mirno

Sine 
nemoj me volit samo zato što sam ti otac 
jebo tu priču 
voli me samo ako budem znao 
iskrvariti tamo gdje te najviše boli 
i sine 
ako zajebem ne opraštaj 
ja nemam prava na to 
majci možeš 
ona je krvarila 
ja sam samo stojo i gledo 

i ne boj se života 
to prođe usput 
uradi što si naumio 
i ne obaziri se 
srešćeš ljudi 
srešćeš i kretena 
ti samo pruži ruku 
ako uzvrati primi 
ako ne 
i ne treba ti 
to je ruka od govana 

srešćeš pički 
srešćeš i žena 
nećeš znati šta je otrov a šta melem 
dok se dobro ne isjećeš 

i sine 
ako se desi 
a desiće se 
da nestane svjetla i ispred i iza tebe 
ne boj se 
nastavi gdje si kreno 
i reci mirno 
ne moraš ni svijetlit jebem ti majku 
naću put 
u mraku sam 
eto

—  Damir Avdić, Sine

Ne mogu da se skrasim
Sa ovim danas
Sa ovim što zovu ‘normalno’

Nije za mene
Izlazak i na tom istom poljubac
I sutradan volim te puno
I za par dana ne znamo se

Nije za mene
Izlaženje po klubovima
Hvaljenje pijanstvom
Pretvaranje da sam neko ko nisam

Nije za mene
Kontrolisanje
Usiljenost
Ozbiljno lice

Nije za mene
ovo vreme
Jer ja nikada ne mogu biti ozbiljna lica
Ne mogu uzdržati,
a ni siliti svoj smeh
Jer volim da se smejem na sav glas
Da i kad prestanem
ta zvučnost bude prisutna još dugo dugo
Zato što nije usiljen
Ne znam da budem ‘Neko drugi’
Ne želim ni naučiti
Želim biti samo svoja i osvajati daleke horizonte,
unutar i oko,
mene
Želim slušati muziku koju ja volim
Želim vrištati ,
pevati
i plesati uz nju
Bez ustezanja
I to na sred trga
ili neke prometne ulice
Neću opijanje po klubovima
i mamurna jutra
Hoću ljubav svojstvenu meni
Da budem luda i ne spavam
I da se prevrcem
i mislim na tog nekog
Neprekidno
Neprestano
I da se grizem za usne
jer ne mogu zaustaviti osmeh kada pričam o njemu
Hoću da me osvaja iznova i iznova
I nikad da mi ne kaže 'volim te’
jer cu sve znati,
osećati
Hoću da mi peva pesme,
iako ne zna pevati
Hoću da mu falim
I da mi fali
I da vristimo jedno drugom imena
jer ne možemo da izdržimo nedostajanje
I da ne čekamo još sat vremena na izlazak
Nego da izađemo odmah
I neka bude ujutru
Idemo zajedno doručkovati
Hoću da bude strasno,
divlje,
a opet dovoljno mirno
za nežni zagrljaj i poljubac u glavu
Ako je ovo nenormalno onda to želim
Jer me ova normalnost ostavlja šupljom
i praznom


Nije za mene
ovo vreme
Zato i ne mogu da se skrasim.

Ženiš se pre 30. jer tako treba. Normalan si. Imaš 2 dece. Diplomu. Posao. Račune za struju. Račune za telefon.

Letovanje od 10 dana. Možda 15. Vikend u Beču. Plus zdravstveno osiguranje. Plus životno osiguranje.

Penzijsko osiguranje. Račune za grejanje. Žuriš kući iz kancelarije.

Danas je nedelja. Vodiš ljubav svake druge nedelje. Sa ugašenim svetlom. Mirno. Misionarski. Nekada i četvrtkom kada ti otkaže psihijatar.

Budi normalan. Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju. Odustao si od sna da gajiš pčele. I od toga da se često smeješ.

Ideš u teretanu, jer tako treba. Voziš se u koloni. Nikada ne pretičeš. Nešto ne umeš više da voliš. Želeo bi. Kasnije i to nestaje.

Lažeš da si dobro. Lažeš da se smeješ. Lažeš. Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči. Na celom gramofonu. Pušiš krišom.

Psuješ vozače. Psuješ pešake. Psuješ bicikliste. Psuješ komšije. Psuješ ženu. Psuješ decu. Psuješ Boga. Psuješ život.

Računi, računi, računi. Imaš previše bora. Imaš par godina u inostranstvu. Neka bežanja od sebe stvarnog.

Opiješ se nekada. Nikad sam. Sa društvom. Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni. U avgustu otplaćuješ kredit.

