nekada davno

Kraj je kada pisac koji te voli shvati da pisanje tekstova o tebi više ne vrijedi, jer ih ne zaslužuješ. Kraj je kada shvati da je ona jedina koju tekst pjesme ili citat iz knjige podsjeti na tebe. Kraj je kada si ti posljedni put tražio citate koji opisuju tvoju ljubav nekada davno, dok si još bio zaljubljen u nju. Kraj je, jer ne zaslužuješ njene riječi, njene tekstove, slike na tumblru.
Kraj je.
—  brate-ovaj-boze

Za sve one kojima emocije “ne idu od ruke”

Želim samo da ti kažem da nije problem u tebi. Osećaš. I umeš da voliš. I jednog dana ćeš nekoga toliko voleti da ti neće biti jasno odakle ti, u prošlosti, svi ti strahovi da nisi sposobna za ljubav. Naravno, možda budeš volela uzaludno. Možda budeš imala sreće pa ta prva osoba bude vredna tvoje ljubavi.
Nisi ti kriva što ne gajiš emocije prema nekome, što prosto… ne možeš da osetiš nešto. Nije problem u tebi, nije čak problem ni u njima - jednostavno niste jedno za drugo, ta osoba koja ne probudi ništa u tebi nije osoba za tebe. I kažem ti, veruj mi - sve je u redu. Biće u redu. Jednog dana će tvoja ljubav nekoga učiniti najsrećnijim na svetu, samo nemoj odustati. Na zatvaraj se u kule, ne krij se iza zidina, ne zaključavaj svoja vrata. Ljubav je tu, samo čeka da budeš spremna.
Strahovala sam i ja nekada davno. Ulazila u veze, izlazila iz njih, pitala se u čemu je moj problem kad ne mogu da se zaljubim ni u jednog od njih dok se, napokon, nije desilo. Praznila sam sebe vezama bez emocija, jer “to tako treba”, jer “nije normalno za devojku mojih godina da bude sama”, jer “emocije nisu baš toliko bitne”. Svašta sam slušala, svakako su me i nazivali jer sam ostajala hladna na njihove zagrljaje i reči nežnosti. Dok nije došao neko, a ja zatreperila. Dok se u meni nije pojavio neopisivi spektar emocija koji nisam ni bila svesna da posedujem!
I zato veruj mi kad ti kažem - neko će već probuditi sve to što se nalazi duboko u tebi. Volećeš i voleće te i bićeš najsrećnija osoba na svetu. Ne prazni se površnim odnosima, samo sačekaj.. Sve je kako treba da bude.

od sutra smo stranci
stranci koji više
nemaju priliku
za upoznavanje
za poljubac
zagrljaj
ili obično “dobro jutro” ili “laku noć”
stranci koji su jednom znali previše
od sutra neće znati ništa
stranci koji će
okrenuti glavu
prolazeći jedno pokraj drugog
prepoznat će se
samo po dobrom starom
mirisu parfema
zbog kojeg su
nekada davno
usnama lutali po tijelu
i pisali ljubav
—  možeš li vjerovati, 070517

Davno nekada je sve što sam želela bilo da prestanem da osećam stvari, da me više ništa ne povređuje i ne boli toliko. Davno nekada kada je bilo dovoljno da neko povisi glas na mene pa da se rasplačem, ili da mi se ne javi par sati a ja isparanoišem da je sve gotovo, ili kad sam išla ulicom i mislila da me svi gledaju i da mi nešto fali.. I znaš, posle toga sam bila skroz, skroz prazna. Stalno sam ponavljala sebi da ne mogu više da budem toliko slaba i da prekinem da plačem zbog svega sve dok nisam došla u situaciju kada se sve oko mene slamalo i kada su svi oko mene plakali, samo ja sam kao ostala hrabra i čvrsta.. I onda sam im postala oslonac, svima. A u stvari istina je bila skroz drugačija. Suze su bile tu, osećala sam ih, samo nisu mogle da izađu ih mene. Onda se više ničemu nisam smejala onako jako dok ne izgubiš dah i stomak te zaboli.. I niko nije mogao da učini da osećam nešto, bilo šta, samo da jebeno ponovo osetim nešto.
I posle se sve promenilo, naravno. Nisam se vratila na staro. Znam da pretrpim povišen glas, ne marim ni za koga ko ne mari za mene i ljudi su počeli da mi prilaze na ulici samo da bi mi rekli da sam lepa..
Nekad sam mislila da je hrabrost to što ne puštam suze i što svi meni dolaze kad ih boli, ali ljudi toliko često naviknu na to da si ti jak, da zaborave da se svako nekad slomi. A ja sad, eto, ne znam kome bih otišla. I nema veze što sam ponovo previše emotivna i što me dosta toga zaboli i poželim da me nema. Proći će, znam, kao i svaki put. I preživeću sve samo da ponovo ne budem prazna..

