moja draga

Pismo s druge strane okeana

Draga moja,

Pišem ti s ove strane života, gdje nema nikog osim mene i par pijanica koji su jednom vjerovali da mogu biti književnici ili ako ne to onda – srećni ljudi. Neki od njih imaju i po pet stotina stranica, neki su izdati u Beogradu a neki u Sarajevu. Nisam ih tražio niti su oni tražili mene ali sam ih sretao lutajući po antikvarnicama, pa bi me svojim prašnjavim koricama koje smrde na kafanski mem privlačili i šaptali mi kako razumiju. Tako je počela moja ovisnost o polovnim knjigama.

Prošlo je šest godina kako sam posljednji put bio u knjižari. Nije to stvar principa, cijene ili neke moje ogađenosti kapitalizmom… samo sam otkrio da je u knjigama koje je neko drugi već čitao, pa ih izgubio, prodao ili ostavio na klupi u parku, ostalo bar 10 od onog 21 grama njegove duše. Još ako na knjizi postoji posveta, crtež ili bilo kakva poruka na bilo kojoj od stranica – ne pitam za cijenu, moram je imati. Mislim da bi ti se svidjele neke od njih. Doduše, često se desi da fali stranica ili da je neki važan pasos umrljan alkoholom, progoren cigaretom ili je preko cijele stranice nacrtan samo čitaocu jasan amblem. Kako god, tako oštećene i stvarne, sve te knjige su historija nečijeg života, trag nečeg što je jednom bilo važno pa je zaboljelo ili nestalo. Svaka od tih knjiga je jedno slomljeno srce jer kad pročitaš sve te posvete i poruke – zapitaš se šta se moralo desiti pa da tako velike riječi završe u prodavnici uspomena.

Napisat ću ti neke od njih, čisto da znaš s čim imaš posla. Ako se jednom vidimo, ako dođeš u Sarajevo ili pak mene vjetar nanese u tvoj grad, ponijet ću ti knjigu u kojoj se nalazi posveta koja ti se najviše svidi. To će biti moj poklon tebi, prva opipljiva uspomena nakon svih ovih godina. Odlučiš li se odgovoriti na ovo pismo, na poleđini sam ti napisao adresu na kojoj me možeš naći. Piši mi o svom životu, o braku i prvim koracima tvoje kćerkice. I piši mi, ako u ovom neredu nađeš nešto za sebe, koju od posveta bi željela imati? Neću ti govoriti nazive knjiga, to će biti najljepša čarolija ovog poklona. Nećeš znati šta dobijaš, ali ćeš znati šta je taj poklon značio njegovom originalnom vlasniku. Zar to nije čudno? Kao da ti poklanjam dio nečijeg života. 

Da pređemo na stvar, posvete su s druge strane papira. Ostani dobro,
Saša.

  


-Sve je moguće. Čekam te u zemlji čuda.


 -Bukowski je jednom napisao da se ni bolji ljudi od njega nisu složili sa životom. Ovo je za tebe buntovniče.


 -Mojoj Mariji na drugom kraju svijeta. Ako ova knjiga nađe put do tebe, neka te pronađe srećnu i šapne ti da neko u Sarajevu misli na tebe. Čuvaj se.


-Kao čovjek koji živi u prošlosti, uvijek sam se bojao novogodišnje noći. S tobom sam naučio živjeti za budućnost a prošlost ostaviti vatrometima. Srećna nova anđele, čekaj me.

 

-Nikad nisam znala napisati pristojnu rođendansku čestitku. Znaš mene, smotana sam s riječima ali moja je ljubav besmrtna. Jednom ću ti napisati savršenu čestitku i ti ćeš reći da sam ti ukrala posao. Srećan rođendan, dok čekaš… I dalje te volim pjesniče!

 

-Mojoj majci, za godine u kojima samo ona zna kako je uspjela.

