nerviras

Ljutim se na tebe
Što mi premalo pričaš
I razmišljam:
“Zašto toliko držiš sve u sebi?”
Kad, hej!
Vidi mene!
Gotovo da i ne zatvaram usta
Kad smo zajedno.
Pa se ljutim što ne pamtiš neke stvari
Kao imena ljudi sa kojima se družim,
Ko je sa kim,
Ko je kakav,
Ko me nervira,
Kako me ko zove.
I onda se iznenadim što znaš
Šta me najviše boli,
Što ne plačem pred drugima,
Šta pustim kad mi nije dan,
Koji čaj najviše volim..
A to sam ti pomenula jednom,
U prolazu
I vratila se na neke druge,
Nevažne teme.
Sada shvatam da sam zatvorena
Koliko i ti, ako ne i više
I da ti pružam samo neke
Osiromašene deliće sebe
I držim te u onom
Trećem okviru svoga života,
A nije ti tu mesto.
Pa se čudim kako sitne korake pravimo
Nesvesna tvog strpljenja
I moje gluposti.
Hvala ti što me trpiš.

Ponedjeljak

ona ustaje rano
zabacuje breme
svojih obaveza
preko svojih nežnih ramena
odlazi da svetu da doprinos

ja razmišljam zašto ćuti
šta je obukla
da li joj je hladno
o čemu razmišlja
dok ja razmišljam o njoj
šta doručkuje
kakvu kafu pije
i koju pesmu trenutno sluša

da li je nervira
gužva ponedeljkom
nervozni neispunjeni ljudi
ili se smeje i prkosi
ovom polusvetu

da li je nažuljila čizma
ili je pukao šav na čarapi
da li joj je udoban ovaj svet
koji drži na svojim dlanovima

Aleksandar Đoković

LUNA

Zvoni telefon jutros oko osam. Pozivaoc nema pojma da sam sinoć popio previše Ohare i da će samo da mi napravi zemljotres u glavi. Nastavlja da zvoni. Prevrnem se, napipam skalameriju i nekako naciljam zelenu slušalicu.

-Mmda?

Tišina, uz neko šuštanje u pozadini. Možda su smetnje u vezi, ili je neko pogriješio.

-‘alo, jel me čujete?

Opet ništa. E jebeš ga kosmose, naručiš mi pogrešan broj u mamurnu subotu, a kad alarm treba da me budi na posao - onda kasniš. Pamtim ti ovo.

Gurnem telefon pod jastuk i mrtav ozbiljan se zakunem da ću ga baciti u wc šolju ako opet zazvoni. Bih da zaspim al’ ne ide. Pošto sam radoznao k'o baba na prozoru solitera preko puta, ne izdržim ni tri minute. Uzmem telefon, nađem broj pozivaoca. Nepoznat.

Nazovem, stavim telefon između uha i jastuka i razmišljam kako neko s druge strane linije zuri u telefon razmišljajući da li da se javi. Ništa, uzalud zvoni. Telekom me izbaci nakon tridesetak sekundi a ja zadrijemem ležeći tako na telefonu i jastuku istovremeno. Zaspim.

Probudim se sahatak kasnije sa utisnutim telefonom u obrazu. Lice utrnulo, glava za dva broja veća. Ova subota sve više liči na međunarodni dan zajebavanja Saše… Umijem se, skrham sebi neku instant Jakobs kafu, ili kako se već zove, pošto mi mrsko provesti čitavu proceduru bosanske kafe. Mati da me vidi, bila bi ponosna.

Otvorim prozor i skeniram grad. Sve je tamo gdje sam ga i ostavio. Sunce se počelo izvlačiti iza Trebevića, komšijin Ford i dalje izlupan od onda kad ga je žena uhvatila s ljubavnicom pa poslala neke tipove da ga demoliraju a dole u parku djevojka iz susjedne zgrade.