Imaš 20 godina više. Čekaš lift. Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.Čekaš u banci. Čekaš da ti žena ponovo kaže - volim te.

Čekaš da je opet zavoliš. Čekaš leto. Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku. Čekaš da oženiš sina. Čekaš da se penzionišeš.

Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu.

Čekaš svetla vremena. Čekaš bolje sutra. Da budeš srećan. Izuj se. Hodaj bos. Tada smeš da hodaš i po travi. Kupaj se dok sviće.

Pričaj o stvarima koje voliš. Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh. Odlepićeš je sa plafona, ne brini.

Nauči da razbijaš jaje jednom rukom. Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet. Ljuljaj se u 3 ujutru.

Naruči 5 kugli sladoleda. Nasmej se upozorenju - samo za decu. Prođi ispod prskalica u parku.

Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.

Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini. Šetaj pored reke. Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.

Vodi ljubav. Ujutru. U podne. U sumrak. Uveče. U 2. U 3 ne možeš, tada ideš da se ljuljaš.Vodi ljubav stalno. Svuda.

I ne sa svakim. Nikako ne sa svakim.

Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu uradi to.

Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je. Slikaj - sa njom. Ili njim. Okačite sliku iznad kamina.

Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika. Zagonetno se smešite.

Držite se za ruke ispod stola. Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike. Ljubi. Grli. Golicaj. Pleši. Praštaj.

Maštaj. Putuj. Ne propusti pravljenje figurica od plastelina. Ne propusti prvi jorgovan. Ni poslednje lubenice.

I to da se umažeš jogurtom. Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.

Smej se. Mnogo se smej. I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav. Više bole krivi putevi u životu.

Pravi musaku. Pravi porodični turnir u kartama. Čitaj ceo vikend.
Pokisni. Slušaj muziku rizičnih decibela. Okreči sobu u žuto.

Pevaj, ako tako osećaš. Plači, ako tako osećaš.
Kupi šator. Najveći u radnji.I opremu za kampovanje. Slaži slagalice.

Zovi redovno roditelje, jer tako želiš. Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano. Ne zaboravljaj prijatelje.

Ne zaboravljaj stvari po džepovima, tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku. Uuu, i pravi balončiće.

Pričaj - po starinski. Nekada se samo obmani. Pričaj o stvarima koje voliš. Pričaj o ljudima koje voliš.

Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan. Nije teško voleti. Pričaj i o stvarima koje te muče. Pričaj. I slušaj.

Budi brižan i samilostan. Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav. Govori - mi, umesto - ja. Ne beži od sebe. Ne plaši se.

Lep si i nasmejan i namršten. Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari. Izgradi u sebi, ne oko sebe. Zasadi hektar kalemljenih trešanja.

Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta. Čekaj, pa ti nemaš službeni put. Postao si ono što želiš.

Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi. Budi kreativan, ništa nije glupo ako je namera prava.

U jednom trenutku
Nemaš nijednu brigu
Sve možeš,
Zaslužuješ
I svet ti izgleda lep
Čak iako nije
I ljudi su lepi
A ti stalno nasmejan
Mirno spavaš,
Manje piješ
Nimalo ne pušiš
Jer je neko konačno uspeo da te odvede
Na to srećno mesto.
A šta kad se sve raspadne?
Kad ti spadnu ružičaste naočare
I kreneš da primećuješ sve ružne stvari
Svi te nerviraju
Ne možeš da jedeš
Cigaretu gotovo da ne gasiš
Ne prestaješ da piješ
I uspeh je ako odspavaš barem četiri sata.
Ko te sklapa sada
Kada nikog nema?
Što praviš svet od ljudi
Koji će svakako otići?
Što daješ sebe nekome
Ko te ne zaslužuje?
Što kriviš sebe
Iako ništa nisi pogrešila?
Što mu u mislima krojiš živote
Koje neće živeti
I reči koje ti nikad neće izgovoriti?
Što te boli ovoliko
Nešto što si odavno znala?

Haj shvatite

Postoje djevojke koje možeš grliti dva dana i njima neće dosaditi, i postoje one koje nisu za zagrljaje uopšte.
Postoje djevojke koje vole duge noćne šetnje, i postoje one koje bi radije da igrate igirca kući ili odgledate utakmicu.
Postoje djevojke koje su ozbiljne s ozbiljnom pričom, i one sarkastične budale, sa kojima nikad ne znate kada su ozbiljne.
Postoje one koje su naivne, i one koje ne vjeruju baš nikome.
Postoje one koje se previše trude, i one koje te množe s nulom i uz koje se često zapitaš za vlastito bivstvovanje.
Postoje one koje su romantične i one koje jebiga, nisu.
Postoje one koje se rasplaču i na neke sitnice, i one koje nikada ne plaču.
Postoje one koje će te mirno saslušati, i one koje će ti se nagovoriti i prije nego završiš rečenicu.
Postoje i one koje će te jednostavno udariti.
I postoje muškarci koji vole jedne ili druge. Ili neke treće. Ali to samo dokazuje da ni oni nisu isti. Jedan će poštovati stabilnost jedne, dok će drugog oboriti s nogu vječiti nemir druge djevojke. I to je to.

