nadams

Sanjar

Šta ako ti kažem

Da satima biram košulju koju ću obući u grad samo zato što bi me ti mogla vidjeti

Ja koji znam jedino za majice sa mrljama od dezodoransa i hrane nepoznatog porijekla

Postao sam sređen i prestao smrditi na introvertnost.

Šta ako ti kažem

Da sam upisao kurs gitare samo da bih naučio svirati pjesmu koju si jednom pjevušila na tramvajskoj

Da sam počeo slušati narodnjake i izlaziti na sva ta mjesta gdje se okupljaju oni

Kojima nikad ne bi palo na pamet da razmišljaju o potrebi našeg postojanja u savršeno uređenom ekosistemu,

Šta ako ti kažem da sam na trenutke postajao opsjednut tvojim trepavicama

Šta ako ti kažem da sam već odabrao mjesto i vrijeme našeg vjenčanja i da sam

Duboko i posvećeno bio zabrinut da bi taj dan mogla pasti kiša i ukvasiti ti haljinu dok mi prilaziš

Šta ako ti kažem

Da sam našao čovjeka koji će me naučiti plesati

Mene koji imam dvije lijeve noge, obje polomljene na mjestima gdje bi trebao biti osjećaj za ritam,

Šta ako ti kažem da svaki put kad te sretnem, zurim u tvoje prste i zamišljam kako sviraš klavir

A onda pogledom mjerim njihovu debljinu ne bi li znao odabrati odgovarajući prsten?

Šta ako ti kažem da naši sinovi i naše kćer već imaju imena a nisu ni došle godine u kojima se trebaju roditi?

Sagradio sam im kuću i ljuljašku i ljutim se jer ne vole moju poeziju a ti misliš da sam pomahnitao

Šta ako ti kažem da smo sretni i da postojimo

Baš ovakvi kakvi jesmo?

Naše su čudne duše preživjele dušmanski svijet i inate se kad god čuju šapate u pozadini

Šta ako ti kažem

Da postoje bar tri psihijatra i još toliko klinika koje me smatraju zrelim za terapiju

Šta ako ti kažem da si predmet mojih opsesija, da nema ničeg normalnog u načinu na koji te maštam

Šta ako ti kažem

Da svaku večer umirem i ne žalim za godinama potrošenim na obožavanje tvojih koljena

Da se svako jutro ponovo rađam i tijelo mi trni za tvojim tijelom i sve bih da vičem tvoje ime sa krovova ali

Svijet neće razumjeti i one će bolnice ponovo pozvati moje ime.

Šta ako ti kažem

Da vjerujem u Boga samo zato što nema drugog objašnjenja za tvoju ljepotu, šta ako ti kažem

Da se bojim da nećeš živjeti vječno

Šta ako sam čitao knjige o reinkarnaciji i tražio dokaze da sam te već volio u svakom od prošlih života?

Šta ako ti kažem

Da sam tvoj svime što imam, šta ako me nije briga

Što život prolazi a ja stojim u redu muškaraca koji samo maštaju o tebi, šta ako

Nema ničeg posebnog u ovom što osjećam, šta ako

Nikad nećeš pročitati ni jednu pjesmu o tebi a toliko ih je da bi od njih mogao napraviti vatru

Dovoljno veliku da u njoj izgorim i postanem pepeo

Kojeg ćeš u januarsko jutro prosuti po ledu i njime gaziti?

Šta ako se i dalje nadam, šta ako sve ovo postoji

Samo za nas?

Tako to ide. Prvo si klinka koju ne primećuju. Imaš simpatije, pišeš dnevnik, uzdišeš za nekim dok ga gledaš na fizičkom. Onda polako postaješ žensko. Počinju neki i da te gledaju. Ako imaš sreće, nećeš naleteti baš na nekog velikog kretena. Ali ti fini momci koji vide nešto više u tebi, nisu ti zanimljivi. Ideš dalje i čekaš svog ‘princa’. Tinejdžerska ljubav se desi, kad-tad. Kažeš sama sebi - napokon, i srećna si do neba. Prva velika ljubav, ništa drugo ne postoji, ostaćete zauvek zajedno. Sve je sjajno, jednorozi lete po nebu, a vi se volite. Trpiš sranja i jedeš govna, ali misliš da tako treba i da je sve to vredno vaše ljubavi i tvoje borbe. Nije. Bajka je završila, misliš da će zauvek boleti, ti si ranjiva kao ostavljeno kuče, ali istovremeno, to je i kuče pušteno s lanca. 

