meseci

Znate li koja je ljubav prava? Ne,to nije vasa prva ljubav. Takodje,ne mora ni biti osoba sa kojom za par godina vidite sebe u prekrasnoj kolibi negde na planinama odvojeni od sveta,samo za vas. Znate koja bi to prava ljubav bila? Reci cu vam. Neprezaljena. Ona koja je trajala kao delic sekunde i zavrsila se pre nego sto ste toj osobi stavili do znanja koliko vam znaci. Neprezaljena,jer,ce vas konstantno,mozda,izjedati godinama i uvek cete se pitati sta bi bilo da ste nesto uradili drugacije. Da ste potrcali. Da ste vikali. Da ste se borili,da ste dali sve od sebe samo da ta osoba ne bi otisla i da bi vas idalje grejala toplina glasa te osobe. Jednom cete se probuditi…20 godina nakon toga. Pogledacete osobu koja ubrzano dise dok se svitanje polako priblizava svom kraju i ogranci sunca miluju njeno lice. Taj pogled ce duze trajati,a cini se,kao par sekundi. Uhvaticete sebe kako razmisljate o tome kako bi bilo da je vasa neprezaljena ljubav na mestu te osobe. Onda cete se zapitati..zasto nisam dao sve od sebe? Zasto je do mene sada osoba koju ni upola ne volim kao tu..jedinstvenu..neprezaljenu ljubav. I zato vam govorim ovo.. Dajte sve od sebe dok jos ima vremena. Borite se. Ne dajte da vam voljena osoba isklizne iz ruku ako ste sigurno u tu ljubav! Ako ste sigurni da je to to!
Jer…dok vas ta ljubav ne napusti…necete znati da li je neprezaljena :)

(ultravioletna-Teodora Vuković)

—  ultravioletna
:(

Sedeo sam u razredu i posmatrao devojku pored
sebe. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam
njenu dugu kosu i zamišljen izraz na licu. Želeo sam
da bude moja, ali ona me nikada nije gledala na taj
način i toga sam bio svestan. Posle predavanja
zamolila me da joj dam beleške jer nije bila na predavanju. Dao sam joj ih. Rekla je ’’hvala’’ i
poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, hteo sam joj
reći da ne želim da budemo samo prijatelji, ali bilo
me je previše strah, ni sam ne znam zbog čega.
Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon.
Javim se, i na drugoj strani čujem njen uplakan glas govoreći mi da joj je dečko slomio srce. Pitala me je
da li bi mogao doći do nje jer ne želi biti sama. I
naravno, odmah sam došao. Sedeli smo na kauču,
jeli čips i gledali romantične filmove. Gledao sam
njeno tužno lice, ali uprkos žalosti bila je prelepa. I
želeo sam je samo za sebe. Kasnije je rekla da je umorna i da želi reći, pogledala me u oči, rekla
’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali opet me je obuzeo strah, ne znam zbog
čega. Sledeće godine smo imali ples. Veče pre je
došla kod mene i rekla da joj se partner razboleo.
Ni ja nisam imao partnerku tako da smo odlučili plesati zajedno kao najbolji prijatelji. Kada se
čarobno veče završilo, stajali smo na njenom pragu.
Gledao sam je kada se nasmehnula i pogledala me
njenim prelepim očima. Rekla je ’’hvala, bilo je
prelepo’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali previše sam se bojao da bih je mogao izgubiti. Prolazili su dani, meseci, i tu je bio dan
kada smo diplomirali. Gledao sam kako se popela
na binu da bi pročitala svoju diplomu. Bila je
prelepa. Pre nego što smo pošli kući došla je kod
mene, zaplakala a ja sam je zagrlio. Onda je sela
pored mene i rekla: ’’Ti si moj najbolji prijatelj, hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
joj ne želim biti samo prijatelj, da želim nešto više,
ali nešto mi nije dalo. Sedim u crkvi, moja drugarica
se udaje. Gledam je kako stoji pred oltarom i bila je
lepša nego ikada. Gledam kako govori ’’da’’ i pri
srcu mi postalo teško. Želeo sam da bude moja, ali ona voli drugog i toga sam bio svestan. Znao sam
da me nikada neće gledati kao njega. Pre nego što
se odvezla sa svojim mužem u novi život prišla mi
je, zagrlila me i rekla ’’hvala što si došao’’… Hteo
sam joj reći da je volim i želim za sebe, ali neki duh
u meni mi nije dao. Prošlo je mnogo godina i sada gledam u sanduk devojke koja je bila moja najbolja
prijateljica. Kada su čitali njen dnevnik koji je pisala
dok je bila studentica, pročitali su i ove reči:
’’Gledam ga i želim ga za sebe. Ali on me nikada
neće gledao kao ja njega i toga sam svesna. Hoću
da mu kažem da ne želim da budemo samo prijatelji, ali ne smem, bojim se da ga ne izgubim.
Toliko bih volela kada bi došao do mene i rekao mi
da me voli’’….’’Kako bih voleo da sam to i uradio’’
pomislio sam i zaplakao…