Dvije hiljade peta

Majka je ušla u sobu i dugo sjedila pored mene

A ja se trudio da sakrijem suze

Onoliko koliko dječak od trinaest to može.

Želio sam da budem snažan i mrkog lika

Kao tata

Ali u meni je oduvijek neko svirao violinu.

Ćutala je dobrih pola sata i mirno gledala kroz prozor

Možda je to ćutanje bilo njena mistična terapija mog slomljenog srca

A možda samo nije umjela naći riječi koje bi pomogle

Mislim da je željela da moj tata samo tad

Ne bude snažan i mrkog lika

 

Ali tata to nije umio

On je volio djelima, nikad riječima

Za njega je osmijeh bio rijetkost a suza nemoguća

Bio je naša sigurna luka, jedina mirna stvar u svijetu koji se stalno kreće.

Zato je majka bila ta koja me savjetovala o emocijama

A od oca sam ćutke učio vještine muškarca.

Nakon silnog ćutanja, napokon je progovorila

Sine, rekla je

Ljubav je besplatna kad je dobijaš

A skupa kad je gubiš

Poletjet ćeš poput orla kroz pernate oblake kad zavoliš

Pa rasuti tijelo u parčad kad kroz te oblake padneš na stijenu.

Ali njena je čarolija u tome što, kad tijelo ozdravi

I nekako naučiš hodati zemljom

Bit će ti malo

I poželjet ćeš ponovo letjeti.

Majka je znala.

Dvanaest godina kasnije, ležim polomljen na kamenoj stijeni

I Bože

Jedva čekam da poletim..

Zagrlili smo se poslednji put i ćutke pogledali u oči. Znala je da ne želim velike reči, rastajanje i obećanja. Želeo sam samo poslednji put da osetim njene prste u mojoj kosi i njen miris na meni. Bože, kako li je sakupila toliko snage koja joj je bila potrebna da bi uspela da suzdrži suze, kako joj čak ne bi ni zamutile pogled. Okretao sam se dugo za njom i gledao kako staloženo i sasvim mirno korača popločanom stazom. Sasvim mirno, činilo se… Ali znao sam. Isplakala je sve suze sveta dok se udaljavala od mene.

Naslonila sam glavu na njegove grudi, dugo osluškivajući kako njegovo srce otkucava ponoć. Pokušavala sam da zaustavim dah, kako ne bih poremetila ritam njegovog srca. Bila je to najljepša melodija koju su moje uši imale priliku čuti, ikada. Pogled mi se gubio negdje u daljini. Moje misli su pokušavale da odgovore na mnoštvo pitanja koja su se, te večeri,kovitlala u mojoj glavi. Kako je neko mogao da te pusti, da odeš? Pitala sam se dugo, plašeći se da izgovorim to pitanje glasno.Možda bih mogao pogrešno da me shvatiš. Znaš, možda je malo bezobrazno od mene, ali drago mi je što su te ljudi prije mene pustili. Jer da nisu, ja ne bih uspjela da te pronađem. Moje ruke, sada, ne bi bile isprepletene među tvoje prste. Ne bih imala priliku da slušam ritam tvog srca. Bila bih negdje daleko, još uvijek tragajući za drugim dijelom svoje duše. A ona bi bila zarobljena u rukama pogrešnih ljudi. I bila bih manje sretna. I moje oči poznavale bi tugu. I bezbroj suza bi, još uvijek klizilo niz moje obraze. Znaš, pitam se kako je neko mogao da te pusti jer takvi kao ti vrijedni su čuvanja. Znaš, ne mogu da shvatim, kako je neko mogao da oprosti sebi gubitak tebe. Ne mogu da shvatim da je neko mirno spavao, znajući da te, ujutro, neće pronaći na drugoj strani kreveta. Ne mogu da shvatim da te neko nije tražio. Da te nije dozivao. Glasno, znaš onako da u trenutku izgubiš glas. Znaš, ne mogu da objasnim sebi da je neko izabrao da te izgubi, iako je imao bezbroj načina da te čuva. Ne mogu da shvatim da je neko zavolio brojku, koju su napravili tvoji koraci onda kada su odlazili. Moja duša ne može da shvati da je nekome ta brojka bila draža, od broja koraka koji je mogao da napravi sa tobom. Znaš onako, držeći te za ruku. Ne mogu da shvatim da te neko nije volio, iako je tvoja duša pružila bezbroj razloga da bude voljena. Znaš, moja duša drhti, svaki put kada te ugledam. Riječi kao da zastanu, i ja žurim da te zagrlim. Jer bez tebe ja se gušim, a takav život sebi ne želim da priuštim, bez tebe. Jer beskrajno te volim.

