meseci

Znate li koja je ljubav prava? Ne,to nije vasa prva ljubav. Takodje,ne mora ni biti osoba sa kojom za par godina vidite sebe u prekrasnoj kolibi negde na planinama odvojeni od sveta,samo za vas. Znate koja bi to prava ljubav bila? Reci cu vam. Neprezaljena. Ona koja je trajala kao delic sekunde i zavrsila se pre nego sto ste toj osobi stavili do znanja koliko vam znaci. Neprezaljena,jer,ce vas konstantno,mozda,izjedati godinama i uvek cete se pitati sta bi bilo da ste nesto uradili drugacije. Da ste potrcali. Da ste vikali. Da ste se borili,da ste dali sve od sebe samo da ta osoba ne bi otisla i da bi vas idalje grejala toplina glasa te osobe. Jednom cete se probuditi…20 godina nakon toga. Pogledacete osobu koja ubrzano dise dok se svitanje polako priblizava svom kraju i ogranci sunca miluju njeno lice. Taj pogled ce duze trajati,a cini se,kao par sekundi. Uhvaticete sebe kako razmisljate o tome kako bi bilo da je vasa neprezaljena ljubav na mestu te osobe. Onda cete se zapitati..zasto nisam dao sve od sebe? Zasto je do mene sada osoba koju ni upola ne volim kao tu..jedinstvenu..neprezaljenu ljubav. I zato vam govorim ovo.. Dajte sve od sebe dok jos ima vremena. Borite se. Ne dajte da vam voljena osoba isklizne iz ruku ako ste sigurno u tu ljubav! Ako ste sigurni da je to to!
Jer…dok vas ta ljubav ne napusti…necete znati da li je neprezaljena :)

(ultravioletna-Teodora Vuković)

—  ultravioletna

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje.
Žale se ljudi, na dinar, na cene, na penzije, na situaciju, ovde ili tamo, na mlade, na stare.
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu, da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.
A ima ih. Verujte
—  Mika Antić

Grlio si me one prelepe noći koje se oboje sećamo sa ogromnim osmehom na licima. Grlio si me dok sam stajala pored tebe i gledala te kao da nijedan više ne postoji, jer za mene i nije postojao. Grlio si me pod izgovorom da me ugreješ jer je bilo hladno, a oboje smo želeli taj zagrljaj više od ičega… Par meseci kasnije, u noći u kojoj objektivno nije bilo ni u pola toliko hladno kao onda, mada je meni bilo hladnije nego ikada, neko drugi je pokušao da me zagrli. Tamo, na onom istom mestu gde si me ti grlio. Ukočila sam se i odmakla se od njega uz komentar da ne mogu i da nije on ništa kriv, da je sve to do mene. Ne znam da li mi je poverovao, ali znam da sam tada u 2 ujutru htela da okrenem jedan od retkih brojeva koje znam napamet i da ti kažem da i dalje ne prolaziš…

Ogledalo

Gledala sam svoj lik u ogledalu, pomalo prebledeo od noci koje sam provodila budna.
-Izgledas mi umorno.
-Pa pomalo, nista strasno.
-Gde je nestao onaj osmeh?
-Tu je, sad ce ga sminka napraviti.
-Ne, pitam za onaj pravi osmeh, koji si imala do pre par meseci.
-Hm, ne znam, vratice se, otisao je da proseta, ali je igleda zaboravio svoju adresu.
-Dobro je, bar jos uvek imas smisla za humor.
-Humor? Hah, pa ovo je sve samo ne humor.
-Dobro, batali to, cemu briga?
-Ne znam, prestace.
Udaljila sam se od ogledala, ali kao da sam morala jos nesto da kazem sebi. Kao da me je vuklo nazad