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

1) Komentarišu moji kako ove godine ne nosim ništa sem suknji i haljina, a ranije nikad nisam htela da ih obučem. Sećam se da sam suknju jednom obukla u petom razredu i neprestano se krila iza svih i povlačila suknju na dole.
Razlog?
Bila sam veoma mršava kad sam bila mlađa i drugarica je prokomentarisala kako imam jako krive noge i kako osobe sa takvim nogama ne bi trebalo da nose ništa kratko i usko, jer to samo ističe tu njihovu nesavršenost.
2) Neki dan sam došla sa kosom zavezanom u rep i moje drugarice su se baš iznenadile, s obzirom na to da nikada ne vezujem kosu u javnosti. Ranije, naravno, jesam. Vezivala sam repiće, plela kikice i onda sam prestala. I ma koliko bilo vrućina ili mi kosa bila masna, odbijala sam da je vežem.
Razlog?
U drugom razredu sam nosila dva repića i onako odjednom mi je prišao jedan dečko, stariji od mene, i pitao me što nosim repiće, kad sam klempava. I ja sam skinula trakice i nikad ih više nisam stavljala.
3) Ranije sam bila jedna od onih koje ni do prodavnice ne mogu da odu bez šminke. Imam veoma osetljivu i svetlu kožu, i ožiljcima i crvenilu su potrebni meseci da zarastu. Niko mi nikada nije pričao ništa o tome, ali meni je jednostavno bilo glupo da me neko vidi tako crvenu i istačkanu. Uvek sam želela savršenstvo.
~ I kroz mnoge ovakve stvari sam prolazila kad sam bila mlađa. I bile su mi potrebne godine, pre nego što sam prestala da gledam sebe kroz oči drugih ljudi. Mnogo suza, vremena i živaca mi je bilo potrebno dok nisam shvatila da će uvek biti neko kome neću odgovarati. Nekome ću uvek biti premršava ili predebela. Nekome ću biti lepa, nekome ću biti ružna. Nekome se neće svideti moj osmeh, nekome hoće. I sve je to u redu. Šta sam dobila - dobila sam. Naučila sam da živim sa tim. I nije trebalo neko drugi da me prihvati, trebalo je da prihvatim samu sebe. Ljudi ti nekad kažu neke stvari kad si mlađi i to se prosto uvuče u tebe. Jednostavno - ako ti neko ukaže na okrnjen zub, ti se više nećeš smejati. Samo što mnogi ljudi to ne shvataju. Grozno je ukazivati ljudima na neke stvari koje se tebi ne dopadaju, a oni to ne mogu da promene, jer mnogi ne mogu da vole sami sebe. Mnogima je potrebno prihvatanje drugih ljudi. I ti ne postižeš ništa, osim što rušiš nečije ionako krhko samopouzdanje.
Nekome možda nisi ništa posebno, ali pojaviće se neko ko će te gledati kao savršenstvo. Uvek se pojavi.

