nadams

Secanja

Odlucila sam da sredim neke stare kutije. U koje sam stavljala sve te neke stvari koje su mi bile drage, razne papirice, na kojima sam pisala neke datume, kojih se danas i ne secam, nisu mi jasni, ne mogu da se setim ni za sta su vezani.
Masa starih udžbenika iz srednje skole. A na njima potpisi nekih ljudi, koji su mi tada bili mnogo dragi. A danas ih skoro ni ne pozdravim. Odrasli smo, vise se ne razumemo kao u tim bezbriznim srednjoskolskim danima.
Delovi nekih ulaznica za razne zurke i koncerte. I secam se svake. Secam se koliko sam tada bila detinjasta i luda. Koliko sam volela sve te koncerte i zurke. I sve te ulaznice, nekad su bile zalepljene na zidu moje sobe, pa kako istekne godina i dodje nova, skidam ih i stavljam u kutiju koja je samo za njih.
A onda naletim na prvu ulaznicu sa prvog derbija koji sam gledala. Tad sam prvi put drhtala kao prut. Dok sam putovala za Beograd i izgubljena trazila stadion. Dok su me ljudi cudno gledali u crno belom dresu. Secam se da kad sam ugledala taj hram fudbala, srce je brzo kucalo. Secam se huka sa juga i naleta emocija.
U istoj kutiji nalaze se i prve zice sa gitare koje mi je kupio neko mnogo drag. Koje su vremenom se istrosile i pukle. Danas retko sviram, trzaj mi para srce. Danas te osobe vise nema. Negde sa neba nadam se da gleda.
Onda nadjem kasicice iz kafica, koje smo moja najbolja drugarica i ja redovno skupljale kad idemo pre skole u kafic. Danas ih vise ne skupljam, cak i ne pogledam da li ima kasicica kad narucim kafu. Danas pijem gorku. Danas, ona mi vise nije najbolja drugarica, posle mnogo godina.
U jednoj od kutija, nalazi se i veliki papir sa jednim datumom. Papirici na koje sam prepisivala njegove poruke. I secam se kako mi je tada bilo. Kako sam bila srecna. Danas, ni on vise nije moja ljubav. Danas smo odustali od nas. Izgubili smo snagu da se borimo.
Danas neki novi ljudi su oko mene. Danas neke nove ljude volim, volim neki novi vole mene. Danas se upravo bojim da i oni ne postanu samo secanje.
Tako se cudno osecam.
Kao da sam zarobljena između juce i sutra. A danas, nikako da uhvatim vazduh. Nikako da prodje. Nikako da se vratim u stvarnost.
I cudna su secanja. Posle njih covek se retko vraca u realnost.
I tezak je vazduh.
A moras dalje. Danas. Sad. Odma.

Tako to ide. Prvo si klinka koju ne primećuju. Imaš simpatije, pišeš dnevnik, uzdišeš za nekim dok ga gledaš na fizičkom. Onda polako postaješ žensko. Počinju neki i da te gledaju. Ako imaš sreće, nećeš naleteti baš na nekog velikog kretena. Ali ti fini momci koji vide nešto više u tebi, nisu ti zanimljivi. Ideš dalje i čekaš svog ‘princa’. Tinejdžerska ljubav se desi, kad-tad. Kažeš sama sebi - napokon, i srećna si do neba. Prva velika ljubav, ništa drugo ne postoji, ostaćete zauvek zajedno. Sve je sjajno, jednorozi lete po nebu, a vi se volite. Trpiš sranja i jedeš govna, ali misliš da tako treba i da je sve to vredno vaše ljubavi i tvoje borbe. Nije. Bajka je završila, misliš da će zauvek boleti, ti si ranjiva kao ostavljeno kuče, ali istovremeno, to je i kuče pušteno s lanca. 

