podlaktice, kao da traži nešto što bi mogla prepoznati kao svoje.
Meni nije trebalo dugo.
Prepoznao sam linije na njenom dlanu, kao da je replika moga dlana.
Uplašeno je uzmakla korak.
“Strašno je ovdje.” - pogledala je sa mosta prema rijeci.
Prepoznao sam ljubičastu nijansu na njenim usnama. Izgleda li strah tako?

Ostani - mislio sam.
Nemam te, a moja si kao da sam te stotinu života već ljubio ovdje. (…)

Poljubim ga u obraz. ,,Srećno’’, šapnem mokrih očiju. Ne trepćem par sekundi da mi ne bi suza dotakla obraz. Nasmešimo se i ja se okrećem. U srcu- jauk. U očima- okean. U nogama- pijanstvo. Nesigurnim koracima odlazim. Svesna da možda više nikada neću ljubiti takve jamice na obrazima i grliti toliku strast. Muče me misli poput ,,Možda je on bio baš taj’’, ,,Možda smo mogli bolje’’, ,,Nije trebalo ovako da bude’’, ,,Da li da se okrenem?’’ 
Ali ja se ne okrećem. Svaki korak me boli kao pulsiranje krvi iza modrice. Nikada ranije nisam verovala u to, ali najteže je otići. Najteže je otići kada nekoga volite. Milion puta sam ostajala (i onda kada nije trebalo, i onda kada nije zaslužio) i mislila sam da sam jaka jer sam to mogla. Ali sam zapravo birala najlakši put. Ostajala sam kraj njega ma kakve gluposti pravio. Ali otići, e, to je bio pravi izazov. ,,To je najlakše, hajd’ ti ostani pored takvog’’, govorila bih. Tako glupavo od mene, tako smešno. Najteže je otići kada nekoga volite. Svaki milimetar puta kao da vam zabija igle u tabane. Mučite se sa osvrtanjem. Krivite sebe, njega, planetu. Odustajete i odlazite. Napokon svesni da neće biti bolje. 
Volela sam sebe sve manje i manje svakog puta kada bih odlučila da ostanem kraj njega. Ali se svet okrenuo i shvatila sam da moram da pobedim ljubav prema njemu.
Trepnula sam. Sve moje greške, gluposti i naivnosti su počele da padaju. Mislima sam grlila lakovernu devojku u sebi i rekla naglas ,,Ti zaslužuješ bolje’’. Uspela sam da se sačuvam.  A ništa bolje od same sebe nikada pronaći neću. 

Izvini
što se još tražim
i što ništa nije onako
kako si planirala
pa i dalje nemaš gde
pobeći
u danima poput ovih
kad samo mir i tišinu
tražiš.

Znaš,
kad porasteš
svet prestane da ti bude
samo crn i beo
a ljudi se više ne dele
na dobre i loše
teško je ganjati pravdu
u nepravičnom svetu
izgubiš ideale,
promeniš prioritete
zaboraviš kako izgleda onaj
što ga kao ceo život tražiš
a ljudi su navikli na neku
čvrstu verziju tebe
koju ništa ne može da
pokoleba
(možda je ipak trebalo da upišeš glumu)
pa im je ova sad,
krhka i izgubljena
sasvim strana
i niko ne zna šta će sa njom
ili kako
pa se opet sama sklapaš
tražiš
voliš
puno plačeš,
ali to je sad okej
suze nisu slabost
više toga postigneš
kad se lepo isplačeš

Ali
naučićeš da se voliš
smiriš glasiće
gotovo sve bolno
ćeš prevazići
nailazićeš na neke ljude
razne i prazne
i nije na tebi da ih
popravljaš
dok sebe još sređuješ
i sklapaš.

Izvini
što se još tražim,
i što ništa nije onako
kako je trebalo da bude
Jer… bolje je,
čak iako sam sad malo
zastala ili se izgubila
koračam dalje
ne zaboravljam naše snove
i dalje tražim tu
toplinu doma.

Izvini
što je sve ostalo drugačije,
ali znaš..
naučiš i odrasteš.

Nakon što sedam dana provedeš u krevetu, bez šminke, u majici tri broja većoj, jedva prepoznaš ženu iz ogledala dok na sebe navlači usku crvenu haljinu, pušta gustu kosu i staje na štikle. Ima crveni ruž na usnama i malo maskare na tamnim očima.
“Nekad iz ovih komada nisi izlazila i jedino što te brinulo bilo je kako ustati ujutro, kad ćeš vjerovatno i ovu noć zaglaviti i stići baš tada. Sada je navlačiš tako, bezvoljno, razmišljajući koliko ima do 2h da se može iskrasti kući.” - Jer 2h ujutro je mjera. Niko te puno ne smara da ostaneš i opravdanje sa sutrašnjim obavezama može da prođe. U 2h ujutro, svako svoje mori, i drugari i drugarice popuste tebe.

Stavljajući posljednje kapi parfema na tijelo i bacajući ga u smeće, dala sam sebi obećanje. “Isto ovako, lagano i hladno, bacit ćeš i smeće iz svoga života.” Kad nešto više nema svrhu, zašto čuvati? Da te podsjeća kako je jednom “služilo”? Ne, hvala. Sjećanja iz glave dovoljna su za tri života, a ja ipak imam samo jedan. Kad predugo ostaneš sa smećem, počneš i ti da smrdiš.

Tek što sam napravila nekoliko koraka Brčanskom, shvatila sam da sam večeras ipak trebala uzeti taksi. Kad vrijeme brzo teče, sve manje boli. Tamo gdje su minute sati, kao u ulicama koje znaju vaše korake, film u glavi je stari aparat. Dođe do krajnje tačke i odmah se počne vrtiti nazad. Na početak. U Bulevaru sam im se nasmijala. Momak se davio hamburgerom, čokoladom i sokom, a djevojka pored njega vrištala je od smijeha, dobacujući mi: “Vidiš li s kim sam ja u vezi?” Bar mi se čini da je to rekla, jer je posljednje riječi izgovorala iz njegove dukserice u koju je povukao. Klimnula sam glavom, kao, da, znam ovu sliku, imala sam jednog istog takvog.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim da večeras ipak neću čekati dva ujutro. I da večeras, ipak, neću nikom mirisati, a sebi zasmrditi. Sa sobom se ne igra inat. Ni onda kad ti je do grla svega, ni kad jedino želiš da osjeti kako je prodati sve što nije imalo cijenu i nazvati se tuđom. Ne… Za sreću ponekad treba stotinu suza, ali sreću nikad ne gradiš na suzama. Svojim ili nečijim. Život je kao bumerang. Tek kad pomisliš da je ovaj krug bio dobar, dočeka te da pokaže da je sve bilo uzalud i bezvrijedno što si činio. Zabave mnogi, onako kako tebi treba, samo jedno i jednom u ovom životu te zavoli. Takvog kakav stvarno jesi. Bar je tako govorio neko moj, pričajući kako zbog toga trebamo čuvati nas. Nadam se da danas bolje čuva sebe.

Ulazeći u zgradu, čitala sam poruku od prijateljice. Piše mi: “Žao mi je za propalo veče. Lijepo spavaj i jedva čekam da ponovo budeš najbolja sebi i svima.” - Žalila sam jedino propušten zagrljaj za nju, osobu koja se toliko trudila nacrtati mi osmijeh ili, naprosto, pokazati mi koliko je ljubav bitna kad nalete ovakvi dani. I da se ljudi koji te vole nikad neće moći porediti sa onim koji ti tek s vremena na vrijeme prave zabavu i možda bi mogli da te zavole kad te upoznaju do kraja. Možda, da…

Kuckala sam po mobitelu i skidala istovremeno štikle. “Bilo bi ovo propalo veče da se nisam vratila. Ništa se ne radi na silu, a kajanja sam dovoljno nakupila u ovom krugu. Šminka i lažan osmijeh pokriju sve za druge, ali umjetnost je šta ćeš sa samim sobom. Majica tri broja veća nekad je dobra opcija. Kad u njoj opet budem izgledala odlično, zamisli kakva ću u ovoj haljini da budem.”