Sarajevski John Doe - dio prvi

Imao sam četiri godine, možda pet. Rat bješe tek završio i mi smo živjeli u nekoj staroj kući na periferiji Sarajeva. Nisam siguran šta je moj otac radio u tom periodu nakon rata, nikad ga nisam pitao a on sam nikad o tome nije govorio. Ujutro je negdje odlazio, a navečer se vraćao sa dovoljno novca da nas četvoro možemo sastavljati kraj sa krajem.

Mama je bila klasična kućanica. Vrijedna žena sa sela odgojena da prije svega štiti porodicu pa tek onda sebe. Često je bila stroga prema nama kad otac nije bio tu, pa bi brat i ja znali dobiti batine i zabrane da izlazimo iz kuće. Zabrane su bile najgore. Osim u tim trenucima kad nešto zabrljamo, mama je bila mirna žena pitomih očiju i nježnog dodira. Rijetko je izlazila iz kuće a i kad bi išla negdje, radila je to zato što je u kući nešto trebalo – nikad za vlastiti užitak. Tek sam kasnije saznao da to nije kod svakog tako i da je na svijetu jako malo žena koje su spremne odreći se i najsitnijeg zadovoljstva kako njenoj porodici ništa ne bi zafalilo.

Tu je naviku pokupila od njene majke, moje bake. Za sve godine koliko sam je poznavao, dakle nekih dvadesetak, ta žena nikad nije povisila ton. Niti jedan jedini put. Rodila je petoro djece, živjela teškim životom na selu sve do rata a nakon rata morala preseliti u Sarajevo i ostatak svog života skupa sa dedom, živjeti kao podstanar u pet-šest različitih kuća. Tuđih. Uprkos svemu, nana je uvijek bila anđeo koji je pazio na naša djetinjstva ma koliko njen život bio težak. Nije nas često posjećivala niti smo mi imali kad da idemo kod nje. Vrijeme nakon rata je prosto bilo takvo, svako se zabavio svojom mukom i nastojanjima da život učini podnošljivim. Valjda se zato rijetko išlo u goste ikom osim prvim komšijama.

Brat i ja smo obično trčkarali okolo i šutali ispuhanu loptu. Nismo imali bicikla niti neko posebno dvorište pa smo se igrali na ulici. On je pet godina stariji od mene i još toliko puta bolji čovjek. Srce od pamuka, duša čistija od planinskog izvora. Takav je od mog prvog sjećanja.

Helem, imao sam par godina kad smo živjeli u toj staroj kućerdi. Prva prodavnica je bila udaljena dvadesetak minuta i brat i ja smo tog jesenjeg dana išli po jabuke. Ne sjećam se da li je neko trebao da dođe u goste ili je otac bio bolestan pa je mati mislila da bi mu jabuke godile. Kako god, odnekud su se iskopali novci za dvije kile jabuka i naš je zadatak bio da ih donesemo. Ja sam vodio do prodavnice, brat je trebalo da nosi kesu u povratku.

Nekih par mjeseci ranije mati je primijetila da nešto nije uredu s njegovim vidom pa su ga odveli u najbiži dom zdravlja. Doktori su rekli da ima povećanu dioptriju i dali mu neke goleme naočale sa smeđim okvirom. Bile su prevelike za njegovu glavu i stare sigurno pet-šest godina ali u to vrijeme je pronalazak naočala koje uz to odgovaraju njegovoj dioptriji bio čista lutrija. Nisu mu vid učinile savršenim ali su ga popravile dovoljno da mi je mogao čitati knjige i slikovnice, raditi sve što treba oko kuće i sa mnom igrati nogomet ili ići u kupovinu.

Došli smo do prodavnice, kupili jabuke i krenuli nazad. Eh sad, pošto sam ja već od prvog puzanja bio baksuz i nikad nisam umio da mirno sjedim ili normalno hodam, trčao sam nazad. Brat me pratio koliko je mogao ali je imao bar deset kilograma viška i još uz to nosio kesu sa jabukama, pa je bilo nemoguće da me sustigne. Dok se meni nije izmakao kamen ispod stopala. Zaplivao sam kroz prašinu, tresnuo o tvrdu cestu i krvavih koljena počeo da plačem. Brat je dotrčao do mene, ispustio kesu u želji da mi pomogne a jabuke se rasule i zakotrljale oko nas. Podigao me kao u američkim filmovima i tako u naručju plačući cijelim putem, nosio me kući.