Sledi period kretena, period žaba koje ljubiš. Za neke se nadaš da će biti prinčevi, za neke već znaš da neće biti i ti su uvek i oni koje ljubiš jače. Sledi period zabranjenih, zauzetih, neprikladnih, prelepih, preružnih, nezrelih, zanimljivih, nedoraslih. Sledi: “Ti zaslužuješ bolje”. Sledi: “E ne mogu večeras”… puta sto. Sledi: “Pusti samo da ide spontano”. Sledi: “Hoćemo u stan ili u moja kola?”. Sledi: “Izvini što se nisam javio juče”… takođe puta sto. Sledi: “Predobra si” u seksualnom smislu. Sledi: “Predobra si” u onom drugom smislu. Sledi: “Treba da nađeš nekog boljeg”. Sledi: “Nikada nećeš naći nekog boljeg”. Sledi: “Ja te gledam samo kao drugaricu”. Sledi: “Ne mogu dugo, čeka me devojka”. 

Kuda ova priča vodi? Šta mene pitate… Ne znam. I dalje čekam. Da nema izgovora, da nema ispala, da nema ničeg previše, da nema ničeg premalo. Da nije teško. Da nije komplikovano. Da se gledamo preko stola i znamo šta ono drugo misli. To da bude nešto kao: “jebaću te posle”. Ili može i: “voolim te”. Da pijemo zajedno, da ljubimo jedno drugom ožiljke, da častimo jedno drugo za naše uspehe i prejedamo se slatkišima. Da svrati na pet minuta. Da ostane celu noć. Da zajedno slavimo i zajedno tugujemo. Da odgledamo zajedno sve mafijaške filmove. Da idemo u restoran sređeni i najlepši. Da mi kuva čaj i trpi moje psovke kad sam bolesna. Da ispuni obećanje koje su mi dali svi momci pre: da me nauči da vozim. Mogla bih ovako do sutra, jer znam ja šta želim. 

Nemam neki spektakularan, optimističan kraj. Prinčevi ne postoje. Šta će mu kruna ionako? Neka je stavi meni. Neka mi da razlog da verujem ponovo. I da kažem za sve što je bilo pre… “Neka je i bilo. Vredelo je.”

Samo se nadam da je vredelo. Da će vredeti. 

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Pismo meni, pismo tebi.

Kad god da ovo čitaš, koliko god da ti je godina i gdje god da se nalaziš, zapamti jednu stvar: proći će. Ne znam kad, ne znam kako, ne znam da li te prošlo ono što te boljelo jučer, ali proći će.
Proći će i ispiti i sav pritisak koji ti stvaraju svi, proći će te strah od ljubavi i da zavoliš nekog, proći će te bol koji nosiš iz djetinjstva, proći će te što ti je najbolja drugarica umrla onda kada je život počinjao za vas.
Promijenila si se, mijenjaš se svaki dan, neka si, zahvali Bogu jer gdje bi bila da si ostala ista.
Nije strašno ako nisi završila fakultet i ako te život odveo negdje o čemu nikada nisi maštala, ako si ga završila čestitam, ova djevojka od 19 godina je ponosna na tebe, dokazala si ko si i šta si, ne skidaj svoju krunu.
Nije strašno ako si razočarala roditelje jer nisi ono što oni očekuju, ne ljuti se na njih, to su roditelji, žele najbolje za tebe iako nekada to njihovo “najbolje” nije ono što ti želiš.
Ne skidaj osmijeh sa lica, previše si patila, povrijedili su te, izdali su te, ostavili su te. Ko ih jebe! Neka su!
Nadam se da si sretna, da voliš život i da ga grliš, čuvaj sebe i svoje tijelo, voli sebe i svoje tijelo, pazi koga voliš i ko te ljubi.
Čuvaj se.

Kada sam ponovo ozivela osecaje

Nakon godinu dana od raskida srela sam ga sasvim slucajno u kaficu koji smo zajedno posecivali dok smo bili zajedno..

