negde

Da ti izložim jednu istinu. Negde u stanu, ljudi drže spomenare. Stare fotografije, dnevnike, pisma… spomenare. To isto rade i u glavi. Što ih je više, to je veća potreba da se slažu u bezlične, natrpane kutije, koje završavaju u neuglednim ćoškovima. Kako vreme odmiče, u njih se sve ređe zaviruje. Ostaje samo sećanje na ono unutra. Sećanje na sećanje. I tačno tu, u sećanju na sećanje, živi prividni mir. Uspomene se pretvaraju u priču. A priča, ona ima svoje zakone. Svoj život. Ona je blažena smrt stvarnog događaja. Onog časa kada događaj postane priča, sposobni smo da je bezbroj puta ispripovedamo a da ne osetimo gotovo ništa. Tek blagi, a daleki dašak nostalgije ili jeze. Ništa. To je vrlo prosto: postoji na kutiji ceduljica sa kratkim ili dugim opisom šta je unutra, i mi možemo da ga čitamo a da ne otvorimo kutiju. Ali, vidiš, ljudi greše kada misle da priča pomaže. Što je više puta pričaju, to su više tupi na njen sadržaj, a on nastavlja da postoji. Ljudi pričom beže i od lepih i od ružnih sećanja, jer im je zajedničko da su iza. Neprijatna žele što dalje, prijatna ne mogu da vrate, za oba je najbolje da su jasno, što jasnije iza.
Ali tu je zamka. Ako ne otvoriš kutiju i ne suočiš se s njenim sadržajem, ne možeš da prihvatiš sadašnjost. Ljudi ulažu napor da nešto ostave iza, a baš time sve više “prošluju”, mašeći poentu da je cilj da sebe shvate ispred. I da samo tako može. Tako što se prošlost orijentiše u odnosu na tebe, a ne obrnuto.

Kad sam se prvi put zaljubila, želela sam da to potraje zauvek. Čitala sam o prvim, pravim, večnim ljubavima i uveravala sebe da je naša takva. Baš takva.
Maštala sam da ćemo jednog dana sedeti u našoj kući, u dnevnoj sobi blizu kamina, negde kraj decembra dok sneg veje i veje napolju. Ti bi se zadubio u skiciranje tako savršenog momenta, a ja bih, nostalgična kakva sam, razgledala stare fotografije i pokušavala da se setim kada i kako se šta desilo. Možeš li da zamisliš scenu? I onda bi se pojavila ona; plave, kovrdžave kose, poput tvoje i prodornih, zelenih očiju kakve su moje. Uzela bi fotografije koje sam stavila kraj sebe i, kao svaka petogodišnjakinja, neprestano zapitkivala: “Ko je ovo? Ko je ovo?” i moji odgovori bi se nizali istom brzinom kao i njena pitanja. Još nešto što je nasledila od mene. I onda bi onako blesavo, dečije rekla: “Pa vi se volite oduvek.” I ja bih se nasmejala, a ti bi podigao pogled ka nama i jedno sigurno “Da” bi prešlo preko naših usana.
Tako sam nekad videla život. Tako sam nekad zamišljala budućnost.
Iskreno, ne znam u kom trenutku su mi sve ove maštarije postale besmislene, jer sam ja uvek bila od onih romantičnih. Možda je to prestalo prvi put kad sam te videla kako ljubiš neku levu i celo veče gledaš u mene, ili je ipak presudni momenat bio kad si samo stajao, stajao i stajao ispred mene očekujući da prva reagujem. Da, verovatno si tada spao sa pijedestala na kom sam te tokom svih godina držala.
A kog trenutka je tačno počelo? Da li onda kada sam slušala roditelje mojih prijatelja kako pričaju o razvodu i govore jedno drugom najgore i najbolnije reči kao što su: “Nikad te nisam ni volela.” Ili je to bilo onog dana kada je tetka ostala sama sa detetom i morala da se snalazi, jer je ostavljena bez ičega. Ili kad sam prvi put videla ujka kako udara ujnu. Ili je moj tata uspeo da mi slomi srce i rasprši iluzije mnogo pre svih drugih. Ili su, najverovatnije, sve ove stvari uticale na mene, svaka na svoj način, pa sad jedino umem da teram ljude od sebe i nadam se da ću uspeti sve sama, jer ti dani, kada sam želela da budem nečija, samo nečija, su toliko daleko iza mene, da sada ni sama ne bih poverovala da su to nekada bile moje misli, da nisam pisala o njima.
I naučila sam da ljubav zna da bude magična, ali je magija često samo iluzija. Ranije sam videla samo površinski, bajni sloj i žao mi je što su mi uništene sve iluzije koje sam imala. Ti snovi su bili lepši.

Reci mi, čega se plašiš?! Koji je tvoj najveći strah? Visina ? Smrt ? Ne? Pa, šta je? Hajde, reci.. Neću to upotrijebiti u loše svrhe.. Nećeš? Dobro, nemoj. Ja ću ti reći svoj.. Slušaj pažljivo..

