neuspeh

I dok budeš proslavljala uspehe tuđe, medalje koje različito sjaje, seti se da je svaki uspeh - izgrađen. Iz uspona i padova. I vere u sebe i ono nešto što u nas veruje. Iz milion sitnih koraka i svakodnevnih unutrašnjih pobeda. I ukoliko na tuđ uspeh samo glavom odmahneš i oči prevrneš - to je znak da je vreme da naučiš da se uspehu raduješ. I da shvatiš da tuđ uspeh NE znači - tvoj neuspeh.

Čestitke SVIM sportistima na tome što su DALI SVOJE NAJBOLJE - u datom trenutku. Slavimo - sve. Ne samo ogromne pehare i sjajne medalje i prva mesta i oborene rekorde. Sve. Jer svaki pređeni korak - ma koliko nam se mali i nebitan činio - svaki znači uspeh. Svaki vodi - napred. I svaki je obavijen verom u sebe i u ono nešto što u nas veruje. A to, složićemo se, zaslužuje slavlje. I ne važi ovo samo za Olimpijske igre. Ovo važi i za nas. Kao mali podsetnik da ne budemo nezahvalni, arogantni, ponosni i gramzivi već da vrednujemo - s(v)e. Sve se važi. Svaki udah. Korak. Gram ljubavi. Slavi(mo) - s(v)e.

Misao dana: OLIMPIJSKE IGRE —> LEKCIJE UNIVERZUMA

Podsećaju nas Olimpijske igre. Koliko uspeh shvatamo usko a neuspeh preširoko. Kažu nam da nije sve onako kako izgleda i da nije zlato baš sve što sija. Da Univerzum zna šta radi. I zašto odlaže. I zašto rampe stavlja. Podseća nas i da je prošlost u nekima još uvek i previše živa. Prošlost koju ti ljudi doživeli nisu ali su je čuli od svojih predaka. Rešili da je nastave, unoseći nemire, umesto da u sadašnjosti žive i pokušaju da shvate da su samo igračke jedne velike mašinerije. Pre bilo koje druge – one u njihovim glavama. Bilo – ne ponovilo se. Koliko je bitno pobediti? Bitno je. Jer, hej, ajmo iskreno – TAKMIČIŠ SE. Nisi krenuo u šetnju, krenuo si da pokažeš da si najbolji u brzom hodanju. Što znači – ideš sa namerom da pobediš. Svestan da ima i gorih i boljih. Svestan da je sve – moguće. I uspeh. I neuspeh. I čuda. I sreća koja u poslednjoj sekundi okreće leđa. Podsećaju Olimpijske igre da sami možemo biti prvi i najbolji i najveći i da za naš sopstveni uspeh – jesmo zaslužni MI. I ono par ljudi koji su nas podržavali. Oni drugi, što se prišljamče pa se našim sopstvenim odlikovanjem hvale i nas u nebesa podižu a tu nisu bili kada nam je bilo najteže… Oni će pričati priče. Ne za malu decu. Mala deca znaju. Pričaće priče za one koji sebi ne veruju pa upijaju sve ono što im se daje. Podsećaju Olimpijske igre da, istina, možemo sami mnogo ali je pobeda lepša kada je sačinjena od različtih kreativnih umova i malih ličnih pobeda. Pa onda jedni drugima asistitramo i podršku dajemo. Nesebično. Možda nismo dream team – sebično grabimo ka odlikovanjem – ali smo tim srca. Duše. Upornosti. Takav tim stiže do pobede. Podsećaju nas Olimpijske igre. Da treba odustati. Dno dotaći. Plakati. Očekivanja otpustiti. A onda se sebi vratiti. Sebe u sebi prepoznati. Verovati. Podsetiti se, da važno JESTE učestvovati. Jer bez učestvovanja – nema ni kraja. Nema ni pobede. Važno je pozitivan biti. I bodriti iako znaš da ti – ovoga puta – na teren nećeš ući. Sve se računa. Svaki osmeh. Svaki zagrljaj. Svaki korak. Svaka prepreka koja se prevaziđe. Podsećaju nas Olmpijske igre da SLAVIMO – S(V)E.

nastavi sa čitanjem