na tebe

Nije do tebe, do mene je

Opsovat ćeš me kad kažem 

Nije do tebe, do mene je

Ali jebiga.

Ne mogu sjediti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima

Ne mogu u kino, ne mogu siliti osmijehe

Ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza

Sve su bile isto kao ti

Sve su bile normalne, jednostavne, obične… sve su bile mrtve.

Nije do tebe, do mene je.

Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina

Ježim se od jednostavnosti

Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora

Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla

Sve te prazne razgovore sam već vodio

Toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom.

Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati

Na drugu gdje nam je odjednom ugodno pričati o svemu

I na trećoj kad je vrijeme za prvi poljubac

Neću pravila, neću „šta si studirao, čime se baviš“

Neću da pričamo o tome ko se s kim druži pa da nađemo tog jednog zajedničkog prijatelja i govorimo kako je super lik iako ne znamo ništa o njemu

Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom

Ne zanimaju me loši uleti momaka koje si odbijala

Niti me briga zašto te tvoja drugarica čudno gleda svaki put kad spomeneš seks.

Okej, misliš da nisam normalan i to je pošteno

Vjerovatno i nisam, zato ćeš na kraju večeri shvatiti

Nije do tebe, do mene je.

Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu

Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja svijeta u dva ujutro

Trebam strast, energiju, bijes, iskrenost

Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena

Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju

Nije do tebe, do mene je.

Ja sam već vidio početak, sredinu i kraj našeg odnosa

Ja već znam kad i zašto ćeš početi da me mrziš

Znam zašto ćeš da odeš

Da me pošalješ u tri lijepe materine i kažeš da te nisam vrijedan

Znam kako ćeš da me zaboraviš i nađeš nekog jednostavnog

Jer nije bilo do tebe, iako mi nisi vjerovala

Znam da ćeš zaboraviti prije nego mjesec napravi puni krug

A ja neću jer ja sam lud

Jer volim da patim i samo to umijem

Pa ću da posadim sjeme paranoje i do detalja tražim svoje greške u svakoj razmijenjenoj rečenici

Iz nekog suludog razloga ćeš da mi nedostaješ iako sam sretan što više nisam tvoj

Smetat će mi što si tuđa jednom kad odeš jer sam se dao

Jer sam postao jednostavan i običan iako mi je muka od jednostavnih i običnih

I oboje ćemo biti u pravu

Oboje ćemo s razlogom biti ljuti

Ali kako god okreneš, kako god podijeliš karte

Na kraju partije, ti si ta koja će mene preboljeti i zaboraviti

Ja sam taj koji neće

Zašto?

Zato što sam pička, zato što se bojim da nikad neću naći onu koja priča o rasporedu galaksija u dva ujutro

Zato što mi se jebe za stvari i predmete, zato što mi nije bitno šta mi daješ i koliko, zato što živim za osjećaj

Zato što sam sretan kad si nasmijana, zato što nisam s tobom jer očekujem nešto od tebe

Zato što i dalje kao idiot vjerujem da nije ključ ljubavi voljeti sebe

To je bar lako

Čak i oni koji seru kako se ne vole dovoljno to znaju

Zajebano je voljeti drugog samo radi njega

Ne radi onog što čini za tebe.

Budala sam, i to najgora moguća verzija: budala koja je na to ponosna.

Nije do tebe, do mene je.

Ne mogu ljude sa planom iza razgovora

Ne mogu postavljati dvosmislena pitanja sa ciljem da saznam nešto što ne smijem da pitam

Nisam kukavica, udaram u srce od prvog minuta

Ne tretiram te kao nešto što posjedujem

Ne brojim ti mane i kvalitete

Ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri

Hoću da znam šta te drži budnom u noćima kad bi morala spavati

Hoću stvarne osjećaje, hoću priču iza suze i osmijeha

Zajebi običnost, otvori se

Nije do tebe, do mene je.

Hoću sve i hoću sve odmah

A ovo nije vrijeme pjesnika i umiranja za principe

Ovo je svijet običnih

Ovo je svijet gužve u saobraćaju i svijet kreditnih kartica

Ovo su godine koje se kupuju i prodaju u redovima za čekanje

Ovdje niko ne želi spavati na travi niti kisnuti jer šta će drugi misliti

Ovo je svijet novca i ega

Svi tako silno želite biti sretni u očima drugih ljudi a svi ste jebeno tužni

Maske koje nosite su od stakla

Vidim koliko ste prazni, vidim kako vaš ego živi samo za veličanje

Ne zato što to želite već zato što su vam rekli da tako treba

Zato što je toliko prokleto bitno imati dobre korice

Pa makar stranice unutra

Bile prazne.

