negde

Zašto Švedska?
Da li vam se nekada u životu dogodilo da osećate da negde pripadate, a da to nije zemlja u kojoj ste rođeni? Čak i kada ne znate mnogo o toj drugoj državi jer nikada niste kročili tamo negde, ali vas srce vuče na tu stranu?
E, meni se to događalo jako dugo.
Zato Švedska.
I zato što sam plava, svetla, imam plave oči i pegav nos pa su mi ljudi oduvek govorili da izgledam kao šveđanka.
Osim što sam niska. U Švedskoj sam, čini mi se, najniža žena.

Prvi utisak.
Stigla sam u decembru, u predivno ukrašen grad. Dečko me je čekao u Stockholmu, ja sam došla sama sa rancem na leđima, malo pogubljena. Osetila sam se kao Alisa u Zemlji Čuda. Hodala sam velikim, čistim ulicama i nisam znala kuda da idem ali sam znala da sam na pravom mestu. Konačno.

Sve je drugačije.
Ljudi hodaju ulicama i smeju se (to mi je nedostajalo, da vidim nasmejana lica), videla sam starije ljude kako trče, šetaju, ne kukaju. Vaspitačice sa malom decom, decom koja prolaze ulicom i cvrkuću ‘Hej!’ prolaznicima i svi im uzvraćaju.
Ali ono što mi je najviše prijalo je bila činjenica da nema napuštenih životinja (zbog kojih mi se srce kida u Srbiji).
Brave na vratima su drugačije. Nekako obrnute.

Prva dva meseca smo živeli u Råcksti. Nije mi se dopao taj deo grada.
Ko je gledao švedsku verziju filma ‘Pusti pravog da uđe’ zna i zašto. Previše morbidno, mračno i puno starijih ljudi.
Posle toga smo se preselili u Solnu i tu sam počela da uživam u svakom danu, u ljudima, u parkićima, u metrou… u svakom koraku.

Kad smo kod metroa, svaka stanica ima drugačiju tematiku, sve je išarano, drugačije, divno. Prevoz je tačan u sekund.

Kao osoba koja se ne snalazi baš dobro u prostoru i ulicama, često sam morala da pitam: ‘Izvinite, a kako ja da stignem do…’
Nikada, nikada, nikada me nisu odjebali ili bili nepristojni. Samo što me nisu uhvatili za ruku i odveli do mesta koje tražim. Eto, toliko su fini.

A koliko su fini, toliko su i pošteni. Bilo mi je potrebno malo vremena da ponovo naučim da verujem ljudima bez straha da će me zajebati. Ako govore nekim stranim jezikom, naravno. Sa Balkancima sam i dalje na oprezu, to se neće promeniti nikada.

Moj prvi razgovor za posao.
Neću lagati, bila sam uplašena i van sebe. Prvi ozbiljan razgovor za posao na jeziku koji još nisam savladala. Srce mi je lupalo, zubi cvokutali, poslala sam drugarici poruku da me sahrane u Švedskoj ako umrem u tom trenutku od srčanog udara.
Ušla sam u zgradu i rekla da sam došla na razgovor, žena me je uvela u kancelariju i počele smo da pričamo.
Čuli ste verovatno i vi da su šveđani hladni bla bla bla… E pa moje iskustvo nije takvo. Ova žena me je pogledala i rekla: Ti si divna osoba, fina si, slatka, nema potrebe da se plašiš. Ti ćeš uspeti jer si kvalitetna. Idi na biro i prijavi se. Usput još malo savladaj medicinske izraze na švedskom, kada to uradiš, ako i dalje budeš želela da radiš ovde, javi mi se. Kod mene ćeš posao dobiti sigurno. I na izlazu me zagrlila.
To je ta ljudskost koja je sa naših prostora odavno nestala.