I dok sam poskidala sav lažni sjaj sa sebe, bilo je 2h. Sad svi možemo na spavanje. Neki čiste savjesti, dosljedni sebi, drugi… Drugi, nečemu što nije ljubav, poštovanje i dato obećanje za vašu sreću.

1) Komentarišu moji kako ove godine ne nosim ništa sem suknji i haljina, a ranije nikad nisam htela da ih obučem. Sećam se da sam suknju jednom obukla u petom razredu i neprestano se krila iza svih i povlačila suknju na dole.
Razlog?
Bila sam veoma mršava kad sam bila mlađa i drugarica je prokomentarisala kako imam jako krive noge i kako osobe sa takvim nogama ne bi trebalo da nose ništa kratko i usko, jer to samo ističe tu njihovu nesavršenost.
2) Neki dan sam došla sa kosom zavezanom u rep i moje drugarice su se baš iznenadile, s obzirom na to da nikada ne vezujem kosu u javnosti. Ranije, naravno, jesam. Vezivala sam repiće, plela kikice i onda sam prestala. I ma koliko bilo vrućina ili mi kosa bila masna, odbijala sam da je vežem.
Razlog?
U drugom razredu sam nosila dva repića i onako odjednom mi je prišao jedan dečko, stariji od mene, i pitao me što nosim repiće, kad sam klempava. I ja sam skinula trakice i nikad ih više nisam stavljala.
3) Ranije sam bila jedna od onih koje ni do prodavnice ne mogu da odu bez šminke. Imam veoma osetljivu i svetlu kožu, i ožiljcima i crvenilu su potrebni meseci da zarastu. Niko mi nikada nije pričao ništa o tome, ali meni je jednostavno bilo glupo da me neko vidi tako crvenu i istačkanu. Uvek sam želela savršenstvo.
~ I kroz mnoge ovakve stvari sam prolazila kad sam bila mlađa. I bile su mi potrebne godine, pre nego što sam prestala da gledam sebe kroz oči drugih ljudi. Mnogo suza, vremena i živaca mi je bilo potrebno dok nisam shvatila da će uvek biti neko kome neću odgovarati. Nekome ću uvek biti premršava ili predebela. Nekome ću biti lepa, nekome ću biti ružna. Nekome se neće svideti moj osmeh, nekome hoće. I sve je to u redu. Šta sam dobila - dobila sam. Naučila sam da živim sa tim. I nije trebalo neko drugi da me prihvati, trebalo je da prihvatim samu sebe. Ljudi ti nekad kažu neke stvari kad si mlađi i to se prosto uvuče u tebe. Jednostavno - ako ti neko ukaže na okrnjen zub, ti se više nećeš smejati. Samo što mnogi ljudi to ne shvataju. Grozno je ukazivati ljudima na neke stvari koje se tebi ne dopadaju, a oni to ne mogu da promene, jer mnogi ne mogu da vole sami sebe. Mnogima je potrebno prihvatanje drugih ljudi. I ti ne postižeš ništa, osim što rušiš nečije ionako krhko samopouzdanje.
Nekome možda nisi ništa posebno, ali pojaviće se neko ko će te gledati kao savršenstvo. Uvek se pojavi.

Sreo sam te juče…
Koliko je prošlo od našeg poslednjeg susreta više ne može ni da se izračuna.
Nisam znao sta osjećam, ali bio sam nervozan.
Bilo mi je drago što sam te sreo.
Jer, znaš, već dugo vremena nemam kome da se obradujem,
onako dječije, nevino.
Od svih pomješanih osjećaja, straha, nervoze, tuge, nedostajanja…sreća je bila ta koja je najviše bila prisutna.
Kada si mi se nasmijala, imao sam osjećaj da sam najsrećniji čovjek na svijetu.
Bio je to onaj osmijeh koji si čuvala samo za mene, onaj najljepši, poseban.
Bože, činilo se kao da sam u raju,
ništa mi više nije trebalo.
Nisam znao šta da ti kažem, ali sam bio srećan.
Prišla si mi i pozdravili smo se.
Pitanja kako si, šta ima, šta radiš, nisu bila potrebna.
Znali smo oboje kako je ovome drugom u životu.
Počela si da pričaš o nečemu sva srećna,
nisam te prekidao, daleko od toga,
dok god mi pričaš sa osmijehom na licu ja cu samo da ćutim i da te slušam.
Zezala si me, opet za moj lančić,
koji si obožavala da nosiš oko svog vrata.
Pokušala si da ga uzmeš opet.
Kada si mi rukom dotakla vrat,
nisam znao ništa,
samo sam pokušao da se izmigoljim
jer znaš da se naježim.
Međutim, imao sam osmijeh na licu,
ne znam zašto ali jesam.
Bio sam srećan.
Kako čovjeku malo treba da bude srećan.
Samo jedan dodir ili iskren osmijeh.
Pitala si me zašto ćutim,
nisam znao šta da ti odgovorim.
Samo sam te gledao sa osmijehom na licu.
Ućutali smo i samo se gledali.
U sledećem momentu si me povukla u stranu,
vjerovatno da nas ne vide, zagrlila me
i stavila svoju glavu na moje rame,
sa lijeve strane, bliže srcu.
Srcu koje je lupalo od sreće,
ali i od straha.
Zagrlio sam te jako,
kao da mi od toga život zavisi,
nisam htio da pustim.
Suza mi se kotrljala niz obraze,
ali nisi vidjela, nisam htio da vidiš.
Znam da bi te to još više povrijedilo,
a ja sam ti dovoljno bola prouzrokovao.
Mazio sam te po kosi i po leđima.
Cijeli moj svijet je stao u taj jedan zagrljaj.
Šapnuo sam ti tiho da me pustiš,
znaš šta se priča o meni po gradu,
šta će se tek pričati ako te vide sa mnom opet.
Neću da proživljavaš to još jednom zbog mene.
Znam da ti nikad nije bilo bitno šta će ko reći,
ali ja nisam htio da se priča o tebi,
nisam mogao da podnesem to.
Ali, nisi htjela.
Samo si odmahnula glavom i stegla me još više.
Kao da će ti nestati vazduha ako me pustiš.
Nisam ni ja htio tebe da pustim ali morao sam.
Prije nego što sam te pustio
pomirisao sam ti kosu još jednom
i pomilovao te po glavi.
Rekao sam ti pusti, nemoj, vidjeće nas neko,
ali nisi htjela.
Još uvijek si tvdoglava, kao i ja.
Znam da me još voliš, iako su prošle dvije godine,
volim i ja tebe, to se nije promijenilo,
ali ne možemo više da se vraćamo na staro.
Bog zna koliko bih htio da smo zajedno,
da opet budeš moja, kao što sam ja tvoj.
Bio i ostao.
Okrenula si lice prema meni,
pogledala me svojim očima
u kojima sam vidio milion različitih osjećaja.
Nasmijala si mi se, onako kako ja volim,
poljubila me i rekla mi vidimo se opet nekad.
A ja…
Ja sam te gledao kako odaziš
i dobacio-vidimo se, čuvaj se.
Ostao sam još dugo na tom mjestu
gledajući u tvom pravcu.
Znam da ćemo se opet sresti, kad tad.


- M.M.