Uvek mi je bilo smesno to kako neko moze provesti 2-3 sata na klupici u parku na -20 sa osobom koju verovatno za par meseci,eventualno godina,nece ni poznavati..koja ce biti samo daleka proslost. Dok nisam upoznala tebe. Nisam mogla da verujem kako se ljudi ponizavaju i kako se trude oko nekoga ko to ne ume da ceni. Ko je jednom leden,a vec sledeceg trenutka deluje kao da si taj led uspela da otopis,mada,na kratko. Dok nisam srela tebe. Uvek mi je bila ljigava i sama pomisao na sudbinu,sta je to? Obicna rec zbog koje zaljubljeni gube glavu jer se prime na to da ih je ta velika sudbina spojila? Dok nisam upoznala tebe. Vidis, sve je to meni bilo bez poente. Sve je to meni bilo smesno,ljigavo. Nije kao da si bio jedini u koga sam bila zaljubljena,bilo je i pre tebe nekih,sitnih,vrlo slabo vrednih pomena. Ali opet..nisu uspeli da probude osecanja koja si u meni budio ti. Dok si bio tu. Sada,nakon sto si otisao,sve je idalje tu..naterao si me da zavolim sve sto sam mrzela,da se pomirim sa manama ljubavi i da ih preokrenem u vrline i da potpuno budem bezglava kada si ti u pitanju. Sludeo si me znas..ovu ludu glavu si okrenuo za 180 stepeni,i nisi mario..ne krivim te,nisi ni mogao da naslutis da ces ovoliki trag ostaviti..
I znas. Tebe mi nikad nije bilo dovoljno. Bicu iskrena. Nikad mi nije bilo dovoljno samo 2-3 sata sa tobom na promrzloj klupici na kojoj ti se zadnjica ledi,nije mi bilo dovoljno ni na +30 sedeti sa tobom i topiti se od suncevih zraka koji su mi przili kozu. Tebe mi nikad nije bilo dosta..verovatno si zato i otisao. Ali da si samo razmislio. Da,
mi je pre tebe sve bilo nebitno.
Da mi je pre tebe ljubav bila samo rec,a sada o njoj pisem.
Da mi je pre tebe zaljubljeni par licio na dvoje kretena koji ne znaju sta ce sa sobom.
Da si samo shvatio i uvideo koliko je sa tobom sve imalo smisla,pa cak onda i kada ga nigde nije bilo,znao bi..
Znao bi da nije vreme da odes. Ovako,sunce moje lepo,mogu ti samo pozeleti da nekom drugom grejes dane nakon kise,ulepsavas svitanja,i krades osmehe.
Ti,za mene vise nisi sunce,mene vise ne grejes.
Nakon tebe, sve je ledeno i sve je mracno.
Nakon tebe,sve je ponovo izgubilo smisao..
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)
47

I tek tako nule i jedinice koje su predstavljale njegovo ime pretvorile su se u jedno biće koje sam mogao da dodirnem, omirišem i osetim. Nije mi bilo prvi put da se upoznam sa nekim koga sam već znao preko interneta. Otprilike sam znao kuda plovi taj brod. Ono na šta se zaboravi jeste da oči uživo sijaju jače i lepše nego na bilo kojoj fotografiji, osmeh dobija zvuk koji osvaja, a dodir vrhovima prstiju ubrzava rad srca i otežava disanje ponekad. Prestani da misliš.

Proveo sam dane dopisujući se sa njim. Dani su se pretvorili u sedmice, a sedmice u mesece. I taj susret je prolongiran više puta. Zapravo, dovoljno puta da sam poželeo da prekinem svaki kontakt. Probao sam, ali nije išlo. Problem je uvek što u život pustimo lagano i neosetno osobe, čak i one koje znamo preko interneta. Potom, postanu deo naših dnevnih rituala i na kraju su tu. Ne umeš bez njih. I to je smešno, jer pre pet meseci nisam ni znao da on postoji. Prestani da misliš.

Ceo stan mi miriše na nas. Usne mi još bride od njegovih ugriza i dodira brade. Po stomaku još uvek osećam dodire njegovih šaka i očekujem da me ponovo pomiluje. Pijem pivo i mislim o tome šta sad. Logično bi bilo da ga poželim za sebe, da je moj. Ali on je daleko. Sada već sa drugaricom pije i uživa. I to je u redu. Prestani da misliš.