Sledi period kretena, period žaba koje ljubiš. Za neke se nadaš da će biti prinčevi, za neke već znaš da neće biti i ti su uvek i oni koje ljubiš jače. Sledi period zabranjenih, zauzetih, neprikladnih, prelepih, preružnih, nezrelih, zanimljivih, nedoraslih. Sledi: “Ti zaslužuješ bolje”. Sledi: “E ne mogu večeras”… puta sto. Sledi: “Pusti samo da ide spontano”. Sledi: “Hoćemo u stan ili u moja kola?”. Sledi: “Izvini što se nisam javio juče”… takođe puta sto. Sledi: “Predobra si” u seksualnom smislu. Sledi: “Predobra si” u onom drugom smislu. Sledi: “Treba da nađeš nekog boljeg”. Sledi: “Nikada nećeš naći nekog boljeg”. Sledi: “Ja te gledam samo kao drugaricu”. Sledi: “Ne mogu dugo, čeka me devojka”. 

Kuda ova priča vodi? Šta mene pitate… Ne znam. I dalje čekam. Da nema izgovora, da nema ispala, da nema ničeg previše, da nema ničeg premalo. Da nije teško. Da nije komplikovano. Da se gledamo preko stola i znamo šta ono drugo misli. To da bude nešto kao: “jebaću te posle”. Ili može i: “voolim te”. Da pijemo zajedno, da ljubimo jedno drugom ožiljke, da častimo jedno drugo za naše uspehe i prejedamo se slatkišima. Da svrati na pet minuta. Da ostane celu noć. Da zajedno slavimo i zajedno tugujemo. Da odgledamo zajedno sve mafijaške filmove. Da idemo u restoran sređeni i najlepši. Da mi kuva čaj i trpi moje psovke kad sam bolesna. Da ispuni obećanje koje su mi dali svi momci pre: da me nauči da vozim. Mogla bih ovako do sutra, jer znam ja šta želim. 

Nemam neki spektakularan, optimističan kraj. Prinčevi ne postoje. Šta će mu kruna ionako? Neka je stavi meni. Neka mi da razlog da verujem ponovo. I da kažem za sve što je bilo pre… “Neka je i bilo. Vredelo je.”

Samo se nadam da je vredelo. Da će vredeti. 

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Napisala bih nekoliko riječi- za njega. Neću ga pljuvati. Nije vrijedno i nije mi ništa kriv. Zahvalila bih mu na svim lijepim trenucima i razgovorima. Na svakoj poruci za dobro jutro i laku noć koja mi je uljepšavala dan. Zahvalila bih mu za svaki dodir i zagrljaj koji me ispunio srećom. Dobro sam ja. Nije mi žao što više nije tu. Bio je kad je trebao. Kad mi je bilo najteže, kad sam plakala i klela cijeli svijet. Pronašao je izgubljene dijelove mene i sastavio ih u cjelinu. Obećao je da neće otići, ali vrijeme je pokazalo drugačije. Nisam bila za njega. Nije bio sretan, al’ je meni pružao svu sreću. Vezali smo se, ipak on ne kao ja. Bilo je teško kad je otišao. Ostale su mi neke njegove navike i stare slike kojih nema puno. Ostale su popunjene stranice mog dnevnika i riječi posvećene njemu. Ostao je njegov miris u zraku moje sobe. Ostala su sjećanja na nas, na ono što smo bili i više nikada biti nećemo. Ne prolazi ništa, samo vrijeme. Svaki dan je isti, a ništa nije isto. Ni ljudi nisu više isti. Idu nam godine. Nisam ga srela. Prošli su mjeseci od posljednjeg pogleda. Nadam se samo da je dobro i da je sretan. Pamtim ga po dobrom. Ovo je posljednje što pišem njemu. Nadam se da će jednom i do njega stići. 
Hvala ti!
—  Verona
Mom prijatelju S.I.

Stojim pred siti centrom, čekam Japanca. Baš Japanca, pravog. Čovjek je prošle sedmice lutao mojom mahalom u pokušaju da pronađe put do releja na vrhu Pofalića i malo se izgubio. Na njegovu sreću, naišao je na mene pa sam nekako uspio da uvežem njegov japansko-englesko-bosanski i odvedem ga do mjesta na koje želi da ide. Čovjek je fotograf, a nekad je studirao historiju pa se kroz studije bavio bivšom Jugoslavijom i ratom koji je devedesetih ovuda protutnjao. Helem, došao je u Sarajevo da slika neka značajna mjesta koja još uvijek nose ožiljke rata, pošto u Japanu priprema izložbu na tu temu.