Zaviri u moje misli

Tmurno jutro, budim se.Već u glavi pravim pregled dana koji me čeka. Pitaju danas. Sve. Već mi je loše. Ne ide mi se, ali znam da moram. Njega već dugo nisam vidjela, pomislih neću ni danas.

Obukoh se standardno, klošarski, i preko neku bratovu jaknu. Hladno je, morala sam. U busu sam prespavala, znam da ću se probuditi na vrijeme.

Nisam ovaj put, prespavala sam dvije stanice, pa se vratih trolom do škole. Nije tako uobičajeno za mene. Izbjegavam taj prevoz i ljude. Jednostavno ih mrzim, i podsjećaju me, znate, na njega. Buka, galama, i u stvarnosti i u mislima me izluđuje. Ne mogu više. Ne ide mi se u školu. Znam da će biti isto:“Nisam spremna” i kec u dnevnik. Ne treba mi to, odličan sam učenik.

Izlazeći iz trole biram broj. Zvoni.

Odogovor sa druge strane. Poznat glas, nimalo drag.

“E brate, ja sam. Je li imaš, hitno je?”

“Hej, pa gdje si ti? Znaš mene, toga nikad ne nestaje. Šta je bilo?”

“Nije za priče, zna..”

“Uvijek ista priča kod tebe. Ma nebitno, poželio sam te, znaš.”- prekinuo me i već počeo da nervira.

“E, stvarno mi je hitno, a znaš da ne volim ovo odugovlačenje. Ako imaš, standardno ponesi, čekat ću te na starom mjestu. Stižeš za 10?” već agresivno sam počela davati odgovor.

“Oke,oke. Smiri se. Važi.”

Prekid.

Čekam u parku. Prolaze ljudi. Čudno me gledaju. Shvatih i zašto; jedina sjedim. Prilazi mi već poznata figura. On. Koliko se već nismo vidjeli? Koliko je prošlo od zadnjeg puta? Nebitno, i dalje, na svaki pogled, počinjem da se ježim. Ne podnosim ga, ali treba mi.

“Evo, moja djevojčice.”

“Koliko ti puta moram reći da nisam tvoja niti sam bila. I hvala, evo p…”

“Neka, ja častim. Red je. Samo, čuvaj se.”

Zagrljaj. Nisam se odupirala ovaj put, trebalo mi je.

Odlazi.

Pogledam kesicu. Ima dovoljno za tri. Sve je stavio.

Svraćam u obližnji market, poznatu policu. Votka. Ma može. Uzmem i čips. Na kasi ugledam i cigare, uzmem i njih.

Kontam, odakle mi ovolike pare. Nevažno.

Krenem put škole, svejedno, u nadi da ću i njega sresti. Nastava mu ubrzo počinje, znam.

Nema ga. Skrećem. Tu je obrušena zgrada. Ulazim. Prazno i hladno. Sjedam na prozor, naslonjena na stub. Stavljam slušalice, motam prvi i odvrćem flašu. Ne mogu, moram prvo cigaru. Bajagina tišina svira. Prvi dim, sklapam oči. On u mislima. Ne mogu. Previše mi je. Naginjem. Već prvim gutljajem ispila sam trećinu boce. Boli me, znači.

Gasim cigaru, palim džoint. Premotavam film na dan kada sam ga srela.

Sjećam se, plašila sam se tog mišićavog dječaka. “Ufuran” mi je bila prva pomisao. Iz dana u dan, počeo me taj misteriozni lik interesovati. Omaklo mi se. Jebiga. Prva suza i drugi gutljaj, manji. Peče me u grlu. Muti mi se u glavi. Misli su jače, brže.

Primjetih da sam ispušila. Vidim da je drugi već smotan. Palim. Počinjem da se smijem našem upoznavanju. Nije to onaj smijeh kada ti je nešto smiješto. Više je bio onaj nostalgičan. Ne mogu. Volim ga. Ne voli me. Boli me. Ne mogu drugim riječima da opišem. Plačem. Vrištim. Jecam.

Ozbiljno počinjem misliti da skočim. Nož. Sjetih se da imam nož u ruksaku. Vadim ga ispijajući posljednji gutljaj votke. Tresu mi se ruke. Čujem glasove u pozadini, i onaj jedan, dobro poznat, meni mnogo drag. Haluciniram. Ok. “Koji sam ja idiot”-zavraćam rukav i krećem prema veni. Magla. Ne vidim ništa.

“NEEE!!!” čujem vrisak i korake. Neko mi otima nož i privlači me k sebi. Suze. Zatvaram oči. Naša priča mi pred očima. Jecaj. Čujem žamor. Osjetim zagrljaj i dobro poznat parfem. Otvaram oči. On. Haluciniram, pomislih.

“Što ti je to trebalo? Niko nije vrijedan tvojih suza, kamo li krvi.”

Pokušavam sakriti pogled, suze, i uputiti osmijeh. Blagi, onaj što pati. Ličio je na onaj njegov.

Prislanja me na svoje grudi, jače grli. Srce me steže. Čujem mu, polusvjesna, otkucaje srca. Shvatih da me smiruju. Zažmirih i prestadoh da se sjećam, pamteći trenutak.

Ne sjećam se dalje, mada se i ovoga sjećam kroz maglu.

Prošlo je sedam dana. Strašnih sedam dana.

Posjetila sam od tog dana i ljekare i psihologe i socijalne radnike i terapeute, mada, meni je to isto. Razgovor i ništa više. Tada sam se najviše osjaćala usamljeno. Bez ikoga.

Niko da me se sjeti. Nadala sam da će bar on, i ko je već s njim bio.

Ništa.

Sve iznova.

Ulazim ovaj put sramežljivo u hol škole. Graja. Buka. Ne smetaju mi više. Trgnu me iz misli, sjećanja. Dobro dođu.

Čudni pogledi me prate.

Znaju. Pretpostavljam.

Ja nisam nikome rekla, znam. Nisu ni moji.

On.

Tražim ga. Ovaj put sam ljuta. Ispunjena mržnjom. Vidim leđa, hod. On je. Znam ga predobro. Stavljam mu ruku na rame.Trže se.

“A, to si ti. Kako si?” - tiho me upita, sramežljivo spuštajući glavu.

“Nebitno je to. Kome si rekao? Svi znaju, vidim kako gledaju.” - raja se okreće. Shvatih da vičem.

“Izvini, ajde ovamo, gdje nema raje.” rekoh poluglasno i sklonusmo se.

Uvidjeh da ga je strah.

“Vidi, nisam nikome rekao ništa. Znaš da čuvam tajne. Onu tvoju i dalje cuvam, iako mi je nisi rekla.” i uzdah. Nakratko me pogleda i spusti pogled.

“Znam zbog čega je bilo, izvini. Mogao sam dosta učiniti, ali nisam znao kako. Ni sada ne znam. Nikome nisam o…”

“Za divno čudo da si shvatio šta se dešava. Ne možeš sada ništa. Gotovo je, svejedno. Samo.. zašto me gledaju ovako?”

“Blijeda si..” reče krečući rukom na moje obraze. Izmakla sam se.

“Izvini, ne mogu…” suze su mi navrle i otrčala sam u toalet.

Pogledah se u ogledalo. Zaista jesam blijeda, i čupava.

Nije rekao. Ok. Samo izgledam bolesno. To je sve.

“Smrt je zaista lahka” šapatom progovorih gledajući sebe u odrazu.

“Sreća pa nemam zbog koga umrijeti, a živim zbog sebe.”

Zaista, nisam se više obazirala na njega. Mnogi su došli poslije. Bila sam sretna. Sretna sam i sada.

Znate, on je znao dvije tajne.

Prvu, da ga volim. I drugu, o tom danu.

