necemo

ono sto ti nemam snage reci veceras

nemoj doci sutra

to nije to

mislila sam da cemo biti

mnogo veci

ali to nije to

mislila sam da ces

rastopiti se zbog mene

mislila sam da ces

poceti da tepas

ali to nije to

vracam se na onu noc

kad si dosao

kad smo sjedili zajedno do

svitanja

vracam se i

zelim da se tu vratim

nisi me znao

nisi me dodirnuo

citav univerzum pred tobom

citav jebeni

prelijep univerzum

preda mnom

polovicna instant ljubav

koju prodajes na grame

moze se naci na svakom cosku

na svakom cosku mogu naci

jednog tebe takvog

ponavljanje da ne zelim smisao

dalo mi je smisao

zato:

nemoj doci sutra

previse je nas u mojim mislima

onakvih kakvi nikada necemo biti

I srescemo se opet, nekada, negde, sasvim slucajno ugledacu ponovo te oci, koje godinama u nazad u meni bude ljubav.
Mozda bas tamo, gde smo se prvi put sreli. Mozda tamo gde smo se prvi put zagrlili. Mozda tamo gde smo se prvi put poljubili.
Tada, to necemo vise biti mi, tada, to ce biti nekih dvoje ljudi koji su se sa godinama promenili.
Mozda tada shvatimo sta smo izgubili, zbog trunke slobode koju smo trazili.
I mozda tada ponovo budemo krivili jedno drugo, jer smo tu gde smo i ne mozemo pobeci. Ili mozda, bas tada shvatimo da smo mi taj idealan spoj. Mozda te tada zagrlim. Mozda ti kazem sve ono sto cutim. Mozda te osmehom obradujem. Mozda ti priznam tada da te volim. Mozda.
Ili mozda, prodjemo jedno pored drugog, kao da se ne poznajemo.
—  Blesava-devojka
Dijete Srebrenice

 Dušom da vam ispričam

Ja sam dijete Srebrenice.
I mogu. Da, ja mogu, a može i majka moja
I otac, i brat i sva rodbina moja.
Mi možemo gledati zlikovcu u lice.

A on…
On kao zvijer što pogledom hinjavo žrtvu traži,
Sklanja oko sa lica moga, iako ga više nemam.
Nemam obraze što mi je majka hranila, rumene…
Nemam ni ruke koje je ljubila, u rukama njenim sklopljene.
Negdje mi je ostala kosa, koju je milovanjem zvala “zlato moje”.
Nigdje ne mogu naći nogu,
A tako sam lijepo na njoj skakutao niz mahalu,niz makadam…
Dole, do nanine kuće, da je zovnem na “slatku” ,
da joj kažem, da ću sad I ja biti đak prvak.
Muštuluk od djeda da išćem,
Što sam prvi put obukao one cipele
Za koje mi je rekao da su samo za velike momke,
Za poseban dan , kad se u školu krene…


A ona zvijer, ono pašće što nas mučki ubi…

On ne može slušati zvuk moje tišine.
Ne može osjetit dah moje mrkle dubine.

Ja mogu. On ne može.
Jer mene, ljudi, više nije strah !
I moja majka više nema suza.
Otac je tu negdje, kraj mene, jednako hrabar kao ja.
Mislim da su ga ubili iz iste puške.
Ili se samo nadam, jer nekako…
Nekako mene nije boljelo.
Mislio sam da je samo ružan san.

Ehh… da mi je…
Da mi je da kažem majci da se ne sekira.
Da umjesto suzom, dovom lice umije.
Jer, meni je sada dobro, bolje nego ikad.
Miran sam, I nikad više neću biti proganjan.

Pa evo, zamolih dušom duše pjesnika.
Neka kažu. Neka moja majka zna.
I neka je na znanje svijetu,
Da naši su obrazi bili I ostali čisti.

Doći će Dan. Dan u kojem neće biti do Jedan Sudija !
Dan kad srest ću Ratka I Marinka.
Pa tad da ih upitam, je li im zapelo u grlu,
Kad su svoje sinove hranili u momke…
Je li zapela moja kletva ?

Nikad !! Nikad im halaliti neću !
Ja bih svakako nekad umro.
Ali neću halalit suze majke moje,
Kojoj su sa mnom I srce iz grudi iščupali.
Neću halalit što se ne zna,
Ko li je od nas dvoje više mrtav…
Majka što dunjalukom kosti mi skuplja,
Ili ja…dječak srebreničke kaldrme…
Od bijelih nišana skrojene.

