ne mrzi

Sedamnaest stvari koje znam o njoj

diže se na prste, poput djeteta, kad me grli

veže kosu svaki put kad na policama bira novu knjigu

ostavlja svoj miris svuda po stanu

zaljubljena je u kočije

crta bijelom tintom na crnom papiru

krije da sluša klasičnu muziku

posjeduje kolekciju mojih papirnih leptira

posjeduje kolekciju mojih pamučnih dukserica

posjeduje kolekciju mojih zaljubljenih osmijeha

ima sitnu tetovažu, ne smijem reći gdje

mrzi kad joj diraju uho, ne smijem reći što

hrče kad spava na leđima

stopala su joj hladna

ne biste vjerovali gdje je sve škakljiva

boji se liftova i pokretnih stepenica

ne vjeruje prosjacima

nikad mi nije oprostila što sam otišao.

Jer kad neko prestane da te voli, jer kada neko te povredi. Onda, samo dodje period proklete hladnoce koja se uvuce u srce. I ne mrzis nikog, samo ne znas nacin da volis, izgubis smisao, izgubis zelju da neko tebe voli i zelju da ti nekoga volis…
Nije to mrznja. To je samo tuga
—  Blesava-devojka
  • ja: trebalo bi da ucim
  • moj mozak: ne mozes mrzi te da zivis
  • ja: ok onda necu uciti
  • moj mozak: pa jbg sad ces biti pod stresom sto ne ucis
  • ja: pa da ucim onda ipak?
  • moj mozak: ne
Te kafe koje su nas ubile..

Ispijas 5 kafu za redom,
u roku od pola sata,
za to vreme tvoje lice,
promenilo je 10 boja,
za svaku solju, po dve boje, one najlepse
ali ne lice, razumes? 
kao lice, ono uocljivo, vidno okom,
nego ti, i ono sto u sebi nosis,
ispijas… i govoris,
tiho, umereno, bez emocija,
bas onako kako si govorio o njoj,
poslednji put,
a sada tako govoris o meni,
kao da ti je zao sto sedim preko puta tebe,
sto me gledas,
i sto vec poslednjih 15 minuta,
shvatam i sama,
kako imas tu prokletu, manekensku bradu,
ridju, znas, a ti si, opet, crn
tamnoput, bezivotan,
nisi se brijao 3 dana, stalno govoris kako zaboravljas,
kako te mrzi,a ne svidja ti se,
isto kao sto ni prema meni ne osecas nista,
ali me ne ostavljas,
jer si se navikao, bas kao i na bradu,
ali tako je i bolje, brada ti odlicno stoji
izgledas muzevnije,
i vidis me,
vidis kako ti se divim samo pogledom,
tako u meni stvaras neprohodnost,dodjavola.
Cudno je, jer i kada bi pokusao da hodas stazama moje duse ponovo,
ja bih ti dozvolila,
dozvolila bih ti da me ubijes.
Jer,jebiga,to si ti
a to je dovoljno da kazem svetu,
da ne objasnjavam ko si,
jer si za mene i vise od previse,
izgubljenih,zaledjenih emocija i to je sasvim dovoljno,
jer ni ti ni ja,
ne mozemo da se udaljimo jedno od drugog,
ti od mene zbog toga sto ti ubijam dosadu,
dobro sam ti legla zar ne?
A ja zato sto sam nepopravljivo zaljubljena u 
tvoje glupe reci,
tvoje neshvatljive osmehe,
tvoje nezrele pokrete
i glupavo odevanje, 
zbog kog se uvek zalis kako ti je hladno,
a ne shvatas da si sam kriv….
I sedim preko puta tebe,gledam te dok cutis
i ispijas tu,prokletu petu kafu,
i razmisljam o tebi,
o meni, ali ne o nama,
jer…razmisljanje o nama je nemoguce
jer mi ne postojimo 
a ne postojis ni ti
ne postojim ni ja
jedno bez drugog ne postojimo 
a ne postojimo ni jedno sa drugim,
covece, ubili smo sve u nama
svu ljubav
ubili smo je tim kafama! 
A znas..
Cak i da se nadjemo negde,
za koju godinu,
da ponovo ispijamo petu kafu za redom,
na pola puta sudbinske ljubavi,
opet bi,
dodjavola bilo isto,
neuzvraceno, platonski, ono, najmracnije.
Opet bih te gledala sa istom zudnjom i zarom u ocima,
a ti opet ne bi mario…
ti bi opet,
sedeo preko puta mene…
i samo bi prokleto,
prokleto ispijao tu kafu..
prvu,drugu,trecu,cetvrtu…
petu. 

Draga ja,

naravno da ti pišem zato što spremam ispit pa mi je pala na pamet ova briljantna ideja da se obratim pismom samoj sebi umesto da učim. 

