meseci

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.

“Bila sam zaljubljena u svog najboljeg druga par meseci, a onda sam našla dečka koji me je stvarno voleo, kao i ja njega i bili smo srećni. Sa najboljim drugom sam nastavila da se družim bez ikakvih skrivenih primisli i sad smo pravi prijatelji.” - rekao je niko nikada.

“Pa, kako si?”, prekinuo je petnaestominutno ćutanje. Sreli smo se na stanici i zaključili da je najbolje da sedimo zajedno, da prekratimo ovo šestočasovno putovanje, ali smo ostali bez tema za razgovor čim je voz krenuo. Činilo mi se da će putovanje trajati duplo duže. 
“Dobro. Ti?”, nasmejao se. Zna da moje dobro nikada nije dobro. “I ja sam, ali stvarno.”
“Aha.”
“Hoćeš li da se premestim?”
“Ne. Što se mene tiče, ne moraš, sem ako ne želiš.. Onda slobodno.”
“Pa očigledno si još uvek ljuta na mene. Zbog tenzije će nam se činiti da putujemo beskrajno dugo.”
“Kako hoćeš”, slegnula sam ramenima, “i nisam ljuta na tebe. Nikada nisam ni bila.”
“Ma hajde, pet meseci nisi htela nijednu jedinu reč da progovoriš sa mnom. Pravila si se da gledaš u telefon svaki put kad bi prošla pored mene. I sad jedva možeš očima da me gledaš. Ljuta si.”
“Stvarno misliš da sam toliko glupa?”
“Ne, samo si neverovatno tvrdoglava i ponosna.”
“Da sam ljuta sada ne bih sedela ovde i pričala sa tobom”, rekla sam mu već vidno iznervirana.
“U čemu je onda problem?”
“Ti to ozbiljno pitaš.”
“Da”, zvučalo je više kao pitanja nego odgovor.
“Kako mogu da budem ljuta na tebe zato što me više ne voliš? Ne možeš naterati svoje srce da oseća nešto. I glupo bi bilo da se ljutim na tebe zbog toga. Samo mi je trebalo vremena da se sredim. Nisam mogla da pričam sa tobom, potpuno svesna činjenice da me ne voliš, dok sa druge strane ja umirem za tobom. Ti si ostao ceo, a ja sam bila potpuno slomljena. Ne krivim te. Stvarno te ne krivim i znam da bi pokušao da mi olakšaš, ali kako bih mogla da slušam tvoje reči utehe dok u sebi imam nenormalnu želju da te udaram sve dok te ne zaboli kao i mene?”, nasmejala sam se, “Volela sam te. Stvarno jesam. I verovala sam da ćemo trajati zauvek.”
“I ja”, tiho je dodao uzimajući me za ruku.
Izvila sam usne u poluosmeh: “Nekad prosto nije suđeno.”
“Izgleda”, složio se on. “Dođi”, zagrlio me je dok sam spuštala glavu na njegovo rame. “Drago mi je da si sada u redu.”
“I meni”, rekla sam ne negirajući njegovu izjavu iako nisam prestala da razmišljam o tome šta ako je on moja srodna duša, a ja samo njegova usputna stanica. Htela sam da mu ispričam da ja zapravo ne verujem da možeš da prestaneš da voliš nekoga, htela sam da vrištim, da ga gurnem što dalje od sebe, da plačem, da ga udaram… samo što to ne bi ništa promenilo. Gotovo je. Ne voli me.

Sa par dana si novorođenče. Sa nekoliko meseci beba. Sa pet godina dete. Sa 15 pubertetlija. Sa 18 postaješ punoletan. Sa 30 i nešto odrastao. Sa 40 i kusur zrela osoba. Sa 70, kažu, već postaješ star. A sa koliko godina se postaje - čovek?
—  Andrea Oršanić
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje.
Žale se ljudi, na dinar, na cene, na penzije, na situaciju, ovde ili tamo, na mlade, na stare.
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu, da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.
A ima ih. Verujte
—  Mika Antić
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu… da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte…
—  Miroslav Antic 
:(