Majku je moglo strefit’ srce kad smo se tako pojavili pred vratima. Stariji sin do grla u suzama nosi krvavog mlađeg sina u rukama. Scena za infarkt. Tek kad je vidjela da su to obične ogrebotine i da se ništa strašno nije desilo, uz par sočnih psovki mi je obećala dobre batine kad se oporavim a zatim otišla da sakupi jabuke koje smo usput pogubili. Brata nikad nije kudila. Pitao sam se zašto.

Par sedmica kasnije smo pokupili neko čudno kožno oboljenje. Pod „mi“ mislim ja, naravno. U toj istoj ulici par kuća dalje živio je dječak kojeg su zvali Mine. Nikad nisam saznao njegovo pravo ime. Taj dječak je imao svoj mali svijet. Stalno je odlazio daleko niz ulicu do srušene kuće u čijem dvorištu je bilo par stabala bukve. Sa sobom je nosio malu sjekiricu i po cijeli dan udarao stabla i odsijecao grane. Majka me uvijek savjetovala da se ne družim s njim jer je čudan ali ja nisam razumio zašto. Mine je za mene bio samo dobar drug koji voli da se igra sjekirom i ni na sekund mi nije bilo čudno zašto mu roditelji to dozvoljavaju. Ja sam bio njegov jedini drug.

Tog dana sam i ja otišao s njim u to čudno dvorište i tamo smo igrali nogomet. Kasnije smo se ganjali oko kuće, puzali kroz grmove kupina i ogrebali se na bar deset mjesta smijući se sve vrijeme. Mine nikad nije puno pričao. Uglavnom je galamio neke čudne tonove koje je bilo nemoguće razumjeti i kad bih ga pitao da mi nešto objasni, on bi se hvatao za kosu i čudno me gledao. Tek kasnije, kad sam malo porastao i u školi učio biologiju i bolesti čovjeka, prepoznao sam simptome mog druga Mineta. Autizam.

Nisam ga dugo viđao nakon tog dana kad smo se u kupinjaku igrali. Iz tog dvorišta sam ponio par novih uspomena i neodoljivu želju da se konstantno češem. Par dana kasnije, i moj brat je pokupio moju naviku. Sjećam se da smo imali i neke čudne crvene plikove po rukama, koji su se kasnije proširili na cijelo tijelo. Vrlo brzo je taj čudni osip počeo da peče.

Mati više nije znala šta da radi s nama. Iz jednog problema smo upadali u drugi i sve to ne bi bilo toliko strašno da život nije bio toliko težak u tim godinama. Ni sami ne znamo kako je to uspjela nabaviti, ali nakon što par dana naše češanje nije prestalo, pojavila se sa nekom čudnom smeđom bocom i prvo odvela mene u kupatilo.

Skinula mi je odjeću, rekla da uđem u kadu a zatim na svaki od tih plikova namazala malo te čudne bezbojne kreme. To čudo je peklo k'o sam đavo i ja sve to vrijeme nisam prestajao da vrištim. Mamine oči su se punile suzama ali je nastavila da nanosi lijek i da mi strogim tonom ponavlja kako će me čuti komšije i prodati me ciganima. Nije me bilo briga, nisam mogao da se suzdržim.

Kad je završila sa mnom, izvela me za ruku iz kupatila, obukla na mene golemu majicu mog oca i rekla mi da se ni slučajno ne češem i ne pomjeram s kauča. Zatim je odvela brata u kupatilo.

Ni jedan jedini ton se nije čuo. Nije bilo galame, nije bilo vrištanja. Ništa. Zadržali su se nekih petnaest minuta a onda je i njega izvela u sobu obučenog u majicu jednako veliku kao što je bila i moja. Samo što je njemu ta veličina odgovarala. Brat je sjeo kraj mene a mama otišla da sprema ručak. Mislim da je to prvi put u životu da sam se postidio. Od tog dana, uz par sitnih izuzetaka sa suzama radosnicama i jednim ili dva smrtna slučaja, više nikad nisam zaplakao. Želio sam postati poput mog brata.

……………………………………………………………………………………………

Imao sam dvanaest godina kad sam saznao. Nije on imao samo povećanu dioptriju – njegov vid je progresivno slabio. Sa petnaest sam već bio duboko u depresiji a sa dvadeset uveliko mrzio čitav svijet i sve što hoda i postoji.