Samo je subotom tu. Negdje oko devet sjedne na uvijek istu ljuljašku i nervira me jer je ne koristi za ono za šta je namijenjena. Samo sjedi tu i čita nekakvu debelu knjigu. Mora da je Tolstoj ili neki drugi Rus, samo oni mogu biti toliko temeljiti. Uglavnom, provede tu sahatak bez da se i jednom zaljulja i to me kopka. Kako to da u njoj nema one dječije želje da poleti? Ako se kad na ljuljaški pored nje neko pridruži, ona bez riječi ustane i pređe na neku klupu na kojoj može biti sama. Ima nešto čudno u njoj, intrigira me. Naravno, ne dovoljno da jednu subotu siđem dole i razgovaram s njom. Nema šanse.

Helem, gledam je s prozora dok srčem bućkuriš od Jakobsa kad telefon opet zazvoni. Isti broj.

-Dobro jutro, izvolite?

Ja kao formalan, za razliku od prošlog javljanja. Ni to, međutim, nije pomoglo. Opet tišina.

-Opet ništa? Pretpostavljam da je ovo neka šala, pošto je ovo drugi poziv bez riječi od jutros. Ovako ćemo. Ja ću te staviti na zvučnik i ostaviti vezu otvorenom dok pijem kafu. Nek’ ti ide račun ako ti se već s nekim šuti. Naravno, ako poželiš progovoriti, ja sam tu. Zvuči fer?

Tišina s druge strane mi daje potvrdan odgovor. Upalim opciju zvučnika na mobitelu, spustim ga na klupicu kraj prozora i stojim tu, tako. Uz zvuke šuštanja s druge strane linije posmatram djevojku u parku. Kako bi se osjećala da zna da neko s petog sprata upravo sada prati svaki njen pokret? Ne vjerujem da bi joj bilo drago.

Predaleko je da bih joj mogao razaznati crte lica. Sve što mogu vidjeti je plava kosa, farmerke i nekakva siva dukserica. Bar mislim da je to to. Vid mi je svakako loš na daljinu, pogotovo u mamurna jutra.

Prođe dvadeset minuta. Jedino što se promijenilo je količina kafe u mojoj šolji. Popio sve. Djevojka na ljuljaški prelistala par stranica, sunce malo više nego što je bilo kad sam tek otvorio prozor i dosta novih ljudi u parku. Kako su počele dolaziti porodice s djecom i psima, tako je i ona ustala i krenula prema svojoj zgradi. Koračajući tako, podigla je pogled prema meni i nešto je zasjalo.

Mislim da se nasmijala. Da li se nasmijala? Mislim da jeste. Sigurno sam vidio nekakav odsjaj, ali to je moglo biti bilo šta – naprimjer sunce koje se odbije od privjesak koji nosi oko vrata, ili svjetlost od nekog prozora susjedne zgrade… ali ja biram vjerovati da mi se nasmijala. Dakle, zna da je gledam? Osjećam se čudno.

Zatvorim prozor i u tom trenutku se veza prekine. Telefon zaćuti a mene uzme neka čudna jeza kroz kičmu. Nešto ne štima.

Dograbim telefon i nazovem onaj isti broj. Zazvoni tri puta, neko se javi. Šutim ja, šuti osoba s druge strane. Prođe tri minute, ja stojim na sred sobe bez da sam i jedan jedini mišić pomjerio. Slušam.

-„Do sljedeće subote onda“, reče mekani glas s druge strane linije. Veza se prekide a meni najednom hladno. To je ona, sto posto sam siguran i iz nekog razloga me strah. Mora da me zna. A ako ona zna mene, znam i ja nju. Možda smo se viđali u busu, možda na fakultetu, možda u Konzumu kad navečer kupujem sastojke za šejk.. možda smo čak nekad i razgovarali, možda se sudarili na semaforu i nasmijali se jedno drugom? A možda me neko zajebava.

Znate onu radoznalu babu u susjednom soliteru koju sam vam spomenuo? Kladim se da ni ona ne bi sišla u park sljedeće subote jer je čitava ta situacija previše čudna za normalnog insana. Ona ne bi, ja sam sišao.

Nije mi trebao alarm, nisam ni spavao. Kad je zazvonio, spreman sam ga dočekao i ugasio za pet stotinki. Spremio sam se i sišao u park. Pola sata prije njenog standardnog termina, naravno. Ako dođem prvi, manje je neugodno.