Uvek sam bio sklon da vidim lepotu u očima koje su mi daleko, da pronađem sklonište u dodirima koje retko mogu da osetim i da osetim želju za nekim ko će tu želju učiniti nemogućom. Omamljen pivom razmišljam jače nego što i smem da priznam sebi. Priželjkujem da je tu, da osećam njegovu bradu na svom licu i da me ljubi. Želim njegove prste na svojim usnama i da čujem zvonki osmeh između dva poljupca. Prestani da misliš.

Rekli su mi da čuvam to što imam i da budem srećan. Ali kako čuvati nešto za šta nisi ni siguran da imaš? Samo želim da sam srećan i da je tu. Možda ludim, možda sam u delirijumu. Možda se ceo ovaj vikend pretvori u oblak prašine koji leluja na sunčevoj svetlosti u sobi. Prestani da misliš.

Sat vremena razgovora sa nekim je dovoljno da dve osobe promene svoje statove i poglede na život. Dva dana sa nekim može da okrene svet, da izmesti Sunce iz centra galaksije i učini da ti oči zasijaju kao nikad. Telo je našlo telo na koje idealno reaguje, usne su našle usne koje žele da ljube, a glava je našla rame na kom želi da spava. I znam da smo daleko da se nešto više desi. I znam, želeće svu slobodu sveta dok ću ja potajno priželjkivati da sam njegova sloboda. Ali to sam ja - osoba bez mere i granice. Kad dajem, dajem sve. Ne čekam da se desi, grabim šta želim! Voleo bih da mi bude sklonište od buke i stisak ruke kad mi zatreba da pobegnem od svega. Umoran sam od monotonije u životu. Želim da se osetim živim, bar povremeno, ali da to bude veoma intenzivno. Želim ga kao deo svog života. Nadam se da će me zadržati tu. Prestani da misliš.

Hvala. Hvala što si mi učinio vikend lepim. I hvala što si mi ulepšao ovaj mesec. I hvala što mi je ovo bila jedna od retkih nedelja u kojoj sam uživao. Hvala ti za svaki dodir. Hvala za svaku reč i osmeh. Hvala za svaki poljubac i zagrljaj. Hvala što si mi pomutio um. Hvala što si tu. Hvala što si bezobrazan prema meni i ne dopuštaš mi da bude sve po mom. Hvala što mi dopuštaš da budem deo tvog života. Hvala ti.

