na tebe

Nije do tebe, do mene je

Opsovat ćeš me kad kažem 

Nije do tebe, do mene je

Ali jebiga.

Ne mogu sjediti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima

Ne mogu u kino, ne mogu siliti osmijehe

Ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza

Sve su bile isto kao ti

Sve su bile normalne, jednostavne, obične… sve su bile mrtve.

Nije do tebe, do mene je.

Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina

Ježim se od jednostavnosti

Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora

Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla

Sve te prazne razgovore sam već vodio

Toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom.

Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati

Na drugu gdje nam je odjednom ugodno pričati o svemu

I na trećoj kad je vrijeme za prvi poljubac

Neću pravila, neću „šta si studirao, čime se baviš“

Neću da pričamo o tome ko se s kim druži pa da nađemo tog jednog zajedničkog prijatelja i govorimo kako je super lik iako ne znamo ništa o njemu

Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom

Ne zanimaju me loši uleti momaka koje si odbijala

Niti me briga zašto te tvoja drugarica čudno gleda svaki put kad spomeneš seks.

Okej, misliš da nisam normalan i to je pošteno

Vjerovatno i nisam, zato ćeš na kraju večeri shvatiti

Nije do tebe, do mene je.

Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu

Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja svijeta u dva ujutro

Trebam strast, energiju, bijes, iskrenost

Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena

Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju

Nije do tebe, do mene je.

Ja sam već vidio početak, sredinu i kraj našeg odnosa

Ja već znam kad i zašto ćeš početi da me mrziš

Znam zašto ćeš da odeš

Da me pošalješ u tri lijepe materine i kažeš da te nisam vrijedan

Znam kako ćeš da me zaboraviš i nađeš nekog jednostavnog

Jer nije bilo do tebe, iako mi nisi vjerovala

Znam da ćeš zaboraviti prije nego mjesec napravi puni krug

A ja neću jer ja sam lud

Jer volim da patim i samo to umijem

Pa ću da posadim sjeme paranoje i do detalja tražim svoje greške u svakoj razmijenjenoj rečenici

Iz nekog suludog razloga ćeš da mi nedostaješ iako sam sretan što više nisam tvoj

Smetat će mi što si tuđa jednom kad odeš jer sam se dao

Jer sam postao jednostavan i običan iako mi je muka od jednostavnih i običnih

I oboje ćemo biti u pravu

Oboje ćemo s razlogom biti ljuti

Ali kako god okreneš, kako god podijeliš karte

Na kraju partije, ti si ta koja će mene preboljeti i zaboraviti

Ja sam taj koji neće

Zašto?

Zato što sam pička, zato što se bojim da nikad neću naći onu koja priča o rasporedu galaksija u dva ujutro

Zato što mi se jebe za stvari i predmete, zato što mi nije bitno šta mi daješ i koliko, zato što živim za osjećaj

Zato što sam sretan kad si nasmijana, zato što nisam s tobom jer očekujem nešto od tebe

Zato što i dalje kao idiot vjerujem da nije ključ ljubavi voljeti sebe

To je bar lako

Čak i oni koji seru kako se ne vole dovoljno to znaju

Zajebano je voljeti drugog samo radi njega

Ne radi onog što čini za tebe.

Budala sam, i to najgora moguća verzija: budala koja je na to ponosna.

Nije do tebe, do mene je.

Ne mogu ljude sa planom iza razgovora

Ne mogu postavljati dvosmislena pitanja sa ciljem da saznam nešto što ne smijem da pitam

Nisam kukavica, udaram u srce od prvog minuta

Ne tretiram te kao nešto što posjedujem

Ne brojim ti mane i kvalitete

Ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri

Hoću da znam šta te drži budnom u noćima kad bi morala spavati

Hoću stvarne osjećaje, hoću priču iza suze i osmijeha

Zajebi običnost, otvori se

Nije do tebe, do mene je.

Hoću sve i hoću sve odmah

A ovo nije vrijeme pjesnika i umiranja za principe

Ovo je svijet običnih

Ovo je svijet gužve u saobraćaju i svijet kreditnih kartica

Ovo su godine koje se kupuju i prodaju u redovima za čekanje

Ovdje niko ne želi spavati na travi niti kisnuti jer šta će drugi misliti

Ovo je svijet novca i ega

Svi tako silno želite biti sretni u očima drugih ljudi a svi ste jebeno tužni

Maske koje nosite su od stakla

Vidim koliko ste prazni, vidim kako vaš ego živi samo za veličanje

Ne zato što to želite već zato što su vam rekli da tako treba

Zato što je toliko prokleto bitno imati dobre korice

Pa makar stranice unutra

Bile prazne.

Nije do tebe, do mene je.

Ne bih da prodajem samoću za par grama utjehe

Niti ću više ikad pristati biti

Jedan od njih.