 

-Simpatičnoj djevojci sa sedmog sprata. Izvini što sam prosuo kafu po tvojim cipelama.

 

-Koeljo kaže da je dovoljno vjerovati da anđeli postoje. Jebeš vjerovanje, ti si moj živi dokaz. Srećno nam petnaest mjeseci i sedam dana veze. Tvoj blesan.

 

-Izvini, nisam znao da te volim. Sretan put.

 

-Naučila si me biti bolji čovjek, zato mislim da ja trebam tebi nešto pokloniti. Znam da ne voliš Ruse ali ovaj će ti pričati o tebi. Sretan ti moj rođendan.

 

-Tata bi bio ponosan na tebe mila.

 

-Srećan dan zaljubljenih čupo. Znam, nije februar ali on je za obične ljubavni. Uvijek tvoja, Milica.

 

-Čestitam glavonja. Bio si katastrofalan student a sad ćeš bit’ još gori doktor. Nek’ je sretno tvojim pacijentima! Vole te braća.

 

-Esmi, dok čeka da joj napišem pravu knjigu.

 

-Naš sin mi je jučer rekao da sam papučar kad sam tražio ideju za poklon. Sve ove godine sam zaljubljena budala, šta radiš od mene? Sretna godišnjica žuta.

 

-Strancu koji pronađe ovu knjigu – Danas budi srećan, život tako brzo prolazi a ja bih dala sve samo da mogu vratiti vrijeme i reći mu da ga volim. Nauči živjeti stranče, ako mi dozvole pazit ću te s nebesa. Uskoro odlazim.

                                               Nevena, mart 2004

Draga moja bivša ljubavi. Kako si? Šta radiš? Gdje si sada? Nadam se da si dobro, nadam se da ti je život donio sve najbolje. Nadam se da si sad u dobrim rukama. Draga moja bivša ljubavi. Sjetiš li se mene kada? Ja se tebe sjetim svakog dana, ako sam iskrena stalni si gost u mojoj glavi. Evo prolaze dani, tjedni, pa polako će i mjeseci, godine. A mene bol ne prestaje. Samo me još vise steže i samo još dublje propadam. Pokušavam, borim se i trudim ali ne napuštaš ono svoje mjesto u mom srcu. Draga moja bivša ljubavi. Da li je bilo lako? Kad si me onako lako izdo, presto voljeti i zaboravio? Pitam te, jer moram znati tu tvoju tajnu. Da mogu i ja krenuti životom. Da mogu i ja biti sretna kao što si ti.
—  Crni Dijamant

anonymous asked:

Sto mislis o samoubojstvu..pun je tumblr tih nekih blogova sadness suicidal ovo ono zar su ljudi bas tako tuzni ili ih je netko sjebao pa su se sklonili na tumblr ne shvacam ovaj svijet Dino

Samoubistvo? To je tako teško riječ i odmah me grebe u grlu i pred očima mi lete neke slike, neke priče i sjećanja. Strašno je to, draga moja. Toliko boli, toliko tuge da se nakupi pa da neko uzme nož i izreže sebi vene, da nogom prekorači ivicu i skoči u nepovrat, da popije tablete i u jednu šaku stavi cijeli svoj život. Tako. Onda je gotovo. Nema natrag. Ali postoji UVIJEK nešto za šta vrijedi živjeti. Pa bila to tvoja mačka po imenu Krezubi Kiki ili tvoj blog, neka jako draga osoba. POSTOJI RAZLOG. A obično je tu i prije bio. Stalno. :) 