Nakon što sam ga odveo do mjesta koje je htio da slika, dao mi je svoju vizitku. Ovih dana moramo popiti piće – kaže. Volio bi da još razgovaramo i da mu pokažem neka manje poznata mjesta za koja većina turista ne zna. Okej, kažem. Dam mu broj telefona i ostavim ga da se bavi svojim poslom.

Par dana kasnije je nazvao. Idemo na pivo sutra u tri. Okej, idemo na pivo u tri.

Sutra oko dva sata smo ona i ja prekinuli. Negdje oko dva i petnaest, hodam Vilsonovim poput pacijenta koji je pobjegao iz operacione sale a anestezija nakon velike operacije još nije popustila. Ljudi me gledaju i znaju, vidim im na licima. Srce mi udara puno jače nego što standardi biologije dozvoljavaju a vid mi je zamućen. Od jutra nisam ništa jeo a onda sam natovario čitav taj emotivni stres na leđa i sad manje-više izgledam kao mrtav čovjek. Ništa bolje se ni ne osjećam.

Japanac dolazi za petnaest minuta. Ruka mi se trese. Šta se kog vraga desilo s nama? Prvu godinu smo bili savršeni a onda smo u neka doba skapirali da smo sve vrijeme bili pogrešni. Zamisli to. To ti je isto kao da tek nakon godinu-dvije shvatiš da nosiš tuđu košulju, a uvjeren si da je tvoja.

Dođe Japanac, tu se mi izgrlimo i pravac kafe Tito. Naručim nam pića i pričam mu o ratu u Bosni. Pričam mu pravu priču, onako kako je to moj otac doživio i onih par fragmenata koji su meni ostali u sjećanju. Ja sam se rodio nekoliko mjeseci prije početka rata ali imam negdje u pozadini sjećanja par scena iz devedeset pete. Nisu to čitka sjećanja, samo pojedinačne slike ali znam da su se desile, osjećam to u sebi.

Pričam ja Japancu sve to, konobar donosi nove čaše čim se stare isprazne. Japanac hvata bilješke a ja u pozadini svoje priče razmišljam, kao da su u meni dva čovjeka. Jedan upravlja mozgom i govori o svim tim mjestim i dešavanjima u Sarajevu, poput autopilota.. a drugi, pravi ja, unutra analizira detalje našeg prekida.

Oke, morali smo se rastati. Nije išlo kako treba već dugo, bio sam sjeban k'o nikad prije i morao sam napraviti rez. To i dalje ne mijenja činjenicu da se osjećam odvratno. To ti je isto kao da imaš nekog dragog prijatelja u komi. On živi na aparatima, ne osjeća apsolutno ništa i doktor kaže da je na tebi da li ćeš ugasiti aparate i pustiti ga… Ma koliko ta odluka boljela, ma koliko ga ti želiš zadržati, unutra znaš da je prava stvar pustiti ga da ide. Okej, malo morbidno poređenje ali shvataš šta želim da kažem – zašto na silu držati u životu nešto što je već mrtvo?

I tako ja ugasim aparate i pokušavam da smirim svoju savjest. Neki čudni glasovi unutra galame kako ja nisam toliki fraer da ću moći brzo naći istu ili bolju od nje, neki drugi glas dobacuje kako ću vječno ostati sam a jedan tamo u daljini tiho šapuće da ima zgodna plavuša za stolom preko puta.

Borim se sa svim tim ruljama u meni, trudim se da ih nadglasam pričom o tome kako je most Suade dobio ime i šta se tu zapravo desilo ali Japanac je nanjušio da nešto nije uredu. Nemoguće da je do alkohola, bio sam takav i kad smo tek sjeli i počeli sa turama.

Pita me šta nije uredu. Ja mu kažem. Japanac pita da li želim da razgovaram o tome. Ne želim, iako bih vjerovatno trebao. Okej, želim ali mi je neugodno sa potpunim strancem otvarati moj privatni život. Ic okej, kaže Japanac uz osmijeh.

Ispričam mu. Kako smo prekinuli jer smo morali da prekinemo i kako me sad strah da ovo sranje od osjećaja nikad neće prestati. Bojim se da ću uvijek da se kajem.

On ima trideset osam godina. Brada mi je pala do poda kad je to rekao jer čovjek ne izgleda starije od dvadeset pet u vrh glave. Džaba, imat trideset osam. Jebote, da mi je japanske gene. 

U tih svojih trideset osam, nikad se nije ženio.

Pitam ga zašto. Kaže da je bolje da mi ne priča. Bulšit, kažem ja njemu i naručim nova pića. Pričaj mi!