Nije do tebe, do mene je.

Ne bih da prodajem samoću za par grama utjehe

Niti ću više ikad pristati biti

Jedan od njih.

Nije do tebe, do mene je

Valjda nisam dovoljno moderan da razumijem ovaj svijet

Jebeš ga

Ni on mene nikad neće.

Ljutim se na tebe
Što mi premalo pričaš
I razmišljam:
“Zašto toliko držiš sve u sebi?”
Kad, hej!
Vidi mene!
Gotovo da i ne zatvaram usta
Kad smo zajedno.
Pa se ljutim što ne pamtiš neke stvari
Kao imena ljudi sa kojima se družim,
Ko je sa kim,
Ko je kakav,
Ko me nervira,
Kako me ko zove.
I onda se iznenadim što znaš
Šta me najviše boli,
Što ne plačem pred drugima,
Šta pustim kad mi nije dan,
Koji čaj najviše volim..
A to sam ti pomenula jednom,
U prolazu
I vratila se na neke druge,
Nevažne teme.
Sada shvatam da sam zatvorena
Koliko i ti, ako ne i više
I da ti pružam samo neke
Osiromašene deliće sebe
I držim te u onom
Trećem okviru svoga života,
A nije ti tu mesto.
Pa se čudim kako sitne korake pravimo
Nesvesna tvog strpljenja
I moje gluposti.
Hvala ti što me trpiš.

Russian Superstitions

Omens/Protection

  • Knocking on wood is practiced in Russia as in other countries. However Russians tend to add a symbolic three spits over one’s left shoulder (or simply with the head turned to the left), and Russians will often knock three times as well. Traditionally one was spitting on the devil (who is always on the left).
  • Returning home for forgotten things is a bad omen. It is better to leave it behind, but if returning is necessary, one should look in the mirror before leaving the house again. Otherwise the journey will be bad.
  • If one feels that he or she may have been cursed by someone (the evil eye) or just has the feeling of a hostile presence, it is recommended to remove one’s coat and then put it back on starting with the hand opposing the usually used one. It is also recommended to pin a French Pin inside your clothing to avoid the curse of the evil eye in the first place.
  • Birds that land on a windowsill should be chased away. If they tap on the window, or fly into it (open or closed) it is considered a very bad omen (often of death).
  • A woman with empty water buckets coming towards you is considered a bad omen.
  • It is bad luck to use physical hand gestures to demonstrate something negative using oneself or someone else as the object. For example, when describing a scar you saw on someone’s face you should not gesture on your own face or someone else’s. If you must, you can demonstrate in mid-air. If one does it without realising, it can be countered by making a hand motion towards the body part used and then an abrupt motion away (as if to pick up the bad energy and throw it away) or by wiping the area with your hand and then blowing on your hand (as if to wipe off the bad energy and then blow it away).
  • Looking into a broken mirror almost certainly brings bad luck. The superstition says that if you look into a broken mirror, you break your inner world, and your soul becomes defenceless against the dark forces.

Love

  • Never give yellow flowers to your lover, as it implies that an argument will happen and your relationship will end.
  • Lucky in cards not lucky in love. This, however, is only a pre-marital superstition. The reason for the division is that marriage is a sacrament in the Russian Orthodox Church, and this sacrament, ordained by God, eviscerates the pre-marital superstition. Thus, when a man is bonded by divine sacrament to a single woman whom he loves the cause and effect is reversed: namely, his married love for a single woman, and her love for him, will bring him good fortune in all endeavors including cards.
  • During the wedding ceremony, the bride and groom carry candles. Whoever’s candle died first, was the one who would die first.
  • If a woman puts too much salt on the meals this means she is in love.
  • Do not take your wedding ring off to show it to someone else, or worse still to let them try it on. The wedding ring is worn on your fourth finger, which is the one under the influence of the sun, and is a sign of our heart’s true love. If you take it off to show to another, it means you are giving away your love and happiness to a stranger.
  • In Russian superstition if a couple sets a wedding date and doesn’t end up getting married on that date they can not set another date and should not get married as their union will be cursed.