Molim te,stani…Došao sam ovde samo da ti kažem,
neke važne stvari pa me opet čeka onaj put stari….
Čeka me povratak u samoću,nesanica noću,
al to i nije bitno sad znam da te smaram sa ovim,izvini al
jebiga kad boli pa ti moram reći da te i dalje puno volim….
Rekla si nikad više i od tad ja sam prestao da se borim,
od tad ja se bojim od kad si izgovorila da je kraj između nas na
ovim nogama ja jedva stojim..i..utučen se lomim….
Samo znaj….Posle raskida jedva sam došao kući,
i od besa sam polupao skoro ceo stan,i sjeban sam svaki dan….
Ali znaj da dobro znam….Koje mišljenje imaš ti o meni…
Kad bi ti rekao u facu da sam lud za tobom,
rekla bi mi odjebi..Ma..rekla bi ne želim te više,alo,
rekla bi mi budalo idi s leđa mi se skini…..
Rekla bi čeka me dečko izvini….Moram ići,
a ja….Ja bi se tad okreno svojim putem bi kreno,
tužnim pogledom bi te gledao….Do samog kraja bi se sjebao…
…Bilo je to ovako,jednom sam sebi čvrsto reko,biće lako
pusti je…Nek ide brate s njim ko je jebe,
rekao sam da nikad,ali nikad neću priznati da i dalje volim samo tebe…
Da i dalje želim tebe….Pored sebe….
Nisam se nikad trudio da budem šmeker..
Ja sam zajebant koji te voli i za moju ljubav ne postoji kočnica,
kažu mi mani se nje…Grad je pun slatkih devojčica….
I ja verujem u to…Ali….najbolje mi je tebe dok gledam,
sa tobom mogu samo ludo da se zezam….i tebi da se predam.
Sa tobom mogu samo iskreno da se smejem….Da se svađam potajno,iii
da ti kažem suštinu. da znaš.. Svidjaš mi se totalno…
Voleo bih opet vezu da probamo,voleo bi da te zagrlim onako nežno,
i da zajedno ti i ja ulicom hodamo….Ponovo….ma slušaj me
…Znam ja i to,da misliš da sam idiot,skot,kreten da sam lud,
da sam neozbiljan glup i da nisam cool….
Ali ja bi uvek bio tu…S tobom,milion puta rekao sam za tebe,
‘oce da ide?’…Ma nek ide u picku materinu ejjjj s Bogom…!!!!!
…Ma nek ti je sa srecom,nek ti bude super..
Svatam ja da se danas ljubav kešom plaća al evo,
ti bar ostani onakva kakvu sam te nekad prvi put bio sreo.
onakva normalna,nasmejana…To je uspelo na tebe da me natera,i
to što si tako zgodna i lepa i pametna…Pa pomislih ako je ona
takva biću i ja dobar prema njoj,to mi se obilo i onda si uspela u ćošak tuge da me sateraš….Ejj
pa ti pojma nemaš da ja sve znam šta si mi radila iza leđa,
ali grešiš draga moja ako misliš da mi je cilj da te vređam….
….Ma jebeš moje emocije važno je da si ti meni srećna,
nek si ti meni živa i zdrava još 100 godina i kusur dana…i
nije mi baš svejedno da l si sa nekim ili si sama,
u stvari svejedno mi je i onako sa mnom ne bi više nikad bila,
ej izvini ali ta ljubav koju ti vodiš prazna je…Bez emocija
bez ičega kratko rečeno kao rupa…Znam da te baš briga al ja ti garantujem
da sam te više voleo nego svi ovi tvoji skupa…Ne,nisi ti glupa al umišljaš da si skupa,
od toga gadim se i od toga mi je muka…Svidjas mi se al neću da kukam…
Ma slušaj me bre kad ti govorim sad,ajde reci mi jesam li se ponašao prema tebio ko neki gad,
a? Jesam li i sada gad?…Da li sam ti ikad ja uopšte samo malo ali malo bar bio drag….
Reci mi gde si bila kad sam te najviše trebao,kaži mi gde si bila tad?
Zajebi bilo šta…ne trebaš mi sad….
samo ja znam koliko sam za tobom žalio,
da znaš krivo mi je što mi nisi dala šansu da ispravim greške koje sam pre pravio.
I ti i ja nismo dovoljno bili zreli da znamo šta nam uopšte sledi…
Apsolutno me nije briga sta drugi pričaju o tebi i meni,
nek priča ko sta želi,pa makar sva ova priča i da ne vredi,
ja i dalje ponosno stojim i o tebi brinem,
rekao bi ti ja još dosta,al evo sad žurim negde..I..Moram da idem…..
—  :)

anonymous asked:

Osjecan kao da mi mladost prolazi,a ja nist ne cinim. Ne izlazim, nisam imala decka, svi imaju nekoga, usamljena sam, imam par bliskih dragih frendova i stalo mi je do njih,al sub uvece mslm da sam jedina sama da svi uzivaju,nema promjene. 😒😞

Isti sam. Ili bar… Vrlo sličan. :)

Draga moja, normalno je onako samo kako se većina ponaša. I zaista je sve uredu sa tobom.
Umjetnost života je naći ljepotu i kad si sama. A život, uistinu, pruža mnogo. Samo je na tebi da otkriješ. Bit ćeš vječno mlada, kad to želiš.

Čitala sam ovih dana nešto o poremećajima ličnosti. Anksiozni, narcisoidni, zavisni, antisocijalni... Uglavnom uzrokovani time da li smo u detinjstvu dobijali previše pažnje ili bili zanemarivani i zlostavljani. Sve u svemu, počinjem da verujem da privlačimo ljude oko sebe ako su nam poremećaji ličnosti komplementarni. Ništa romantika u ljubavi, ništa “super smo se skontali” u prijateljstvu, ništa “mi smo isti”, ništa “suprotnosti se privlače”. Srce moje, dušo moja, draga moja, ljubavi moja... koji te to psihički poremećaj tera meni i mojoj poremećenoj ličnosti?

(Milenko)

Moja Jagoda…
Zaboravio sam juče nešto da ti kažem, ne znam kako, al’ nisam ti rekao. Hteo sam, al’ nisam. Primetio sam da se rode ne vraćaju u naš kraj. Proleće je, vreme je za rode, a njih nema. Znaš, Jagoda, otkako si ti otišla, ja sam se bavio malo rodama. One su čudne životinjke. Kad su one otišle i neće da se vrate, to je upozorenje da je u našem selu nešto loše.

Vidiš, moja Jagoda, rode su čudna bića. One izaberu jednog partnera, sa njim žive, izrode mlade, prave sa njim gnezda, putuju, i ako slučajno, a to nije retkost, neko od partnera ugine ili strada tokom tih selidbi, rode ne traže drugog. Rode, moja Jagoda, ostanu same i tuguju, i tuguju za svojim partnerom, i bez obzira kolika je ta tuga, one lete i trpe. Trpe, moja Jagoda.

Jagoda, ja računam da je tebi tamo bolje. Svako ide tamo gde misli da će mu biti bolje, i rode su sigurno tamo gde im je bolje. Gde su rode, tu je dobro. Rode, draga, moja Jagoda, kad im neko otme stan ili kad im uđe tamo gde je njima dobro, one se tuku do krvi, ne daju. I ljudi idu tamo gde im je bolje. Još sam sinoć, ti bi rekla, zaludan posao radio, al’ ja kažem nadam se došli su neki ljudi, neko će doći, i rode valjda. Ovako više ne može, propadosmo.

Nisam ti danas došao, roda još nema. I znaš, možda ja o rodama ne znam dovoljno, nisam ni o tebi znao dovoljno, ti si otišla. Ne zameram ti, odlazak ti ne zamaram. Ti znaš šta je tebi zameram. Ove godine smo zaboravljeni. Roda nema, ni Boga ne vidim.