Japanac nazdravi, popije par gutljaja i kaže mi da je prošao haman istu stvar kao ja. Samo gore. Volio neku djevojku sa kojom je odrastao, bili dobri drugovi i zaljubili se. Nekad u dvadeset trećoj, manje više. Bili zajedno skoro tri godine ali veza bila loša. Hiljadu problema, od roditelja koji su bili protiv njih, preko novca do činjenice da je on htio da ostane i studira a ona da putuje svijetom. I tako ti Japanac prekine.

Do danas je promijenio desetak djevojaka. Nikad nju nije prestao voljeti. Sada je u vezi sa nekom curom iz njegovog rodnog grada, zajedno su već tri godine ali neće da je ženi. Putuje tako svijetom svako malo, ona ga nekad čeka kući a nekad ide ss njim – i kaže da je sretan.

Kako to jebote sretan, a nikad onu prvu nisi prestao voljeti?

Kaže da ne kapiram lajf. To tako ide, godine počnu da prolaze brže nego što čovjek misli da će da prolaze i u neka doba se osjetiš usamljeno. Započneš neke nove priče, nađeš neke manje ljubavi ali udobnije za živjeti. Nađeš nešto što je dobro za tebe pa makar to ne volio.

Vidi, nastavlja Japanac, jednostavno je. Ako je ona bila tvoja prava ljubav, nikad je nećeš zaboraviti. Volit ćeš je dok te ima pa makar je nikad opet ne imao. Ono što ti niko ne kaže je da se tako može živjeti, i to sasvim lijepo. Nije ljubav jedina stvar na svijetu koja stane u srce. 

A ako nije ona prava, za par godina ćeš imati neke drage uspomene i srce će početi da njuši neke nove ljubavi. Život opet ide dalje. 

Hoće da mi kaže da nikad niko nije umro od ljubavi.

Dobro je živjeti sa dosta para, ali može se i kad ih imaš malo. Teže je ali se može. Dobro je voziti udoban nov auto, ali može se i gradskim prevozom ili pješke. Teže je ali se može. Tako je, kaže, i sa ljubavi. Dobro je voljeti jednu ženu čitav život i imati savršenu vezu ali ako toga nema, život opet ide naprijed. Nađeš nešto drugo.

I tu se mi posvađamo. Zamisli sad scenu: on pijan, ja pijan. Njegov engleski katastrofalan, moj umjereno do pretežno oblačan. I mi se u kafiću u četiri popodne svađamo o smislu ljubavi. 

Na kraju je odustao, rekavši da u životu nije sreo tvrdoglavijeg čovjeka od mene, ali je uvjeren da ću jednom realnije gledati na život. Doći će ko biva vrijeme u kojem neću ovoliko sanjati, vrijeme u kojem ću život vidjeti kao ono što jeste: puno radno vrijeme sa dosta sranja i ponekim ugodnim danom, a prestati ga gledati onakako kako ga sad vidim: kao mapu do skrivenog blaga.

—————————————————————————————————–

Prošlo je pola godine. Japanac je imao svoju izložbu, zove me na skajp i kaže da je izdominirao. Sala bila puna, raja oduševljena slikama i malenim pričama koje je ispod svake otkucao – one priče koje sam mu ja diktirao. Okačio je, kaže, i moj portret.

Pitam ga šta je napisao ispod slike, a on mi šalje tu sliku u cjelosti. Ispod piše, citiram:

„Posjetio sam trideset i sedam zemalja svijeta i tek u Sarajevu našao posljednjeg zaljubljenika u ljubav. Prijatelju, nadam se da si bio u pravu. S.I.“

Skoro da sam se rasplakao. Zahvalim mu tri stotine puta, kažem da mi nikad niko nije ukazao toliku čast a on se ponaša kao da to nije ništa. Pitam ga za vezu – i dalje isto. Putovali su skupa u Beograd, kaže. Divan grad. Kasnije su vidjeli i Budimpeštu, malo ih nervirao mentalitet ljudi tamo i na kraju se vratili u Takamacu. Sve je isto kao ranije. Ne misli se ženiti a ona ne želi biti nečija mlada. Stvari su uklopljene tako da su oboje zadovoljni onim što imaju.

Pita kako sam ja.

Dobro, kažem. Vratio se treninzima, počeo raditi, prestao piti, prestao pušiti. Japanac nije impresioniran, želi znati šta je sa ljubavi. Jesam li se promijenio, da li sam imalo bolje ili je postalo teže.

Kažem da je dobro. Izlazim, nalazim neke djevojke, neke druge nalaze mene. Ljubav nisam tražio a ni ona izgleda za mene ne pita.