😢😞

Znam da ces me pozvati jednog dana da mi kazes sve ono sto nisi tad’. Znam i da vjerovatno necemo progovoriti ni rijec, a ja cu te ipak po tisini prepoznati. Znam da i bez rijeci jedno drugom mozemo mnogo toga reci, kao i uvijek. Jer niko nikad, nikoga nije razumio kao nas dvoje jedno drugo.
Znas i ti, a znam i ja da cemo sve to nekako podnijeti. Al’ tesko, najteze ce biti sto cemo oboje saznati da postoji prekasno za receno i za ono neizreceno. I za tebe i za mene, za nas i za sve ono nase.

Tvrdoglavomagare.

pluviofilna  asked:

ja se toplo nadam da cu jednog dana s police moc uzet knjigu u kojoj ce svi ovi tvoji predivni tekstovi bit skupljeni na jednom mistu, zasluzuju vise od toga da ih citamo s ekrana i umiremo na kolodvoru jer ce se baterija na mobitelu svaki tren ispraznit i necemo moc nastavit.. covik se opet bolje osjeca kad mu na tumblru iskoci jedan takav post, lipo je vidit da ima iskrenih i talentiranih ljudi tu :) eto, toliko od mene, ocekujem knjigu!

Antonija, hvala ti na javljanju. Drago mi je da su moji tekstovi postali mali dio tvog života i života drugih ljudi koji u njima pronalaze nešto vrijedno pažnje. Nadam se da ćemo jednom dočekati knjigu, iako još uvijek smatram da nisam dovoljno dobar za taj nivo pisanja. Nastavit ću raditi na blogu i truditi se da budem bolji, radi vas koji me čitate i motivišete. A ako se nekad pruži prilika da svoje riječi smjestim na police knjižara i u vaše ruke, tada će moj san biti ostvaren. Nadam se da ćeš nastaviti pratiti moj rad, pozdrav iz danas hladnog Sarajeva :)

Nikada vam do kraja nisam ispricao sto je bilo sa ono dvoje zaljubljenih. Znate ona je sretna sa drugim, ili bar tako kazu price koje kruze po gradu. Mozda se ona lomi kada padne noc i dode ponoc nikada necemo saznat. On je zavrsio u vojsci, prosao je obuku i postao je njihov vojnik. Za njega se smatra da je nestao u jednoj akciji, nisu ga pronasli. Postoje mnoge price o njemu, kako ga vise nema, kako je hrabro pao, i da je izgovarao njeno ime dok je padao. Ali jedno je sigurno, volio je on nju. Bez obzira na sve…
Njihova prica zapravo nikada nije dobila kraj, a mozda vjecnost bude njihova.

Novi_neko
Ne  znam, valjda to ide sa godinama, zaboravis sta su prioriteti, zaboravis cemu su te ucili roditelji, predas se losim stvarima, misleci da cinis dobra dela. Uvredis I povredis osobe do kojih ti je stalo, da bi imao oko sebe ljude, koji ti u tom trenutku glume prijatelje. Eh moj druze, koliko nam je bilo lepse kad smo bili deca, nismo se svadjali oko sitnica, nismo mrzeli, nismo se rugali jedni drugima, svi su nam bili jednaki, sa svima smo mogli. A vidi sad ovo, kako odrastamo, sve se manje borimo za ono,sto nam je nekad bilo vazno.
Zapitaj se sta si postao, a sta si mogao biti? Da li su to snovi koje smo sanjali? Gde je nestalo ono nase, da cemo biti sportisti I dobri djaci? Gde je nestalo ono da necemo povrediti druge ljude?  Da li smo previse ocekivali?
Predali smo se kao I vecina nase generacije, na prvoj prepreci, a u kakvom smo vremenu rodjeni nije ni cudo, nauceni smo da mrzimo bez ikakvog razloga. Kakve veze ima koje je boje necija zastava?   Zar nismo svi ljudi? Zar se nismo sa svima druzili I igrali?
Pogledaj druze moj u sta smo se pretvorili, u ljude bez osecanja, koji se samo nekad, na prepad sete sta su zeleli I sta su sanjali,pa se ponovo vratimo sadasnjim zeljama?
Da li je to vredno? Znam da se I ti, kao I ja,kao I vecina nase generacije zapitas. Znam, znam, rekao bi mi da je ovako bolje, a da li je? Povukli smo se sa terena, samo zato sto smo mislili da ne mozemo, sa bezbriznih terena  I iz ogradjenog  skolskog dvorista istrcali smo pravo na ulicu, gde hijene vladaju I vrebaju svoj plen.
Neko se od nas I izvukao, pokazao zube I oterao besne hijene, a sta smo s’ tim postigli, neke mladje generacije su nas vec  videle,kako istrcavamo iz bezbriznog I osiguranog prostora u neki gori svet, misleci da I oni tako treba da urade.
Znam, opet ces reci da to nismo mogli promeniti, ali da je samo neko od nas ostao, mozda bi smo pokazali mladjima da je bolje u tom istom skolskom dvoristu,kazem samo mozda, nisam ni ja sigurna. Mozda da mi nismo videli neke pre nas, mozda ni mi ne bi istrcali.
Badava vec smo dovoljno ucinili da ovaj svet ucinimo gorim. A da li druze moj mozemo da promenimo?  Ili da dopustimo da nove generacije stradaju? Da li mozemo sebe da menjamo iz korena? Da li imamo  dovoljno volje da ovaj svet ucinimo boljim?
Da li mozemo da probudimo ono dete u sebi, koje smo uspavali?
—  blesava-devojka