Samo sto je on cekao svoju devojku,a iz istog razloga sam tamo dosla i ja,da cekam svog decka.
Sedeo je preko puta mene.
Na mestu gde smo se poljubili prvi put.
Da li se toga seca?
Ja se toga odlicno secam. Nismo bili bas ni deca,a nismo bili ni zreli za vezu. Ali smo se voleli. Ljubav se prosto oseca i ljubav ne zna za reci poput ne znam i ne mogu.
Uhvatio mi je pogled.
Nasmesila sam se,sto od melanholije,sto od toga sto izgleda isto tako lepo kao i dok smo mi jos bili mi.
Pogledao je prema vratima.
Kasni.
Pogledao je na sat.
Pokretima usana mi je rekao ‘Ona verovatno i ne dolazi.’ Prevrnuo ocima i nasmejao se.
Nasmejala sam se grohotom zbog tog njegovog prevrtanja ocima jer to nikada nije umeo da uradi a da pritom ne bude nekako smesno a i u isto vreme i slatko.
Prstom mi je pokazao da mu pridjem,bas na isti nacin kao i uvek,bas kao da nije toliko proslo. Mamio me je pogledom a ja sam mu se ponovo predala.
Samo sa osecajem krivice.
Ipak,resila sam da budem hladna.
Prisla sam uz komentar ‘Dobar dan gospodine.’
Nasmejao se. ‘Uvek hladna kao led. Bas onakva kakva sa mnom nikad nisi bila.’
Stomak mi se prevrnuo od njegovog pogleda. Osecala sam se tako bespomocno pod njegovim recima,a toliko je proslo.
Istina je,za neke prave nas,mozda ima vremena. A i za neke prave ljubavi,osecaj nikad ne umire. Ipak, ne smem da mu se dam. To je to. Proslo je toliko..
‘Zamislila si se,plava zvezdo?’
Glas mi je zadrhtao.
‘Nisam’, rekoh uz osmeh, samo mi je drago sto te vidim.
'Sedi,da popijemo kafu. Cekas nekog?’
Dok sam stavljala torbu na stolicu,bas onu istu koju sam,eto slucajnosti dobila od njega,odgovorih mu 'Da,ali,nije bitno.’
'Svidja mi se ta torba..’ ocima mi se nasmejao. Lep je kao i ranije. O cemu razmislja dok mi ovo govori? Toliko pitanja a nijednog odgovora.
'A ti,cekas li nekoga? I zasto ne dolazi?’ Upitah ga kroz bojazljiv osmeh.
'Cekao sam.. ma znas,devojka sa kojom sam neko vreme. Nego,poceli smo da se svadjamo i to..kapiras me.’
'bolje nego bilo ko.’ Izletelo mi je..
'Ovaj,izvini…’
'Ne,zaista si u pravu. Uvek si me najbolje poznavala i razumela..’
Neprijatna tisina. Nedostajanje u vazduhu. Pogledi puni nade. Ali opet,nijedno od nas ni rec o nama da progovori. O nama se,ponovo ćuti.
'Imas li ti nekog,ili si ovde dosla da se prisetis starih dana?’, rekao je kroz smesak.
'Imam…imam od skoro..’
Prekinuo me je u pola recenice samo da bi me pitao ono zbog cega sada i sedimo za istim stolom.
'Plava zvezdice,volis li ga?’
E sada krece prava havarija. Znojila sam se. Usne su mi se neprekidno spajale i odvajale u pokusaju da izgovorim to. Medjutim samo sam mu odgovorila sasvim suprotno od onoga sto je istina.
'Da.’
Nakasljao se u pokusaju da sakrije iznenadjenost.
'Shvatam. Nadam se da si srecna…’
Tad sam vec zelela da odem. Sto sam i pokusala. Uzela sam torbu,i u pokusaju da zaustavim iznenadnu ledenu kapljicu koja se slivala niz moje lice,uhvatio me je za ruku.
'Saslusaj me. Ona nije ni nalik tebi. Trazio sam tebi slicnu i naleteo na nju koja je imala skoro sve iste osobine ali nije bila ti. Lutao sam,nervirao sam se,zalio sto sam te pustio. Znam da sam kriv. Ona nema nista tvoje i ti…..’
Samo sam zelela da prekine jer ne zelim da mu se vracam ni na koji nacin jer me je bolelo.
'Prekini. Ti i ja odavno nismo mi. Zavrsimo ovu dramu. Oboje znamo da se nece dobro zavrsiti…’
'Slusaj.’ Uzima olovku i zapisuje neki broj…svoj broj. 'Nazovi. Kada nemas koga,pozovi. Kada nemas s kim,imas mene. Kada sve ladje potonu,tu sam. Samo nazovi.’
'Ali sta ce to….’
I u tom,tako vecnom trenutku,u kafic ulazi moj decko.
'Zbogom.’ Govorim mu. 'Vreme za nas ne moze da stane i vreme nikog ne ceka. Gresili smo ali ti si pogresio. Sada odlazim.’
S mukom sam se pokupila i krenula ka svojoj ljubavi. Ne,verovatno ne pravoj,ali bar istinitoj.
Shvativsi da,i pored toga sto,ono sto je u srcu zapecaceno,ja to moram pustiti.
Vreme je pravo,ali mi nismo.
Bas kao sto smo nekada pravi bili mi,ali vreme nije bilo.
Gresiti tako snosi velike posledice.
Nama su te posledice donele kraj.
Okrenula sam se,poslednji put u nadi da cu ga videti onakvog kakvog ga pamtim.
Srecnog i nasmejanog.
Mog najlepseg decaka.
S tugom u ocima,
Videh samo coveka koji nakon mog odlaska,sedi za polumracnim stolom,povlaci dim za dimom i ispija prepunjenu casu dok su pored njega slomljene flase.
A na ruci stoji tetovaza..
Jedna mala plava zvezda sa imenom mojim..