Japanac pita da li sam to odustao i jesam li spreman priznati da je bio u pravu.

Nisam, fak ju brader, kažem mu. Japanac se nasmije. I dalje sam budala, prijatelju. Jedna pogrešna veza to neće promijeniti. Ne patim, zna mi tu i tamo zafaliti ali mislim da sve više blijedi. Imam neke nove snove i neke nove hobije. U srcu se otvorilo mjesta za stvari koje sam s njom morao zapostaviti i sada je tamo dole velika buka. Radim sve i svašta, volim mnogo toga.

Oke, recimo da si bolje, veli on. Reci mi jel sad opet tražiš ljubav ili si spreman tako živjeti?

Okolo naokolo, uporno hoće da dokaže da je u pravu. Ne znam, kažem mu. Ne znam ni sam šta tražim, znam samo da sam u ovom traženju te čudne stvari kojoj ne znam oblik, pronašao sebe.

To je dobro, kaže Japanac. Naučio si biti sretan čovjek.

Ovo je sreća, pitam? Nema ništa više od ovoga?

Za neke od nas nema, kaže mi. A mnogi moraju pristati i na manje.

Šta me pokušavaš naučiti, upitam ga zbunjeno?

Pokušavam te naučiti da u svakom trenutku svog života budeš sretan. Hoću da znaš da tvoju sreću ne čine drugi ljudi nego ti sam. Jako je važno da to znaš. Može se bez svakoga, može se i bez ljubavi. Ne govorim ti da moraš bez ljubavi, govorim ti da ćeš preživjeti i ako je ne nađeš. Razumiješ?

Mislim da razumijem, kažem. Govoriš mi da je dobro tražiti ljubav, ali da u toj potrazi također naučim biti sretan? Govoriš mi da je putovanje jednako važno kao i destinacija – pitam ga.

Tako je, kaže uz osmijeh. Veri gud.

Kad ćeš u Sarajevo, upitam ga samo da promijenim temu.

Nakon što ti dođeš u Japan, spremno dočeka. U pravu je, fakat ću morati. Obećam mu da ću štediti novac i da ću ga jednog dana posjetiti.

Povedi i djevojku, kaže. Do tad ćeš već naći nekoga.

Ofkors, rekoh. Zahvalim mu se na japanskom, on meni na bosanskom i prekinemo vezu.

Ostanem te noći dugo razmišljati. Čovjek nekad ne vidi drvo od šume. Te noći shvatim da sam u suštini srećan čovjek koji samo ne umije s tom srećom rukovati. Uzmem papir i napišem pismo Japancu. U tom pismu mu objašnjavam kako ću zahvaljujući njemu voljeti svaki sljedeći dan mog života. U tom pismu mu napišem neke nove priče o lijepim mjestima u Sarajevu. O mjestima koja su nikla nakon rata, koja ne znaju ništa o bolu i patnji i na kraju dana, ne žele ni znati. Ispričam mu o novoj sreći koja niče ovim gradom nakon što je svijet mislio da je uništen, znam da će shvatiti da ja zapravo govorim o sebi.

Prošlost je stvar prošlosti. Uvijek će postojati njeni spomenici, neke ruševine koje podsjete na boli koje su nekada baš na tom mjestu ujedale… ali svake godine, poneka ruševina nestane i na njenom mjestu se izgradi nov neboder. Malo po malo, gradom niču jedna po jedna lijepa stvar, sve ih je više. Vrijeme radi svoje i svaki čovjek, ako to umije, može odabrati da bude sretan.

Jednom ću doći u Japan. Jednom ću ponovo voljeti.