Čuvao ih je, onako kako se čuva neko do koga ti je stalo.

Time je dokazao sve, ali kasno.

Nisam želela da znam. Nisam želela da saznam ništa što me može povrediti, uznemiriti, potresti. Želela sam da budem pošteđena. I bila sam. Mene niko nije prevario, niko me nije izdao, gotovo da mogu reći da me nije čak ni ostavio bez moje prethodne odluke. Ali ipak, bez obzira na to… saznala sam sve ono što nisam želela da znam. 

Dečko koga si volela, voleo je nekog drugog. Ljudi koji su trebali uvek da budu tu, otišli su. One koje si zamišljala kao kumove svojoj deci, nestali su. Saznala si da te je dečko koga si volela godinama lagao. Poklonila si poverenje nekome kome nije trebalo. Onako usput čula si s kim si se to “kresnula” i porekla si kao da hladnom oštricom noža presecaš stabljiku cveta. Dečko koji je izgledao tako dobrodušno, ispao je kreten. Gledala si na koje sve načine ljudi koji se navodno vole varaju jedni druge. Gledala si drugarice koje se ponižavaju “zbog ljubavi”. Sada su u srećnoj vezi. Ili možda ipak nisu? Ne bi ti tu cenu nikad platila, ni zbog kakve veze. Na dan svog najvećeg uspeha, napila si se sama u kafani. Ne veruješ u 70 % onoga što ti ljudi govore. U obećanje poveruješ, pa se razočaraš. Ne zanima te većina onog što ti ljudi govore. Voliš da budeš sama. Zaneseš se nekim, brzo se i ohladiš. Malo koga nazivaš svojim. Malo koga nazivaš prijateljem. Ne veruješ ni u kakvu trajnost. Ne veruješ u dobre namere. Negde u dubini duše znaš da ljudi više brinu za tebe, nego ti za njih. 

Saznala si sve što nisi želela da znaš. Saznala sam sve što nisam želela da znam. Meni niko nije slomio srce. Ali moje srce se promenilo. 

1

Telefon zvoni i zvoni i zvoni, znam da neće odustati, sigurno ne sada nakon što sam ga, onako nepromišljeno, poljubila u klubu i istrčala napolje.
“Da?”, javljam se pomalo uplašeno.
“Gde si?”, ne okoliša.
“Zašto?”, odugovlačim.
“Jer želim da te vidim.”
“Zašto?”, ponovo pitam.
“Jer očigledno nije gotovo.”
Tišina. “I?”, ponovo me pita, “znaš da nećeš moći da me izbegavaš doveka.”
“Treća klupica, levo od izlaza”, mrljam.
“Ne mrdaj. Stižem za deset”, prekida vezu.
Glupo je, jer me je ponela atmosfera, alkohol, sva ona osećanja koja pokušavam da uništim. Ne ide to tako, ne ide to nikako. Ne možeš sprečiti sebe da osećaš nešto, isto kao što se ne možeš naterati da osećaš išta. Pitam se šta sad, gde će me odvesti jedna nepromišljena odluka poneta trenutkom, jedan glupi poljubac koji nije trebalo da se desi. Nisam ga uočila odmah, mada kako i primetiti nekoga kad od svakog drugog pomisliš da je on i srce zatreperi kao ludo od same pomisli da se nalazi na par metara od tebe. Uveravala sam sebe da je samo još jedno priviđenje, dok nisam osetila kako mi neko sklanja kosu sa lica i eto ga - isto ono lice koje vidim svako veče pre nego što zaspim. Osmehnula sam mu se, ne razmišljajući. Zagrlila ga, isto tako ne razmišljajući. I na kraju sam ga poljubila, to tek ne razmišljajući. Vidim ga kako dolazi ka meni, krupnim koracima ovaj put za razliku od onih sitnih, laganih koje inače pravi. Ne drži ruke u džepovima, kao što ima običaj. Šake su mu stisnute u pesnice kraj tela. Samo jednom sam prisustvovala ovakvom njegovom hodu i nije bilo lepo - uopšte nije.
“Što si pobegla?”, stoji iznad mene. Zato što se previše plašim, pomislim, ali ipak samo slegnem ramenima kao odgovor. “Pitam te još jednom - Zašto si pobegla?” Ponovo sležem ramenima. Seda pored mene i ispušta dugačak uzdah. “Zar ti je stvarno postalo toliko gadno da me poljubiš?”
“Ne”, odgovaram k'o iz topa, “ne. Samo…”, grizem usnu, “bilo je tako dobro, kao i uvek i sve sam izbrisala na momenat. Onda mi se svest vratila u glavi mi je samo tunjalo - kakvu si glupu grešku napravila i…”
“Pobegla si, ostavljajući sve za sobom”, dovršava.
“Izvini. Znaš da sam previše impulsivna kad popijem.”
Klima glavom. Ćutimo. Mrzim ovo, ali stvarno mrzim. Nije to ona prijatna tišina, kao kad mu ležim na grudima i češkamo se i reči nisu potrebne jer šta uopšte reći u tako lepom i prijatnom momentu? I o, prekini. Prekini. Prekini.
“Nedostajala si mi”, okreće se ka meni, a ja se ledim. Bukvalno. Pokušavam da smirim srce, znam koliko je jedva čekalo da čuje ove reči od njega. “Zašto mi sad to kažeš?”, pokušavam da se priberem. “Jer nikad ne znam da izaberem pravi momenat”, osmehuje se i dobro znam na šta misli. Sad već počinjem da se smejem i ne prestajem, ali to je više onaj glupi smeh - kad ne biste da zaplačete pa krenete da se smejete i onda nikako ne možete da stanete. Ne znam ni čemu se smejem više, ali znam da ću početi da jecam ako me zaustavi, jer već osećam suze. “Uništićeš šminku”, govori, i jedan ugao usne mu se diže. Pokušava da me sredi prstima, koliko god bilo moguće urediti bele linije od suza na spram sve ove šminke koju imam. Smeška se i ne prestaje da me gleda. “Znaš, nećeš ništa popraviti ovim..” Okreće mi glavu i pomno zagleda, “Meni deluje sasvim okej.” “Ne mislim na šminku.” Ponovo se stvara neprijatna tišina.
“ Baš sam mnogo zajebao.”
“Jesi.”
“Nisam želeo da se zaljubim, nisam želeo ništa. Desilo se, plašio sam se da prekinem pa…”
“Si rešio da budeš što dalji.”
“Tako nekako..”
“Je l’ upalilo?”
“Ne.” Spuštam šaku na njegovu, a on automatski prepleće prste sa mojima i zagleda ih sa svih strana. “Svaki put mislim isto.. Kako bi lepo bilo držati tvoju ručicu. Malecna, dečija. Čak ni nisi odrasla osoba. Dobro jesi, jesi”, kaže kad ga streljam pogledom, “a opet nekako nisi.. Što se nikada nisi javljala?” “Zato što sam naporna”, sad već kreće sećanje na loše momente i bes zamenjuje ona lepršava osećanja. “Jesi”, kaže i ne popušta stisak koliko god pokušavala da ga se otresem.
“Pusti me onda.”
“Jesi li sigurna da to želiš?” Znam to lice. Kapci su mu više spušteni nego inače, pogled nije prazan, a opet pitanje je vremena kad će se zid spustiti između nas.
“Ne mogu opet da prolazim kroz iste stvari..”
“Da ili ne?”
“Stvarno me je puno bolelo i definitivno nije bilo u redu..”
“Da ili ne?”
“A šta ti želiš?”, pitam ga. I samo tako pušta moju šaku. “Kukavice”, govorim dok ustajem. Mrzim svoje slabosti. Tako je malo falilo da ponovo padnem na istu priču. Na nekog naočit hrabrog, a u stvari tako strašljivog. Jedno prosto pitanje i sve se zatvara. Čujem nečiju tuđu misao koju sam davno pročitala - u ljubavi nikad ne budi kukavica i nemoj voleti kukavice i onda telefon počinje da zvoni…