Njegov put u toj neobičnoj bolesti je bio jednosmjeran, a moj na mjestu suvozača turoban i obojen u paranoju. Kad sam tek saznao da će s vremenom potpuno da ostane bez vida, podnio sam to bolje od očekivanog. Tiho, bez velikih suza ili straha kako će sve to da izgleda. Vjerovatno tada nisam ni bio svjestan da će se to desiti i prije nego što mislim. Par godina je prošlo i dok sam trepnuo, čovjek koji mi je donosio knjige iz gradske biblioteke postao je član udruženja za slijepe. Tad me udarilo i više se nikad nisam oporavio.

Svijet je surovo mjesto. Loše stvari se iz godine u godinu dešavaju nedužnima, dobre stvari ostaju za one koji već imaju ugodan život. Zar ne izgleda tako?

Negdje u tom neredu sam počeo da pišem i negdje u tom neredu sam se zaljubio u ideju da postanem pisac. U Bosni. Tada su moji roditelji vjerovali da imam bolje šanse da postanem astronaut i možda su bili u pravu. Ne zato što je s ovih prostora teško postati ime u bilo kojoj vrsti umjetnosti, ne zato što sam premlad ili nedovoljno ambiciozan – već zato što jednostavno nisam dovoljno dobar.

Sve to međutim nije bilo važno. Pisanje je bilo jedini svijet u kojem sam se mogao nositi sa životom kojeg sam tada živio i s vremenom je to postalo moja ovisnost. Papir, olovka i osamljenost. Svijet u kojem nije bilo mjesta ni za kog drugog postao je moj zatvor i moj spas u isto vrijeme.

Jedno sam vrijeme istraživao religiju, probao u njoj naći objašnjenje za stvari koje su se dešavale mom bratu i jedno vrijeme je djelovalo ali… ne znam. Teško je to objasniti. Jedno je vjerovati u Boga, a drugo razumjeti njegove postupke jednom kada počneš vjerovati. Ja nikad nisam imao problem sa konceptom postojanja vrhovnog bića ali jedno vrijeme sam se iskreno pitao koliko je pošten način na koji nam dijeli karte. Kasnije sam shvatio apsurdnost gubljenja vremena na pokušaje da shvatim nešto tako apstraktno kao što je religija i vlastito vjerovanje, pa sam se tiho povukao iz tog svijeta i upao ravno u cigarete, travu i alkohol.

Tamo sam otkrio da je pisanje dublje i konkretnije jednom kad svoj mozak potopim u nešto što otupi savjest i polako počinjao da uživam u vlastitim riječima. Ni taj svijet, međutim, nije potrajao. Ubrzo su me stigla mamurna jutra i prokleta muška savjest o tome na koji način trošim novac kojeg moj otac zarađuje i kako sam u kafani onih dana kada bih trebao da budem tu za svog brata koji živi u mraku. I s tim sam prestao. I tako, eto. Našao sam se na nekoj goleti vlastitog života, u svijetu koji nema ni smjer ni odredište. Poput statue sam stajao na magistrali po kojoj životi drugih ljudi prolaze pored mene. Bilo je stotinu smjerova kojima se može poći ali ni na jedan od njih ne mogu njega povesti. Nisam imao kuda da krenem.

A onda se pojavila ona.

Volim one jednostavne trenutke. One najprostije gdje samo sjediš na prozoru ili na terasi, slušaš muziku, piješ kafu, citas knjigu, a nisi ni sretan ni tužan, samo posmatraš. Nebo, zvijezde, zgrade, ljude, Razmišljaš, i osećaš se nekako potpuno i mirno.
Gledam svoju prijateljicu kako je sretna. Priča mi neprestano o tom jednom momku kojeg je upoznala. Svakim danom, od jutra do navečer slušam kako čeka vikend da se vide i odu na večeru. Sjećam se kad sam i ja nekad jedva dočekala vikend da ga vidim, no mi bi se našli na čudnim mjestima, nakon toga bi šetali ili otišli na neko lijepo mirno mjesto. Sve bi to radili u tajnosti. Nitko nije znao za nas. Pročitala sam, da svoju sreću ne govoriš drugima i zaista nisam. Zapravo nitko važan nije znao za nas. Možda sam tada bila sretna do neba, ali nisam to pokazivala, ponašala sam se kao i prije. Danas mrzim vikende. Ne izlazim kao što sam prije izlazila, nemam s kim jer su svi u vezama. Svi su sretni. Svaki vikend mi prođe tako što legnem u krevet i slušam pjesme, čitam knjige. Tako mi brže vrijeme prođe, valjda će tako i sa tugom biti.
—  ne-moze-bolje