“Stvar je u tome što ne mogu više. Ne ovo. Ne ovako. Počinjem da se osećam loše, a ti bi trebalo da si pozitivni aspekt u mom životu.”
Piše, pokazuje aplikacija. Udišem i izdišem duboko, jer nema smisla plakati više.
“Možemo li bar da popričamo?”
“Upravo to radimo”, mahinalno odgovaram.
“Ne ovako. Uživo.”
“Možemo”, ispuštam izdah koji telefon ne može da prenese.
“Dođi.”
“Neću da dođem tu da pričamo. Ako želiš da izađemo negde - u redu, a ako ne… jebiga.”
“Dobro. Onda ću doći po tebe pa ćemo ići negde, je l’ to okej?”
“Jeste.”
“15?”
“Važi.”
Odlazim u kupatilo i samoj sebi ponavljam u ogledalu: “Jaka si. Nećeš plakati. Izdržaćeš. Nebitno je. Stvarno je nebitno.” Pokušavam da se našminkam, jer to je moja najbolja odbrana od suza. Krvave oči je lako opravdati, ali ne i tragove koji skidaju puder i rumenilo i ostavljaju crno oko očiju. Moj mehanizam odbrane gotovo pola života, a ljudi misle da da mnogo marim oko izgleda. Bacam još jedan pogled na sebe, klimam glavom - onako, nemam pojma što - i izlazim iz stana. Osvrćem se oko sebe, ali ga ne vidim nigde. Zapravo ni ne znam odakle će doći, a to me vraća nekih godinu dana unazad kada sam ga isto tako čekala i olrenula se na drugu stranu kad sam shvatila odakle dolazi. Strah, šta znam. Telefon ne zvoni, a ovaj put ja ne šaljem ništa.
Vrti se, ali kola ne gleda. I odjednom mi pada na pamet da nema pojma o kolima i da ne zna da su ovo moja. Trubim, na šta ne obraća pažnju. Isuviše je odlutala negde. Naposletku okrećem krug, stajem tačno ispred nje i otvaram suvozačeva vrata - Hajde. Jedva primetno se mršti i već očekujem odbijanje uz neke sulude teorije zašto neće ući, ali ipak izdiše duboko - onako bolno, ne onako kako volim - i ulazi unutra.
“Neću te ni taći”, obećavam, “Samo sam želeo nešto da ti pokažem.”
“Znam”, kaže, “Dobro. Nadam se da nije daleko.”
“Jedno 5 - 6 sati, ali šta je to za tebe..”
Ponovo uzdiše. Ponovo ne onako kako treba. Vozimo se ćutke, što je čudno, jer gotovo da nema trenutka kada ona ne priča, onako entuzijastično.. Kao da je sve moguće.

Nervozno vrtim narukvicu oko prstiju ne usuđujući se ni da ga pogledam, ni da mu kažem bilo šta, iako osećam da se on neprestano okreće i gleda u mene. Tišina nije neprijatna, samo čudna. Nikad pre nismo bili ovako tihi dok smo ćutali. Jedino što se čuje je njegovo povremeno tapkanje po volanu kad nas uhvati crveno.
“Još malo pa smo tu”, kaže, na šta ja podižem glavu i osmehujem se. Bože, koliko je lep. Ponekad mrzim sebe što ne mogu da prestanem da zurim u njega kada ga pogledam. Pa iznova i iznova proučavam njegov profil. Čvrsta vilica, pravilan nos, kosa tamna, gusta, uredno pošišana, kao i uvek i verovatno isto onako mirišljava i mekana kao svaki put do sada. Nije obrijan, zbog čega još više poželim da moje jagodice sada pročavaju njegovo lice. Ponovo. Sve dok ne zapamtim svaki pedalj, svaku neravninu..
Okreće se i kaže: “Stigli smo”, i osmeh mu se pojavljuje na licu kada shvati da me je trgao iz sanjarenja. Pogled mu postaje blaži, a na obrazima mu se formiraju jamice, koje bih isto tako dodirnula, a njega približila sebi..
“Pazi, znam da sam lep, ali mislim da će ti se više dopasti da pogledaš desno.” Okrećem glavu kao po komandi i vidim grad, ceo grad ispod nas!
“Ovde dolazim da mislim.. Izađi, još je lepše napolju. Poneo sam ćebe… Dva”, žurno dodaje kada ga pogledam. “Sedi na haubu.. Ili..”
“Nemoj”, kažem.
“Prerano?”
“Možda.”
Ali u pravu je. Prizor je divan. Ispod nas svetla grada, a iznad sjaj zvezda..
Dobro. Bar je progovorila. Pali cigaretu, iako je rekla da je prestala. Jebiga, valjda sam joj sad više nemir nego spokoj. Izdiše dim. Ponovo onako bolno.
“I?”, pitao, “Hteo si da pričamo?”
Skoro sam zaboravio što smo došli ovde. “Ti si ta kojoj nešto smeta. Mislim da je okej da ti budeš u napadu, a ja u ofanzivi.” Koluta očima, ali joj se uglovi usana malo izvijaju.
“Samo.. Ne osećam se okej. Nisi učinio ništa. Dobro, to verovatno i jeste srž problema. Kao da si nestao, a ja samo čekam i čekam i čekam..” Ćuti, ali ja ne progovaram ništa. Ako krenem prestaće. “Pomalo me plaši sve..”, nastavlja, “Jer se osećam tako slabom. I onda sve krene.. Da ti nisam dovoljna, nikako. Razumem da svima treba samoća. Menj prvoj.. Samo..”, glasić joj podrhtava, “Ja tebe nikad ne bih mogla da izolujem od sebe.” Pali cigaretu. Ovo je izgleda sve što ću dobiti večeras.

