ne shvatam

Kada bih se zaljubio u ženu kao što je ona“, nastavi podigavši čašu, „jedini dokaz ljubavi koji bih mogao da joj pružim bio bi da odem što dalje od nje, makar to značilo na kraj sveta.“
„Ne shvatam zašto bi to bio dokaz ljubavi.“
„Zato što bih je tako poštedeo poznanstva sa tipom kakav sam ja, sa usamljenikom, okorelim neženjom, koji ima svoje navike i bubice. Ja se užasavam buke, a ona je prilično bučna. Ja mrzim kad sam previše blizu nekoga, a ona stanuje prekoputa mene. Osim toga, na kraju se čak i najlepša osećanja potroše, sve se ofuca. Ne, verujte mi, treba otići na vreme; u mom slučaju, ‘na vreme’ znači da ne treba ni da otkrivam svoja osećanja. “
—  Mark Levi - Neobično putovanje gospodina Daldrija
Ne shvatam sama sebe. Hiljadu puta si me slagao, a ja sam ti hiljadu puta povjerovala. Ne znam ni sama zasto, kako, ali povjerovala sam ti, uvijek. Sama sam sebe lagala, uvjeravala u to da si ti u pravu, a da svi ostali lazu. I pored hiljadu stvari koje ukazuju na suprotno, ja sam vjerovala samo tebi. Hiljadu puta si me povrijedio, a i dalje je ostajalo isto. Za mene, ti si bio najbolji. Pisem u proslom vremenu. Da, nekad bilo. Nisam vise naivna. Preboljela sam te. Vise nisi bitan. Vise me ne mozes povrijediti. Je l’ ti krivo sada? Mozda i jeste. Sigurno jeste. Izgubio si nekog’ ko te volio, mnogo. Jos nisi shvatio, ali docice to s vremenom. Shvatices koga si izgubio. Meni nije krivo. Uopste. Izgubila sam nekog’ kome nisam bila bitna, ni najmanje, a ti, ti si izgubio mnogo vise. Izgubio si nekog’ ko je bio spreman za tebe i zivot dati. Shvatices nekad. Kajat’ ces se. O da, hoces. Ali kasno je..
Eto, priznajem, ne umem da prihvatim tuđu ljubav. Ne mogu da poverujem ni u čije emocije. Ne shvatam zašto bi me iko voleo, kad samu sebe ne umem da volim?
Ne umem ni da pokažem nekome da mi je stalo do njega. Sve što znam jeste da povređujem ljude, suptilno im nagoveštavam da me se klone ili ih pijana teram od sebe, jer znam da ću ih, pre ili kasnije, povrediti.
Šta znam, možda i nismo svi stvoreni da volimo i budemo voljeni..
—  N. D.
Septembar

Prvi septembar. Pocetak skole. Moze se reci i pocetak hladnog vremena. Pocetak jeseni. Nekako prije septembra i ne gledam da li lišće opada….ne obraćam paznju na to.  Na putu do skole uočim sve te detalje koje ne shvatam prije… pocetak mnogih stvari je taj septembar. Kazu da je to najdepresivnije godisnje doba. Ljudi ga ne vole. Kisa koja tada krece izaziva tugu u drugima. Bas zbog toga sam drugacija od ostalih. Mene kisa cini srećnom. Kisa moju tugu pokriva. Kisa mi uklanja ono sto se golim okom ne vidi. Osjeti neko. Osobe koje su kao i ja. Ima ih jako malo. Ali postoje. Vole kišu. Vole tmurne boje, znaju da tada mogu plakati da ih niko ne shvati… Znaju sve sto znam i ja. Znaju da lomljenje lišća pod stopalima ima isti zvuk kao i lomljenje u prsima dok mislimo na osobe koje su nas povrijedile. Znaju da kapi kise koje padaju na lice imaju umirujuci efekat. Znaju da gledanje u jutarnju maglu ostavlja utisak kao da gledate svoj zivot…sve je tu, znate da postoji, ali ne znate jeste li blizu ili daleko od toga mjesta ili osobe…od zivota uopste. Sve je bilo , sve prolazi, svasta novo dolazi. Ali nista nije rijeseno. Sve je mutno. Maglovito…

Gledam je svaki put kada mi nešto priča. Iskreno, nemam pojma o čemu li to ona. Možda mi priča nešto važno, možda se samo glupira, tipično njeno. Možda mi priča koliko me voli, ali ja ne čujem, Bože! Samo posmatram njene pokrete i shvatam, svaki tren sve više i više, koliko je divna. Najdivnije stvorenje. Moje najdraže. Najvoljenije. Oči joj sijaju neobičnim sjajem dok me gleda i postaju najljepše. Šalim se, najljepše su svakako. Te male sitne okice, koje mi svaki put poklone neku posebnu važnost dok me gledaju. One su krive što ne čujem, što ne shvatam. Šta ću kada svaki put potonem duboko u njih, šta ću kada radije iz njih čitam ono što bi se reklo.. U tim očima svemir se oslikava. Usne su tu da se šuti i ljubi. Očima se priča, ako znaš i ako imaš s kim. Ja imam njene oči, da s njima vodim najljepše razgovore. Zato i ušuti kad shvati da ne slušam. Ne ljuti se, ludica moja. Nego se blago nasmije, pa me čvrsto zagrli. To je ono što je željela da uradi dok mi je pričala. A ja? Pa ja bih poslije zagrljaja žurio da poljubim te oči. Lijepi li su poklon od Boga. A sreća je najveća kad si svjestan da te oči samo tebe gledaju. A i kad bi pogledale negdje drugo, u svemu samo tebe vide. Kažem, sreća najveća.

Jao zar nismo ovdje da se osjecamo bolje i pomazemo jedni drugima, a ne da se hvalimo koliko imamo followersa i slikama na koje samo stavimo neki tekst, a neko i ukrade sa tudje slike, ali nebitno.. Sto bih ja sad podcjenjivala druge i hvalila se da sam bolja ako stavim jebeni tekst na sliku? Kao da mi je to neki talenat brate moj. Ja ovo ne shvatam. Nisam blog napravila da se hvalim, nego da izbacim ove osjecaje…