Priča o osećanjima- „Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osećanjima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", započela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik." Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati. "Jedan, dva, tri." počela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku. Uspeh se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u krilu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je Ludost odbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", povikala je Ludost i započela svoju potragu. Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu. Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Taleant u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgorenoj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo Ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela je udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči. Ludost nije znala šta učiniti. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odlučila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećanjima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.“

vredi procitati, zaista :) 

1

Vidim ga. Posle tri godine konačno ga vidim. Stoji ispred mene, očigledno zbunjen. Ni on ne može da veruje da smo se sreli u ovom velikom i prenaseljenom gradu.
“Koje su šanse da se mi sretnemo ovde?, osmehuje se dok mi prilazi, a ja, potpuno nema, sležem ramenima. "Uvek sam voleo tu tvoju pričljivost.” Otvaram usne, ali ništa ne izlazi iz njih. Zapravo, ne znam ni šta bih mu rekla, pa ponovo sležem ramenima i osmehujem se. Neprijatno mu je, vidim to čim prstima dira bradu. Verovatno razmišlja šta sledeće da mi kaže, ili, da li uopšte da progovori.
Čudno je to što je ista kao ranije, sem poneke bore i malo duže brade, na njemu je sve isto. Malo je ostario, za ovo kratko vreme, ali stoji mu. Ionako je uvek bio mnogo zreliji od svih koje znam. Osmehuje se, primetio je da ga posmatram. Stidljivo sam spustila pogled i verovatno se zacrvenela. Loša navika iz detinjstva. “Dođi”, kaže mi i grli me. Udišem parfem koji je nosio poslednji put kad smo se videli i uspomene same od sebe kreću da naviru.
Bio mi je najbolji prijatelj otkako znam za sebe. Zaista, retko koje moje sećanje iz detinjstva ne uključuje njega i onda smo odjednom odrasli. Dečko, koji je nekad bio niži od mene, preko noći je porastao za neke tri glave, pa sam ga jedva dosezala kad podignem ruke. Sledeće što znam, pustio je bradu i skratio svoju dugu, neurednu kosu. Ukratko, pred mojim očima je, u tren oka, postao muškarac. Naše šale su postale drugačije. Sada se nismo krili da bi nas tražili, već da pijemo pivo i pušimo cigarete. Onda, jedne letnje večeri, tokom našeg najdužeg raspusta, odjednom je prokomentarisao: “Jebote, koliko si ti dobro građena.”
“Ma daj”, odgovorila sam mu. Stalno je govorio takve stvari, jer je znao koliko sam nesigurna i da retko kad nosim nešto što ističe moju figuru.
“Ne, ozbiljno ti kažem. Nikad mi nije bilo jasno zašto se nisi više pokazivala. Mnoga srca si mogla da slomiš.”
Pogledala sam ga ispod obrva: “Je l’? Pa onda da uđem u tvoju kolekciju i da ti meni slomiš srce?”
“Ne”, eksirao je čašicu, “ti bi to menj uradila.” Počela sam da se smejem, a on me je pogledao nekako iznenađeno, pa se taj pogled posle promenio u povređen.
“Izvini” pokušavam da se smirim, “ali znaš dobro da se kamenjem ne igram.” Ispija još jednu čašicu i uzdiše. “Volim te.”
“Znam”, sležem ramenima.
“Ne, ne tako. Stvarno te volim”, sklonio mi je pramen kose sa lica, “Zato nijednu ne mogu da zadržim. Sve ih poredim sa tobom, samo, nijedna nije tako svojeglava i zanimljiva. Dopadam im se, pa mi ugađaju, a ti si… pa, ti si prosto ti.”
Ćutala sam. Ponovo sam ćutala, kada je najviše trebalo da pričam, ja nisam progovarala ni reč. Onda mu je ruka skliznula do mog vrata, privukao me je sebi i poljubio. Uzvratila sam mu. Ćutali smo i ljubili se, sve dok meni telefon nije zavibrirao. “Izvini, izvini, moram…”
“U redu je. Da popijem ovo i idem i ja.”
“Vidimo se sutra”, veselo sam mu rekla.
“Da, da”, odgovorio mi je pomalo odsutno.
Samo, to sutra nikad nije došlo. Ujutru mi je javio da je ipak dobio stipendiju za Ameriku, da odlazi i da je znao da nikad više eće skupiti hrabrosti da učini ono što jeste. I, to je bilo to. To je bio kraj. Sve do sad..

“Hajde, mrvo, ne plači.” Počela sam da odmahujem glavom. “Nije trebalo da me zagrliš. Prosto nije trebalo.”
Uhvatio me je za ramena: “Polako, hajde polako. Diši.”
“Stvarno nije trebalo da me zagrliš. Znaš koliko sam osetljiva na duge zagrljaje..”
“Znam”, nostalgično se osmehnuo.
“Mike, honey”, neka plavuša je jurila ka nama. Poljubila ga je. Mene nije ni primećivala, dok on nije rekao: “This is Marie, my childhood friend.”
“Oh, really?!”, pitala ga je odmerivši me.
“Yeah..”
Nasmejala se i okrenula se ka njemu. Verovatno je zaključila da nisam vredna njene pažnje. “C'mon, honey, they are waiting for us. We have to go.”
Samo je slegnuo ramenima, a ja sam klimnula glavom “U redu je”, i gledala sam ga kako odlazi u zagrljaju druge. Okrenuo se jedanput, samo što ga je ona odmah povukla. Odlazi. Ponovo odlazi. A ja sam opet samo ćutala.

nastaviće se..

Problem je u tome što joj nije rekao što osjeća. Nije mislio da joj to treba reći. Mislio je da, zato što je svaki dio njihova života bio tako prisan, joj nije trebalo govoriti da je voli. Mislio je da je ta činjenica nagoviještena u svakoj riječi koju je rekao, u svakom njegovom djelu, svakom pogledu, svakom poljupcu i ljubaznosti. Sve što je činio bilo je za nju. Svaki kilometar na cesti, svaki odrađeni vikend, svaki usrani, hladni, nezahvalni posao koji je nadgledao, svaki zarađeni peni, sve je bilo za njegovu ženu. Znala je da nije dobar u izražavanju osjećaja, ali zar nije bilo očito da je voli?
Ona je rekla da nije. Rekla je da mu nije spomenula koliko je nesretna jer nije pitao. On nije znao da je to nešto što je trebalo pitati. Bio je sretan i nikad mu nije palo na pamet da ona možda nije. Nije znao što učiniti tada, a ni sada ne zna što učiniti.
—  Louise Douglas, Nedostaješ mi
Trag u pesku