Budi sve ono što ja nisam bila

Stajala sam na ulazu u Gimnaziju,dok su se pahulje skupljale na mojim trepavicama i sekund nakon topile. Iz škole je tada izlazio NJEGOV najbolji drug.
-imas li upaljac? pogledao me je,i bez imalo stida upitao,cak iako se ne znamo. Zapravo,on je mene znao. O meni je mnogo slusao.
-Ja…nemam..ne pusim.
-A okej onda,izvini. Okrenuo se u potrazi za nekim drugim ko ima upaljac. Budala,pomislila sam.
Izvini…zaustavila sam ga. Ja,ovaj…kako je on? Da li je….da li je srecan? Imala sam osecaj da ce mi suze poteci svakog trena,pa sam stegla vilicu i ugrizla usnicu. Ocekivala sam reakciju. Kao da je nije bilo.
-Dobro je. Da je srecan,ne verujem. On ja takav,zn…
-Znam. Znam kakav je. Nakasljao se,neprijatno mu je sigurno.
Mogu li da te zamolim nesto? Pokusala sam da ne zvucim toliko ocajno.
-Ako zelis cigaretu,ne dam jer ti meni nisi dala upaljac. Nasmejao se.
Probala sam da se nasmejem ali sam presla na stvar.
Ucini da bude srecan. Ti ga mozda poznajes bolje od mene. Nasmej ga. On…on ti mnogo veruje. Verujem da bi ti jedini mogao da ga ubedis za nesto,znas kako je tvrdoglav. Tebe bi bar slusao. I ako ima probleme,molim te ne odustaj. Povlaci se u sebe zbog toga sto ne prica o tome. Molim te,samo..
-Ti si dobra devojka. Ponekad prosto ne mogu da shvatim zbog cega te je ostavio. Koliko je uopste proslo od kad ste raskinuli? Hah,malena,imam osecaj da ga volis isto kao sto si i tada…
Knedla mi je zastala,grlo je pocelo da me boli,a glava pulsira,i srce u grudima kao da ce da iskoci. Mozda sam to,pomislila sam,sada i ja shvatila. A mozda…
-Mozda samo zelim da bude srecan. On to zasluzuje. Mene je cinio srecnom..vreme je da mu to vratim. Ako ne mogu da budem ja prisutna,mozes ti. Mozes ti da dovrsis moj cilj. Suludo je,ali..verujem ti.
Glasno se nasmejao.
-Eh,moja ludice. On bez tebe nece biti srecan. Znas? Nije te on ostavio jer te nije voleo,ili sta ti je slicno rekao.
Ostavio te je jer…znas onaj kliše kako ste pravi u pogresno vreme? Jeste,to je kliše ali vama je upravo to..
On je u nekom svom svetu,ti u svom.. i ne mozete da funkcionisete zajedno..rastuzio se.
Gledala sam ga sa tugom u ocima,posmatrala kako je moja ljubav nosila neke facijalne ekspresije kao i njegov najbolji drug. Ocekivano. Nasmesila sam se. Podsecao je na njega..
-I pored toga,verujem da te nije zaboravio. Vidim ga ja,gubi se on s vremena na vreme. Bila si jedina devojka o kojoj je meni ikada pricao. Znam da te je voleo. I znaj da..ovo nije kraj.
Ucinicu ga srecnim,ali ne smes da ga zaboravis. Imam osecaj da je on trenutno zakljucan u svom svetu ali da ste pravi i da cete se,ako zaista jeste,naci za par meseci,godinu,ko zna?
Oglasilo se zvono skole. Suza vise nije mogla da mi ostane u oku. Potekla je. Slivala mi se niz obraz.
Njegov drug me je pogledao,ubrzo se uozbiljio i obrisao mi suzu sa lica.
-Vidi..samo..nemoj da ga zaboravis. Ovakva ljubav nije cesta. A ja cu uciniti sve sto mogu. Veruj mi.. nasmesio se,zagrlio me je i otisao na cas.