Stanem kod te duple ljuljaške, razgledam okolo da vidim ima li je. Nema. Sjednem na desnu, lijevu ostavim njoj. Gledam u te lance udaljene jedva dvadeset cenata i razmišljam kako će čudno biti tako sjediti kraj stranca. Postajem nervozan. Otvorim knjigu koju sam ponio ( Hronika ptice navijalice ) i počnem čitati samo da saberem svijest.

Knjiga govori o tipu kojeg je neka djevojka nagovorila da siđe u bunar. To je, kaže, najbolje mjesto za razmišljati. Tip siđe, djevojka izvuče merdevine kojima se spustio i otvor bunara poklopi nekim daskama tako da samo par tračaka svjetlosti upada unutra. S vremenom se čovjek u bunaru navikne voljeti mrak i beskonačnost koju njegove misli nalaze u toj vlažnoj rupi.

Pročitao sam dvadeset stranica kada se pojavila. Bez riječi, sjela je na ljuljašku pored mene i otvorila knjigu. Poput plime me zapljusnuo talas njenog parfema i ja sam zamalo pao na leđa s ljuljaške. Pogled sam, naravno, zakucao u knjigu. Jedino što sam uspio da vidim je da oko vrata nosi privjesak u obliku pera. Negdje sam to već vidio ali da me ubijete ne znam gdje.

I ona je čitala. Neka crna knjiga, vidio sam samo naličje kada je tek sjela. Svako malo sam bivao sve hrabriji pa dizao pogled ka njenom licu i tek kad sam je jasno pogledao - prepoznao sam je. Viđao sam je stotinu puta na svim mogućim mjestima. Jedna je od onih cura koje sretnem svako malo i put pomislim kako bih se trebao pozdraviti jer se tako često viđamo, ali nikad se ne pozdravim jer kontam – mislit će da sam debil. Tako, naravno, ispadam veći debil.

Otkud joj onda moj broj? Doduše, ima par poznatih crta na njenom licu ali znao bih da sam je negdje sreo. Možda mi samo liči na nekoga? Mrzim svoje sjećanje, nisam u stanju zapamtiti apsolutno ništa osim tekstova za pjesme koje mrzim. Eto kakav sam čovjek.

Desetak strana kasnije, ona sklopi knjigu. Sklopim i ja. Par minuta ćutimo, meni postane previše neugodno samo tako sjediti i cupkati nogama – pa se zaljuljam. U početku polako, pomjerajući se jedva primijetno a kasnije malo dalje, pa još dalje… dok se u jednom trenu nisam ljuljao poput dječaka od sedam godina, u punom luku. A ona se smijala.

Tako se glasno smijala, poput curice koja je istih godina kao dječak koji se ljulja. U jednom je trenu spustila knjigu na travu i malo po malo pomjerala stopala po pijesku ispod njih. Počela je da se ljulja. Doduše, ne krkanski kao što sam to ja radio, već sa više stila… elegantno, damski. Tu negdje ja skontam da pretjerujem pa usporim i krenem pratiti njen ritam.

Subota ujutro, deset sati. Dvoje odraslih ljudi u sred svojih dvadesetih sišli su u park i sada se ljuljaju, dok se djevojka smije na sav glas. Zamislite taj prizor.

Ako to nije sreća, ne znam šta jeste.

„Do sljedeće subote, Saša“, rekla je kad je odlazila. Njen glas mi je u trenu vratio sjećanja. Prije tačno petnaest godina, ta je djevojka sjedila sa mnom u trećoj klupi u četvrtom razredu osnovne škole. Imala je kratku kosu i nikad nismo razgovarali jer me učiteljica natjerala da sjedim s njom a ja želio nazad kod najboljeg druga. U petom razredu su odselili negdje i više je nisam viđao. Sve do ovog jutra.

„Do sljedeće subote Luna“, kažem i nastavim se ljuljati. Nasmijala se, ovaj put sam siguran.