-ultravioletna. ( Teodora Vuković )

Sanjar

Šta ako ti kažem

Da satima biram košulju koju ću obući u grad samo zato što bi me ti mogla vidjeti

Ja koji znam jedino za majice sa mrljama od dezodoransa i hrane nepoznatog porijekla

Postao sam sređen i prestao smrditi na introvertnost.

Šta ako ti kažem

Da sam upisao kurs gitare samo da bih naučio svirati pjesmu koju si jednom pjevušila na tramvajskoj

Da sam počeo slušati narodnjake i izlaziti na sva ta mjesta gdje se okupljaju oni

Kojima nikad ne bi palo na pamet da razmišljaju o potrebi našeg postojanja u savršeno uređenom ekosistemu,

Šta ako ti kažem da sam na trenutke postajao opsjednut tvojim trepavicama

Šta ako ti kažem da sam već odabrao mjesto i vrijeme našeg vjenčanja i da sam

Duboko i posvećeno bio zabrinut da bi taj dan mogla pasti kiša i ukvasiti ti haljinu dok mi prilaziš

Šta ako ti kažem

Da sam našao čovjeka koji će me naučiti plesati

Mene koji imam dvije lijeve noge, obje polomljene na mjestima gdje bi trebao biti osjećaj za ritam,

Šta ako ti kažem da svaki put kad te sretnem, zurim u tvoje prste i zamišljam kako sviraš klavir

A onda pogledom mjerim njihovu debljinu ne bi li znao odabrati odgovarajući prsten?

Šta ako ti kažem da naši sinovi i naše kćer već imaju imena a nisu ni došle godine u kojima se trebaju roditi?

Sagradio sam im kuću i ljuljašku i ljutim se jer ne vole moju poeziju a ti misliš da sam pomahnitao

Šta ako ti kažem da smo sretni i da postojimo

Baš ovakvi kakvi jesmo?

Naše su čudne duše preživjele dušmanski svijet i inate se kad god čuju šapate u pozadini

Šta ako ti kažem

Da postoje bar tri psihijatra i još toliko klinika koje me smatraju zrelim za terapiju

Šta ako ti kažem da si predmet mojih opsesija, da nema ničeg normalnog u načinu na koji te maštam

Šta ako ti kažem

Da svaku večer umirem i ne žalim za godinama potrošenim na obožavanje tvojih koljena

Da se svako jutro ponovo rađam i tijelo mi trni za tvojim tijelom i sve bih da vičem tvoje ime sa krovova ali

Svijet neće razumjeti i one će bolnice ponovo pozvati moje ime.