Probudiš se jednom tako.
Otvoriš oči.
Osvrneš se oko sebe.
I shvatiš da nemaš ništa.
Da si uzalud potrošio vrijeme.
Da si uzalud potrošio sebe.
Da te ništa ne veže.
Da si usamljen.
Da imaš gomilu ljudi oko sebe.
Da si potrošio emocije.
Da su izlapili osjećaji.
Da su dani monotoni.
Da sve podsjeća na prethodno.
Da si prazan.
Da boli neka pustinja u tebi.
Da te nešto razara iznutra.
Da ti fali neko, od nekada davno.
Da si jednom davno volio.
Da si izgubio sebe.
Da si izgubio volju.
Da si izgubio snagu.
I tad će se prelomiti u tebi nešto.
Shvatit ćeš da se nešto mora promijeniti.
Da se neko mora promijeniti.
Taj neko ćeš biti ti.
Bit ćeš svjestan da je u tebi ostalo dovoljno snage da nastaviš dalje.
Da izguraš do kraja.
Otjeraj lažne ljude.
Skloni lažne emocije.
Lažan osmijeh.
Kreni ispočetka.
Skidaj masku.
Polomljen si.
Izdrži.
Nastavi.
Hodaj.
Moraš.
Ne troši emocije.
Ne daj sebe, za pogrešne ljude.
Kad ti bude najteže, neko će da ti pruži ruku.
Tako ćeš upoznati one prave.
Njih čuvaj.
Njima vjeruj.
Tako ćeš početi živjeti.
Vremenom, probudićeš se sa osmijehom.
I shvatiti da za nešto živiš.
Da nekoga imaš.
I da je sve sa razlogom.
I bit ćeš sretan.

Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti prije nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sjećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbijediti kao stara hartija. Plašim se da će te sjutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voljeti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smijalo se, nekada davno. Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzjeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bježati od mene kao od kuge, da ćeš me se stidjeti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi? Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svijetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumijem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promijeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka.. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, tjerati kontru, dokazivati da si valjda jača. Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umjeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja! Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom.. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umjeti da voli svaku tvoju pjegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boljeti, a da nećeš smjeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svjetlo. Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”. Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najljepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine prije nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primijetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smijemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba prije nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ. Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao biljeg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umjeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobjegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobjeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim.
Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.
O svemu razmišljaš,
gde god,
uvek.
Tvoj mozak je programiran samo da razmišljaš,
ne prestaješ sa tim,
čak i kad spavaš,
sanjaš i misliš,
zašto?
Zašto razmišljaš toliko?
Jel ti je lepo dok razmišljaš o svom životu,
propuštenim prilikama,
izgubljenim ljudima,
stvarima,
događajima,
o nekim razgovorima koje si nekada davno vodila,
ili koje ćeš voditi?
Nije,zar ne?
Kladim se da bi sve dala da zaboraviš i da nastaviš dalje,
spontano,polako,bez puno razmišljanja.
DA! Reci da,na svaki izazov u životu,
reci njemu da,izlazak na kafu je dobar početak!
Dođavola,reci DA prijatelju,pristani da odete u drugu državu bez dinara u džepu,
fotografiši bez prestanka sve što voliš.
Smej se kao budala u sred grada,bez prestanka,na sav glas.
Kupi sebi neku otkačenu letnju haljinu,izađi u sred zime u njoj,trči,
zabavljaj se!
Sedi sa njim u voz,slušajte muziku na istim slušalicama,
ne budi ograničena,
on te čeka negde,
samo mu dozvoli i pusti da te voli,
on je poput kamena jak,
ali na tebe je slab poput lista kog vetar nosi,
on postoji,nije u svetu mašte,
on je u masi ljudi koje poznaješ,
posmatra te sa strane i voli,
pusti ga da ti to pokaže.
Pevaj sa prijateljima otkačene pesme u sred gradske gužve,
uhvati njega za ruku i trčite kroz masu ljudi,
pomozi bakici da pređe ulicu,
kupi joj jabuku,
voli svet,
voli buku i tišinu,
voli gužvu i samoću,
voli bukvalno sve ljude,
ne razmišljaj o budućem danu,
posledicama,
budi srećna,
bez razmišljanja.
Možeš,zar ne?
—  o vraže/ne prestaješ sa tim