Ne brinem..tiho sam odgovorila. Znao si da budes tu kad ja nisam bila..zato ce se i smejati sa tobom,umesto sa mnom.
Opusteno,bar znam..
Bar znam da je srecan.
-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje.
Žale se ljudi, na dinar, na cene, na penzije, na situaciju, ovde ili tamo, na mlade, na stare.
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu, da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.
A ima ih. Verujte
—  Mika Antić
Ogledalo

Gledala sam svoj lik u ogledalu, pomalo prebledeo od noci koje sam provodila budna.
-Izgledas mi umorno.
-Pa pomalo, nista strasno.
-Gde je nestao onaj osmeh?
-Tu je, sad ce ga sminka napraviti.
-Ne, pitam za onaj pravi osmeh, koji si imala do pre par meseci.
-Hm, ne znam, vratice se, otisao je da proseta, ali je igleda zaboravio svoju adresu.
-Dobro je, bar jos uvek imas smisla za humor.
-Humor? Hah, pa ovo je sve samo ne humor.
-Dobro, batali to, cemu briga?
-Ne znam, prestace.
Udaljila sam se od ogledala, ali kao da sam morala jos nesto da kazem sebi. Kao da me je vuklo nazad

Ponekad mrzim sve te nasumične scene iz prošlosti koje se, bez ikakve najave, stvore pred mojim očima i mrzim te razgovore koje sam vodila sa ljudima kojih više nema u mom životu.
Jer evo recimo, na današnji dan pre sedam godina sam bila savršeno srećna. Bio je petak, znam. I bio je koncert Pilota to veče na koji smo, kao složno odeljenski rešili da odemo. I bio je tu neki on i nije dao nikome da me gađa grudvama ili ubaci u sneg, niti da nas par ostave u sali i odu. I stvarno, stvarno sam bila srećna i pomalo zbunjena, jer sa četrnaest godina sam čitala časopise u potrazi za odgovorima “Da li mu se sviđam?” i “Šta hoće od mene?” I baš mi ništa nije bilo jasno. Ali bilo je lepo, jer prvi put sam osetila žmarce kad me je neko zagrlio, uhvatio za ruku, rekao “Ona je moja”, jer četrnaestogodišnja ja nije mogla da zamisli ništa lepše od toga.
I pre pet godina na današnji dan mi je neko prvi put rekao da je zaljubljen u mene. Okej, tad to baš i nisam želela da čujem, ali u godinama koje su usledile stalno sam se vraćala na te naše početne razgovore i pitala se otkud mu i dalje živaca za mene. I znam da smo se raspravljali što sam toliko uverena da sve mogu sama i zašto mu ne dopustim da mi pomogne kad vidi da nešto nije u redu i zašto teram sve od sebe i pričao kako bi voleo da ostane.
Pre tri godine na današnji dan smo se tata i ja napili. Kao da nazdravimo pred slavu. Limenka po limenka i mama koja neprestano govori “Vas dvoje niste normalni, šta ćemo sutra dati gostima?” I znam da sam se puno smejala to veče i da su se moji iznenadili kad sam im pričala neke stvari.
Danas, 18.12.2016. ima malo snega napolju. Neki on odavno nije bitan, ali je ostala tradicija da mi svi šalju pesme Pilota i pitaju “Sećam li se šta je bilo danas?”. On nije ostao i nije bio u pravu da ne mogu sve sama i da mi treba neko, jer ja samo tako umem da funkcionišem. Par meseci nisam bila kod kuće i pomalo mi je neverovatno kako mi iz godine u godinu sve više nedostaje ta porodična atmosfera kada sam ranije izbegavala familijarna okupljanja kad god sam mogla. I znam da bih sad spakovala torbe i vratila se samo da mogu. I da ovog 18.12., za razliku od nekoliko proteklih nisam baš nešto srećna i da ponovo razmišljam da konsultujem časopise u potrazi za rešenjima svojih problema.

Dragi bravo, šta nije u redu sa mnom?

“Bila sam zaljubljena u svog najboljeg druga par meseci, a onda sam našla dečka koji me je stvarno voleo, kao i ja njega i bili smo srećni. Sa najboljim drugom sam nastavila da se družim bez ikakvih skrivenih primisli i sad smo pravi prijatelji.” - rekao je niko nikada.