Nije do tebe, do mene je

Valjda nisam dovoljno moderan da razumijem ovaj svijet

Jebeš ga

Ni on mene nikad neće.

Ne znam ja puno toga
Kao recimo
Kuda sve ovo vodi?
Šta će biti od nas?
Da li ću za deset godina proklinjati dan kada sam te upoznala?
Ali znam
Da mogu da te gledam neprestano
I mislim koliko si lep
Da volim da se šćućurim kraj tebe
Pa me privučeš još blize
Sasvim, sasvim blizu
I razmišljam koliko sam tvoja
Kako ispustim uzdah svaki put kad me dotakneš
I da osmeh ne napušta moje lice
Kada si mi blizu
Ne znam puno toga, zaista
Sem da sam srećna i smirena
A opet hiljadu emocija ima u meni
Kad te samo pogledam
I pomislim na tebe
Ali ipak nekako ne brinem
Jer sa tobom sve ima smisla
I ako ovo nije zaljubljenost
Onda stvarno ne znam šta jeste.

nadam se da će direktna i otvorena komunikacija biti trend u 2017. da si barem međusobno olakšamo život

A znala sam da se ne smijem navikavat na tvoju pojavu, opet.
Znala sam da ćeš opet na neki način nestati.
I eto, došao je taj dan, nestao si. Opet si otišao onda kad sam se navikla na tvoju poruku.
Na tvoje ime na ekranu. Na tebe.
I šta sad da radim? 
Kako da se sad opet oporavim, kad se nikad nisam ni uspjela do kraja oporavit od tebe.
A znaš… lijepo su mi govorili nemoj. Nisam ih slušala.
A trebala sam. 
Ali ne može čovjek protiv srca. 
Ne može čovjek protiv ljubavi toliko jake, kao što je moja prema tebi.
Znam ja da ćeš mi se vratit jednom. Jednom kad te zaboravim malo.
I tad ću te dočekat otvorenih ruku kao i uvijek.
—  Pricam ti o njemu

Slobodno, od mene očekuj svašta. Da te držim kao kap vode na dlanu, stanem ispred tebe i da kamenje na nas bacaju, budem tvoj oklop i tvoj štit, odgovorno te branim od tuđe pohlepe. Ali isto tako očekuj, da ću otići neočekivano, ukoliko me izdaš. Ako ne ispuniš moja očekivanja.

Ljutim se na tebe
Što mi premalo pričaš
I razmišljam:
“Zašto toliko držiš sve u sebi?”
Kad, hej!
Vidi mene!
Gotovo da i ne zatvaram usta
Kad smo zajedno.
Pa se ljutim što ne pamtiš neke stvari
Kao imena ljudi sa kojima se družim,
Ko je sa kim,
Ko je kakav,
Ko me nervira,
Kako me ko zove.
I onda se iznenadim što znaš
Šta me najviše boli,
Što ne plačem pred drugima,
Šta pustim kad mi nije dan,
Koji čaj najviše volim..
A to sam ti pomenula jednom,
U prolazu
I vratila se na neke druge,
Nevažne teme.
Sada shvatam da sam zatvorena
Koliko i ti, ako ne i više
I da ti pružam samo neke
Osiromašene deliće sebe
I držim te u onom
Trećem okviru svoga života,
A nije ti tu mesto.
Pa se čudim kako sitne korake pravimo
Nesvesna tvog strpljenja
I moje gluposti.
Hvala ti što me trpiš.

Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

Tvoj momak

Zamisli tijesnu sobu bijelih zidova. Soba je toliko mala da ima balkonska vrata ali su blokirana krevetom koji se mora pomjeriti da bi se ta vrata mogla otvarati… nije mogao stati nigdje drugo. Mrziš je ali je dovoljno jeftina da je možeš priuštiti. Krevet je najveći komad namještaja u toj sobi. Bijeli madrac, jastuk i pokrivač sa cvijetnim motivima. Pokrivač je pogužvan a na krevetu je par knjiga, bilježnica i mobitel spojen na kabel za punjenje koji je uključen u utičnicu pored.

Smeđa zavjesa preko balkonskih vrata, na sredini svezana u mašnu i povučena tako da se iz kreveta vidi Sarajevo. Vani pada kiša, jak proljetni pljusak bez vjetra. Prošla je ponoć.

Ispod kreveta viri jedan par cipela, još jedan u otvorenoj kutiji i neki komadi odjeće sumljivog porijekla. Nema tepiha, parket je blijedo smeđ i uredno prebrisan. Na podu je i gomila pogužvanih papira, tvoja košulja i torba koju nosiš na faks. 