Ustaje sa haube, prilazi ivici i gleda grad. Čujem kako diše. Okreće se, dolazi do mene i povlači me za noge ka sebi. Naslanja čelo na moje i mrda glavu tako da nam se nosevi povremeno dodiruju.
“Ne želim da te izgubim”, kaže prigušeno, “Ne mogu… Ali bojim se da ti se neće svideti ono što budeš videla. Plašim se da te ne povredim”, stavlja šake oko mog vrata i odmačinje me. “I kakva je to priča da nisi dovoljna? Dovoljno šta? Jedina osoba kojoj nisi dovoljna si ti, razumeš?” Klimam glavom.
Ne prestaje da me gleda, a ja osećam kako mi se usne mahinalno puće i samo čekaju njegove.
Ponovo spušta glavu. “Nemaš pojma koliko bih to voleo da učinim. Šake mu prelaze preko mojih ramena, klize niz ruke i konačno hvataju moje. “Tako male, nežne, krhke.. A opet tako snažne.”, shvatam aluziju, a on ljubi jednu, pa drugu, pa svaki prst posebno, jer “Svaki deo tebe je bitan. Svaki”. Ponovo mi prelazi uz ruke i zaustavlja se na vratu. Ljubi slepoočnice, čelo, nos, obraze.. Izaziva me.
“Je l’ sve u redu?”
“Ne želim da se kriješ”, kažem mu.
“Dobro. Nema bežanja više. Ni mog, ni tvog. Tu sml. Okej?”
“Okej.”
Odmačinje mi glavu kako krenem ka njemu i govori mi da otvorim oči: “Jebeno lepa”, smeje se i počinje da me ljubi.
U redu je. Tu sam. Gde treba da budem. Gde želim da budem. Sa kim hoću da budem.

Rekla bih joj da te čuva, znaš, jer nisi ti toliko jednostavan i klasičan. Naljutiš se hiljadu puta, pa prećutiš dok jednom ne pukneš bez razloga. Bude ti žao posle, ali nisi od onih koji govore “Izvini”. Ti samo zaćutiš i skreneš pogled. Ne treba da se brine, odgovorićeš joj. Nikad nisi bio od onih koji kuliraju poruke nebitno koliko one nerazumne, besmislene i glupave bile. Okrenućeš se svaki put i gledati je kako odlazi, ali nikad nećeš krenuti za njom. Ostaješ budan do svitanja, iako treba rano da se budiš, jer ti je lepo da pričate. Ne treba da ti zameri što ne pamtiš godišnjice i rođendane, datumi ti nikada nisu bili jača strana. Smeješ se uvek, ali retko kad onako grlato. Ni ne zna koliko je srećna ako uspe stvarno da te zasmeje. Slušaš pažljivo i pamtiš sve, iako voliš da se praviš da to nije tačno. Pričaš sa žarom u očima o stvarima koje te stvarno interesuju i milina te je slušati, čak iako tema nije toliko zanimljiva.

Rekla bih joj da te čuva, jer daćeš joj snagu i vratićeš joj nadu.. Bože, koliko si dobar u tome. I kad gledaš, onako zaljubljeno, svet stane i okoliko nema više ničega i svi će gledati u vas želeći da im se desi isto. Treba da zna, da kad ti veruješ u nekoga, ne postoji šansa za neuspeh. Treba da ume da odgovori na svaku tvoju provokaciju, da se ne uplaši kad postaneš previše otvoren i da se ne stidi, jer ti nikad ne osuđuješ.. I da, treba da zna da često samo voliš da spustiš glavu u nečije krilo i maziš unutrašnjost butine dok te češka. I da ne voliš da te ljube po vratu.

Rekla bih joj da te čuva i da voliš da gledaš zvezdano nebo i ideš na najviše krajeve delove brda, jer voliš da posmatraš svetla našeg malog grada. Možda nemaš neke velike snove i ambicije, al’ sasvim je u redu što želiš da živiš prosečnim životom do sto osme godine. I voliš kafane i provod i alkohol i seljačke pesme.. Veseljak, tako bi.. Ali u tome je i čar. Kad u neko gluvo doba noći stigne poruka sa pola promašenih snova, nadam se da će shvatiti šta ima..

Rekla bih joj da te čuva.. Valjda zato što ja nisam umela, a trebalo je.