Cause And Effect

  • If your ears or cheeks are hot, someone is thinking or talking about you (usually speaking ill).
  • If your right eye itches, you’re going to be happy soon. If your left eye itches, you’ll be sad.
  • If you have hiccups, someone is remembering you at this moment.
  • If an eyelash falls out you’ll receive a gift. If someone finds an eyelash on someone he or she will sometimes let the person blow it away and make a wish.
  • If a fork or spoon falls on the ground, expect a female guest. If a knife falls, expect a male guest.
  • If someone sneezes while telling something, it means he or she is telling the truth.

Miscellaneous

  • Russians will typically avoid talking about pending successes. They believe that it is bad luck to talk about upcoming success before it actually occurs.
  • Never greet, or say goodbye to someone in a doorway. The threshold divides people, and in traditional Russian folklore, the house spirit resides here, so this superstition says that your greetings and gifts will not bring fortune or good luck.
  • It is best to cut your hair or nails during a full moon.
  • When someone is talking about something very undesirable or bad, the listener should say in Russian “Типун тебе на язык!” (tipun tebe na yazyk), which is generally translated as “Curse that tongue of yours!”. This expression is not meant to be offensive at all but is rather used as a spell for prevention of evil and bad luck.
  • Moving to the new house one must first let a cat go in first to assure harmony in the household.
  • If you sing on an empty stomach, you will chase your money away.
  • Do not pick up coins from the road. The popular belief is that such coins carry negative energy if they were thrown by a bad person and cause sickness.

nadam se da će direktna i otvorena komunikacija biti trend u 2017. da si barem međusobno olakšamo život

Slobodno, od mene očekuj svašta. Da te držim kao kap vode na dlanu, stanem ispred tebe i da kamenje na nas bacaju, budem tvoj oklop i tvoj štit, odgovorno te branim od tuđe pohlepe. Ali isto tako očekuj, da ću otići neočekivano, ukoliko me izdaš. Ako ne ispuniš moja očekivanja.

A znala sam da se ne smijem navikavat na tvoju pojavu, opet.
Znala sam da ćeš opet na neki način nestati.
I eto, došao je taj dan, nestao si. Opet si otišao onda kad sam se navikla na tvoju poruku.
Na tvoje ime na ekranu. Na tebe.
I šta sad da radim? 
Kako da se sad opet oporavim, kad se nikad nisam ni uspjela do kraja oporavit od tebe.
A znaš… lijepo su mi govorili nemoj. Nisam ih slušala.
A trebala sam. 
Ali ne može čovjek protiv srca. 
Ne može čovjek protiv ljubavi toliko jake, kao što je moja prema tebi.
Znam ja da ćeš mi se vratit jednom. Jednom kad te zaboravim malo.
I tad ću te dočekat otvorenih ruku kao i uvijek.
—  Pricam ti o njemu

Ne znam ja puno toga
Kao recimo
Kuda sve ovo vodi?
Šta će biti od nas?
Da li ću za deset godina proklinjati dan kada sam te upoznala?
Ali znam
Da mogu da te gledam neprestano
I mislim koliko si lep
Da volim da se šćućurim kraj tebe
Pa me privučeš još blize
Sasvim, sasvim blizu
I razmišljam koliko sam tvoja
Kako ispustim uzdah svaki put kad me dotakneš
I da osmeh ne napušta moje lice
Kada si mi blizu
Ne znam puno toga, zaista
Sem da sam srećna i smirena
A opet hiljadu emocija ima u meni
Kad te samo pogledam
I pomislim na tebe
Ali ipak nekako ne brinem
Jer sa tobom sve ima smisla
I ako ovo nije zaljubljenost
Onda stvarno ne znam šta jeste.

Večeras bi bilo tako lepo zaspati sa tobom, dok se oboje, onako preumorni, trudimo da ostanemo budni i da što duže češkamo jedno drugo. Da mi greješ večito hladna stopala i uporno me pokrivaš iako je pretoplo kraj tebe. Da te teram da skloniš ruku, jer znam da ćeš se nažuljati, a ti uporno odbijaš. Da ti pričam o raznim, besmislenim glupostima dok ne zaspiš. Da mirišem tvoj parfem celo veče i da mi krevet sutra miriše na tebe kad odeš. Da me probudiš ujutru dok se trudiš da se izmigoljiš iz mog zagrljaja, pa se vratiš, poljubiš me za dobro jutro i miluješ me vrhovima prstiju dok ponovo ne utonem u san. Da me gledaš i smešiš se, pa onda sklopiš oči kad ja otvorim svoje i praviš se da spavaš dok te ne poljubim, pa me ti privučeš bliže. Bilo bi tako lakše ustati ujutru uz tebe i tvoj jutarnji glas koji me pita: “Kako si spavala?” i osmeh jer sam bila prvo što si ugledao. Sve bi to bilo lepo, samo da si tu.