Gledam nebo, nebo gleda mene, nema ih. I ljudi odlaze, mnogi su se preselili ovde na groblje, a neki su otišli ko zna gde. Bojim se sa ću da ostanem sam. A zamisli, odjednom počeli da dolaze neki ljudi, pa dolaze, prolaze, planiraju nešto. Ja sam pomislio da i ti tako možeš iznenada da se pojaviš. A i ovako celo selo priča da nisi umrla nego da si me napustila. Ma pusti selo, neka priča šta hoćeš, znam ja da ti mene nikada ne bi mogla da napustiš. Jagoda, ja sam tebe sahranio, a voleo bih da si živa i zdrava, i da se tako iznenada pojaviš, da mi se nasmeješ. Kada bi ti došla sve bi procvetalo, i ja i Baranda. Pa da.

Čovek ne vidi kod očiju. Gleda, a ne vidi. Tako i ja, tek sam sada shvatio, tolike godine živim u Barandi, oko mene zemlja, pred kućom i blato, a ja tek sad shvatam. Još kad sam bio mali video sam da rane kada ih ne operem vodom, a na njima ostane blato, brze zacele. Ovo je lekovita zemlja, odneću ovu zemlju u Beograd da oni ispitaju, možda će da se smeju, al’ uvek se smeju. Nek se i smeju i sada, pa da. Izvini, uzeo sam ovaj tvoj lep lonac iz Italije i doneo ga. Eh, kako si ti bila radosna kada si trebala da ideš u Italiju na tih sedam dana. Kako si sijala od sreće pre nego što si otputovala, a onda kada si se vratila sve je krenulo naopako. Sećaš se?

E, moja Jagoda, sve bih da učinim, ali ne znam kako da tebi pošaljem poruku. Još ne znam kako, moja Jagoda.

Jagoda, ja te molim da me slučajno ne odgovaraš. Niko živ ne vidi kakva nam se nesreća sprema. Pa gde ima selo bez roda? Gde ima? Pa nigde. Pa idem, ljudima objašnjavam, čekam priliku pa im kažem, niko neće, niko se ne obazire, pa sam odlučio, saću da udarim na sva zvona, pa sam polepio plakate, objaviću i novinama, celom svetu, ko god želi da čuje i vidi da je naše selo ostalo bez roda. Nema ni jedne jedine, a selo Sakule puno roda. Moraću otići do njih da pitam da li su naše rode do njih otišle.
Eto, sada sve znaš. Nemoj da me zadrzavaš, molim te, nemoj da me zadrzavaš. E, sada da ti objasnim. Neko me vreme neće biti dok ono ne rešim. Jagoda, ja imam samo dve ljubavi - tebe i Barandu. Tebe sam izgubio. Ako izgubim i Barandu onda mi ne vredi živeti. Ako umrem kako ću da te volim? Zato te molim da me ne sprečavaš. Kako ću ne znam, ali moram da pokušam, oprosti. Ćuti, ćuti…

Neke stvari se pričaju noću, nisu za dan. Noću se muke otvaraju lakše. Tako ću ti ja, moja Jagoda, reći šta sam načuo; seoske babe pričaju da si išla u Opovo kod doktora i da si bila u drugom stanju. Valjda posle više nisi bila u drugom stanju. Pričaju, pričaju, kad bi se zidovi otvorili i njihove tajne osvetlile, sve bi se treslo od onoga što oni kriju i čega se plaše. Svoja dvorišta da čuvate i pazite, a moju Jagodu da ostavite na miru. Tako ja kažem, tako ja kažem…