Eto, ja se plašim samoće.. Neobično, zar ne? Ne, ne plašim se ja da budem sama negde, bilo gde.. Plašim se da me svi ostave, da na kraju svega, pokraj mene ne bude niko kome ću moći da vjerujem.. Zašto? Eto, tako. Ne volim samoću, osjećam se kao niko i ništa. Poludim, nerviram se. U stanju sam da zaplačem, a ja sam alergična na suze, jesam, stvarno jesam. Čudno? Da, čudna sam ja.. Zbog toga se i bojim samoće.. Odbiću ih, znam. Ja odbijam sve od sebe. Takva sam.
A taj straj mi pravi noćne more.. Sanjam sebe u sobi sa četiri zida, izolovanu od cijelog svijeta. Sama, u sobi bez izlaza. Vrištim. Grebem. Plačem. Udaram. Nema nikoga, niko me ne čuje, ne vidi.. Sama, sama samcata. Ujutru se budim oblivena znojem. Taj strah prekrivam osmijehom, eto, pravim se jaka, glumim da sam bezbrižna, da me ništa ne interesuje. Lažem? Da, lažem. Moram.. Ne znaš kako je teško! Nisi ni svjestan koliko to boli! Šta to?! Sve! Ti pokušavaš da se izboriš, da preživiš i taman kad zaboraviš na sve, kad postaneš sretan vratiš se kući, u svoju sobu, među svoja četiri zida i sve krene ispočetka..
Zadovoljan? Sa tim se ja borim svaki dan.. Ista priča se ponavlja već danima, mjesecima, godinama..

Ode. Raskomada ti srce na hiljadu delića. Navikavaš se. Krpiš ga. Tu si negde stigao do stotog dela. Onda se pojavi. Zatim se opet navučeš. Na njegov hod. Osmeh. Oči. Njegovu kosu. Glupo se ponadaš da će ovaj put ostati zauvek. A znaš da neće. Potom kreneš priču od prve reči.

I dok sam se vraćala kući, hodajući po pustom kraju, videla sam tog dečka koji je nosio ranac i prešao 2-3 puta sa jedne strane ulice na drugu. Dok sam razmišljala o tome šta u stvari radi, prošla sam iza njega i nastavila dalje. Tek onda sam shvatila da ostavlja flajere kod svake kuće. Negde na dvadesetak koraka od njega, pomislila sam kako bi bilo kul pitati ga da mu pravim društvo malo, iskoristim vreme, možda bi ispalo baš zanimljivo. Okrenula sam se i videla ga.. Ali nisam se vratila kako bih ga pitala to. Otišla sam kući. I sve vreme sam razmišljala o tome.. Šta ako ne budem imala priliku za tako nešto više? Zar je toliko teško prići strancu? Gde mi je hrabrost?

anonymous asked:

Zašto ono kažeš o knjizi Ljubav u doba kokaina? Planirala sam ju pročitati pa me zanima? :)

Potrošićeš oko sat ili dva života koja nećeš nikada dobiti nazad. Knjiga je prazna, nema dubinu, u stotinak strana je nabacano toliko stvari. Ma kakve emocije, ništa bre. Plitko. Kao izveštaj. Smatraju je najboljom knjigom u Srbiji, a ono je užas, kakve mi knjige imamo a o ovoj se priča. 

Znači gle, ukratko hajde. Koliko se sećam.

Devojci se nabacivao momak, on lep bogataš, može da ima svaku, a ona u stilu ‘’e mene neš’’ i on onda ne odustaje. I dok trepneš ona se tu ludo zaljubi, on bi samo da jebe i posle je šutne, išli su negde ne sećam se, pa kao bio lep momenat, ili je prevario otkud znam i tu kroz knjigu ti se oni jure, ona proba kokain da se ne bi obrukala pred njim (klasična idiotkinja), i onda da li su samo petkom uzimali i tako počeli stalno, on nije polagao ispite nego imao neku foru sa pečatom i tata mu za svaki ‘’položen’’ ispit da 10000 €. I NARAVNO, na kraju prešli na heroin, njoj je rekla drugarica ‘’Prvi put kad kupiš heroin, kupi i mrtvački sanduk jer će ti veoma brzo zatrebati, a tvoji neće imati para da ti ga kupe pošto ćeš im sve raskućiti i rasprodati.” I naravno na kraju, igla u venu ih je kilnula. U međuvremenu, njegov otac bakrotirao, oni prodali sve, mislim da su se njeni rastali, ona se jebala za drogu dok je još ličila na nešto, kako su rekli. I da, pušila je keru za drogu. Kratko je bila džeparoš, našla neke stare drugove nove narkomane ili šta. Mislim da se ona zvala Nina a on Marko. Umro Marko, umro Marku otac, umro drug, umro drugov otac, Nina izbila mami zlatni zub za drogu (nije hteo krvav zlatni zub lik, pa je pušila keru), mama na kraju presekla vene i ubila se, svi umrli i na kraju Nina. 

Ma šta ukratko, to je cela knjiga. Gadno sam napisala, ali i jeste gadno. Grozna je knjiga. Bolje pročitaj ‘’Mi deca sa stanice Zoo’’.