Pismo meni, pismo tebi.

Kad god da ovo čitaš, koliko god da ti je godina i gdje god da se nalaziš, zapamti jednu stvar: proći će. Ne znam kad, ne znam kako, ne znam da li te prošlo ono što te boljelo jučer, ali proći će.
Proći će i ispiti i sav pritisak koji ti stvaraju svi, proći će te strah od ljubavi i da zavoliš nekog, proći će te bol koji nosiš iz djetinjstva, proći će te što ti je najbolja drugarica umrla onda kada je život počinjao za vas.
Promijenila si se, mijenjaš se svaki dan, neka si, zahvali Bogu jer gdje bi bila da si ostala ista.
Nije strašno ako nisi završila fakultet i ako te život odveo negdje o čemu nikada nisi maštala, ako si ga završila čestitam, ova djevojka od 19 godina je ponosna na tebe, dokazala si ko si i šta si, ne skidaj svoju krunu.
Nije strašno ako si razočarala roditelje jer nisi ono što oni očekuju, ne ljuti se na njih, to su roditelji, žele najbolje za tebe iako nekada to njihovo “najbolje” nije ono što ti želiš.
Ne skidaj osmijeh sa lica, previše si patila, povrijedili su te, izdali su te, ostavili su te. Ko ih jebe! Neka su!
Nadam se da si sretna, da voliš život i da ga grliš, čuvaj sebe i svoje tijelo, voli sebe i svoje tijelo, pazi koga voliš i ko te ljubi.
Čuvaj se.

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje djevojka, žena u godinama, ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava…

Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

Nedostaje mi da te mazim, da ti namještam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra “Dobro jutro ljubavi”, ili “Sunce moje volim te”. Nedostaje mi ono “Šta ti se jede”, ili “idi do kupatila, čekam te u krevetu…”.

Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmijavam i osvajam pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim. Nedostaje mi da ti grijem stopala rukama i da budem srećan zbog toga. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigdje više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad…

Ako čitaš ovo nekad, čitaj polako, najsporije što možeš, riječ po riječ i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav…

Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživjeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje više nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proljeće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša djeca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš da prepričavaš drugima. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da ti rješavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno…

Nedostaje mi tvoje tijelo pored mog. Nedostaje mi tvoje tijelo koje nikada nisam doživio kako treba. Nedostaje mi da ti se dajem, da te radujem, da te usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo, ali to sam ti već rekao, sjećaš se…

Nedostaje mi da spustim glavu na tvom ramenu, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri sata. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi ono tvoje “nismo jedno za drugo”, i ono moje “valjda se i ja nešto pitam”. Nedostaje mi tvoja ljubomora koju vješto skrivaš a posle se odaš, kroz smijeh…

Ako nekad čitaš ovo znaj da neće niko da te štedi, niko. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživjeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi…

Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smijanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem…

Nedostaje mi tvoj neprestani smijeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja opuštenost, otkačenost i ono tvoje čuveno – ma lako ćemo… Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

Ako nekad čitaš ovo, okreni, znaš, ma nema veze…

Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji savjeti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Nedostaju mi tvoje čarape koje uvijek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvijek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odjeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primjećuješ…

Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumijemo, mjesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najljepši dio mene. Nedostaje mi da te osvajam svjestan da si vrijedna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me posjeduješ, praviš se kao da me nemaš a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš…

Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osjećam kada smo zajedno. Nedostaje mi tvoja duhovnost, tvoja spiritualnost, tvoja suština. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve…

Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom…

Nedostaješ.

ti

Nemaš pojma koliko je teško
ne misliti na tebe.
Želim samo još jednom
da ti sedim u krilu
prolazim prstima kroz
tvoju mekanu kosu
(i dalje sam opčinjena kako je mekana i mirišljava)
ljubim te ponovo
sve dok mi se lice ne zacrveni
od tvoje brade
(dopada mi se. puno mi se dopada)
da jagodicama pratim obrise tvoje face
(nema veze što ih znam napamet)
da zadrhtim od tvoga
dodira i pogleda
prepustim ti se,
potpuno
jer znam da smem
da ti verujem

hoću još jednom da ti ležim na grudima
noktima šaram tvoja leđa
uzmem ono što je toliko zbog mene
sve dok ne ostanem bez daha
i moći govora
pa me grliš
dok ti se ne vratim
a ja da ne puštam tvoju šaku

volela bih da se ponovo smejemo zajedno
da mogu da te pogledam
ili pomislim na tebe
bez da zaplačem zbog svega što (ni)si uradio

više bih te grlila i ljubila
one noći
samo da sam znala da se
ništa slično
neće ponoviti
nikada više

Negde neko upravo doživljava prvi poljubac u životu.