On i ja smo uvek imali tu jednu naviku, pogubnu po mene.. uvek bismo se zapričali. Majka bi me zvala u tačnu u 3h ujutru, ,,Kasniš’’, govorila je kroz zube. A mi bismo bili negde mnogo dalje od moje kuće, od onog grada, od one države, od svih ljudi.. negde mnogo dalje. Zalutali u svetovima, za koje drugi ni ne slute da postoje. Trčali bismo koliko nas noge nose, nije valjalo ljutiti moju mamu. Mada bi ona uvek opraštala, i govorila ,,Ajd’, neka vas još malo’’. Nas dvoje bismo, poput dece kojima je upravo dozvoljeno da još ‘’pet minuta’’ budu napolju sa drugarima, bili presrećni. I tada, dok smo sedeli ispred mog dvorišta na ivičnjaku, bili smo negde mnogo dalje. Penjali smo se na još nemoguće visine, plivali bismo tamo gde su ribe (predpostavljam) strašnije od znanih čudovišta, plesali bismo po još neotkrivenim livadama, ostavljali tragove po nekim zaboravljenim plažama. Negde mnogo dalje, uvek smo bili zajedno. Znala sam ja čije će me ruke čekati, jednom, svaku noć u krevetu. Znala sam, planirala sam, i mogla sam da stavim to u kazinu na broj 14. Nisam nikada slutila da bih mogla da izgubim. To tako nije trebalo da bude. Ali, život nije pratio moje planove. I postali smo negde mnogo bliže, opet negde previše daleko od nas. Želela bih samo da znam, nakon svih ovih godina, da li je ostavio svoj trag u pesku na azurnoj obali, ali na nekom skrivenom mestu, na još neotkrivenoj lepoti, onako kako smo oduvek sanjali.. i jesu li nečije noge lebdele po tom pesku zajedno sa njim. Ili me je ipak voleo toliko da ne proživi naše snove sa nekim drugim. -Sanja Mitrović, @obecao_si 

“Gde odlazi ljubav kada sve prođe?”, eksiram još jednu čašicu ne usuđujući se da ga pogledam.
“Ne znam..”, kaže, “Tu je, gotovo je osećaš i onda jednoga trenutka ispari, kao da je nikada nije bilo.”
Zurim u neku neodređenu tačku i pitam se oseća li da je nema više. Ili je to samo kod mene slučaj. Emocije su veoma zajebana stvar, koliko god znao nekoga, nikad do kraja ne možeš da dokučiš šta misli ili oseća u tom trenutku. Možda se njemu ovo rastojanje čini idealnim, a meni je ‘pak previše - kao da ni nije tu, pored mene. Verovatno ni ne primećuje da se svakog dana smejem sve manje i da su čak i pogledi koje mu upućujem drugačiji. Možda ni ne oseća zid koji sve češće stavljam kad pričamo i hladan ton i dubok glas koji imam svaki put kada pokušavam da oteram nekoga od sebe. Možda nikad nije ni primetio da imam posebnu nijansu glasa za svaku emociju koju izgovorim, ili da retko kada imam neutralni izraz lica dok pričam sa ljudima, a sada je tu sve češće. Slabije grlim i kraće, jer odjednom počinje da mi smeta njegov ulazak u moj lični prostor, iako ranije nisam mogla da ga se zasitim. Bole neke reči koje kaže, a on to čak ni ne shvata, pa se izvinjava zbog nečega desetog. Sve manje sluša i još užasnije pamti, a ja bih knjige mogla da pišem tačno ga citirajući.
Sitnicama sve počne i završi. Kao prvi osmeh, sjaj u oku, “javi se kad dođeš kući”, “hajde da podelimo ovo”, dodiri, poljupci u čelo za laku noć.. I onda odjednom ništa. Jedno veliko ništa, jer sad sam kao tu i u redu je, a ja ne mogu biti dalje od njega.
“Mislim da pamtiš vrlo dobro da je bila tu, samo se pitaš gde je nestala, zašto, kako.. Jer nikad nije trebalo tako da bude, a desilo se.”
“Neće se desiti. Prestani da brineš toliko.”
A ja stavljam lažni osmeh, gutam sve što bih mu rekla i sprečavam suze da kanu.
“Desiće se”, izgovaram, “a ti nećeš ni primetiti..”

Dišem al' ne živim jer jos sebe krivim.

Protekla 4 dana me proganja potreba da pisem, potreba koju sam uspjesno ignorisala do evo upravo sad.
Mozda ne bih bila ovde gdje sam sad da nas razgovor nije zavsio kako jeste, mozda da svadja nije dio nase svakodnevnice stvari bi bile drugacije.
Mnogo mozda se provuklo kroz ovaj nas odnos, mnogo mozda za premalo vremena. Ne mogu reci da je uvijek bilo ovako, jer nije, bili smo divni, svoji i mnogo srecni.. a sada sve vuce na to da vise nismo isti ljudi. Da li je moguce da sam bila pored tebe a nisam vidjela kako se mijenjas ? Voljela bih da mogu da kazem da jos uvijek volim svaki dio tebe, da jos uvijek gledam sve kroz neke sarene dvoglede ali lagala bih i tebe i sebe. Uvijek sam bila voljna da prihvatim tebe kakav jesi, tvoje osobnosti, pa cak ni one najgore nisam nikad smatrala manama, smatrala sam ih dijelom tebe koji ipak volim. Medjutim sada kako krecemo polako svojim putem, i kada malo jasnije vidim ono sto ranije nisam, vidim i da sam pogrijesila. Pogrijesila sam jer sam smatrala da ljubav pod svoje uzima pod moranje da prihvatas svaki dio nekoga ma kakav on bio i da nemas prava da se protivis, ali sad shvatam da je ljubav kompromis, i da imas pravo da se i tvoje misljenje uzme u obzir. Bog sami zna da sam ja za tebe mijenjala sebe na vise nacina, da sam se trudila da na sebi promijenim ono sto nama moze samo da nacini zlo.. trudila sam se ali ti nikad nisi. Bila sam uvjerena da je to okej, i da je to stvar licnog izbora da bih vremenom shvatila da je to pomalo sebicno, sebicno je ocekivati da se stvari magicno poprave a nikada uraditi nesto po tom pitanju. Nije ljubav kada mijenjas nekog, to je istina, ljubav je kada se neko promijeni zbog vas.. ako ste uspjeli da shvatite sta hocu da kazem. Kada volis, i kada zelis da nesto uspije onda radis i na tome da se nadjete na pola puta, da pomjeris svoje granice i zrtvujes se za nekog ko to radi za tebe od pocetka.

Mnogo smo drugaciji.. i dok sam svjesna da sam bila uvjerena da to nista nece da utice na nas opet sad shvatam da je mozda sve to ipak previse. Previse je razlika, previse razlicitih misljenja, previse razlicitih pogleda na stvari, previse drugacijih zelja. Tesko se odnos razvija i raste uz toliko razlika.