Moj iskren savet za vas koje jos niste napunile odredjen broj godina, (kada kazem ‘odredjen broj’ mislim na one godine kada ste odlucile da cete biti spremne na sve, i da cete pred sobom imati dosta vremena koje cete priustiti osobi koju sretnete) je da ne zurite toliko da upoznate nekog ko ce vas voleti i koga cete vi voleti, jer razmislite ovako,da li ste spremni da provedete od svoje 16te godine sa nekim naredni period? Ne niste, dogodice se da cete raskinuti za 2,3 godine i shvaticete da ste se zeznuli u plakanju, u nerviranju, i shvaticete da nema potrebe se toliko vezivati, vec jednostavno trebate proci svoje odrastanje u necem drugom. Ne kazem ja da je ljubav pogresna, jer prvo sam ja upoznala decka kojeg cu pamtiti dok sam ziva sa 17 godina, i shvatili smo da nemamo bas mnogo mogucnosti za dalje, on ima svoje planove, ja imam svoje i ne vredi, shvatite da ne mozete da zadrzavate osobu koju volite, niti mozete sebi da dozvolite da vas zadrzava. Sve je to lepo, vasi dani ce verovatno biti lepsi od milion provoda sa drugaricama, ali mucicete sebe a nece imati razloga za to. Ne jurite i ne prizivajte ljubav rano, ljubav ce doci u trenutku kada bude potrebna, kada bude videla da ima prostora za nju.
Sama veza kao veza zahteva stalni trud, na pocetku je sve divno, ali posle pocnu ozbiljnije stvari, naviknete se i sve u promenama vaseg odnosa vas nervira, menja naviku i stradaju vam zivci. Opustite se, i provodite, zabavljajte se u stvarima koje vas cine srecnima. Volite sebe, ne treba vam neko drugi da bi vas voleo, zapamtite i to. Zivot je pred vamaa🤗

Pokloni mi ružu,
Napravi mi piknik
Negde pored jezera,
Kada je sunčan dan.
Čitaj mi pesme,
Pričaj mi o tome
Šta si želeo da budeš
Kad si bio mali
I koliko si daleko
Otišao od te
Želje.
Pitaj me
Zbog čega se smejem,
Koje mi je omiljeno voće,
Zašto skrećem pogled
Uvek kad mi kažeš da sam
Lepa.
Stavi mi ćebe na travu,
Napravi mi sendvič
I omiljenu kafu
Legni pored mene
I kaži mi kako je
To sve.
To što smo tu,
Pored vode,
Na travi,
Zajedno,
To što želim da znam
Sve o tebi
I što želim da ti
Pričam stvari o sebi,
To što smo sami,
A okruženi smo
Ljudima.
Ponesi mi karte,
Da igramo mau mau,
Da se smejem
Jer se nerviras sto
Gubis,
Pa te onda pustim da
Pobedis.
Pricaj mi o tome
Kako ne znas da gubis,
Pricacu ti o tome kako
Sam navikla da gubim,
Ali nikad nisam
Odustala od igre.
Pričaj mi o
Tome šta je sreća,
A ja ti kažem da je
Sreća taj piknin,
To ćebe,
I nas dvoje na njemu .