Prošli smo sve te svađe, vrijeđanje do srži. Kajanja i pomirenja, a onda smo u miru nestali, utihnuli.
Nazvala je jednu noć i samo tiho rekla : “ Ja ovako ne mogu više”
Rekao sam hladno: “Dobro”.
Nedugo za tim, krenula je dalje… Čekati mene valjda nije imalo smisla, al ipak čekala je.
Poruku, propušten poziv. Bilo šta.. bilo kakav znak. Ne da bi se vratila već da bi imala miran san.
Preko svega je mogla, preko sebe nikada…
Čekala je znak da sam odrastao, da više nisam dječak, nego muškarac. Znala je kakav sam i još uvijek se brinula za mene … još uvijek sam joj bio briga najveća, nemiran san u mirno doba noći.
Još sam bio sve ono uz šta bi zaspala i sa čim bi se probudila…
Ali vratila se nije…

Kako zaustaviti krvarenje

Tada smo živjeli u kući očevog prijatelja. Otišao je u Njemačku sa porodicom i pošto nismo imali gdje da ostanemo, on je mom ocu ustupio svoju kuću „na čuvanje“. Život ima običaj da poput dobrog filma drži napetost do posljednjeg trena i onda kad čovjek pomisli da se nikako ne može izvući, ponudi rješenje kojeg nikad ne bi očekivali. Tako je bilo i sa našom poslijeratnom pričom. Kuća, novac, uspomene… sve je izgorjelo. Valjalo je početi ponovo.

Imao sam osam godina kad smo tu doselili. Kuća je bila blizu autobuske stanice, odmah pored ceste sa nešto malo zemlje na zapadnoj strani. Tu je mati sadila krompir, luk i još neke sitnice. S druge strane ulice bila je kuća u izgradnji. Kažu da je neki Talijan kupio to zemljište, napravio četiri sprata i baš kad je trebalo da radi krov, nestalo mu je novca. Zato je stajala tu, nedovršena. Garaža te kuće nije imala vrata, pa je bila idealna da posluži kao gol u našim popodnevnim igrama nogometa.

Kad smo tek doselili, na spratu ispod nije bilo nikog. Godinu dana kasnije doselila je još jedna porodica. Oni su bili rođaci tog očevog prijatelja i imali životnu priču dosta sličnu našoj.

Zvala se Alisa, ta djevojčica. Imala je isto godina kao ja, živjela u istoj kući kao ja i sada je, eto, išla u istu školu kao ja. Naši roditelji su se vrlo brzo sprijateljili. Skoro svaki dan bi naše majke pile popodnevne kafe zajedno, a navečer bi se sjedilo ili kod njih ili kod nas i skoro do spavanja vodili dugi razgovori. Za moje roditelje život je nakon dugo vremena postao ugodan.

Alisa i ja se nismo najbolje slagali, ma koliko naši roditelji insistirali da se družimo. Nismo se zajedno vraćali iz škole, nismo se skupa igrali a pogotovo nije dolazilo u obzir da je pustim u moju sobu ili ona mene u njenu. Oboje smo se pravili važni.

Ona je često radila zadaću u malenom dvorištu ispred njihovog ulaza. Njena mama je postavila plastični stol i stolice i mala Alisa bi tu izašla sa tri stotine šarenih flomastera i crtala nešto u sveščicu. Za to vrijeme bih ja sa bratom na ulici igrao nogomet. Nije me posebno interesovalo učenje, ne zato što sam bio potpuno okrenut sportu već zato što mi je škola išla od ruke. Nikad nisam morao nešto posebno da učim ili čitam kako bih dobio dobre ocjene.

Doduše, često sam bio kažnjavan jer ne radim zadaće ali kad bi bilo vrijeme testova ili usmenih odgovora, bio bih besprijekoran. Alisi je ta moja lijenost strašno išlo na živce, možda se zato nije htjela družiti sa mnom.

……………………………………………………………………..

Helem, nekih godinu dana nakon što su doselili, desilo se nešto zanimljivo. Ja sam bio sam kući – mama je otišla negdje u komšiluk skupa sa Alisinom mamom, mislim da je nekoj od komšinica umro otac pa su otišle na žalost. Očevi su nam bili na poslu, a moj brat i njena sestra u školi.Mati mi je rekla da ni slučajno nigdje ne idem i da će se brzo vratiti. 

Dan sam odlučio provesti u izradi makete. To je bio jedini dio škole koji me je interesovao – praktični rad. Dobili smo zadatak da napravimo maketu nekog dijela grada i ja sam odabrao Trebević. Mati je već uveliko otišla kad sam nožem izrezivao maleni toranj od stiropora.