Biro.
Uh, biro. Ta strašna reč i još strašnije mesto na koje nisam htela da zađem u Srbiji. Rekoše mi svi da u istom rade nedojebane kučke, da ‘prostite, pa sam bežala od istog kao đavo od krsta.
Ali prelomih i uđoh.
I opet sam se prijatno iznenadila. Divan čovek mi je rekao šta treba da radim, kako da se prijavljujem, i da ne brinem mnogo, posla za mene ima, samo da se uvežba još malo jezik i sigurna sam.

Šveđani.
Mnogo vole da piju. Baš mnogo. Petkom, subotom i nedeljom su pijani. Ali čak su i pijani kulturni, niko ne urla, ne besni. Samo se smeju i nose svoje piće u rukama.
Čitaju, svi čitaju! O, kako mi je srce bilo puno kad sam videla sve te ljude sa knjigama u rukama u prevozu.
Muškarci stalno nose cveće svojim devojkama.
Kuvaju. Peru sudove. Ustaju i sami raspremaju sto posle obroka. Devojke nastavljaju da sede i uživaju u vinu.
Devojke i žene… Zaštićena vrsta. Žene imaju prednost za poslove. Žene ne menjaju prezime kada se udaju, ako se uopšte udaju. Žene ne nose korpe u prodavnicama. Žene ne guraju kolica i ne nose decu.
Kada čujete da u prodavnici roditelji besne na svoju decu, znate da su sa Balkana. Strogo je zabranjeno udarati decu i vikati na njih. Prijatno me iznenadilo kada sam čula mladu majku kako svoju trogodišnju devojčicu uči ovu stvar i kako zajedno pevaju: https://www.youtube.com/watch?v=4jNyr6BJZuI.
Kada sam otišla tamo, shvatila sam da sam ja imala tu sreću da se u Srbiji zaljubim u dečka koji je pristojan, koji je pažljiv, koji me voli, koji mi poklanja cveće, koji me mazi, grli, usisava,  koji želi da kuva i opere sudove sa mnom ili sam. I koji me poštuje. Ja sam u Srbiji našla svog šveđanina. Pronašla sam nekoga ko je pristao da se uhvatimo za ruke i probamo da uradimo nešto sami, bez pomoći prijatelja, rođaka i poznanika. Nekoga ko veruje u sebe, u mene i u nas. A na manje od toga ne bih pristala.
Na manje od toga ne treba da pristane nijedna žena koja drži do sebe.

Cene namirnica su skoro pa iste. Alkohol je skup i cigarete su skupe.

Vreme.
Zima i nije toliko hladna, noć dugo traje, dana skoro da i nema.
Ali je proleće u Stockholmu pravo uživanje. Dan traje mnogu duže nego noć već sad, temperatura idealna, parkovi prelepi i šume su svuda.

Jeste, tačno je da im je porez ogroman. Ali za jednu uređenu zemlju, meni to ne smeta. Plaćaću porez vrlo rado jer takav sistem to zaslužuje.
Švedska je zemlja u kojoj želim da zasnujem porodicu jednog dana. Na samo zbog veće plate, već zbog mira koji sam osetila tamo, zbog normalnih ljudi.
Želim da budem okružena kvalitetnim ljudima i da postanem još bolji čovek. Želim da učim od njih, želim da putujem malo, da upoznam kulturu i običaje ovog sveta. Želim da sretnem još mnogo divnih ljudi.

Lepotu Stockholma ja ne mogu da opišem. To mora da se vidi i oseti.
Zato prilažem slike.
Svako ko je normalan, pošten i pristojan, ne može da ne uživa u Stockholmu i u divnim ljudima koji tu žive. A ti divni ljudi se prepoznaju. To su oni sa sjajem u očima. One druge, namrgođene samo treba zaobilaziti. 