Želim da podijelim ovo sa svima vama, a sada ću reći i zašto.
Kao prvo, ja ne radim u javnoj kući, ali izgleda da dotični misli da radim. Djevojke na tumblr-u, kao i na ostalim društvenim mrežama prolaze kroz ovakve iste ili slične situacije, zbog nekih momaka koji MISLE da su NEKO I NEŠTO. U biti, oni su NIKO I NIŠTA. Nijedna djevojka ne zaslužuje da je neko pita ovakvo nešto. Ovo je poniženje. Svako ko je, iole, normalan neće nikad postaviti ovakvo pitanje. Prvenstveno ja (a tako i sve ostale djevojke) ovo smatraju uvredom i poniženjem. MI ne zaslužujemo da budemo tretirane na ovaj način, ili da se na bilo koji dr. način, na nas gleda kao na seksualni objekt.
Drugo, ako ti je već do toga, brate mili, plati si neku kurvu, pa je jaši do mile volje.
Mene, kao nevinu djevojku, koja se čuva za braka, ovo posebno i pogotovo nervira.
JA (KAO I OSTALE DJEVOJKE) NISAM DOŠLA NA TUMBLR DA ME NEKO PITA ZA SEX. DOŠLA SAM DA DIJELIM SVOJE MIŠLJENJE, SA SVIMA VAMA S KOJIMA SE MOŽE NORMALNO PRIČATI. DOŠLA SAM DA DAM SAVJET, UKOLIKO ZNAM NEŠTO I DA POMOGNEM NEKOM UKOLIKO TREBA POMOĆ. PA DA I SKLOPIM PRIJATELJSTVO, AKO JE I TO MOGUĆE. Možemo jednostavno da pričamo o knjigama, o muzici, o svemu mogućem. Ali brate pitati nekog za sex??? Da je bilo uživo, odvalila bi mu toliku šamarčinu, da nikad ne bi ni pomislio više da pita neku djevojku za to.
Fuj, fuj, fuj.
OVO NIJE OK, OVO STVARNO NIJE OK.
S KIM JA SVE DIJELIM VAZDUH…. PONEKAD ME SRAM ŠTO SAM LJUDSKO BIĆE UOPŠTE, ZBOG OVAKVIH OSOBA.

💌Send Me Emojis👈💌 🔍-Koliko imaš godina 👤-Muško ili Žensko 🚬-Pušiš li 🍷-Piješ li 😵-Uzimaš li ikakve droge 💉-Imaš li tetovažu 🎨-Želiš li tetovažu 📍-Imaš li pirs? ✒-Želiš li pirs? 🚻-Da li ti se neko sviđa? 🎤-Najbolji/a pjevač/pjevačica? 🎶-Najbolje pjesme? 🙏-Trenutno želim....? 😠-Šta mrziš? 🚺-Single? 📝-Želiš li se dopisivati? 💍-Udaj se za mene? 😻-Da li vjeruješ u ljubav na prvi pogled? 🍝-5 Najdražih jela? 🌄-Opiši kako je prošao tvoj dan? 🎆-Gdje si bila za novu? 🎥-5 Najboljih filmova? 📺-5 Najbolje serije? 📚-Da li voliš čitati? 💬-Opiši sebe? 🌆-Odakle si? ✈-Kuda želiš putovati? 😍-Da li imaš simpatiju? 😡-Šta uopće ne voliš jesti? 💃-Znaš li plesati? ⛹-Koji ti je najbolji sport? 👗-Gdje se želiš udati(mjesto)? 👰-Kako zamišljaš svoje vjenčanje? 👫-Da li voliš ikoga? 👡-Najdraže cipele? 👕-Najdraža odjevna kombinacija? 🌎-Da li želiš obići svijet? 🎰-Da li vjeruješ u sreću? 📱-Koji mobitel imaš? 🙌-Omiljeni mjesec u godini? 🏢-Gdje se vidiš nakon škole/faksa? 🍴-Omiljeno jelo? 🍫-Najdraži slatkiš? 🍇-Najbolje voće? 🚗-Najbolji auto? 🚑-Jesi li ikad bio/la u bolnici (zašto)? 👶-Da li imaš/želiš djecu? 🔞-Imaš li manje od 18 godina? 🐶-Imaš li psa? 🐱-Imaš li mačku? 😢-Šta te čini tužnim/tužnom? 😁-Šta te usrećuje? 🎊-Kako se zabavljaš? 😫-Ima li nešto šta te užasno nervira? 😒-Šta ti se uopće ne sviđa? 😈-Jesi li osoba za zajebanciju? 💪-Treniraš li? 😞-Ima li nešto što ne voliš na sebi? 💋-Koliko je vremena prošlo od mog posljednjog poljupca? ❤-Kome sam posljednji put rekao/rekla "Volim te"? 😳-Jesam li sramežljiva? 😦-Jesam li nesiguran/na? Zbog čega? 😭-Zadnji put kada si plakao/la ❓-Pitaj me bilo koje pitanje