Jagoda, sad još i ovo hoću da ti kažem. Nekada sam bio tvoj muž, a bio i još i učitelj Milenko. Sada znam zasigurno da više nisam tvoj muž, a nisam više ni učitelj. Sada sam samo Milenko. I to je možda previše.
Svuda sam te tražio, dugo i uporno. Najzad, kada sam shvatio, onda sam te ovde i sahranio. U školu se od sramote, što me nije bilo, nisam ni vraćao, a sad čujem da nema dovljno ni đaka za moj razred. Ne idem da pitam, pisma sam ti pisao i ostavljao tu na grobu, kasnije ih nisam nalazio. Ne znam, možda ih je vetar oduvao, možda ih je neko uzeo, sada puno ljudi dolazi u Barandu. Možda ti je neko i predao, tetka Ruža koja često dolazi na groblje nije ništa o tome rekla. Jagoda, čitam tvoje ime na krstu, a pored vidim moje prezime, to prezime nikom više nije potrebno. Ti si samo Jagoda, ja samo samo Milenko. Nismo više Miletin, valjda. Ipak, probaću još nešto, probaću da ćutim, možda ćeš me čuti. I više ti neću dolaziti.

(Jagoda)

Milenko, evo me, tu sam. Tu negde, blizu, daleko, svejedno. Čitam tvoje pismo, a stižu, ne znam ni kako, niko mi ih ne donosi, a ona ipak stižu. Ne pitam više za objašnjenje, samo slušam i gledam, ne zanimam me ni kako ni zašto. Ti si ovde sa mnom, čujem tvoj glas, prepoznajem tvoje reči, znam ih i onda kada ih ne vidim, i onda kada ih nema. U kojem to trenutku čovek reši da ode? Kad je dosta, šta prelije čašu? Može li se uopšte odrediti taj trenutak, ili si radi o nagomilavanju trenutaka? Kako ništa ne vidimo dok nam se događa? Uvek smo pametni naknadno. Prolazimo koz život slepi, gluvi, progledamo i pročujemo onda kada je gotovo. Rode su već davno otišle. Neće se vratiti, nikad.

Ništa više nisam znala. Nisam znala ko sam, nisam znala ko sam… Morala sam to saznati, morala, i ti moraš. I to se može samo kad si sam. Šta sam čekala, da se desi čudo? Nema čuda, Milenko. Možda ih ima, ali to nikada ne budu ona koja smo tako željno čekali, sve uvek bude drugačije. Možda se neće vratit rode, možda će se vratiti neke druge ptice, a mi ih nećemo primetiti jer čekamo rode.

Jesam li te volela? Jesmo li mogli ostati zajedno? Šta bi bilo da je došlo dete? Hoće li se rode ikada vratiti? To nisu prava pitanja, odgovor ne znači ništa. Molim te, pokušaj izbaciti iz glave sve te misli, svu tu buku, sve te priče. Ja pokušavam svakondnevno, sedim pored mora i ono me leči. Neki put zamišljam da si tu, pored mene , da držim tvoju ruku u svojoj. Onda se setim one buke u tvojoj glavi koju sam sve vreme tako jasno čula, od koje sam morala pobeći da bih ostala živa.

Nemoj me čekati. Tek kad me prestaneš čekati ja ću možda doći. Možda to je jedino što čovek može da obeća, jer obećanja mogu dati samo bogovi.
Šta je to puklo u tebi Milenko? Šta je to umrlo? Nisam ja ta koja je umrla, ti si taj, ja sam živa, želim biti živa, ne mogu više sa tobom. Vidiš li šta se oko tebe događa? Čuješ li jauk, plač? Osećaš li nepravdu, izdaju? Dopire li do tebe zlo, ili si se zatvorio, zaključao, navukao zavese, zaćutao, zatvorio oči, pokrio uši, je l’ to mudrost, ili samo strah?

A ne, ne optužujem te, nikad. Hteo si najbolje. Ja sam ta koja je pobegla, uvek sam bežala. Pobegla sam od sebe, tebe, onda od tebe nekud. Možda sam se samo vratila sebi. Vrtim se u krug, vrtim se u mestu, znam da nikuda neću stići.

Ovde sam, a ne znam ni sama ko sam. Molim te, poslednji put zamišljam, da se sva svetla sastanu. Uvek sam bežala. Čekam, čekam da ostaneš. Znam da te se sećam, čula sam, morala sam. Od čega da pođem? Nema spasa.

—  Vratiće se rode