Prošle godine smo Lea i ja bile jedine koje su se obradovale snegu. Niko koga sam zvala nije želeo da izađe da pravimo Sneška, jer “Nale, znaš li ti koliko mi imamo godina?!”, samo bi ona izletala čim bi začula otvaranje vrata. Onda bi skakutala po onom dubokom snegu kao zečić pokušavajući samoj sebi da raskrči put kojim će moći da trči. Doduše, ona baš i nije bila od neke pomoći shodno tome da bi se zaletela na mene svaki put kad bih se sagela da uzmem malo snega, jer njoj nema veće redosti nego kad ode da “traži” grudvu u snegu ne shvatajući što je nema i onda odustane, pa dotrči po još.
Ali da, ove godine nije bilo dece, a ja sam kao mala propuštala rođendane samo da bih mogla da se sankam još malo! Dobro, išla sam sa kliskom, jer sankama nikad nisam naučila da upravljam (jednom sam se zakucala u kontejner, mislim da je to bio kraj svih mojih uzaludnih pokušaja da ovladam time). Nije bilo ni anđela po igralištu koje smo mi sa oduševljenjem pravili. A mama, sestra i ja odavno već ne pokušavamo da napravimo iglo, niti ja noći provodim pokušavajući da razrešim misteriju kako da počnem da živim u iglu, a da se ne smrznem ili ga ne istopim (zaista sam imala detaljan plan i spremala se da saopštim mojima da se selim, ali me Sunce preteklo)! Ono čudno jeste da smo mi između sebe stalno ratovali! Klasično, dečaci protiv devojčica, ali zimi toga nije bilo i stalno smo ostajali do kasno i ljudi iz okolnih zgrada su zvali policiju da nas otera. A mi deca… potpuno nesvesni da ovoga više neće biti u godinama koje nam slede.
I sećam se da je deda stalno stavljao pšenicu oko čaše da poraste do Božića i onda tada zapali sveću i pusti je da miruje u čaši, a ja ih stalno terala da pogase sva svetla samo da bismo uživali u tome! I znam da toga nije bilo pre 3 godine (možda ga nije bilo već duže vreme, samo ja nisam primećivala), a da mi je pretprošle obećao da će to ponovo napraviti, samo pšenica nije htela da proklija, a sada ni njega više nema… Ali ostale su pesme koje nam je uvek pisao dok smo bile male, kako “Naca vozi kliska, a "Nina čeka da još malo poraste”.
Čudno kod uspomena jeste što mnoge stvari nisam ni svesna da pamtim, sve dok ne uzmem olovku u ruke, a reči same krenu. Možda idu nepovezano i besmisleno, ali tako je to sa sećanjima…
Znam i da sam godinama odbijala da slavim Novu godinu sa mojima, kao i da sam prošli put to učinila nakon gotovo decenije i da sam ponovo kitila jelku zaustavljajući se na pojedinim ukrasima i pomno ih posmatrajući, jer kakva priča se krije iza toga! I čudno je, jer toliko dugo sam kao bila previše odrasla za svu tu euforiju, a sada bih još jednom da budem dete i da sa nestrpljenjem čekam prvi januar da otvorim paketić! Valjda treba stvarno da odrasteš i odeš da bi poželeo da se vratiš…

Wystarczy Twoje jedno “Tęsknię” i wrócę.
Wrócę po tych wszystkich nieprzespanych nocach, przepłakanych dniach, tygodniach nadziei i wieczorach pełnych smutku, zapijanych namiętnie wiśniową herbatą.
Wrócę choćbym miała zawieść wszystkich, którym przysięgałam, że tego nie zrobię.
Wrócę, nawet jeśli zranię kogoś, do kogo nie czuję nawet połowy tego co do Ciebie.
Więc pamiętaj,
wystarczy słowo,
a rzucę wszystko,
by znów się na Tobie zawieść.
—  Bitch.
Chciałabym z Tobą spać, i nie chodzi mi tu o seks. Chciałabym przy Tobie bezpiecznie zasnąć i rano otworzyć oczy ze świadomością, ze wciąż tu jesteś.
—  f-aaintin