nadjem

Secanja

Odlucila sam da sredim neke stare kutije. U koje sam stavljala sve te neke stvari koje su mi bile drage, razne papirice, na kojima sam pisala neke datume, kojih se danas i ne secam, nisu mi jasni, ne mogu da se setim ni za sta su vezani.
Masa starih udžbenika iz srednje skole. A na njima potpisi nekih ljudi, koji su mi tada bili mnogo dragi. A danas ih skoro ni ne pozdravim. Odrasli smo, vise se ne razumemo kao u tim bezbriznim srednjoskolskim danima.
Delovi nekih ulaznica za razne zurke i koncerte. I secam se svake. Secam se koliko sam tada bila detinjasta i luda. Koliko sam volela sve te koncerte i zurke. I sve te ulaznice, nekad su bile zalepljene na zidu moje sobe, pa kako istekne godina i dodje nova, skidam ih i stavljam u kutiju koja je samo za njih.
A onda naletim na prvu ulaznicu sa prvog derbija koji sam gledala. Tad sam prvi put drhtala kao prut. Dok sam putovala za Beograd i izgubljena trazila stadion. Dok su me ljudi cudno gledali u crno belom dresu. Secam se da kad sam ugledala taj hram fudbala, srce je brzo kucalo. Secam se huka sa juga i naleta emocija.
U istoj kutiji nalaze se i prve zice sa gitare koje mi je kupio neko mnogo drag. Koje su vremenom se istrosile i pukle. Danas retko sviram, trzaj mi para srce. Danas te osobe vise nema. Negde sa neba nadam se da gleda.
Onda nadjem kasicice iz kafica, koje smo moja najbolja drugarica i ja redovno skupljale kad idemo pre skole u kafic. Danas ih vise ne skupljam, cak i ne pogledam da li ima kasicica kad narucim kafu. Danas pijem gorku. Danas, ona mi vise nije najbolja drugarica, posle mnogo godina.
U jednoj od kutija, nalazi se i veliki papir sa jednim datumom. Papirici na koje sam prepisivala njegove poruke. I secam se kako mi je tada bilo. Kako sam bila srecna. Danas, ni on vise nije moja ljubav. Danas smo odustali od nas. Izgubili smo snagu da se borimo.
Danas neki novi ljudi su oko mene. Danas neke nove ljude volim, volim neki novi vole mene. Danas se upravo bojim da i oni ne postanu samo secanje.
Tako se cudno osecam.
Kao da sam zarobljena između juce i sutra. A danas, nikako da uhvatim vazduh. Nikako da prodje. Nikako da se vratim u stvarnost.
I cudna su secanja. Posle njih covek se retko vraca u realnost.
I tezak je vazduh.
A moras dalje. Danas. Sad. Odma.

Treba mi neko.

Mrzim dane u kojima mi se budi emotivnost.

Dane u kojima svaka rec upucena meni, rastuzi, bilo da je dobra ili losa.

Dane u kojima ne mogu da sklopim sebe, a znam da moram.

Dane u kojima bih samo da cutim i prelistavam knjige.

Dane u kojima razmisljam i previse. A tako malo shvatam.

One dane u kojima prelistavam svaki razgovor, svaku recenicu, svaki izraz lica, pogled, osmeh. Trazim manu, a ne mogu da je nadjem.

Dane u kojima znam da bi jedan razgovor resio stvar, al’ ne mogu taj razgovor da ostvarim.

Na kraju, svega nekoliko ljudi, uopste i zna da imam takve dane. Ostali me ispituju. Traze nacin da me oraspoloze.

A znam i ja, a primete i oni da ne mogu.

Jer zaboga, ja sam uredu i meni je sve potaman. Lakse mi je da se na silu nasmejem nego da priznam da se lomim. Da priznam, da imam osecanja..

Jer meni je sve lakse ako ne pokazem da osecam. Tako u ljubavi. Tako u prijateljstvu. Jer sta ako priznam sta osecam, a ne bude dobro, a druga strana ne uzvrati.

Tek ponekad se slomim pa otvorim dusu. Nekome.

A danas je taj neki dan. Kada bih rasporila kozu, samo da pobegnem iz nje. Jer tesna je i gusi me. Kao dva broja manja.

I danas bih se tako odvezla na neko mesto, gde nema nikog i vristala. Onako, snazno, dok glasne zice ne postanu tupe.

Dok sve ovo ne izadje iz mene. Jer ne znam zasto, al’ kida me i previse.

Nisam navikla na sebe ovakvu. Nisam u stanju da podnesem ovaj osecajni trenutak. Niti sam u stanju da priznam sebi da ipak nisam od kamena.

Kidaju me osecanja, reci, one izgovorene i one precutane. Kidaju me zelje.

Na kraju, treba mi zagrljaj, onaj u kom mogu na sav glas da placem. Dok imam suza.

