ne pitajte

Kako izgleda odlazak studenta na fakultet u drugi grad: Brojiš dane da konačno odeš, jer ti je sve dosadilo; i grad, i ljudi, i stalno zapitkivanje u kući- gdje, šta, kako, s kim. Želiš malo slobode i samoće. Noć prije sve zapakuješ, skakučeš po kući, dogovaraš se sa prijateljima kako ćete, gdje ćete, šta ćete sve raditi. Svo to vrijeme ne obraćaš pažnju na mamu koja provjerava da što god ne zaboraviš i uopšte ne vidiš suze koje krije u očima. Tata koji inače ne priča puno, tu noć je posebno šutljiv,bori se sa nekakvim mislima i tu i tamo te nešto pita. Svane novi dan… Isprazniš sobu, pospremiš krevet, torbu na rame, vučeš kofer za sobom i opet ne shvataš kako to nije samo pražnjenje sobe. Dok… ne siđeš niz stepenice i ugledaš mamu na vratima kuće kako ti u suzama govori da se čuvaš, javljaš i da ti je spakovala tvoju najdražu hranu.Tu je negdje ubacila i nešto para ( da otac ne zna), malo sa strane da ti se nađe. Tek tad te stegne u grlu i shvataš da to nije samo odlazak na par mjeseci, godinu. Ti, odlaziš, sam, u nepoznato - koliko god ti se poznato činilo. Od tog momenta stalni odlasci i vraćanja dio su tvog života. Izlaziš, pokušavaš skriti suze koje bi mogle da teku kao voda iz česme, ali mamin pogled, zagrljaj i osmijeh umotan u suze…To je nešto što svako može zamisliti kada pomisli na svoju mamu. Jedinstveno i neopisivo. Odlaziš i u glavi ti je samo jedna slika: tvoja mama na pragu kuće, maše, uplakana, ali i nasmijana - da te opet nekako pokuša utješiti. Konačno si otišao. Lijepo je. Ne fali ti ništa.Sve su ti pružili i pružili bi ti više da tražiš. Samo ti sad ponekad zafali ono majčino zapitkivanje. Poželiš da te neko pita šta ima i kako si, da te neko dočeka kad se vratiš sa fakulteta ili samo da neko pospremi onaj sto nakon ručka. Uhvati te nostalgija noću pa gledaš slike dvorišta, psa, mačke. Prisjetiš se onih noći kad ste pili kafu i smijali se više od djece u vrtiću koja nemaju pojma zašto se smiju, ali sreća je očigledna. Sjetiš se svog grada i ulica koje poznaju tvoje korake. Lijepo je, ali teško. Na početku.Navikneš, jer kažem - lijepo je, ali studenta koji dolazi iz drugog grada nikad ne pitajte zašto živi za određeni petak i zašto mrzi riječ nedjelja.

Ni reči više o njoj.
Ne pitajte me šta mi je kad krene naša pesma, kada spustim pogled ili izletim van.
Ne pitajte me da li se čujemo, da sam bilo šta novo saznao o njoj.
Ne, ne znam.
Ne, ne zanima me.
Neću o njoj više ni u šali.
Otmite mi telefon, ako krenem da joj okrenem broj, ako mi ruka krene da joj pošalje poruku…
Iako se duboko u sebi kidam, iako se na meni vidi da bez nje nisam živ, ne pitajte ništa…
Ne želim utehe, a ni to vaše “biće sve u redu, vratiće se ona, znaš treba joj vremena, nije ni njoj svejedno”…
Neće.
Prošlo je isuviše vremena, svejedno joj je…
Znate da ja za nju više ne postojim. Vreme je da ni ona ne postoji za mene. Nastavila je dalje.
I ja bih.
Rešila je da živi bez mene.
I ja bih živim bez nje.
I zato…
Ni reči više o njoj.

Ispirčala sam mu i tu priču. Ne pitajte me zašto. Znala sam da je trebalo da se prikažem u najboljem svetlu i sve gluposti prećutim kako bih ga zadivila, ali to sa njim nije bilo moguće. Iz nekog razloga njemu sam želela da kažem istinu, iako sam ga jedva poznavala.
—  Dragi Džone - Nikolas Sparks