Sedeo sam u razredu i posmatrao devojku pored
sebe. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam
njenu dugu kosu i zamišljen izraz na licu. Želeo sam
da bude moja, ali ona me nikada nije gledala na taj
način i toga sam bio svestan. Posle predavanja
zamolila me da joj dam beleške jer nije bila na predavanju. Dao sam joj ih. Rekla je ’’hvala’’ i
poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, hteo sam joj
reći da ne želim da budemo samo prijatelji, ali bilo
me je previše strah, ni sam ne znam zbog čega.
Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon.
Javim se, i na drugoj strani čujem njen uplakan glas govoreći mi da joj je dečko slomio srce. Pitala me je
da li bi mogao doći do nje jer ne želi biti sama. I
naravno, odmah sam došao. Sedeli smo na kauču,
jeli čips i gledali romantične filmove. Gledao sam
njeno tužno lice, ali uprkos žalosti bila je prelepa. I
želeo sam je samo za sebe. Kasnije je rekla da je umorna i da želi reći, pogledala me u oči, rekla
’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali opet me je obuzeo strah, ne znam zbog
čega. Sledeće godine smo imali ples. Veče pre je
došla kod mene i rekla da joj se partner razboleo.
Ni ja nisam imao partnerku tako da smo odlučili plesati zajedno kao najbolji prijatelji. Kada se
čarobno veče završilo, stajali smo na njenom pragu.
Gledao sam je kada se nasmehnula i pogledala me
njenim prelepim očima. Rekla je ’’hvala, bilo je
prelepo’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali previše sam se bojao da bih je mogao izgubiti. Prolazili su dani, meseci, i tu je bio dan
kada smo diplomirali. Gledao sam kako se popela
na binu da bi pročitala svoju diplomu. Bila je
prelepa. Pre nego što smo pošli kući došla je kod
mene, zaplakala a ja sam je zagrlio. Onda je sela
pored mene i rekla: ’’Ti si moj najbolji prijatelj, hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
joj ne želim biti samo prijatelj, da želim nešto više,
ali nešto mi nije dalo. Sedim u crkvi, moja drugarica
se udaje. Gledam je kako stoji pred oltarom i bila je
lepša nego ikada. Gledam kako govori ’’da’’ i pri
srcu mi postalo teško. Želeo sam da bude moja, ali ona voli drugog i toga sam bio svestan. Znao sam
da me nikada neće gledati kao njega. Pre nego što
se odvezla sa svojim mužem u novi život prišla mi
je, zagrlila me i rekla ’’hvala što si došao’’… Hteo
sam joj reći da je volim i želim za sebe, ali neki duh
u meni mi nije dao. Prošlo je mnogo godina i sada gledam u sanduk devojke koja je bila moja najbolja
prijateljica. Kada su čitali njen dnevnik koji je pisala
dok je bila studentica, pročitali su i ove reči:
’’Gledam ga i želim ga za sebe. Ali on me nikada
neće gledao kao ja njega i toga sam svesna. Hoću
da mu kažem da ne želim da budemo samo prijatelji, ali ne smem, bojim se da ga ne izgubim.
Toliko bih volela kada bi došao do mene i rekao mi
da me voli’’….’’Kako bih voleo da sam to i uradio’’
pomislio sam i zaplakao…

Zaista ne znam koliko coveku treba da zaboravi osobu koju ne zeli da zaboravi. Ne znam koliko meseci, godina ili decenija ne sme da vidi tu osobu samo da je zaboravi. Ne znam koliko ona treba da se poruzni, promeni da prestanem da volim. Ne znam koliko ona treba voleti nekog drugog da je prestanem tako uzasno da volim.
Ne znam da li cu ikada zaboraviti zvuk njenog osmeha kada joj ispricam vic. Ne znam da li cu ikada naci osobu koja me toliko upotpunjuje da je to pomalo cudno i smesno. Sve u svemu, samo jedno znam… Nikada vise ona i ja.
Evo, već šest meseci te čekam, pokušavam na sve načine da ti se približim, da ti značim bar milioniti deo koliko ti meni značiš, ali, jednostavno, ne dozvoljavaš mi, hladan si, misliš da ću te ceo život čekati. I hoću, želja za tobom će iz dana u dan biti sve veća, ali trudiću se da to sakrijem, biću sa drugim momcima, praviću se da ih volim, ali u mom srcu postoji mesto samo za tebe, sve do dana kad mi ovo čekanje ne dosadi.

Već je decembar, bliži se dolazak nove godine. Ono vreme kad se jednostavno zapitaš šta si radio prethodnih 11 meseci.
12 je sati uveče a ja se sama vraćam kući. Hladno je, ali jednim pogledom na nebo zaboravljam to. Vidim mnogo više zvezda nego obično. Ta činjenica me iznenađuje ali i raduje. Polako zastajem da bih se divila nebu i odjednom shvatam kako osećam mir i spokoj. Oko mene nema ničega, samo se u daljini čuje autobus koji kreće sa stanice.
Shvatam da je ovo bila dobra godina. Upoznala sam dosta novih ljudi, zaljubila se, volela, na početku i bila povredjena a već se toga ne sećam, probala razne nove stvari, plakala i smejala se. Ne žalim ni za čim što sam uradila. Dosta sam se promenila i neki delovi nove mene mi se ne svidjaju, ali to sam ja.
Odjednom me trgne lavež psa blizu mene i nastavljam svoj put. Samo želim da se sva svetla ugase da bih se još malo divila nebeskom svodu. Sve sam bliže a želim da moja šetnja bar još malo potraje. Znam da se neću skoro osetiti tako dražesno i brižno. Po ulasku u kuću vraćam se svojim problemima i realnosti. Ipak sam srećna i shvatam da je sve što sam radila bilo vredno da me je dovelo do tog trenutka.
Ne znam šta mi sledeća godina donosi i verovatno neće biti dobro koliko i ova, ali spremna sam da se upustim i dočekam je sa ljudima koje volim.