Ajde da ubijem dosadu samo pitajte 🙈🙈

nešto što me posebno nervira kod moje familije je kada mi neko priđe i kaže “što si tako zamišljena? mora da si zaljubljena”. iako je to u većini slučajeva zezancija jer znaju da ne volim kad me pitaju takve stvari (ko voli?) smeta mi jer to implicira da ja ne bih mogla da razmišljam ni o čem drugom nego o nekom momku “kako je lijep, kako je dobar, kako bih da se udam za njega”. lol, razmišljam o socijalizmu, kapitalizmu, svom obrazovanju, političkim strankama i kako se to sve uklapa u državu u kojoj ja živim, zato sam se ušutila, ne idem ti iz kuće još za dugo.

“Sinoć je ispravljala uvijenu kosu,
Lokne na kojim sam odmarao misli,
Talase u kojim izgubih sebe,
Ravnodušnog, mrzovoljnog sebe,
Kovrdže na kojim je spavao moj parfem,
Koji je mirisala kad sklopi oči,
U kojem je nalazila svoje razloge,
Pod kojim je skrivala svoj nezaborav.
Sinoć je ispravljala moje ožiljke,
Moje grube, bezobzirne riječi,
Vrišteće boje u mojim glasnicama,
Neprećutane misli u mojoj glavi…
A rekao sam joj da je luda
Jer je čekala moje "laku noć”,
Jer je održala svoje obećanje,
Jer je mislila da mi to znači.
Rekao sam i gore od toga,
Nije me se ticao drhtaj u glasu,
Nisam mario za tobožnji smiraj-
Zašto me laže da želi mir,
Kada me podsjeća da nisam došao,
Da joj napišem par glupih riječi
O tome da li sam suviše umoran,
Da li me koljeno ponovo boli,
Sklapaju li mi se samovoljno oči?
Zašto mi plače preko telefona
Zar misli da će me omekšati suze?
Zar stvarno drži da sam od onih
Koji popuštaju pred ženskom glupošću,
Pred razmazanom crnom šminkom
I uzaludnim, isprekidanim rečenicama,
One koja bježi u svoje knjige,
U gomilu nabacanih crnih oblika
Na bijelu hartiju koju miriše
Kao moj parfem na njenoj kosi?
U likove u kojim traži
Opravdanja za moj nemar,
Za moj nemir,
Za moje ljutnje…
Dok ja ne znam da li sam mislio,
I da li zaista idalje mislim
Da je luda što nije otišla,
Što me zagrli kad spustim ruke,
Što se nada i što me čuva,
Što je čuvam, što je srdim,
Što me voli, sanja i traži
Što me ometa i što me nervira,
Što zove kad joj prekidam poziv,
Što mi zamjera kada se ne javim,
Ranije odem
Il’ prosto ćutim…
Ni sam ne znam da li je luda
Il’ ne bih mogao voljeti drugu,
Onu koja mi nikad ne bi smetala,
Onako kako mi ona smeta,
Pisala, kako ona mi piše,
Plakala, urlala, ljubila, ćutala
Onako kako ona mi traži
“Izvini” u mojim bjesnim tišinama,
Dok ravna svoju mirisnu kosu
Na novim stranicama
Starih herbarija.“

/Teodora Košarac/

Ima dana kada sve krene po zlu. Znate ono od momenta kad se probudite “ustanete na lijevu nogu” i nekako: sve je kako ne treba. Baš sve. Cijeli dan. Prepreka nad preprekom. Jedan od onih dana kada vam se testira strpljenje i izdržljivost. Kada treba 20 puta više energije da budete pozitivni, i da ne lijete suze sa svakom riječi. I u takvim danima sve što vam treba je bar jedan oslonac. Neko. Kad se nadate i kad vas nervira što se ne javlja. Užasno nervira što nije tu. Bar danas.
—  sve što boli

*on nešto pogreši*

devojka: 

nervira se 

plače

besni

sluša podsticajne pesme

sluša tužne pesme

razmišlja kako nikad neće ljubav

razmišlja da li da zove bivšeg 

razmišlja kako nema sreće s momcima još od obdaništa 

savetuje se sa drugaricama 

ne može da zaspi 

zaspi nekako 

budi se s mišlju kako je život gazi a ona mora biti jaka 

*on nešto pogreši* 

dečko: 

šalje sutradan poruku: “Ee desi si? Šta radiš?”