Mnogo je i gresaka se provuklo kroz ovaj nas odnos, sto zbog moje slabosti, sto zbog mojih nadanja. Previse sam stvari ja tebi dopustila u strahu da ne izgubim ovo dok je u isto vrijeme trebalo da mi bude jasno da ljubav kada valja, ne gubi se tako lako. Mislim da sam i suvise puta presla preko svoje rijeci, svog obecanja sebi radi tebe, i radi toga sto ti nisi bio voljan da sebe jednako zrtvujes. Nije mi prvi put da radim tako nesto, cesto sam u mnogim odnosima bila ja ta koja vise daje i svaki put sam se zajebala hah.
Previse je komplikovano sve sto ne bi trebalo da bude, odlucila sam stvari da sagledam sa jednostavnije strane i shvatila da mnoge stvari su mogle da si htio. Nema potrebe za izgovorima, nema potrebe za nekim drasticnim opavdanjima. Ja sam mogla jer sam zeljela, ti si nalazio izgovore jer nisi. Stvari su takve kakve jesu, iako znam da se ti protivis tome uz more nebitnih objasnjenja.
Red je da se ovo privede kraju kada vec ocigledno nece izaci na nista bolje.
Treba da znas par stvari koje vjerovatno ti nikad neces ni procitati jer necu dozvolit ali opet imam potrebu bar da ih napisem i iznesem.
Treba da znas da sam ja bila all in, da sam bila spremna za tebe da okrenem nebo i zemlju, da smo mi za mene uvijek bili potpuno realna i moguca opcija.
Treba da znas da sam zrtvovala mnogo za tebe, i ne ne tvrdim da nisam dobila nista od tebe, ali znam da nisam dobila ni cetvrtinu koliko sam dala.
Treba da znas da sam mnogo mnogo mnogo razmisljala o tebi i o nama. Onda kad je bilo najbolje mislila sam o tebi, kad je bilo najgore mislila sam o tebi, kad sam bila najsrecnije mislila sam o tebi, kad sam bila tamo gdje sam htjela mislila sam o tebi. Kroz sve sto sam prosla mislila sam o tebi, i kako bi sve bilo mnogo bolje da si tu i da prolazis kroz sve sa mnom. Sve je bilo za nijansu manje lijepo jer tebe nije bilo.
Treba da znas da se vec skoro dvije godine ne dam nikome kako treba, jer niko nije ti. Da sam odbijala ljude za koje sam mislila da nikad necu, zbog tebe. Naravno ne kazem to kao nesto za sta ocekujem nagradu, kazem to kao jednu zrtvu koja mi nije tesko pala.. bar do momenta dok nisam shvatila da je mozda sve to i bilo uzalud.
Treba da znas da ti zamijeram i da me bode to sto si odustao lako, sto si hladan, i sto nisi uspio da preko svog ponosa predjes. Bode me to sto iz tebe emocije nema dok ih covjek ne izvuce, sto iz tebe toplote nije bilo. Sto nisi nikad imao ponasanje istinski zaljubljene osobe.. sto su kod tebe uvijek preovladavale rijeci a ne djela.
Treba da znas da mi je mnogo trebalo da odustanem od nas jer ja za razliku od tebe nisam neko ko lako rusi svoje a i tudje nade. Mnogo mi je trebalo da iz glave izbrisem slike mojih zelja, i da te izbacim iz svakodnevnice.
Treba da znas da si mogao da uradis vise.. da meni nikad nije mnogo trebalo.. trebale su mi sitnice. Poneko zalutalo volim te, laku noc ili dobro jutro, poneki izliv ljubavi, poneki tvoj san o nama, poneki znak paznje, poneki znak volje. Shvatila sam u startu cinjenicu da si hladna i zatvorena osoba ali isto tako koliko si ljubavi dobijao od mene moralo je malo da se otopli to srce tvoje.
Treba da znas da sam uvijek bila iskrena u svojim namjerama i zeljama. Htjela sam da te drzim za ruku od sada pa dok budem u stanjz za tu, htjela sam da budes u svakom dijelu mog zivota, htjela sam da se budim i zaspim pored tebe, da te pokazujem svijetu, da budem zaduzna za tvoje osmijehe. To i jos mnoge moje namjere su uvijek bile iskrene.
Treba da znas da smo mogli da uspijemo i budemo savrseni, samo da si malo vise dao
Treba da znas da ti zelim srecu stvarno, da zelim da nadjes neku kojoj ces moci da pruzis sve ljubavi sto meni nisi, i sa kojom sve nece biti ovako tesko. Da znas da si divan, da svako u zivotu treba jednog tebe da ima. Da si poseban, da si divan covjek i da treba da budes ponosan na sebe. Jednom davno sam ti rekla da je steta sto u sebi ne vidis ono sto ja vidim jer bio bi ocaran, zaljubljen kao i ja. Uvijek cu biti tu za tebe ako ti nesto zatreba, ako te zivot opet nanese prema meni.. ali vise necu biti neko ko se moli za tvoju ljubav kad je vec nisam dobila kako treba. I uz ove zelje moram biti i malo bezobrazna i priznati da bih voljela da nekad pomislis i na mene i da zelis da su stvari drugacije ispale.. da te nekad stvari sjete na mene, mozda i malo da te zaboli. Da nekad zazelis da sam idalje tu. Bezobrazno zvuci ali voljela bih da mislim da sam bar to zasluzila
Treba da znas da ce mi dok zivim i disem biti krivo sto su stvari ovako ispale, i da cu uvijek da te krivim za to. Brutalno zvuci ali je istina, iako ne brinem se da ce tebe mnogo to da dotice.
Treba da znas da sam vise od mali milion puta pomislila da je moja krivica sto sam se vezala koliko jesam, da je moja nesreca to sto sam ozbiljno shvatila sve ovo i da je mozda sve ovo u mojoj glavi.. sa vremena na vrijeme se pokusam razuvjeriti time sto vratim film i glavi i razmisljam o tvojim rijecima ali se onda sjetim da su samo tu uvijek i bile, samo rijeci.

Nema potrebe da se lazemo pa cu reci i da stvari nisu uvijek bile toliko crne. Bili smo mi i srecni, zaljubljeni, nasmijani. Postojala je za nas jedna divna buducnost, bila je tu na dohvat ruke. Ne mogu se praviti i reci da ne vjerujem da si me volio, znam da jesi. Volio si me divno, predivno. Volio si me i onda kada nisam sebe, volio si me onako da istinski povjerujem u to… volio si me svakako, samo ne dovoljno.

Znam da mi nije ni prvi ni zadnji put da dusu ostavljam ovako, ali valjda si shvatio da sam ja takva. Ja sam jedno pretjerano osjecajno, zaljubljivo bice koje voli vise nego sto je za njega dobro, isto koliko sam voljela i tebe.

Treba da znas za kraj da ces uvijek da budes tu, u svakoj slici, pjesmi, stihu. Bit ces tu u svemu sto na tebe i nas sjeca, bit ces tu u svakom svjetlu i tami. Bit ces tu svaki put kada zasvira Lukas, Sasa, Dejan.. bit ces tu sa mnom i kroz svaku utakmicu, kroz svako prvenstvo. Bit ces tu uz svaku Realovu pobjedu i poraz. Uz svako mjesto sto je bilo ili trebalo da bude nase. Bit ces tu svaku noc kad nebo bude posebno lijepo a mjesec blize nego ikad. Bit ces tu uz sve sto si volio i sve sto na tebe sjeca. Bit ces tu uz svaki tezak stih, tesku suzu i jos tezi osmijeh.

Divan si, moja ljubav si, neku djevojku ces mnogo da usrecis; imas sve osobine nekoga ko ce da nekome uljepsa zivot (kao sto si i meni) samo na duze staze. Ti si od onih sto vole svih srcem, ja to osjetim i vidim; i uvijek cu pomalo da zavidim sto ta ljubav nije pala na mene.

Kazu ljudi da se ne treba stidjeti svojih emocija.. nisam jos u potpunosti savladala to ali kao sto vidite imam ih mnogo; tako da su morale negdje da budu zapisane. Mozda mi je cak i lakse dusi kada napisem sve ovo.. valjda iz razlog sto onda prestanem da te toliko idealizujem i vidim kako istinski stvari stoje. Jer pored svega sto se izdesavalo moja potrebna da te opravdam svima pa i sebi je jos uvijek jaka.. jos uvijek je tu. Ona nada moja koja jako tesko umire je jos tu, moje zelje uvijek ostanu negdje zapisane. Mozgu i srcu mi je tesko da svari cinjenicu da sam htjela i da si mogao da me imas, da bi mozda jos i mogao.. a odlucio si ipak da me izgubis.

Mozda jednog dana shvatis da je sve sto sam htjela da istinski zelis nas, da pokazes emocije i da povjerujes da sam ja tvoje utociste. Mozda jednog dana od tebe i dobijem odgovore na sve ovo. Mozda.

Moglo je drugacije, stvarno jeste.