Ono najtužnije kod odustajanja jeste što uvek imaš taj tračak nade da će druga osoba u poslednje momentu da te uhvati za ruku i kaže “Ne idi. Pogrešio sam.”, ali to se nikad ne desi, zar ne?!
Sećam se kako sam pre par godina bila uverena da se “borim” za njega, al’ nije tu bilo nikakve borbe.. Ne kada je kod njega sve bilo rešeno još pre nego što smo fizički bili kilometrima daleko. Otišao je on od mene još davno, samo sam bila isuviše skrhana i ponosita da prihvatim činjenicu da na kraju, nije izabrao mene; da je odustao, iako je rekao da neće. I tu kao održavaš neku nitnu da se ne prekine, pa prebirš po prošlosti i tražiš razloge da ostaneš barem još malo.. Samo još malo. Bezrazložno. Bezuspešno.
Ima tu i prijateljskih končića, naravno, koji su čini mi se prilično deblji, bar u ovim godinama. I onda nekom drugom daješ šansu za šansom u ime svega što ste prošli nekada davno. Ostaješ kraj nekog toksičnog iz straha da ćeš sutra ti biti odgovoran za pucanje končića..
I onda ostaješ sa osećajem krivice i neprestanim “Šta sam još mogao da učinim?” i “Gde sam pogrešio?” pitanjima koje ti se vrzmaju po glavi. Ali istina je, da ceo problem i nije u tebi. Mogao si sve da odigraš savršeno, da se ne predaješ i ne posustaješ, a opet to nekome ne bi odgovaralo.. I uvek, ali uvek će naći i onu najsitniju tačkicu, ili izmisliti neki razlog samo da bi opravdali sebe što je svemu došao kraj i sve prepisali tebi.. Samo, za sve to je uvek potrebno dvoje.
I teško je otići, znam da je teško. Mesecima sam skupljala snagu da odšetam od nekih ljudi, kajala se, želela da im se izvinim, da sve opet bude kao pre, al’ onda malo pogledaš oko sebe.. Udahneš i shvatiš da više nema tog tereta koji vučeš toliko dugo. I u redu je što odeš i odustaneš. Stvarno je u redu. I ne treba da se vratiš, jer lakše se diše posle.

Malo je strašno što, sve što si odrasliji shvataš da niko ne zna ništa, već svi samo onako životare kako društvo kaže da treba. I kad tačno isparava taj tinejdžerski bunt? Kad se utapamo u masu identičnih ljudi? Činimo li to svesno ili ne? Da li previše zaglibimo u tu kolotečinu, pa kad se probudimo, pomislimo da više nema smisla boriti se biti drugačiji?
Jer, ja tako želim više. Mnogo više od dosadnog posla, kuvanja ručka, presvlačenja pelena, dosadnog muža, premalo prijatelja i šale i ljubavi i seksa, previše brige i truda i sedih i bora. Premalo vremena za sebe i stvari koje volim, a previše za obaveze. I tako me plaši da ću se jednog dana probuditi potpuno nezadovoljna životom koji živim, a da neću imati hrabrosti da promenim nešto, da uživam u nečemu, da onako detinje volim i tinejdžerski ne brinem o svemu ozbiljnom. Da ću se stvarno izgubiti i zaboraviti ko sam i šta sam želela da budem nekada davno, dok sam još uvek sanjala… I znam da nisam Petar, već Vendi, ali, molim te, ne dozvoli mi da ikada skroz odrastem…

“Kažu da sam čovjek bez srca, a ne znaju da ja imam srce, samo što je slomljeno nekada davno. Slomio ga je neko kome je moja bol predstavljala sreću. Znaš kako, kad se staklo razbije pa se porežeš jer je oštro? Tako su se porezali i mnogi koji su pokušali da mi se približe. Nije do mene, kriv je onaj ko me učinio ovakvim. ”
S. B.