Treba mi zagrljaj u kom cu se smiriti. Treba mi neko ko ce blebletati bezveze, cemu cu se smejati. Treba mi ludilo u kom cu izgraditi svoj mir. Treba mi sitnica. Treba mi trenutak. Treba mi razgovor. Treba mi osmeh.

ofoono  asked:

Gdje ces depresivni dan od nedjelje jos kad je kisa. Gdje ces ljepse provedeno vrijeme nego u kuci slusajuci dosadnu mostarsku kisu i citajuci tvoje rijeci i pronalazeci se u njima i odusevljavajuci se iznova i iznova nakon svakog procitanog posta. Jedino sto mogu rec je hvala ti za svaku napisanu rijec ❤

Gdje ćeš depresivniji dan od kišnog radnog ponedeljka, nenaspavanosti za volanom i odvratne gužve u saobraćaju zbog koje kasnim na posao drugi put u mjesec dana? Evo pijem prvu jutarnju kafu, listam ovaj blog i nadjem tvoju poruku - razvedri se ponedeljak, pustio se neki dobar blues i radni dan će se već nekako preživjeti. Hvala ti. Ne znam jesi li toga svjesna ali svi vi koji me čitate meni dajete mnogo više nego ja vama. Neka nam blog živi još dugo i da se aBd jednom upoznamo u Mostaru, na potpisivanju knjige ili na običnoj kafi u kišni ponedeljak. Šaljem pozdrave iz Sarajeva i želim ti neobičan dan.

ComingSoon ✈💑

Samo dragi Bog zna koliko sam mastala da nadjem neku musku osobu koja ce mi, prije svega, biti prijatelj, pa tek onda ljubavni partner. I onda nadjem tebe, ispunim svoje snove. Nadjm tebe koji zna slusati i razumjeti. Tebe koji zna savjetovati. Tebe koji bi zivot dao za prijatelja. Tebe koji daje sve od sebe kada voli. Tebe kojeg je dovoljno samo slusati da bih uzivala. Ti nisi svjestan koliko vrijedis.Nisi svjestan koliko si dobar. Ali pokazat cu ja tebi koliko cijenim sve ovo, i koliko sam zapravo samo tvoja, pokazat cu svima kakav si zapravo. Pokazat cu da si bolji od svih, ma najbolji. S tobom ne vrijede nikakve lose price o muskarcima, s tobom sve to pada u vodu, ti postavljas nove granice. Ti nisi kao ostali. A ja sam od trena kad sam te zagrlila znala da je ispod te maske nedodirljivog i hladnog momka ustvari andjeo… pravi andjeo. Sretna sam. Sretna sam jer te znam, sretna jer te imam, sretna jer si moj. Ali fkt danas si mi definitivno najvise  falio , cijeli dan mislim na tebe , na nas. Jedva cekam da cujem taj simpaticni glas, i onaj naaaaaajsladji i meni najposebniji osmijeh na citavom univerzumu, jedva cekam da te vidim,ma samo da te dotaknem. Jebiga okolnosti su takve da se ne mozemo svake sekunde, minute, svakog dana grlit ali polako doci ce i to. Za sad mi je dovoljno to sto te imam,sto znam da si samo moj,da samo mene volis,da je taj osmijeh tu zbog mene .. za to se zivi. Beba moja, ma sve moje :) eto zato sto mi tako jako falis ja ne znam sta da pisem , jer mi fali ona tvoja paznja da mi nadodje inspiracije… 😯 Joj joj, a i volim te blesice moja… Laku noc i dobro jutro muzu moj… 💝💓

Originally posted by victorianstory

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…

Uglavnom je to tako. Zbog tebe mogu da budem i najtuznija, a ujedno i najponosnija. Zavisi koliko si me povredio. Vidis, drugar ovaj put si preterao.
Presao si i nadmasio samog sebe. U stvari, ja mislim da jesi. Nikada nisam ni znala ko si u stvari. Tek sada su se karte otvorile.
Ti stojis i smejes se, ja stojim i placem.
Pun si ponosa.
Pun si sebe.
Takav si oduvek i bio. Nenadmasno zlo.
To sam znala, ali nisam zelela sebi da priznam.
Sada vidis, zelim. Zelim da te zaboravim i da mi budes zanimljiv jednako kao i reklama za omeksivac. Zelim da umem da te volim kao sto umem i da kuvam. Zelim da mislim na tebe jednako..ne zelim da mislim.I znas, osecam da me jos uvek ne prolazi.
Tu je.
Kida me.
Lomi me.
Ali proci ce. To zlo ce proci.Ta zelja za tobom ce nestati kao i sve ono sto me veze za tebe.
Smejacu se i ja tebi.
Prvo tiho.
Onda glasnije.
 Najglasnije.
Pitas me kako cu uspeti? Rekao si da ne mogu?
Uspecu. Verujem. Zelim.
Pre sam se nadala, ali nisam zelela. Sada zelim vise nego ikada. I znaj, s’ tobom sam se smejala, zbog tebe sam plakala. Mozda cu ponovo nekad zaplakati, ali se s tobom vise necu smejati.. sigurno.
Sada idem.
Idem da nadjem nekog ko me vise zasluzuje od tebe, idem da nadjem nekog zbog koga cu i gledati reklame za omeksivac, poceti da kuvam..
Ako me razumes? Jednostavno, idem.