neko poput tebe

Ne pij toliko", opet mi je rekao.
“Što? Ne odgovara ti što ti šaljem poruke?”
“Možeš nekad i trezna da ih pošalješ..”
Odmakla sam se, namrštila nos, napućila usne i počela da odmahujem glavom.
“A zašto?”
Slegla sam ramenima.
“Ozbiljno te pitam. Neko ko razmišlja toliko kao ti sigurno zna sve o sebi.”
“Niko ne zna sve o sebi!”
“Ali znaš zašto ovo radiš”, bio je uporan.
“Jesi li voleo nekad?”
“Naravno da jesam. Znaš to, pričao sam ti.”
“Mislim onako stvarno..”
“Ne razumem.”
“Jesi li se nekada nadao nekome iako si znao da taj neko neće doći? Jesi li nekad išao protiv sebe zbog nekoga? Postoji li neko kome si oprostio sve, ali apsolutno sve? Neko za koga ćeš uvek biti dostupan, bez obzira na sve ostalo?”
Nema odgovora, samo onaj njegov tup pogled. Ono kad se pravi da nema pojma šta sam rekla, a vrlo dobro zna na šta mislim.
“Kad sam trezna, razum uvek pobeđuje, ali kad popijem srce počne da priča, a duša mu se pridruži. Oni te traže, njima si potreban. Pokušavala sam da ih zavaram ljubeći druge, ali sve što sam videla kada bih sklopila oči i prepustila im se bilo je tvoje lice.”
Volela bih da te poznajem toliko dobro da mogu da ti pročitam misli. Ovako, nisam sigurna da li te baš briga za sve što sam rekla ili kriviš sebe i pitaš se kako možeš da mi pomogneš. Kao da već nisi dovoljno učinio..
“Zato pijem. Jedino pijana smem da pričam o svemu što ćutim i nemoj mi govoriti da prestanem. Znam da nije dobro za mene, ali želim to da radim. Moram. Uostalom, koji kvalitetni pisac nije bio zavisnik?”, pokušavam da se našalim.
“Jesi li pisala nekad o meni?”
“Čini mi se da si ti jedina tema o kojoj pišem..”
“Hoću li nekad moći da pročitam?”
“Ne želim da te ostavim bez teksta, kao malopre kad sam ti priznala sve..”
Osmehuje se. “Potrebno mi je malo vremena da shvatim sve što si mi rekla. Nisam mislio da neko, posebno neko poput tebe, može da oseća nešto tako prema meni..”
“Šta bi to trebalo da znači?”
“Pa, znaš.. U tebe je lako zaljubiti se, dok sa druge strane…”
“U tebe još lakše”, prekidam ga, “Ja sam se zaljubila, a sigurno nisi upoznao osobu koju je teže impresionirati od mene.”
“I? Šta sad?”
“Ništa. Jebiga, ovo sada sigurno nije naše vreme.”
“A hoće li biti nekad?”
“Znaš, Akica mi je jednom rekla da ona oseća da si ti stvoren za mene. Drugi nas nekad poznaju bolje nego što mi znamo same sebe, jer su objektivniji, a i intuicija nikada ne vara, tako da opušteno. Ako smo posle četiri godine uboli tajming, ubošćemo ga još jednom..”
“I onda ćemo ga stalno ubadati?”, privlači me k sebi.
“Obećavam”, smejem se.
—  N. D.

Istina je da se bojim da te pustim, jer šta će onda ostati od mene? 
Već sam jednom bila puka ljuštura. Nema emocija. Nema maštanja. Nema želja. Nema ljubavi. Onda si došao, napravio od mene nešto što nikad nisam želela da postanem, a opet sam ti izuzetno zahvalna što si mi pokazao da mogu da volim, a ne samo da budem voljena i povređujem ljude. 
Bojim se da se vratim na staro, jer šta ako nikad više ne naiđe neko poput tebe, ko će me razumeti i tešiti kad mi je to najpotrebnije, neko ko će znati kako treba sa mnom.. Držim se uspomena. Svih uspomena koje smo gradili prethodnih godina. Ne dam ti da ispariš iz mene tako lako..
Dok se, sa druge strane, plašim da ću propustiti nekog novog upravo zato što se tako čvrsto držim za sećanja koja me vežu za tebe. Šta ako je taj neko već tu i trudi se da dopre do mene, da me shvati, a ja to ne vidim zato što te i dalje držim na pijedestalu. I dalje si moj prioritet.
Ne umem ja da rizikujem, iako ljudima svaki moj potez izgleda riskantan, sve je to dobro promišljeno i izanalizirano hiljade i hiljade puta sa najrazličitijim krajem, samo što ja, i pored svega toga još uvek nisam sigurna koja odluka je prava.