👋 Send Me Emojis 👀👌

☝ - Koliko godina imas? 


✔ - Musko ili Zensko? 


🚬 - Pusis li?


🍷 - Pijes li? 


♒ - Uzimas ikakve Droge? 


💉 - Imas li Tetovazu? 


✏️ - Zelis li Tetovazu? 


✂️ - Imas li Pirs? 


✌ - Zelis li Pirs? 


👌 - Najvolji/a Prijatelj/ica? 


♥ - Da li ti se netko svidja? 


🎤 - Najbolji/a Pjevac/Pjevacica? 


🎶 - Najbolje pjesme? 


📝 - Napisi nesto o svom Djetinstvu? 


💬 - Trenutno zelim…. ? 

👊 - Sta mrzis? 


🚶 - Single? 


💬 - Zelis li se dopisivati? 


💌 - Posalji Fan mail? 


💍 - Udaj se za mene? 


💘 - Zelis li bit moj tumblr crush? 


💭 - 5 Najdrazih jela? 


☀ - Opisi kako je prosao tvoj dan? 


🎥 - 5 Najboljih filmovi?? 


📺 - 5 Najbolje serije? 

📝 - Opisi sebe? 


✈️ - Odakle si? 


🚀 - Kuda zelis putovati? 


😍 - Da li imas Simpatiju? 


😷 - Sta uopce ne volis jest? 


💃 - Znas li Plesati? 


💏 - Da li volis ikoga? 


👟 - Najdraze Cipele? 


🌎 - Da li zelis obic svijet? 


🔮 - Da li vjerujes u srecu? 


📱 - Koji mobitel imas? 


📅 - Omilijeni mjesec u godini? 


📚 - Gdje se vidis nakon Skole/Faks? 


🍴 - Omilijeno Jelo? 


🍭 - Najdrazi Slatkiši? 


🍇 - Najbolje Voce? 


🚘 - Najbolje Auto? 


🚔 - Ikada bio u Zatvoru? 


🚑 - Ikada bio u Bolnici? 


🚼 - Da li imas/zelis Djecu? 


🔞 - Imas li manje od 18G? 


🐶 - Da li zelis imati Psa? 


😔 - Sta te cini Tuznim/Tuznom? 


😡 - Ima li nesto sta te uzašno nervira? 


😏 - Sta ti se uopce ne dopada? 


😈 - Jesi osoba za zajebanciju? 


💪 - Treniraš li?

Lezim preko puta nje, gledam je. Pjevusi pjesme i igra svoju omiljenu igru. Nervira se, mrsti se a ujedno i pjeva, imam osjecaj da je u svom nekom svijetu. Moram priznati i ja sam dok je ona tu, pored.
Pratim je pogledom, pratim svaki njen pokret i tako je savrsena.
Moja.
Pogledam je pa u sebi izgovorim Boze hvala Ti! Cijeli moj svijet u jednoj osobi, sva moja sreca i razlog za osmijeh.. Tu je, osjetim kako dise, disem i ja, disem punim plucima samo kad je tu i ozivim svaki put iznova kad nam se usne spoje. Na svaki njen dodir zadrhtim, najezim se i odletim tako u neke druge svjetove, tamo gdje smo ona i ja, samo mi. Moje malo cudo iz svemira, gledam je i ne dam je, tu je, sebican sam na nju, ljubomorno skrt. Tu sam i ja, samo njen, uvijek njen.
—  #XVII