Ne znam dal te mrzim ili volim ali mislim na tebe. Nesto sam vidjela u tebi, onaj prvi put, nesto posebno. Mozda tamo negdje u dubini ipak postoji nesto dobro a ne samo zlo. Sudbina nam nije dala, okolnosti nam nisu dale. Ne znam sto mi suze liju svaki put, kad ti cujem glas. Necemo nikada biti dobro, nikada necemo biti ok.

Tesko je to sto nikada mladji necemo biti. A nikada manje nismo koristili vreme koje imamo.
Placemo zbog nekih sitnica od pre, nekih sto se sad dogadjaju, a ne vidimo zapravo koliko vremena imamo na raspolaganju da ga ucinimo divnim. Tesko je to sto smo slepi za stvari koje se dogadjaju u trenutku.
Draga moja.. Nije do tebe, do njega je, zasluzujes bolje. Ako te ne postuje, odi i ne osvrci se bez obzira na sve, ne osvrci se, zaboga zenska glavo. Ako te ne cuva, bezi glavom bez obzira, takvi ljudi znaju samo jednu osobu da cuvaju, i to sami sebe, sebicno, od ljubavi, od patnje, od svih i svega.. Ako te ne pozove cisto reda radi da ti cuje glas, vidi kako ti je protekao dan, sta te je nasmejalo ili rastuzilo, nije mu stalo, idi od njega, bezi dok jos mozes. Necu da slusam tvoje izgovore kako je takav, da voli da glumi tvrd orah, ne mila, to nije istina, lazes sebe. Zato, idi, prvi korak je uvek najtezi, ali moras ga uciniti da ne bi stajala u mestu previse dugo, moze se dogoditi da na kraju zaboravis kako to izgleda ici napred. Ako te voli, ako mu znacis, osetices po nacinu na koji izgovara tvoje ime, po nacinu na koji se u njemu rodi neka nova radost kad te pogleda, po zagrljaju koji osetis da je iskren.. Sve manje od toga, veruj mi, nije vredno tvog truda i vremena, zato idi, odlucno, bez zastajanja sa nadom da ce te stici. Hajde ludice, znas da tamo negde postoji neko ko ce znati da te voli onako kako zasluzujes, on te ceka, ne gubi vreme na pogresne, neko pravi za tebe je mozda vec na sledecem uglu. Ustani, nasmej se, necemo te suze, ne stoje ti lepo, nosi svu svoju tugu dostojanstveno, ispod koze, ona se tice samo tebe. Hajde lepotice, zasluzujes puno vise, samo poveruj u to i..idi, tvoj osmeh vredi vise nego sto mozes da zamislis… Nasmej se, u inat svima, u inat zivotu, u inat njemu! Pusti srecu u svoj zivot i zivi, bez njega, bez njih, bez bola.. Hajde znam da mozes, ja verujem u tebe!
—  Za moju -A

Samo se prepustite trenutku i uzivajte, bez planiranja unapred, bez brige da ce sve biti dobro. Bice ako verujete dovoljno i to je dovoljno. Svet je postao takav da ako ne uzivamo u ovome sto trenutno imamo i u ovoj trenutnoj sreci, nikada ni necemo biti srecni.