moje

I ne znam koliko dugo još ću nas tražiti u sjenkama drugih parova, koliko ću lutati ulicama zamišljajući da te držim za ruku, koliko puta još treba da kažem gotovo je, zaboravila sam bez da se opet tebi vratim.. Ne znam koliko puta još treba da premotam sve ono što te ne čini dobrim u mojoj glavi, koliko puta da kažem da mi ne trebaš, da me nisi ni volio, koliko puta bez da te opravdam na kraju za sve, ne mogu to više.. Znam da je moglo sve, mogli smo i mi imati sjenku ljubavi da nas prati kad god me zagrliš na ulici, kad god kao budale hodamo i smijemo se Bog zna čemu, znam da smo mogli, kad su svi, imali smo i mi pravo.. Htjela sam da me zagrliš pred svima, da kažeš ona je moja, nikom je ne dam, da me povučeš sebi, a da znam da sam sigurna i voljena. Htjela sam da budem tu kad god ti budem potrebna, da se zezamo pred tvojim prijateljima, da se i svađamo, a da znam da iz toga izađe dobro rješenje. I ne znam šta više da čekam, šta mogu drugo osim zaborava, jer tebe odavno nema i ne trudiš se, a ja bih samo tebe, samo ti da mi držiš ruku…

Malo ljubavi je sve za čim mi žudimo. Samo malčice ljubavi nam treba da bismo se osetili voljenim, najlepšim i najjačim na svetu. Mrvica nečije pažnje i u našoj glavi se već oformljava neka divna, ljubavna priča, koja se u stvarnosti neće desiti.
I tužno je i strašno što toliko žudimo za ljubavlju, da je često vidimo tamo gde je nema. Tako recimo pravdamo nečiju posesivnost, time što tvrdimo da nas toliko mnogo voli i svake sekunde strahuje od toga da će nas izgubiti. Zabrane zapravo ne postoje, druga osoba se samo brine za nas, za naše dobro. Udarac je sigurno zaslužen. To što te vara, ne znači da te ne voli, jednostavno nije sposoban da se veže i posveti se samo jednoj osobi. I mnogo drugih stvari.
Slepi smo i opijeni zbog te žudnje za nekim ko nas voli toliko da ne vidimo stvarnost. Nije ni čudno što je toliko ljudi razočarano u ljubav kad većina o njoj ima potpuno pogrešnu predstavu.
—  N. D.