Uhvati me povremeno neka nostalgija, pa poželim da se stvari vrate na staro.
Kao recimo kad sam imala četiri, a sestra je još uvek bila u stomaku, pa smo mama i ja igrale karte na njemu kad je ona počela da se rita i srušila nam sve. Kad eto, ništa nisam znala, a tako sam se radovala. Ili kad je prvi put došla iz porodilišta, a ja sedela na zadnjem sedištu auta i razmišljala zašto greje Sunce, a zima je, jer se dobro sećam da su mi moji pričali da je padala kiša kad su mene dovozili, a bilo je leto!
Ili kad sam imala šest i nisam želela da idem u predškolsko, pa sam ostajala kući svaki dan samo da im budem bliže. I onda se krila ispod stola kad su nailazili drugari, jer ja sam kao bolesna, pa me je sutradan bilo sramota i stavila sam rančić na leđa i otišla sa njima.
Ili kad me je on udario jednog dana, a sutradan me jurio da me poljubi da prođe, a ja sve bežala od njega, nemajući pojma koliko ću jednoga dana čekati da ponovi tako nešto.
Ili kad sam sa sedam čekala da prozovu moje ime i nadala se da ću učiti sa nekim poznatim, pa kad me je učiteljica par meseci nakon toga premestila u prvu klupu kraj one devojčice sa kojom sam bila redar, pa se odatle razvilo jedno divno, dugogodišnje prijateljstvo, kom se nisam nadala, isto kao i kraju istog.
Ili kada sam imala devet, a ona došla osmog marta sa žutim karanfilom, a ja žalila što nije sela kraj mene, jer sam jedina ja morala da sedim sa nekim dečakom. Fuj! Zapravo, do kraja osnovne nismo nijednom sedele zajedno i verujem da nijedna nije imala predstavu kolika ćemo podrška biti jedna drugoj tokom godina koje dolaze..
Ili kad sam imala dvanaest i bila mnogo ljuta na moje što me nisu upisali u drugu školu i kad sam mrzela svoje školske “drugare” i jedva čekala kraj osnovne, a posle plakala kad je konačno došao taj famozni rastanak i hiljadu puta nakon toga poželela da se vratim.
Ili kad sam imala četrnaest i samo želela da odem iz onog malog grada, što dalje od onih ljudi i ne vratim se nikad, nikad više. I sad, kad sam konačno otišla, imam ogromnu želju da se vratim i da stvari, bar prividno, budu kao i pre.
Ili kad sam imala petnaest i upisala srednju školu, onu famoznu Gimnaziju u kojoj ću, kako su mi pričali, naći prijateljstva za ceo život. Samo, mene je to izgleda promašilo. Ja sam svoje zauvek našla kraj nekog drugog. I koliko puta sam poželala da se prebacim, da učim sa nekim drugim dok konačno nisam otkrila čari celodnevnog blejanja u kafiću, bežanja iz škole i konstantnog ogovaranja profesora i drugih ljudi te, elitne škole..
Ili kad sam imala sedamnaest i mislila da je on moja srodna duša, ona osoba koju sam jedva čekala da sretnem, upoznam i da zajedno provedemo ostatak naših života, ali i tu sam malo pogrešila. On čak nije ni bio niko bitan, samo lekcija šta ne želim u životu.
Ili kad sam sa devetnaest prvi put provela noć sa njim, pa bila sva radosna i izgubljena sledećeg dana i kad su se svi pitali šta se sa mnom dešava. Ili koliko sam posle plakala kada je odlazio, pa se svi čudili, jer otkud meni emocije i kako to da ja dopuštam da i drugi vide moje suze?
Pa i sa dvadeset kada sam otkrila koliko jaka mogu da budem i koliko nastavljam dalje kada se sve u meni lomi, a bolelo je.. Bože, bolelo je kao nikad pre.

Čitam sve ponovo i mislim kako je sve otišlo nekim drugim tokom, ali valjda misli same lete i ne umem ja da budem nostalgična. Bar ne sada, sa dvadeset i jednom kada je toliko toga ispred mene, kada ne znam da l’ ću za deset godina žudeti da se vratim svemu ovde što me nervira, ili šta će potrajati, a šta nikada nije bilo bitno.. Ja samo povremeno zaboravim da sam tek na početku života i da me toliko toga čeka i mislim kako bih se vratila nazad, ali još uvek nije vreme za to.