Biću kratka, nemam mnogo vremena. 

Samo želim da te podsetim na neke osnovne stvari. Možda nekada budeš smorena, pa slučajno pronađeš ovo i to učini da ti klikne u glavi i prestaneš da se nerviraš, jer zaista, uglavnom nemaš razloga za to. 

Ne moraš da izađeš ako ti se ne izlazi. Takođe, ne moraš da piješ ako ti se ne pije. Zabavno je biti lud i mlad i teško je ne popustiti na nečije nagovaranje, ali neće ta osoba povraćati umesto tebe ni proklinjati alkohol sutrašnji dan. Tvoj organizam sprovodi egzorcizam svaki put kada se napiješ, pa zapamti to i ponašaj se u skladu sa tim. I nema ništa loše u tome da ostaneš kod kuće i propustiš žurku na koju ti se ne ide. Nemaš 15 godina, boli te kurac za socijalnu prihvaćenost.

Ako te neko ne tretira sa poštovanjem, samo idi. Ne ljuti se, ne prepiri se, ne dokazuj se, okreni se i - idi. 

Batali tog momka ako vaš prvi sastanak ne shvati ozbiljno. I ne prihvataj ispale. 

Čuvaj pare za nakit iz Unikantnog kutka, ne kupuj ga svugde, uglavnom je kič ili preskupo. 

Otiđi u teretanu i kada te mrzi. 

Ne govori nikome s kim se viđaš i s kim se vataš. Ok, možeš jednoj osobi. I Isidori. Isidora sme da zna sve. 

Znam da su za tebe orgazmi jedna od najvažnijih stvari na svetu, da žališ svakog ko ih nije doživeo i da imaš mnogo zanimljivih priča vezanih za njih, ali ljude to zaista, nažalost, ne zanima. 

Ne smeš zaboravljati da jedeš, to je neljubav prema sebi. 

Spremi uvek odevnu kombinaciju unapred, gde god da ideš. 

Ne komentariši mnogo kolege sa faksa i ne tračari. Možeš ti mnogo bolje od toga. 

Kada naiđe stres, samo se posmatraj. Posmatraj sebe. Posmatraj stres. I proći će. 

Ništa, mala, moram da idem. Piši češće sama sebi, pametna si ti. Do sledećeg pisma, arrivederci. 

22. avgust 2015. 

Raison d’etre

Reci mi šta je život
Molim te, reci mi šta je ljubav;
Reci mi šta je smrt.

Daj da se zagledam u tebe;
U dušu tvoju;
Daj da vidim
Šta je život za tebe;
Šta ljubav;
Šta je smrt za tebe.

Daj da vidim jesi li licemjer
Ili si vječna.

Daj da vidim tvoje sne
Tvoje strahove.

Daj da vidim potiskuju li i tebe svi
Kao mene.

Izgubljen u snovima
Izgubljen u svijetu
Izgubljen u knjigama;
Jedino mi ona
Koja je godinama daleko
Može pomoći;
Jedino me ona može utješiti…
Jedino ona može da ove oblake crnila
Otjera sa sjajem svojim
Sjajnijim od 10 000 sunaca.

Ona je vječna;
Ona razumije svaki pokret moj
Ona svaku moju riječ
Doživi i ugleda
Živu ispred sebe.

Ona zna za ljutnju;
Ali se ne ljuti.
Ona je čula za mržnju;
Ali ne mrzi.

Ona je moj raison d'etre.
Njena divlja crvena kosa
Daje miris jeseni
Daje boju jeseni….

Njen glas budi nostalgiju
Za svim izgubljenim proljećima
Ona nikada neće reći zbogom.

Ona će opisivati nebesa
Pričati priče vjekovima stare
Ona će voditi moju dušu u bolja mjesta.

Ona će biti moje svjetlo
Kad god se u tami na
đem.
Ona
će da voli
Ljubavlju neznanom
Obi
čnom čovjeku.

Ona će da zna sve
IZ mog pogleda.
Ona uživa u tišini;
Malo govori, ali ipak,
Puno toga mi kaže.

Nestat će sve jednog dana;
Proći će hladni vjetar
Preko praznih poljana.

Svima će trebati svjetlo, ona će biti moje.

