ne ja

“Idi njoj,
jer žena ženu ne prašta.
Idi njoj,
jer ja ne nudim ništa,
ne obećavam ništa,
ne očekujem ništa,
ali želim sve.
Ti si sve već dao.
Njoj.
I zato idi joj,
reci joj da je voliš
dok želiš drugu,
da je jedina
dok zamišljaš drugu,
i pokušaj da se ne zgadiš sebi…”

Kažu da čovjek nikada ne oženi onu koju voli. Ne znam, možda sam primitivac, možda vjerujem u nestvarno. Ioako nismo zajedno, ja ne vjerujem u život bez nje. Sve što sam radio, i sve što radim je zbog nje. Ne mogu da zamislim da ću jednog dana oženiti onu koja nije ona. Ne mogu da  zamislim da ću raditi 12 sati, i doći u kuću u kojoj neće biti ona. Znate, ja sam zaista malo primitivan jer ne želim da pričam djeci o tome kako sam jednom volio ženu koju nije njihova majka. Više bih nekako volio da pričam djeci kako sam se bezbroj puta svađao sa njihovom majkom, i da smo bez obzira na to uvijek se vraćali jedno drugome. Volio bih da pričam djeci kako sam pokušavao da zavolim neku drugu ženu, ali da nisam uspio, jer sam u svakoj vidio njihovu majku. Volio bih da ona sluša te priče, kojima trujem sebe i da se na svaku moju glupu rečenicu nasmije i da potvrdi da je bilo tako. Da potvrdi da sam bio kreten, ali da je upravo to zavoljela kod mene. Volio bih da jednog dana priča našoj djeci koliko sam je puta povrijedio, i koliko puta mi je oprostila. Volio bih da zajedno pričamo našoj djeci kako smo u pokušaju da se izgubimo pronašli se. Volio bih da ne skida onaj blesavi osmijeh sa lica. Jer sam upravo to zavolio kod nje. Volio bih da nakon 12 sati rada dođem u kuću u kojoj će biti ona. Da kuća bude u haosu, da ručak ne bude ni u planu, ali da ona bude tu.  Da je uhvatim za ruku, i kažem joj da je možda i bolje što nije ni pokušala da napravi ručak, jer znam da ne zna da kuha. Da je odvedem u kuhinju, da mi dodaje sastojke dok pravim ručak mrtav umoran. Ali sretan. Volio bih da nakon napornog dana legnem sa njom u isti krevet. Da se bezbroj puta svađamo i mirimo pod istim jorganom. Volio bih da moj nov dan započne sa njenim poljupcem. Da me iz svog zagrljaja ne pušta da idem na posao, iako i ona i ja, vrlo dobro znamo da moram ići. Bez obzira koliko mnogo druga žena može da mi ponudi, ja je ne želim. Ja želim svoju malenu savršenu nesavršenost. I ako postoji žena koja nije ona, vjerujte, ja je ne želim. Ja želim samo nju. Jer samo tako moj život bi imao smisla. Vi se ženite za žene koje ne volite, i za žene koje ne vole vas, a ja, ako nemam nju, biram da budem sam.Zauvijek.

Sukupuoleton parisuhdemalli.

Ideologiat siitä (jotka valitettavasti elävät vieläkin, olen todistanut liian monta kertaa itse) että naisen esimerkiksi tulee siivota ja kokata tai, että miehen tulee hoitaa kaikki tekniikkaan ja autoon liittyvät ongelmat.

Nämä kaikki ovat turhaa paskaa, joka jokaisen tulisi välittömästi poistaa parisuhteistaan. Koska tällöin ei oikeasti toteuteta itseä suhteessa, vaan jotain mitä yhteiskunta sanoo normiksi.

Esimerkiksi siskoni mies hoitaa heidän taloudessaan lähes kaiken ruuanlaiton, koska hän tykkää siitä. Niin miksi siskolleni ihmetellään sitä, että “ai mitä? MIESKÖ tekee teillä ruuat? haha.”

Tai sitten vastaavasti oma puolisoni oli laihtunut vähän ja hänelle sanottiin, että “eikö puolisos anna sulle ruokaa vai hä?” ihan kuin tissieläimenä se oli jotenkin ainoastaan minun velvollisuuteni.

Ja tämän takia sukupuoli tulisi poistaa koko parisuhdekeskustelusta. Sillä ei ole mitään merkitystä kuka tekee ja mitä, kunhan kotityöt yms hoidetaan kumpaakin tyydyttävällä tavalla.

Sukupuoli ei kuulu parisuhteen dynamiikkaan, eikä sitä voi määritellä vain sukupuolilla. Jokainen tekee parisuhteessa ne työt ja hommat mitkä sopivat itselle parhaiten tai ne tehtävät mitkä ollaan yhdessä sovittu jaettavaksi.

Parisuhteessa ei ole kahta naista, kahta miestä tai naista ja miestä, vaan kaksi ihmistä. Vain ja ainoastaan nämä kaksi ihmistä määrittävät mikä heidän tehtävänsä suhteessa on, eikä sillö ole mitään tekemistä sukupuoliroolien kanssa.

ps. lakatkaa lukemasta niitä perinteisiä “naistenlehtiä” ja älkää ottako parisuhde vinkkejä mistään cosmopolitanista.

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.