Šta ako ti kažem

Da vjerujem u Boga samo zato što nema drugog objašnjenja za tvoju ljepotu, šta ako ti kažem

Da se bojim da nećeš živjeti vječno

Šta ako sam čitao knjige o reinkarnaciji i tražio dokaze da sam te već volio u svakom od prošlih života?

Šta ako ti kažem

Da sam tvoj svime što imam, šta ako me nije briga

Što život prolazi a ja stojim u redu muškaraca koji samo maštaju o tebi, šta ako

Nema ničeg posebnog u ovom što osjećam, šta ako

Nikad nećeš pročitati ni jednu pjesmu o tebi a toliko ih je da bi od njih mogao napraviti vatru

Dovoljno veliku da u njoj izgorim i postanem pepeo

Kojeg ćeš u januarsko jutro prosuti po ledu i njime gaziti?

Šta ako se i dalje nadam, šta ako sve ovo postoji

Samo za nas?

Posljednji dan 2017 godine,zahvalit ću se onima koji su došli u moj život,ali i onima koji su iz njega i otišli. Onima sa kojima sam se smijala,ali i onima zbog kojih sam plakala. Zaboravit ću na sve uvrede,lažna prijateljstva i ostale promašaje. Na kraju,zahvalit ću se najviše onima koji su mi pomogli da preživim najgore i najteže trenutke,i učinili ih najboljim. Sjećat se sretnih momenata,a zaboravit ću dane provedene u suzama. Ostavit ću gdje treba,u prošlosti,i sebi neću dozvoliti da ponavljam iste greške dva puta. Osvrnut ću se posljednji put i izbrojiti greške koje sam napravila,ali i stvari za koje sam se izborila. Potrudit ću se da i posljednju minutu prije ponoći izmamim nečiji osmijeh i posljednji put pomislim na sve što je bilo.

Na početku ove godine imao sam samo jednu jedinu želju. Jednu. Ne toliko veliku, a opet ne toliko malu. Možda malo sebičnu, ali razumnu. Godina je pri kraju, ostalo je svega par dana, a od želje se ne nazire ni ž. Možda sam bio previše sebičan. Možda ova godina nije bila spremna za moju želju. A možda se čudo dosadjuje… Ne znam. Imam još čitavih 8 dana da saznam. Imam još čitavih 8 dana da se nadam. A onda…onda sve ispočetka.. U ponoć zažmiri, stisni zube i zaželi jako, jače nego ove godine i čekaj čudo. Možda se stvarno dosadjuje.