Na zidu kraj balkonskih vrata polijepljena je gomila fotografija, razglednica i svih drugih sitnica koje su ti tokom godina nešto značile. Tu je i par pjesama koje sam ti pisao dok sam još bio brucoš, ono pismo iz Austrije, privjesak iz Italije i jedan jedini selfi kojeg smo napravili: rugamo se jedno drugom u lice na vrhu Bjelašnice. Nosiš kapu sa zečijim ušima a ja kapuljaču dovoljno veliku za najvećeg glavonju u gradu.

Ispod tog svetilišta stoji mali noćni ormarić. Na njemu tegla sa božićnim svjetlima natrpanim unutra. Također poklon od mene, na času elektronike sam uspio da izvedem baterijsko napajanje i sve to strpam u staklenu teglu jer sam mislio da bi bilo kul da imaš to čudo koje svijetli u mraku umjesto lampe. Znam, blesava ideja.

Iznad kreveta slika, neki blijedi pokušaj imitacije Vinsenta i onaj tvoj poster Pepersa. Jedina si punoljetna djevojka u gradu sa posterom na zidu i niko te ne može natjerati da ga skloniš.

Na zidu preko puta kreveta čudo kojeg si nazvala poličar. Ormar sleš regal kojeg si nacrtala na komadu papira i pokazala mi one kišne noći… pa sam sutradan otišao sa starim kod njegovog prijatelja stolara, skrpio pare i platio da mi izreže sve potrebne dijelove za to čudo i onda ga sastavljao u tvojoj sobi dok si bila na predavanju. Posjekao sam se na ekser jer sam smotan i još uvijek stoji krvavi otisak mog prsta na ćošku tog čuda… Malo je morbidno što mi nikad nisi dala da to obrišem.

Na vratima s unutrašnje strane napisani prvi stihovi koje sam ikad izgovorio. Ne rimuju se, naravno, uvijek mi se gadila poezija sa rimama – kao da je previše izvještačena i nikako da prenese stvarne emocije koje ljudi osjećaju dok govore jer jebiga, nikad niko ne govori u rimama. Skrenuh s teme, vraćam se.

Na krevetu u toj sobi ležiš na stomaku. Lice si zarila u jastuk i premorena od 15 sati učenja bez prestanka, proklinješ dan kad si upisala to smeće od fakulteta. Ulazim u sobu i nalazim te tako mamurnu od čitanja te šugave anatomije. Spuštam kesu sa čipsem, picom iz U2, onom Galeb čokoladom koju samo ti voliš i nekim zdravim sokom jer nikad nisi htjela gazirano. Izuvam čarape jer sam ugazio u lokvu na putu do tebe a tene mi propuštaju jer jebiga, stare su a previše ih volim da bih kupio nove… i legnem pored tebe dok vani kiša svira serenadu.

Zagrlim te k'o medvjed, desnom rukom preko leđa i desnom nogom preko tvoje noge i zapetljam se u tvoju kosu… toliko si umorna da samo pustiš jedan od onih tvojih uzdaha koji obično znače „budaletino jedna, nisam ti ja igračka“, ali vjerujem da ovaj put ipak znači nešto tipa „hajde da nikad ne izađemo iz ove sobe“.

Eto, tako zamišljam naš život kada bi samo htjela da budem - tvoj momak.

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje djevojka, žena u godinama, ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava…

Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

Nedostaje mi da te mazim, da ti namještam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra “Dobro jutro ljubavi”, ili “Sunce moje volim te”. Nedostaje mi ono “Šta ti se jede”, ili “idi do kupatila, čekam te u krevetu…”.

Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmijavam i osvajam pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim. Nedostaje mi da ti grijem stopala rukama i da budem srećan zbog toga. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigdje više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad…

Ako čitaš ovo nekad, čitaj polako, najsporije što možeš, riječ po riječ i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav…

Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživjeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje više nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proljeće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša djeca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš da prepričavaš drugima. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da ti rješavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno…

Nedostaje mi tvoje tijelo pored mog. Nedostaje mi tvoje tijelo koje nikada nisam doživio kako treba. Nedostaje mi da ti se dajem, da te radujem, da te usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo, ali to sam ti već rekao, sjećaš se…

Nedostaje mi da spustim glavu na tvom ramenu, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri sata. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi ono tvoje “nismo jedno za drugo”, i ono moje “valjda se i ja nešto pitam”. Nedostaje mi tvoja ljubomora koju vješto skrivaš a posle se odaš, kroz smijeh…

Ako nekad čitaš ovo znaj da neće niko da te štedi, niko. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživjeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi…

Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smijanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem…

Nedostaje mi tvoj neprestani smijeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja opuštenost, otkačenost i ono tvoje čuveno – ma lako ćemo… Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

Ako nekad čitaš ovo, okreni, znaš, ma nema veze…

Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji savjeti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Nedostaju mi tvoje čarape koje uvijek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvijek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odjeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primjećuješ…

Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumijemo, mjesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najljepši dio mene. Nedostaje mi da te osvajam svjestan da si vrijedna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me posjeduješ, praviš se kao da me nemaš a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš…

Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osjećam kada smo zajedno. Nedostaje mi tvoja duhovnost, tvoja spiritualnost, tvoja suština. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve…

Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom…

Nedostaješ.