Just for you boop. 

xviii

Molim te
ne dozvoli im da ti ubiju tu iskru
Ne dozvoli im da ti oduzmu tu
strast,
žar,
lavu,
koja tako divno kola tvojim venama
Jer ako dozvoliš
Šta ti onda preostaje
Bez kreativnosti
Te naše duhovne jedinstvenosti
Nismo ništa do ljušture,
koja svakoj drugoj sliči
Ne dozvoli,
i ne mrzi
Ne žele namerno to uraditi
Samo pokušavaju naći najjednostavniji,
najlakši,
način za ispunjavanje praznine,
koja ih enormno pritiska,
Na kraju im oprosti
Ne znaju da oduzimanje tuđeg svetla neće pomoći
Neće dosegnuti ponor njihovog uma
Demoni,
senke,
neće nestati,
samo će se umnožiti
Ali ti,
pošto sve to znaš,
i brižno čuvaš
zvezde u sebi
Oprosti,
i zauzvrat,
pokloni im ljubav
Pomozi im da pronadju davno izgubljeno dete u sebi
Jer ga imaju,
samo su zaboravili na njega
Na tu detinju čistoću,
nesebičnost
Pokloni im ponovnu spoznaju svoga bića,
ponovno pronalaženje svetla,
do koga očajnički žele doći,
a ne dolaze
Revolucija se neće dići bacanjem kamenja, grubih reči,
nego poklanjanjem 
iskrenosti,
ljubavi,
lepih reči,
i dela
Samo toga imamo na pretek 
A samo to 
skrivamo
Zato pokloni,
pokaži put revolucije
Jer nam je preko potrebna.

6.8.2017.

Mili moj,

Danas sam ti govorila o ljubavi i o romanu Perl Bak. Kako sam spoznala šta ljubav nije uz pomoć jedne knjige, a kako sam, uz tvoju „pomoć“, shvatila šta ljubav jeste. Bilo je to pomalo nevešto priznanje, bez obzira što je zvučalo poetično. I bilo je, samo donekle, lažno. Rekla sam ti ono što si čekao da kažem, uplašena da ćeš me razumeti pogrešno. U tome je problem s ljubavlju. Stalno traži potvrde. A ako se željena potvrda ne dobije… vrlo lako može doći do nesporazuma.

Htela sam da ti kažem mnogo toga, ali sedeli smo u kafiću „Kod Milice“ na buvljaku gde se Milica, vrlo očigledno, spremala da svoj lokal uskoro zatvori. Usisali smo svoje hladne nesove i ostavili nešto pene u čaši. A ja volim tu penu. Ona mi je možda i najbolji deo. Je li to neki ostatak dečijeg u meni ili možda baš suprotno, pokazatelj da sam odrasla i da isuviše pažnje poklanjam onom na površini? Ima i jednog i drugog, sigurna sam. Ponekad mi se čini da sam i od onog dečijeg, i od onog odraslog, pokupila najgore delove i pomešala ih. Biće da ipak preterujem… Ti najbolje znaš da to umem.

Sedeli smo, dakle, u malom klimatizovanom kafiću i spremali se da izađemo napolje na vrelinu, a ja ti, kao i uvek, nisam rekla ono najvažnije.

Ovo pismo je to.

Ono što nisam stigla da ti kažem jer smo žurili.

Ono što nisam mogla da ti kažem jer si očekivao nešto drugo.

Ono što nisam htela da ti kažem jer to se ne govori.

Ovo je sve to.

Opusti se i uživaj.

Kada sam rekla da sam spoznala šta ljubav jeste uz tebe, to nije bilo neistinito, ali je bilo znatno uprošćeno. Jer, to nije završen proces. Čini mi se da nikada neće ni biti. A što se mene tiče, ako sam uz tebe, ni ne mora da se završi. Svaki dan može biti ovako. Tu sam ja, ona što večito žuri negde i što tebe požuruje, i tu si ti, onaj koji ume da zaustavi vreme jednom rečenicom. Takva je bila, na primer, ona danas. Pitala sam te zbog čega tolika želja (ili ne baš tako… znaćeš zašto ne mogu da preciziram), i ti si pogledao moje telo pogledom koji podrazumeva, ali si ipak dodao s divljenjem: „pa… zbog svega ovoga“. Taj pokret rukom koji je obuhvatio moje telo, i taj pogled, mnogo su značajniji od same rečenice, ali neka je, neka i nje u sećanju. Neka je da podseti da pravu ljubav nikad ne mrzi da objašnjava ono što se „podrazumeva“. Tako ni tebe nikada ne mrzi da mi objasniš. Ni zašto me želiš, ni zašto me voliš.

Moja ljubav je sebična, čini mi se. Ona traži tvoju ruku i dok gledamo seriju, traži komplimente i dok govoriš o nečemu drugome, računa na tvoje bezgranično strpljenje, i misli da polaže pravo na tvoje puno razumevanje. Kako onda mogu reći da sam spoznala šta ljubav jeste? To zvuči tako pretenciozno. I nije do tebe, ne. Kako možeš spoznati bilo šta, ako nisi svestan sebe? Ili ako si, sa druge strane, previše svestan sebe?