“Stvar je u tome što ne mogu više. Ne ovo. Ne ovako. Počinjem da se osećam loše, a ti bi trebalo da si pozitivni aspekt u mom životu.”
Piše, pokazuje aplikacija. Udišem i izdišem duboko, jer nema smisla plakati više.
“Možemo li bar da popričamo?”
“Upravo to radimo”, mahinalno odgovaram.
“Ne ovako. Uživo.”
“Možemo”, ispuštam izdah koji telefon ne može da prenese.
“Dođi.”
“Neću da dođem tu da pričamo. Ako želiš da izađemo negde - u redu, a ako ne… jebiga.”
“Dobro. Onda ću doći po tebe pa ćemo ići negde, je l’ to okej?”
“Jeste.”
“15?”
“Važi.”
Odlazim u kupatilo i samoj sebi ponavljam u ogledalu: “Jaka si. Nećeš plakati. Izdržaćeš. Nebitno je. Stvarno je nebitno.” Pokušavam da se našminkam, jer to je moja najbolja odbrana od suza. Krvave oči je lako opravdati, ali ne i tragove koji skidaju puder i rumenilo i ostavljaju crno oko očiju. Moj mehanizam odbrane gotovo pola života, a ljudi misle da da mnogo marim oko izgleda. Bacam još jedan pogled na sebe, klimam glavom - onako, nemam pojma što - i izlazim iz stana. Osvrćem se oko sebe, ali ga ne vidim nigde. Zapravo ni ne znam odakle će doći, a to me vraća nekih godinu dana unazad kada sam ga isto tako čekala i olrenula se na drugu stranu kad sam shvatila odakle dolazi. Strah, šta znam. Telefon ne zvoni, a ovaj put ja ne šaljem ništa.
Vrti se, ali kola ne gleda. I odjednom mi pada na pamet da nema pojma o kolima i da ne zna da su ovo moja. Trubim, na šta ne obraća pažnju. Isuviše je odlutala negde. Naposletku okrećem krug, stajem tačno ispred nje i otvaram suvozačeva vrata - Hajde. Jedva primetno se mršti i već očekujem odbijanje uz neke sulude teorije zašto neće ući, ali ipak izdiše duboko - onako bolno, ne onako kako volim - i ulazi unutra.
“Neću te ni taći”, obećavam, “Samo sam želeo nešto da ti pokažem.”
“Znam”, kaže, “Dobro. Nadam se da nije daleko.”
“Jedno 5 - 6 sati, ali šta je to za tebe..”
Ponovo uzdiše. Ponovo ne onako kako treba. Vozimo se ćutke, što je čudno, jer gotovo da nema trenutka kada ona ne priča, onako entuzijastično.. Kao da je sve moguće.

Nervozno vrtim narukvicu oko prstiju ne usuđujući se ni da ga pogledam, ni da mu kažem bilo šta, iako osećam da se on neprestano okreće i gleda u mene. Tišina nije neprijatna, samo čudna. Nikad pre nismo bili ovako tihi dok smo ćutali. Jedino što se čuje je njegovo povremeno tapkanje po volanu kad nas uhvati crveno.
“Još malo pa smo tu”, kaže, na šta ja podižem glavu i osmehujem se. Bože, koliko je lep. Ponekad mrzim sebe što ne mogu da prestanem da zurim u njega kada ga pogledam. Pa iznova i iznova proučavam njegov profil. Čvrsta vilica, pravilan nos, kosa tamna, gusta, uredno pošišana, kao i uvek i verovatno isto onako mirišljava i mekana kao svaki put do sada. Nije obrijan, zbog čega još više poželim da moje jagodice sada pročavaju njegovo lice. Ponovo. Sve dok ne zapamtim svaki pedalj, svaku neravninu..
Okreće se i kaže: “Stigli smo”, i osmeh mu se pojavljuje na licu kada shvati da me je trgao iz sanjarenja. Pogled mu postaje blaži, a na obrazima mu se formiraju jamice, koje bih isto tako dodirnula, a njega približila sebi..
“Pazi, znam da sam lep, ali mislim da će ti se više dopasti da pogledaš desno.” Okrećem glavu kao po komandi i vidim grad, ceo grad ispod nas!
“Ovde dolazim da mislim.. Izađi, još je lepše napolju. Poneo sam ćebe… Dva”, žurno dodaje kada ga pogledam. “Sedi na haubu.. Ili..”
“Nemoj”, kažem.
“Prerano?”
“Možda.”
Ali u pravu je. Prizor je divan. Ispod nas svetla grada, a iznad sjaj zvezda..
Dobro. Bar je progovorila. Pali cigaretu, iako je rekla da je prestala. Jebiga, valjda sam joj sad više nemir nego spokoj. Izdiše dim. Ponovo onako bolno.
“I?”, pitao, “Hteo si da pričamo?”
Skoro sam zaboravio što smo došli ovde. “Ti si ta kojoj nešto smeta. Mislim da je okej da ti budeš u napadu, a ja u ofanzivi.” Koluta očima, ali joj se uglovi usana malo izvijaju.
“Samo.. Ne osećam se okej. Nisi učinio ništa. Dobro, to verovatno i jeste srž problema. Kao da si nestao, a ja samo čekam i čekam i čekam..” Ćuti, ali ja ne progovaram ništa. Ako krenem prestaće. “Pomalo me plaši sve..”, nastavlja, “Jer se osećam tako slabom. I onda sve krene.. Da ti nisam dovoljna, nikako. Razumem da svima treba samoća. Menj prvoj.. Samo..”, glasić joj podrhtava, “Ja tebe nikad ne bih mogla da izolujem od sebe.” Pali cigaretu. Ovo je izgleda sve što ću dobiti večeras.