Telo mu drhti,

Srce ubrzano kuca,

A on ne može da prestane

Da se smejulji.

Negde neko ispraća onog kog voli

Na neki dugi, daleki put

Nadajući se da će se vratiti.

Negde neko prebira po albumima prošlosti prisećajući se mladosti

Dok mu se poneka suza iskrade iz oka

Jer mnogih ljudi sa fotografija

Nema više.

Negde neko plače

Zbog toga što nije voljen.

Negde se neko prvi put budi

Kraj onog što ga obožava.

Negde je neko prvi put uhvatio za ruku onoga

Koga će pamtiti celoga života.

Negde se neko zaklinje na večnu ljubav.

A ja ovde sedim,

Pišem ove reči

I pitam se znaš li,

Osećaš li

Da neko negde

U ovom trenutku

Misli na tebe

I voli te.

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

Toliko puta sam zamisljala, kako bi izgledala ta ljubav.
Toliko puta sam govorila kako jedva cekam da se zaljubim.
Bilo je tu prolaznih zaljubljivanja, ali nikada nisam uspela da istrajem u tome.
Odustala sam od cinjenice da sam uopste ja i stvorena za ljubav.
Previse sam tvrdoglava, previse toga mi smeta, previse sam zahtevna.
Volim tisinu, a tako sam zelela da neko zna sa mnom u njoj da uziva.
Toliko sitnica koje niko nije mogao prihvatiti, a meni su tako vazne.
A eto, opet, ti si se pojavio samo odjednom.
I zavoleo si me takvu.
Zavolela sam i ja tebe takvog.
Pomalo ludog. Sanjara. Bitangu.
“Sta ce ti on, takav ce te samo povrediti, takav ne zna da voli.”
A ja sam jedva cekala na tebe takvog.
Nekog slicnog meni.
Nekog hladnog, a tako osecajnog.
Brojala sam minute do trenutka kad cu te opet zagrliti.
Zapisivala svaki trenutak koji smo provodili zajedno.
Bojila sam svoj svet u boju tvojih ociju.

Između nas ništa nije bilo.
Ništa što bi mogli nazvati prijateljstvom, a kamoli tek da izgovorimo ljubav.
Kao što kaže Balašević: “Gledali smo se kad nas nisu gledali, i to je sve.”
Po neki osmijeh u prolazu i namjerni dodir ramenom u gužvi, dopisivanja do zore za koja nisu znali ni moji drugovi, a ni njene prijateljice.
Moji dani ispunjeni s njom u mislima i bezbroj pitanja šta bi bilo kad bi bilo i njene poruke “Samo da znaš da ne mislim na tebe. Ma ne, nikako!”
I zaista, ništa između nas nije bilo, ni ljubav ni prijateljstvo, a opet to “ništa” ne zaboravljam…
Završilo je i prije nego što je počelo, a možda je ipak suđeno da samo uspije… Neki drugi put.

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.

Nedostaješ mi toliko
da mi svaki prolaznik na ulici
zaliči na tebe,
čak i ovi niski,
i ovi proćelavi
i ovi što nose nešto
što ti nikada ne bi obukao.
Na par sekundi
zapravo ubedim sebe
da si ti jedan od tih stranaca
pa sve u meni zatreperi.
Neverovatno koliko velik
može biti ovaj
mali grad,
pa nam nikako ne uspeva
da se sretnemo..
Iako ponekad nisam sigurna
da želim da te vidim
ikada više u svom životu.
Boli me kad te imam,
boli me i kada te nemam.
Boli me kada si tu,
boli me i kad nisi.
Boli me kad mi pričaš
šta ne želim da čujem,
boli me i kad ćutiš,
pa moram da nagađam..
Ne želim više da mi nedostaješ,
niti da me boliš
samo bih, eto,
ako je ikako moguće
da ti se sklupčam u zagrljaju
da te volim,
da me voliš,
da se ne puštamo.
Jebiga, baš mi se ne da..