moja sestra

Moja sestra je neku noć
Bila puna života.
Vedra
Vrcava
Hrabra
Drska
Gotovo sve što ja nisam.
Pa ipak
Moja sestra je sa svojih
Četrnaest godina
Popila celu bočicu tableta.
Ona plače svako veče
Pre nego što zaspi
Plače i po raznim ordinacijama
I traži pomoć od svih
Jer je i dalje ono naivno dete
Koje veruje svima
Pa ipak
Zbog drugih ljudi
Ona dugo nije bila srećna
I nema više taj “ne dam na sebe stav”
Krije se kad hoda
Krije se i ovako
Od svih
I ljudi, to nije lepo
Nije ni najmanje.
Ali šta očekivati od sveta
U kom dvanaestogodišnjak
Zapali prosijaka
A oni ga šalju na razgovor
Jer je samo dete
A upravo su ta deca
Najviše kriva
Što odrastamo puni straha
Gorčine
Bola
I tuge.
Ti koji čitaš, molim te
Održi se u životu.
Budi svoj heroj
Govori sebi da se voliš
Svakoga dana
Ispred ogledala
Jer niko drugi te neće voleti
Kao što voliš sam sebe
I niko drugi neće biti bitan
Ako te ne voli
Kad naučiš da voliš
Samog sebe.

Moj otac je alkoholičar.
Sa 8 godina me je primorao da čitam pesmu dok su on i kum sedeli i pili. Pesmu za koju mi je, kad sam je pročitala, rekao da ću mu opet čitati nad kovčegom, jer će ubrzo da se ubije. Uletela sam u kuću jecajući. Deda mi je preminuo te godine i bilo je sasvim dovoljno da neko pomene reč - smrt, ili bilo šta što ima veze sa tim da dobijem napad panike. Od tada - do četrnaeste godine, dok konačno nisam uverila sebe da reinkarnacija postoji.

Moj otac je alkoholičar.
Svega sam se naslušala tokom odrastanja. Kako sam previše glupa da postojim, isuviše ružna da bi me neko voleo.. Gomilu puta sam ga slušala kako pita Boga čime je zaslužio da napravi ovakvog retarda. Da, upravo te reči je upotrebio. Sa trinaest sam prestala da verujem da Bog postoji. Zašto bi me pustio da sve ovo proživljavam da on zaista postoji i da “voli svu svoju decu”?

Moj otac je alkoholičar.
Kad sam imala osamnaest upao je u delirijum. Bili smo na moru, a on je naglas pričao sam sa sobom - uporno, ćudeći se kako to ja mogu da ga čujem kad on priča u svojoj glavi. U svojoj glavi - sa nekim! Sa Spinozom, ili kog god filozofa je čitao tada. Ponovo kukajući kako ga niko ne razume i kako ima dva retarda umesto dece.

Moj otac je alkoholičar.
Sa dvadeset i jednom sam bila na seansi sa njim. On to ne sme da izgovori. Nije svestan svoje bolesti - i dalje. Nakon svih tih godina, on ne sme da kaže - došao sam da se lečim od alkoholizma zato što sam alkoholičar, nego vrda.. bulazni o nekim imagionarnim bolestima. Ali nije to najgore. Njegova majka i njegova žena, moja majka, i dalje negiraju njegovu bolest. Uveravaju ga da nije toliko strašno. Jedina sam na seansi tvrdila da je gore od izrečenog. Ali hej - super je sve!

Moj otac je alkoholičar.
Užasno se bojim bliskosti. Imam panični strah od smrti. Moja sestra je pokušala da se ubije i krivim sebe zbog toga. Ljudi me se plaše. Sva moja uverenja su umrla. Ne verujem ni u ljubav. Zavisim jedino od sebe. Ne dopuštam nikome da mi priđe.

Jesi li siguran da me želiš i dalje? Da li zaista hoćeš da saznaš moje najmračnije tajne? Misliš li da si spreman? Šta ako uvidiš da je tvoj život - sve zbog čega ti patiš glupost? Da li su ti sada stvari jasnije? Vidiš li da godinama nisam dete - primorali su me da odrastem mnogo pre nego je trebalo!

Moj otac je alkoholičar.
Ovo je samo delić moga života. Da li si siguran da me voliš?