Cutanje je predugo trajalo. Bila je poput vulkana koji je cekao trenutak svoje erupcije. Lavina emocija pokrenula je tople suze koje su krasile njeno nezno lice. Plakala je dugo, mozda predugo. Natecenih ociju, razmazane sminke lezala je, pogleda okrenutog ka plafonu. Dugo su joj se u mislima vracali trenuci (ne)izgovorenih reci, znacajnih pogleda, drhtaja usana. Mozda je mogla da postupi drugacije. Bila je kukavica. I dalje je. Nije smogla snage da kaze sta je trebalo. Nije imala hrabrosti da udari na bolno mesto. Nekad je tako bolje, ali u ovoj situaciji je trebala biti gruba i hladna. Nije uspela. Zato sada lije suze i hrani tugu bolnim secanjima.
—  Aurora
Sedeo je preko puta mene. Nisam zelela da ga pogledam. Samo na trenutak sam videla te plave oci. Sve je pocelo ponovo. Onaj glupavi osecaj u stomaku, secanja su se vratila. U trenutku kad sam dosla sebi, od prvobitnog soka, okrenula sam glavu na drugu stranu.
Dodjavola ovo mi nije trebalo. Sigurno je primetio to. Tresla sam se kao da je u prostoriji bilo minus stepeni, a onda bi me oblio hladan znoj.
Pokusavala sam da zanemarim cinjenicu da mi drugarica vec par minuta nesto govori, trebalo mi je vremena da se vratim u normalno stanje.
Bol koji sam osecala od udaraca po ruci vec nisam mogla da zanemarim. Vec duze vreme me je udarala kako bih se okrenula i cula sta mi govori.
-Sta je?- upitah sasvim uznemireno.
-Gleda te- ponovo se vratio osecaj koji je samo na trenutak nestao.
-Sto bi to trebalo mene da zanima?- pokusala sam da odgovorim sto smirenije.
Nasmejala se, znala je kako se osecam.
-Idem na svez vazduh, ovde me prisustvo nekih ljudi pomalo gusi.- Odgovorih.
Ne cekajuci njen odgovor pozurila sam prema vratima i izasla van.
Sedela sam na stepenistu i pokusavala da shvatim sta mi se desilo. Zasto posle toliko vremena opet osecam isto prema njemu, zar ga nisam prebolela?
—  Blesava-devojka ( ,,Kazu ljubav")
Pričaću vam jezikom deteta kog više nema. (Priča je istinita, i ovo je priča samo jednog dečaka a koliko je još njih koji ovo i slično proživljavaju?! On više nije živ, ali njegov glas živi kroz njegovu porodicu.)


Ja sam dete. Dečak sam.
Išao sam u osnovnu školu.
Ja sam neko ko je imao porodicu, oca i majku, i sestru. Ja sam neko ko je imao rodbinu, drugare i drugarice, komšije i poznanike.
Ja sam neko ko je imao život.
Imao sam. Verovao sam da su svi ljudi dobri, bio sam lakoveran, naivan, mislio sam da one zveri iz bajki samo tamo i postoje. U bajkama. Pogrešio sam. Zveri su postojale i medju ljudima. Ali idalje sam verovao da svaka priča ima srećan kraj. Pogrešio sam.
Među mojim vršnjacima našao se i on koji me je ucenjivao. Jednom me je spasao kada su me napali, zahvaljivao sam mu, govorio sam mu da sam njegov dužnik. I postao sam to. Uvek sam mu bio dužan. A za šta? Za nešto što je on iscenirao, za nešto što je on smislio. Ti dečaci su bili njegovi drugovi, sve je bila gluma, sve je bilo iscenirano. Nisam to tada znao, sada znam. Došlo je vreme da mu uzvratim i pomognem. Trebao mu je novac. Govorio sam mu da nemam tolike pare, on je bio uporan i govorio kako ga ne zanima, kako je sad njemu potrebna pomoć. Skupio sam.
Jednom. I drugi put. I… I svaki sledeći. Svaki put suma novca bila je sve veća. Na kraju je počeo da me ucenjuje i presreće. U školi, van škole. Čak mi je jednom banuo i kući. Lagao sam roditelje za šta će mi novac, izmišljao bih da sam video neke dve majice koje su skupe ali mi se jako sviđaju, zatim bih od tog novca otišao i kupio u nekoj jeftinoj radnji dve majice, a ostatak novca dao njemu. Mom “spasitelju”, mojoj noćnoj mori.
Postao je senka koja me prati, stalno je tražio još i još… Ucenjivao me. Mislio sam da će jednoga dana prestati. Pogrešio sam.
Nikome nisam pričao o tome. Nikome. Moja najbolja drugarica je primetila da sa mnom nešto nije uredu. Tog dana priznao sam joj sve i rekao joj šta i ko me muči. Bio sam rešen da već sutra završim sa tim i stavim tačku na to. Bio sam rešen da mu kažem da mu više neću davati novac i da više ne mogu ovako. Rekao sam to i njoj, mojoj najboljoj drugarici. Ona me pitala: “Ali šta ako te napadne? Šta ako pobesni? Nemoj da ideš sam!”
Rekao sam joj da ne brine, i da me u pola dva nakon časova čeka na školskom terenu da joj ispričam kako je prošlo. “ Ne brini, šta mi može, jedino ako dobijem batine, neće me ubiti. ”
Pogrešio sam. Ubio me.
Jednim metkom iz pištolja. Ne sećam se ničeg. Samo magle, njegovog besa u očima i njenih reči: “ Čuvaj se. ”

Znam da si došla.
Gledao sam te. Odozgo. Video sam kako si žurila da se što pre nađemo, jedva si čekala da me vidiš. Nisi trebala takvog da me vidiš, nikada. Nisi. Trebalo je da me pamtiš živog, nije ti trebalo da me vidiš kako ležim u lokvi krvi, mrtav.
Pala si u nesvest.

Gledam te odozgo, i moje roditelje, gledam vaše suze za mnom, pa se i ja rasplačem i… Kiša padne.
Gledam i njega i sve se nadam da će ipak pokazati trunku kajanja.
Grešim opet. Ne pokazuje grižu savesti.
On je na slobodi, a gde sam ja?
Znam gde nisam. Nisam sa vama.
Verovao sam da ja sam mogu da rešim taj problem. Da sam barem nekome rekao.
Vi ste sada svi zajedno u ovome i borite se za pravdu. Borite se protiv njega. I protiv “para vrti gde zakon neće.”
On idalje nastavlja po svome. Sada muči neku drugu decu. Da li je i za njih metak spreman u slučaju da pokušaju da mu se suprotstave?
Gledam ih. Ćute, pognute im glave, pogled im je izgubljen, nemaju miran san… Gledam ih.
Oni ćute kao što sam i ja.

Kako da im kažem da ne ćute?
Kako kada sam i ja ćutao?
Sada bih da vrištim.
Šaljem im znakove sa ove strane ali oni ne žele da ih protumače, pripisuju to lošem vremenu.
Tek onako kroz strah sete se mene. Ja sam bio njihov vršnjak, bio sam njihov drug. Bio sam.

I ti što čitaš ovo možda sam bio tvoj drug,
I ti što proživljavas ovo možda sam i tebi bio drug,
i ti što poznaješ nekog kome se to dešava i ti si nečiji drug,
i ti što činiš ovako nešto, kome si ti drug?

Ja sam verovao da će se sve završiti dobro. Završilo se. Ali kobno.
Ja sam ćutao. Verovao sam da će jednom proći. Pogrešio sam.
Ne prolazi.
Vidim sada s ove udaljenosti koliko je njih kojima se dešavalo isto što i meni, vidim koliko njih, mojih vršnjaka trpe fizičko nasilje.

Ja sam ćutao. Ja sam neko ko je imao život.
Verovao sam da će jednom prestati.
I prestalo je. Prestalo je sa mnom.
Ubili su me.

Ja sam ćutao. Nemoj i ti!