negde

Ne…
Nismo mi bili ljubavnici…
Nikad…
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali…
I to je sve…
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebedela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa…
Negde ovde daleko…
Negde tamo blizu…
Ni na nebu, ni na zemlji…
—  Jedan od onih života - Đorđe Balašević

Kad sam se prvi put zaljubila, želela sam da to potraje zauvek. Čitala sam o prvim, pravim, večnim ljubavima i uveravala sebe da je naša takva. Baš takva.
Maštala sam da ćemo jednog dana sedeti u našoj kući, u dnevnoj sobi blizu kamina, negde kraj decembra dok sneg veje i veje napolju. Ti bi se zadubio u skiciranje tako savršenog momenta, a ja bih, nostalgična kakva sam, razgledala stare fotografije i pokušavala da se setim kada i kako se šta desilo. Možeš li da zamisliš scenu? I onda bi se pojavila ona; plave, kovrdžave kose, poput tvoje i prodornih, zelenih očiju kakve su moje. Uzela bi fotografije koje sam stavila kraj sebe i, kao svaka petogodišnjakinja, neprestano zapitkivala: “Ko je ovo? Ko je ovo?” i moji odgovori bi se nizali istom brzinom kao i njena pitanja. Još nešto što je nasledila od mene. I onda bi onako blesavo, dečije rekla: “Pa vi se volite oduvek.” I ja bih se nasmejala, a ti bi podigao pogled ka nama i jedno sigurno “Da” bi prešlo preko naših usana.
Tako sam nekad videla život. Tako sam nekad zamišljala budućnost.
Iskreno, ne znam u kom trenutku su mi sve ove maštarije postale besmislene, jer sam ja uvek bila od onih romantičnih. Možda je to prestalo prvi put kad sam te videla kako ljubiš neku levu i celo veče gledaš u mene, ili je ipak presudni momenat bio kad si samo stajao, stajao i stajao ispred mene očekujući da prva reagujem. Da, verovatno si tada spao sa pijedestala na kom sam te tokom svih godina držala.
A kog trenutka je tačno počelo? Da li onda kada sam slušala roditelje mojih prijatelja kako pričaju o razvodu i govore jedno drugom najgore i najbolnije reči kao što su: “Nikad te nisam ni volela.” Ili je to bilo onog dana kada je tetka ostala sama sa detetom i morala da se snalazi, jer je ostavljena bez ičega. Ili kad sam prvi put videla ujka kako udara ujnu. Ili je moj tata uspeo da mi slomi srce i rasprši iluzije mnogo pre svih drugih. Ili su, najverovatnije, sve ove stvari uticale na mene, svaka na svoj način, pa sad jedino umem da teram ljude od sebe i nadam se da ću uspeti sve sama, jer ti dani, kada sam želela da budem nečija, samo nečija, su toliko daleko iza mene, da sada ni sama ne bih poverovala da su to nekada bile moje misli, da nisam pisala o njima.
I naučila sam da ljubav zna da bude magična, ali je magija često samo iluzija. Ranije sam videla samo površinski, bajni sloj i žao mi je što su mi uništene sve iluzije koje sam imala. Ti snovi su bili lepši.

Uvek je bio tu negde, za kompjuterom, u pabu ili pred televizorom - ali nikada nije bio zaista tu, zar ne? Nikad zaista prisutan. Nije mnogo doprinosio.
— 

Lusi - En Holms - (Ne baš) kao devica

I dok sam se vraćala kući, hodajući po pustom kraju, videla sam tog dečka koji je nosio ranac i prešao 2-3 puta sa jedne strane ulice na drugu. Dok sam razmišljala o tome šta u stvari radi, prošla sam iza njega i nastavila dalje. Tek onda sam shvatila da ostavlja flajere kod svake kuće. Negde na dvadesetak koraka od njega, pomislila sam kako bi bilo kul pitati ga da mu pravim društvo malo, iskoristim vreme, možda bi ispalo baš zanimljivo. Okrenula sam se i videla ga.. Ali nisam se vratila kako bih ga pitala to. Otišla sam kući. I sve vreme sam razmišljala o tome.. Šta ako ne budem imala priliku za tako nešto više? Zar je toliko teško prići strancu? Gde mi je hrabrost?

Pun mesec. Skoro. A kao da jeste. Osetim ga svaki put. Celim bićem. Srcem pogotovo. Gledam ga, polako se pojavljuje iza zavesa. Viri on. Virim ja. Čini mi se kao da je širom otvorio oči, kao da je zaustio da nešto kaže ali su se reči izgubile negde u vazduhu. Nisu nam potrebne. Razumemo se mi i bez njih. Osećamo se. Kaže: 

Cela si. Uvek. Čak i onda kada pokazuješ samo najmanji deo sebe. Kada se skrivaš u mraku svog svetla.

Cela si. I ne moraš uvek da sijaš svim svojim snagama. Ali moraš da znaš da ih imaš.

Cela si. I možeš sve. Ne zbog drugih. Već zbog sebe.

Znam da ne laže. Kada je mesec pun najbolje se vidi. Obasja on one neprokrčene puteve u nama. Kažu da je hladan. Ne verujem. U meni uvek probudi vrelinu. Onu ljudsku. Onu životnu. Onu koja te tera da zastaneš i da se zapitaš da li sve ovo vredi. A vredi. I te kako vredi. Treba znati voditi se mesečevim sjajem u nama.