mrznja

I u jednom trenu nestane sve. Sve za sta si se borio, nestane. I nemas vise ni osecaj da si to nekada jako zeleo. Da si se za to borio, da nisi dao nikome to da dira.
I tek ponekad se setis svega. Bude ti zao. Obliju te suze. Jer nisi umeo bolje. Jer si izgubio ono sto si voleo.
A onda osecanje hladnoce, jer ni taj neko za koga si se borio, nije umeo bolje.
I bude ti lakse. Znas da nije bilo vredno. Ali ti je zao. Znas da nisi jedini krivac.
Ali se to secanje vraca kao bumerang s vremena na vreme. Da te obavesti, da sledeci put, moras bolje.
—  Blesava-devojka
Maknula bi se sa lica ove zemlje da mogu. Da, mrzim život ako ga mogu tako nazvati. Deaktivirala bi Facebook, izbrisala Instagram, odjavila se sa svih društvenih mreža. Željela bi da niko ne zna ko sam i što sam. Oduzimam sebi vrijeme što nailazim na krive ljude koji me psihički uništavaju. Znam sama sam si kriva što sam ih pustila u svoj život, no jeste li vi ikad imali osobu koja je za vas bila pun pogodak i djelovala je toliko dobro na vas da nikad niste ni pomislili da bi vas mogla uništiti, a na kraju jeste. Na kraju je i ta idealna osoba otišla. Znam da ste imali takvu osobu. Imam ju i ja sada. Zato želim nestati. Mrzim kad me slome. To boli. To ti ne da spavati. To te muči cijelo vrijeme. To ti ostavi posljedice. Znaš ono nisi više isti nakon nekoga, a dao bi sve da se nasmiješ onako iskreno.
—  ne-moze-bolje
Ponovo

Ponovo me ostavljas u ludilu osecanja.

I vise nisam ni sigurna da li volim ili mrzim. Cak vise ne znam ni koje je osecanje gore. Voleti nekog ko te je povredio. Ili mrzeti nekog sa kim si odredjen period svog zivota bila srecna.

Ponovo si nasao nacin kako da me zarobis izmedju secanja i stvarnosti. Dok pokusavam da shvatim, koliko smo bili mi, a koliko ti i ja.

Ponovo si nasao nacin da me nasmejes i rasplaces u isto vreme. Smejem se jer sam imala nekog ko je prihvatio sve moje mane, a placem jer sam tog nekog olako pustila.

Ponovo smo sedeli na istoj onoj klupi na kojoj smo se pre par godina upoznali. Tada mi se cinilo kao da sam nasla deo sebe koji sam uzaludno godinama u nazad trazila. Danas, cinilo mi se kao da se deo koji je sa mnom promenio.

Ponovo smo pricali o nama, a znali smo da smo vec odavno izgubili to mi.

Ponovo si me nesamejao svojim glupavim forama, koje uglavnom samo ti razumes, ali si me nasmejao svejedno.

Ponovo si mi rekao da sam blesava i samo tvoja, da ne mogu da se opirem toliko dugo.

Ponovo si mi rekao da se neki ljudi pronadju, ali da ne mogu opstati zajedno.

Ponovo si me ostavio u razmisljanju. Verovatno cu ponovo docekati zoru, trazeci nacin da sve ispravim. Iako znam da to mozda nije najbolja stvar.

Previse toga “ponovo” je u nama, da bi smo bili samo drugovi. A opet previse je onog samozivog u nama da bi smo bili vise od toga.

Čekala je i kad je čula, čekala bi još, bogzna dokle. Nije se udala, udali su je. Nekoliko dana prije moga dolaska. Da sam manje spavao, da sam i noću putovao, da je bilo manje umora, da su bile manje ravnice i niža brda koja je trebalo pregaziti, došao bih na vrijeme, ona se ne bi udala za Emina, a ja možda ne bih otišao iz sela. I ničeg ne bi bilo od ovog što me boli, ni Harunove smrti, ni ove noći, posljednje. A možda bi i bilo, jer neka noć mora biti posljednja, i nešto mora biti što boli, uvijek.
—  “Derviš i smrt”, Meša Selimović