Alisa je, kako je to inače i bilo, ispred svojih vrata šarala neke riječi u svesku. Kasnije ću sazanti da je to bio spomenar.

Uglavnom, režem ja kojekakve oblike iz komada stiropora na terasi sprat iznad, i svako malo virim šta komšinica radi ispod. U tom duplom poslu, ne koncentrišem se kako treba na nož (koji je usput bio i prevelik i nikako namijenjen za taj posao), skliznem sa stiropora i pravo po prstu – CAP.

Krv krene teći, ja isprepadan zaplačem i paničarim. Nemam pojma šta trebam raditi, nikad se nisam tako duboko posjekao. Pokušavam majicom da stisnem oko rane ali krv nastavlja da protapa. U tom trenutku dotrči Alisa da vidi šta se sa mnom dešava.

Galamim na nju zašto mi ne pomogne a ona ledeno hladna gleda u mene desetak sekundi. Kad sam sklonio majicu i pokazao joj kako mi prst izgleda, klimnula je glavm i otišla niz stepenice. Nije normalna, pomislim. Pustit će me da umrem ovdje.

Nastavljam stezati prst majicom ali ne pomaže. Možda bih trebao zvati mamu ali kad joj kažem šta sam radio, samo ću dobiti batine. Dobit ću ih svakako, neću ovo lako moći sakriti ali u tom trenutku nisam razmišljao toliko daleko. Dumajući tako šta da radim, i ne primijetih da se Alisa vratila.

U ruci je nosila komadić hljeba, neki čudan list kojeg je ubrala u vrtu i komad zavoja. Jebote, ona zna šta radi? Moj dječiji mozak je bio impresioniran.

Potpuno mirna, rekla mi je da sjednem na stolicu. Ja sjednem i ćutim. Ona privuče drugu stolicu ispred mene, uzme mi ruku u krilo i komadić hljeba pritisne na ranu. Oko njega privije onaj čudni list kojem nisam znao imena, a zatim vještim pokretom zamota zavoj oko prsta. Kao da je to radila stotinu puta do sad.


-„Hvala ti“, jedva izustim u šoku. „Gdje si to naučila“?

-„Sestra me naučila, ona svašta zna. Nemoj da diraš to, ako budeš pomjerao još će da krvari.“

Klimnem glavom i otvorenih usta gledam u nju. Ona se kratko nasmiješi i jednako mirno kako je i došla, siđe niz stepenice i u svom malom svijetu nastavi raditi na spomenaru. Prilično sam siguran da sam se tog dana prvi put zaljubio.

……………………………………………………………………..

Odselili su ubrzo nakon toga. Njen otac je napravio kuću negdje baš daleko od nas i Alisa i ja se više nikad nismo vidjeli.

Prije par dana sam guleći kivi zakačio prst nekakvim golemim nožem. I naravno, sjetim se Alise i njenog travarskog lijeka za krvarenje. Gdje li je, čime se bavi?

Otvorim Facebook, ukucam njeno ime i prezime u pretraživač. Nema. Možda je jedna od onih buntovnih djevojaka kojima sve te društvene mreže idu na živce i ima svoj mali svijet u tajnosti – to mi totalno zvuči kao ona. Ili je možda pod nekim alijasom ili nadimkom ili…

Tako ja razmišljam, a onda pogledam sliku jedne od djevojaka koje mi je Facebook izbacio u rezultatima pretrage. Zove se Alisa ali nije njeno prezime. Otvorim profil i nađem strašno lijepu djevojku poznatih crta lica. To je ona, još kako. Te oči bih prepoznao u bilo koje doba. To je ona ali nosi nečije prezime. Udala se.

Prošlo je evo već par dana od tog saznanja i ja još uvijek ne mogu da taj osjećaj prolaznosti vremena otresem sa sebe. Osam godina smo imali, ta sjećanja tako živo kucaju u meni da je to nevjerovatno. Pamtim je bolje nego većinu stvari koje su mi se desile u osnovnoj, srednjoj a haman i fakultetu. Kad malo razmislim, mislim da je ona manje više i jedino konkretno sjećanje koje imam iz tih godina. Sve drugo je izblijedilo, kao da je svrstano u jedan folder zajedničkog naziva „stuff“, i tako skuplja prašinu negdje u mojoj prošlosti.

Ona je, međutim, tu. Moj prvi susret sa čudnom netrepeljivošću koju dječak osjeti prema djevojčici, moja prva impresioniranost i simpatija. Nečija žena.

Jebote, počinjem stariti.