Nikada ti ovo nisam rekla, niti sam ikom drugom, ali bez obzira na iščekivanje koje sam izazvala ovim uvodom, smatram da i nije toliko važno. To je jedan od onih trenutaka iz detinjstva koji nam se urežu u sećanje, ko zna zbog čega, i kojem posle, dodatnim prisećanjima, pridodamo još više suvišnog značenja. Moj ujko, pretpostavićeš i koji, imao je neku knjigu koja je govorila o tome kakav je ko, u zavisnosti od toga kako se zove. Pored mog imena pisala je, čini mi se, samo jedna rečenica. Pokušaću da je rekonstruišem, mada ću verovatno ponešto dodati ili oduzeti, iako je već kratka. Pored „Sanja“, dakle, pisalo je: „u svakom trenutku života, ili je potpuno svesna, ili je potpuno nesvesna“. Nisam sasvim sigurna šta je to trebalo da znači, ni kako je to trebalo da odredi moju sudbinu, ali eto, sećam se. I često se toga setim. Sile dečijeg pamćenja su nepredvidljive. Te iste sile su uticale na to da poverujem u rečenicu iz čudne ujkine knjige. Otuda i ona pitanja. Ako sam ili „potpuno svesna“, ili „potpuno nesvesna“, čak i kada je moj odnos prema samoj sebi u pitanju, gde je tu ljubav? I gde si tu ti?

Možda je onaj ko je pisao tu knjigu žurio – pa zaboga, toliko imena postoji – i morao da bude isključiv, pa je i sveo objašnjenje jedne osobe na jednu rečenicu i dve boje. A ja sam uvek bila sumnjičava kada se nešto posmatra kao crno/belo. Možda su ti trenuci između, iako su sivi (ili koja je to već nijansa u pitanju? ti se bolje razumeš u boje), zapravo oni najlepši trenuci koje delimo. Možda su to oni trenuci kada se najintenzivnije volimo, kada kažeš da me „najbolje osećaš“, kada se najčvršće grlimo i najduže smejemo. Možda je to ljubav. Negde između potpune svesti i potpune nesvesti. Iako mi to „između“, zbog mog imena, navodno, nije dato.

Ti si taj koji hvata te trenutke. Ti si taj koji me pronalazi onda kada sam previše svesna svojih slabosti, ili previše nesvesna onoga što ti svojim rečima činim, koji uspe da zaustavi vreme jednom rečenicom, jednostavnom, lepom, gorkom, a najviše od svega – bolno iskrenom, i – koji mi da ljubav.

Verujem da tu veštinu ja još uvek nisam savladala. Ali tvoj sam najbolji učenik.

Ne, nisam spoznala šta ljubav jeste. Ali budi mi mentor, i ja ću biti večiti kandidat za odbranu doktorske disertacije na tu temu.

Nadam se da ću jednog dana i doktoritati.

U svakom slučaju, to je „karijera“ koju ja želim da jurim.

Moja ljubav je sebična.

Ali uz tebe se topi svo moje crno i svo moje belo, kao što smo se topili mi danas, po onoj vrućini, tope se sve moje sebičnosti, nesigurnosti, kompleksi, slabosti, tope se i ostajem ja, mršava, krhka, gola i – tvoja, da te volim i da me voliš, između svesti i nesvesti.

Eto, to je ono što sam htela da ti kažem, ali nisam stigla jer je Milica zatvarala svoj lokal na buvljaku, a mi smo žurili kod tvojih na roštilj.

…i beše to dobar roštilj.

 Voli te

 tvoja S

Tumblr na Balkanu

Shvatila sam danas zašto toliko volim Tumblr. Zato što je to jedina mreža gde se Balkanci ne mrze, ne prozivaju, ne svađaju. To je jedina mreža gde se podstiče različitost i gde se različitost prihvata. Svako ima slobodu da veruje u šta god želi, da živi kako god želi i niko ga zbog toga ne osuđuje niti mrzi. Istorija se stavlja po strani i gledaju se kvaliteti čoveka i nikome se ne sudi zbog onoga što jeste rođenjem. Jedino što me u tome ražalosti jeste činjenica da ovakav svet i ovakva komunikacija i harmonija ne postoji van Tumblra, tamo dolaze do izražaja glasniji i napadniji, oni koji mrze i omalovažavaju. Verujem da su oni u manjini i da 90% Balkanca ne mrzi nikog. Zato jos jednom hvala Bogu što postoji mesto kao Tumblr gde se svi slažemo ili barem prihvatamo različitosti, to mi daje nadu da ćemo nekada moći da promenimo sliku o svima nama koja se godinama i decenijama vrti u javnosti. Nije to ustvari teško, samo je potrebno da širimo ljubav, razumevanje, mir, jednom rečiju da budemo ljudi.

V.S.

Balkan-Balkan