Ne mogu ti reći idi, kad volim tvoju blizinu.
Ne mogu ti reći mrzim te, kad te volim.
Ne mogu te ignorirat, kad me tvoja pojava ispunjava.
Ne mogu te ne pogledat, kad ti moje oči trče.
Ne mogu izbrisat tvoj broj, kad se nadam tvojoj poruci.
Ne mogu se suzdržat od riječi, kad pred tobom se rasipaju.
Ne mogu te izbrisat iz glave, kad te ima u srcu.
Ne mogu, jer previše te imam, a nemam.
—  Pricam ti o njemu

Iako nas kilometri dijele, nadam se da si i ovog jutra dobro. Da piješ svoju kafu i uživaš u tišini. Nema mene da ti se isplazim u prolazu, da te pitam šta si sanjala, i šta želiš da ti kupim u pekari. Nema mene da ti donesem papuče, jer sam mrzio kad hodaš bosa. Nisam tu ni da ti kažem koliko si lijepa bez šminke, i da si mi noćas pola pokrivača uzela. Nema me da te požurujem jer kasniš na posao, a ti se šetaš po stanu sa četkicom u ustima tražeći mi majicu, jer ova koju sam obukao ‘’ne ide uz današnji dan’’. Znaš, otkad te nema, nijedna majica mi ne ide uz nijedan dan. Otkad te nema, često se budim otkriven. Znaš… Otkad te nema, često sam sam.

Ne brini, neću te tražiti na tvojim omiljenim mjestima, neću te smetati svojim porukama, niti pozivima, neću ti doći lice u lice sa suzama u očima, neću te pitati zašto me ne voliš, neću ti prigovoriti nijednu lošu stvar koju si mi učinio, neću ti pokušati dati ovo malo ljubavi što je ostalo ko talog sumece tablete u casi. Ne brini za moju osvetu, neću nikome pričati kako si loš, niti cu im pričati kako sam te čekala kao suha biljka kišu, onako očajnički, umiruci, venuci, suseci svoju mladost. Moja osveta nije takva. Moja osveta su oni mali trenutci. One tvoje usamljenosti, one tvoji boli kad na kraju dana shvatis kako si malen i sam kao izgubljeni mrav bez svoje kolonije. Onaj trenutak kad me vidiš na drugom kraju prostorije s osmijehom od uha do uha, u haljini i tuđem društvu. Ne, neću te tada pogledati mrko i glumiti da se ne znamo, pogledat cu te u oči, nasmijesiti se i kazati kako se nadam kako si sretan. A znat ću da nisi. Ti ne umijes biti sretan…
—  A. G.

“Verujem da ti dugujem izvinjenje”, kažem, “ili više njih”, dodajem nakon njegovog podsmeha.
“Šta će to pomoći? Misliš da će biti kao pre?”
“Ne… Znam da neće… Samo ne želim da me pamtiš takvu, kao nešto što nisam. Samo sam… Ne znam… Bila izgubljena i uplašena i povredila te.”
Ćuti.
“Plašila sam se da zavolim, da pripadam… Znaš, koliko god se fizički menjao, čovek nikad ne zaboravi sve nesigurnosti koje je vukao sa sobom godinama. Tu su sve. Strah od odbijanja, strah da ću biti ona koja više voli, više sebe da - pa bude uništena na kraju, strah da će neko probiti moju fasadu i shvatiti da nisam takva kao što se predstavljam, da je sve to tirada… Strah da nisam dovoljna, da nisi srećan, da zaslužuješ više od mene…”
“Tirade. Ponovo”, jedino je što kaže.
“Zato što više nije bitno”, pokušavam da zvučim jako.
“Zato što je trebalo ranije da kažeš, da. Pomogao bih.”
Osmehujem se. “Znam da bi. Tu je i problem.”
“Ne razumem te…”
“Ni ja sebe”, prekidam ga jer me strah šta bih čula dalje, “Ali se nadam da ću uskoro odrasti dovoljno, da ću se srediti i umeti da te volim kako zaslužuješ. Nadam se da ćeš biti tu…”
“I ja se nadam”, govori jedva čujno, a ja na momenat prekidam svoj monolog dok se ne saberem, “A ako ne… Želim ti sve najlepše, iskreno, zaslužuješ to.”
Klima glavom. “Zbog mali. Čuvaj se i srećno.”
“Zbogom. Čuvaj se i ti” - za mene mislim, ali ne izgovaram.
Nekad odeš i odande gde si poželjan zato što se bojiš da će doći vreme kad ne budeš, da neće shvatiti, da ćeš uništiti nekoga koga voliš.. Hiljadu verzija, a svaka gora od prethodne. Izvini što odlazim.