Det viktiga är inte vad som står skrivet på pappret utan vad som står skrivet på hjärtat. ~ Gregory Colbert
(Nije važno šta je napisano na papiru, važno je ono što je zapisano u srcu - Gregory Colbert)

— 

Lepo je čitati napisane misli nekih ljudi. Pogotovu onda kada ti se sviđaju i pogode te do srži. I najbolja stvar u svemu tome je što ti te osobe ne poznaješ. Onda možeš da se prepustiš i dopustiš sebi da veruješ da negde postoji neko ko oseća isto što i ti. Ili te barem razume.
Zato se potrudi da to tako i ostane. Jer ako ih u nekom trenutku upoznaš dovoljno, shvatićeš da niste isti, da postoji nešto u šta on veruje, a ti ne, ili obrnuto. I onda ćeš se razočarati. A one divne misli sa početka izgubiće smisao.

Dani prolaze,nedelje,meseci..Sve prolazi,negde u secanjima se nalaze uspomene,secanja na neke zagrljaje,onako obicne,ali dovoljno jake da zaboraviš neke loše stvari,i da kreneš sa novom nadom kroz život. I onda te momente sete prekine stvarnost,vec si dovoljno svestan da tih zagrljaja više nema i da se nemaš cemu ni nadati,ali opet,imaš cežnju da te zagrli neko nov,neko ko te razume i ko je spreman da pređe mnogo puteva sa tobom,i onih truckavih i onih ravnih. I onih krivudavih,i onih pravih,i onih sa puno prepreka,neko ko ce biti tu,ne zauvek,prevelika je to rec za mladu osobu,punu energicnosti i želja,rec “zauvek” ne upotrebljavaju ni odrasli,cak ni oni odrasli koji se boje samoce,ta rec treba da izbledi,jer ništa nije dugovecno,vec prolazno,a to prolazno treba dobro iskoristiti,dok si mlad,ma i star,treba uživati u nekim trenucima,najlepše uživati.
U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna…
Sreća da ništa nisam poželeo…
—  Jedan od onih života - Đorđe Balašević
On misli da me drugi krade. Ja mislim da mi ga druga krade. A u stvari se obozavamo. U stvari bih njega ukrala od celog sveta, cuvala ga i ljubila. Volela. Sve jace i jace. Negde daleko. Negde gde bih mu dokazala koliko mu zapravo pripadam. Koliko sam njegova. Prokleto samo njegova.

Kada postane isuviše kasno i kada sve ovo bude daleko pitam se kome ću idalje značiti? Ko će čuvati moju stranu ulice dok se moje ruke budu tresle i dok moje suze budu padale negde daleko odavde?  Mislim da sam bila neshvaćena, ceo ovaj život je potpuna laž. Ljudi će izneveriti i ostaviti, to je univerzalna istina. Zato sada na kolenima puzim i tražim stvari koje vrede, koje su negde duboko zakopane u zemlju.Ja znam da nisu sve moje odluke bile dobre, ali se ne kajem ni zbog jedne. Kada svetlost oslabi i kada nastane potpuni mrak, ja ću pustiti sve svoje tajne koje se u meni bore da donesem odluku. Unutar još jednog tankog života koji je put ideja ja sam spremna za borbu. Sada su sve moje tajne slobodne. Gledam ih kako odlaze od mene u neke bolje dane. One odlaze, a ja za njima uzaludno pevam te nesigurne tonove samo da bi me neko čuo kako govorim; kada sve nestane i kada postane najteže nikog  neće biti tu da čuva moju dušu. Zato sada pravim još jedan korak od tih zidova izgubljenog zamka dok me glasovi i senke vuku nazad za sobom. Ali ne predajem im se. Krećem dalje. Ostajem sama na svojoj strani ulice i hodam tamo gde nikada ničije noge nisu hodale. Idalje pevam, ali me niko ne čuje. Jer kada sve postane isuviše kasno i kada sve ovo bude  i previše daleko ja ću idalje hodati sama, pevati i vući sve svoje snove za sobom.

Samoća
Usamljenost
Tuga
Sažaljevanje
Mirnoća
Tišina
Ćutljivost
Stidljivost
Strah
Bol
Sve to odbija.
Ti bežiš
Od takvih osećanja
Od takvih ljudi
Sa nadom da ćeš negde stići.