neodoljiv

‘’Znaš gade…’’, izustila je tiho, pa zadržala dah dok je slušala otkucaje mog srca, ležeći na mojim grudima.
‘’Znam lutko, samo da ne tražim srce, zar ne?’’, prekinuo sam je.
Ja sam tu da smirim želje i požude, ostavim tragove na tijelu, ali ne i na srcu.
Imam te kad poželim, imaš me kad poželiš, a zapravo se nemamo, niti ćemo ikad.
Pristao sam na to, teško je bilo odoljeti takvom grijehu kakav je ona bila, još pogotovo nekome kao ja, ko je grešan od rođenja na kojem mu je sam đavo kumovao, a imao bih je zauvijek da mi narav nije bila čudna, da nisam uvijek htio ono nemoguće.
Neko kao ona, samo je i mogao da bude neodoljiv i prelijep, bez srca, a ja sam baš to kod nje tražio, najviše pogriješio, i sam ostao bez srca.
Možda je tu noć i nisam trebao prekinuti, možda sam joj trebao dopustiti da završi.
Možda sam se prevario u to da nema srca, zašto sam tvrdoglavio htio da izgubim svoje?
Možda nikada to neću saznati, ali provjereno, znam da više nijedna posle nje ležeći na mojim grudima, nikad nije čula otkucaje kao ona.
To je bilo njeno, i otišlo je s njom.