“Pa, kako si?”, prekinuo je petnaestominutno ćutanje. Sreli smo se na stanici i zaključili da je najbolje da sedimo zajedno, da prekratimo ovo šestočasovno putovanje, ali smo ostali bez tema za razgovor čim je voz krenuo. Činilo mi se da će putovanje trajati duplo duže. 
“Dobro. Ti?”, nasmejao se. Zna da moje dobro nikada nije dobro. “I ja sam, ali stvarno.”
“Aha.”
“Hoćeš li da se premestim?”
“Ne. Što se mene tiče, ne moraš, sem ako ne želiš.. Onda slobodno.”
“Pa očigledno si još uvek ljuta na mene. Zbog tenzije će nam se činiti da putujemo beskrajno dugo.”
“Kako hoćeš”, slegnula sam ramenima, “i nisam ljuta na tebe. Nikada nisam ni bila.”
“Ma hajde, pet meseci nisi htela nijednu jedinu reč da progovoriš sa mnom. Pravila si se da gledaš u telefon svaki put kad bi prošla pored mene. I sad jedva možeš očima da me gledaš. Ljuta si.”
“Stvarno misliš da sam toliko glupa?”
“Ne, samo si neverovatno tvrdoglava i ponosna.”
“Da sam ljuta sada ne bih sedela ovde i pričala sa tobom”, rekla sam mu već vidno iznervirana.
“U čemu je onda problem?”
“Ti to ozbiljno pitaš.”
“Da”, zvučalo je više kao pitanja nego odgovor.
“Kako mogu da budem ljuta na tebe zato što me više ne voliš? Ne možeš naterati svoje srce da oseća nešto. I glupo bi bilo da se ljutim na tebe zbog toga. Samo mi je trebalo vremena da se sredim. Nisam mogla da pričam sa tobom, potpuno svesna činjenice da me ne voliš, dok sa druge strane ja umirem za tobom. Ti si ostao ceo, a ja sam bila potpuno slomljena. Ne krivim te. Stvarno te ne krivim i znam da bi pokušao da mi olakšaš, ali kako bih mogla da slušam tvoje reči utehe dok u sebi imam nenormalnu želju da te udaram sve dok te ne zaboli kao i mene?”, nasmejala sam se, “Volela sam te. Stvarno jesam. I verovala sam da ćemo trajati zauvek.”
“I ja”, tiho je dodao uzimajući me za ruku.
Izvila sam usne u poluosmeh: “Nekad prosto nije suđeno.”
“Izgleda”, složio se on. “Dođi”, zagrlio me je dok sam spuštala glavu na njegovo rame. “Drago mi je da si sada u redu.”
“I meni”, rekla sam ne negirajući njegovu izjavu iako nisam prestala da razmišljam o tome šta ako je on moja srodna duša, a ja samo njegova usputna stanica. Htela sam da mu ispričam da ja zapravo ne verujem da možeš da prestaneš da voliš nekoga, htela sam da vrištim, da ga gurnem što dalje od sebe, da plačem, da ga udaram… samo što to ne bi ništa promenilo. Gotovo je. Ne voli me.

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu…da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte”

Miroslav Antić

Mesecima se pitam da li sam ista mogla drugacije da uradim. Da li sam mogla da te zadrzim da nisam terala inat,da li smo i mi,kao i svi ostali,mogli da budemo jedan srecan i nasmejan par. Tebe je odavno proslo,a mene izgleda idalje ne prolazi i najvise se bojim toga da ce otisci tvog dlana ostati urezani na mojim prstima,u mojoj saci i na mojoj dusi. Plasim se da cu i nakon par meseci,godina,u svemu idalje videti tebe..a iskreno,ako nisi tu pored mene,bas i ne zelim da te vidim.
—  ultravioletna(Teodora Vukovic) srecan dan zaljubljenih,ili Sveti Trifun,za sve koji ne priznaju ovo prvo. Ove godine sam opet sama,samo sto sanjam neke druge oci. 
Sa par dana si novorođenče. Sa nekoliko meseci beba. Sa pet godina dete. Sa 15 pubertetlija. Sa 18 postaješ punoletan. Sa 30 i nešto odrastao. Sa 40 i kusur zrela osoba. Sa 70, kažu, već postaješ star. A sa koliko godina se postaje - čovek?
—  Andrea Oršanić
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu… da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte…
—  Miroslav Antic 
Dani prolaze,nedelje,meseci..Sve prolazi,negde u secanjima se nalaze uspomene,secanja na neke zagrljaje,onako obicne,ali dovoljno jake da zaboraviš neke loše stvari,i da kreneš sa novom nadom kroz život. I onda te momente sete prekine stvarnost,vec si dovoljno svestan da tih zagrljaja više nema i da se nemaš cemu ni nadati,ali opet,imaš cežnju da te zagrli neko nov,neko ko te razume i ko je spreman da pređe mnogo puteva sa tobom,i onih truckavih i onih ravnih. I onih krivudavih,i onih pravih,i onih sa puno prepreka,neko ko ce biti tu,ne zauvek,prevelika je to rec za mladu osobu,punu energicnosti i želja,rec “zauvek” ne upotrebljavaju ni odrasli,cak ni oni odrasli koji se boje samoce,ta rec treba da izbledi,jer ništa nije dugovecno,vec prolazno,a to prolazno treba dobro iskoristiti,dok si mlad,ma i star,treba uživati u nekim trenucima,najlepše uživati.