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.
Jos jednom.

Jos jedna pijana noc.
Jos jedan trenutak moje slabosti.
Jos jedan momenat u kom me svaka pesma podseti na tebe.
Jos jednom ne znam da se izborim sa svim tim, tako sitnim stvarima o tebi, koja cine moj svet.
Jos jednom se plasim iskrenosti.
Jos jednom se bojim svih tih osecanja.
Jos jednom, te plave oci me bole.
Jos jednom se bojim da cu priznati da volim.
Jos jednom drhtim sva.
Jos jednom osecam potrebu da te zagrlim.
Jos jednom zelim da te poljubim.
Jos jednom zelim da si ceo moj svet.
Jos jednom zelim da taj osecaj ne prestaje.

Šta ako ti kažem, da sam mnogo prije, nego što su se moji prsti ispleli oko tvojih, maštao kako te čvrsto držim za ruku.
I zamišljao sam koliko bi trnaca prošlo kroz mene kada bi mi poklonila dio sebe.
To nisu morale da budu usne tvoje, iako sam žudio da budu moje.
Bio bih sretan kada bi pogled poklonila meni, bar i onaj izgubljeni.
Jer i u tom pogledu, ja tražio bih sebe, i našao bih bezbroj opravdanja za tebe.
A ti bi osmijeh svoj, po ko zna koji put od mene krila,
i svojom dušom bi tiho govorila,
da si toliko dugo čekala na mene,
i na moje ruke oko tebe obavijene.
Nakon tih riječi, grlio sam te snažno,
i ništa više nije bilo važno.
Osim nas.

Ovde si
Vidim te kad otvorim fioku
Kraj onih belih, čipkanih gaćica
Kako se bezobrazno smešiš
“Danas oblačiš ove
i onu roze suknjicu”
Tu si i kad skuvam kafu
I zapalim prvu jutarnju
Da mi zvocaš o mojim užasnim navikama.
Evo te i kad se spremam
Da se čudiš što mi treba
Tako puno vremena
“Lepa si svakako”
Ima te i u ogledalu,
Baš tu iza mene
Vidim kako se približavaš
I sklapam oči
Osećam kako mi sklanjaš kosu,
Ljubiš vrat
“Jedva čekam ovo da skinem”
Ali nisi tu kad se vratim,
Kuća ne miriše na tebe,
Uzalud sam kupila dva piva.
Jedna strana kreveta i dalje nije raspremljena
“Što slagati kad ću ponovo leći?”
Moja četkica stoji usamljena
I niko ne izviruje iz moje fioke.
Sama sebe svlačim,
Uzimam gutljaj piva
Cigaru
Jednu,
Treću,
Petu,
Jer nikog nema da me prekoreva.
Onda se zavučem u krevet,
Jer ti nisi tu -
Samo te ima svuda.

Kraj je kada pisac koji te voli shvati da pisanje tekstova o tebi više ne vrijedi, jer ih ne zaslužuješ. Kraj je kada shvati da je ona jedina koju tekst pjesme ili citat iz knjige podsjeti na tebe. Kraj je kada si ti posljedni put tražio citate koji opisuju tvoju ljubav nekada davno, dok si još bio zaljubljen u nju. Kraj je, jer ne zaslužuješ njene riječi, njene tekstove, slike na tumblru.
Kraj je.
—  brate-ovaj-boze

Pišem ti poslednji put

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Toliko puta sam zamisljala, kako bi izgledala ta ljubav.
Toliko puta sam govorila kako jedva cekam da se zaljubim.
Bilo je tu prolaznih zaljubljivanja, ali nikada nisam uspela da istrajem u tome.
Odustala sam od cinjenice da sam uopste ja i stvorena za ljubav.
Previse sam tvrdoglava, previse toga mi smeta, previse sam zahtevna.
Volim tisinu, a tako sam zelela da neko zna sa mnom u njoj da uziva.
Toliko sitnica koje niko nije mogao prihvatiti, a meni su tako vazne.
A eto, opet, ti si se pojavio samo odjednom.
I zavoleo si me takvu.
Zavolela sam i ja tebe takvog.
Pomalo ludog. Sanjara. Bitangu.
“Sta ce ti on, takav ce te samo povrediti, takav ne zna da voli.”
A ja sam jedva cekala na tebe takvog.
Nekog slicnog meni.
Nekog hladnog, a tako osecajnog.
Brojala sam minute do trenutka kad cu te opet zagrliti.
Zapisivala svaki trenutak koji smo provodili zajedno.
Bojila sam svoj svet u boju tvojih ociju.