Ustaje sa haube, prilazi ivici i gleda grad. Čujem kako diše. Okreće se, dolazi do mene i povlači me za noge ka sebi. Naslanja čelo na moje i mrda glavu tako da nam se nosevi povremeno dodiruju.
“Ne želim da te izgubim”, kaže prigušeno, “Ne mogu… Ali bojim se da ti se neće svideti ono što budeš videla. Plašim se da te ne povredim”, stavlja šake oko mog vrata i odmačinje me. “I kakva je to priča da nisi dovoljna? Dovoljno šta? Jedina osoba kojoj nisi dovoljna si ti, razumeš?” Klimam glavom.
Ne prestaje da me gleda, a ja osećam kako mi se usne mahinalno puće i samo čekaju njegove.
Ponovo spušta glavu. “Nemaš pojma koliko bih to voleo da učinim. Šake mu prelaze preko mojih ramena, klize niz ruke i konačno hvataju moje. “Tako male, nežne, krhke.. A opet tako snažne.”, shvatam aluziju, a on ljubi jednu, pa drugu, pa svaki prst posebno, jer “Svaki deo tebe je bitan. Svaki”. Ponovo mi prelazi uz ruke i zaustavlja se na vratu. Ljubi slepoočnice, čelo, nos, obraze.. Izaziva me.
“Je l’ sve u redu?”
“Ne želim da se kriješ”, kažem mu.
“Dobro. Nema bežanja više. Ni mog, ni tvog. Tu sml. Okej?”
“Okej.”
Odmačinje mi glavu kako krenem ka njemu i govori mi da otvorim oči: “Jebeno lepa”, smeje se i počinje da me ljubi.
U redu je. Tu sam. Gde treba da budem. Gde želim da budem. Sa kim hoću da budem.

Napisala bih nekoliko riječi- za njega. Neću ga pljuvati. Nije vrijedno i nije mi ništa kriv. Zahvalila bih mu na svim lijepim trenucima i razgovorima. Na svakoj poruci za dobro jutro i laku noć koja mi je uljepšavala dan. Zahvalila bih mu za svaki dodir i zagrljaj koji me ispunio srećom. Dobro sam ja. Nije mi žao što više nije tu. Bio je kad je trebao. Kad mi je bilo najteže, kad sam plakala i klela cijeli svijet. Pronašao je izgubljene dijelove mene i sastavio ih u cjelinu. Obećao je da neće otići, ali vrijeme je pokazalo drugačije. Nisam bila za njega. Nije bio sretan, al’ je meni pružao svu sreću. Vezali smo se, ipak on ne kao ja. Bilo je teško kad je otišao. Ostale su mi neke njegove navike i stare slike kojih nema puno. Ostale su popunjene stranice mog dnevnika i riječi posvećene njemu. Ostao je njegov miris u zraku moje sobe. Ostala su sjećanja na nas, na ono što smo bili i više nikada biti nećemo. Ne prolazi ništa, samo vrijeme. Svaki dan je isti, a ništa nije isto. Ni ljudi nisu više isti. Idu nam godine. Nisam ga srela. Prošli su mjeseci od posljednjeg pogleda. Nadam se samo da je dobro i da je sretan. Pamtim ga po dobrom. Ovo je posljednje što pišem njemu. Nadam se da će jednom i do njega stići. 
Hvala ti!
—  Verona