Mesecima se pitam da li sam ista mogla drugacije da uradim. Da li sam mogla da te zadrzim da nisam terala inat,da li smo i mi,kao i svi ostali,mogli da budemo jedan srecan i nasmejan par. Tebe je odavno proslo,a mene izgleda idalje ne prolazi i najvise se bojim toga da ce otisci tvog dlana ostati urezani na mojim prstima,u mojoj saci i na mojoj dusi. Plasim se da cu i nakon par meseci,godina,u svemu idalje videti tebe..a iskreno,ako nisi tu pored mene,bas i ne zelim da te vidim.
—  ultravioletna(Teodora Vukovic) srecan dan zaljubljenih,ili Sveti Trifun,za sve koji ne priznaju ovo prvo. Ove godine sam opet sama,samo sto sanjam neke druge oci. 

Grlio si me one prelepe noći koje se oboje sećamo sa ogromnim osmehom na licima. Grlio si me dok sam stajala pored tebe i gledala te kao da nijedan više ne postoji, jer za mene i nije postojao. Grlio si me pod izgovorom da me ugreješ jer je bilo hladno, a oboje smo želeli taj zagrljaj više od ičega… Par meseci kasnije, u noći u kojoj objektivno nije bilo ni u pola toliko hladno kao onda, mada je meni bilo hladnije nego ikada, neko drugi je pokušao da me zagrli. Tamo, na onom istom mestu gde si me ti grlio. Ukočila sam se i odmakla se od njega uz komentar da ne mogu i da nije on ništa kriv, da je sve to do mene. Ne znam da li mi je poverovao, ali znam da sam tada u 2 ujutru htela da okrenem jedan od retkih brojeva koje znam napamet i da ti kažem da i dalje ne prolaziš…

O Nedeljama..

Nedeljom te nekako najviše nema,
navikao sam već na nestašicu tebe po rafovima utorka i srede
kao i na veoma slabu ponudu ostalim radim danima
al duboko sam bio uveren da te za vikend svuda ima
i da si nešto poput iskri sunca na površini vode
da je dovoljno samo sići do reke, izgubiti se po baštama skrivenim iza betona, borova i lipa
zavaliti se u neku od onih udobnih ležaljki boje peska u Dominikani
poručiti jedno veliko hladno točeno pivo, znojavo sa krunom od pene
uvući u pluća sasvim pristojnu količinu nikotinskog dima
spustiti obod šešira na pola zenica
i tako još neke sitne male rituale koje bih već zadržao za sebe
(nije sve za papir pa ni za tuđe uši i oči)
te da ćeš se brzinom kojom odeća nestaje sa tela kada pogasiš svetla
u par trenutaka stvoriti pored mene i ti
baš kao nekada nedeljom u onom prošlom životu,
al ništa, ponovo su podbacili svi tajni obredi i rituali
nema te, nisu tu,
negde i na nekom drugom mestu žickaš slobodu nedeljom
(trezan istetivirati sebi unutar kapaka - Beograd je onaj neistraženi deo svemira kada tražiš nečiji pramen, ali je kao zrno prašine kada gledaš da se sakriješ od ljudi)
i po svim pravilima i propisima što se mogu pročitati i pronaći u priručnicima to je tvoje savršeno i potpuno legitimno pravo,
za sva uzaludna čekanja, nadanja i želje
ipak sam sam sebi najviše kriv,
istina je da mi najviše nedostaješ nedeljom i da je ta nedelja u stvari svaki sekund vešto sakriven u minutu pri početku sata koji označava novi dan u špaliru meseci koji čine jednu prosto proširenu godinu i tako dalje, niz po niz, čitav jedan vek
i istina je da bih nedeljom umesto hladnog piva ili vina na plus pedeset stepeni u hladu pio užeglu vodu koja ostaje u tegli od kiselih krastavaca
ako je to pored tebe i ako se tebi baš to pije,
mesto, grad i država, sve su to relativno i lako promenljive forme,
bitno je samo da je nedelja i da si ti.

Kad sam bila manja par meseci sam živela kod babe, na drugom kraju gradu, dok su moji gradili kuću. Gotovo svako jutro sam se budila nadajući se da sam uspela da se teleportujem i da sam kod svoje kuće, u svom krevetu. Petnaestak godina kasnije, ponovo je isto. Nekad mi se, dok se razbuđujem, učini na momente da sam kod kuće. Nekad znam da nema šanse za to i odbijam da otvorim oči.
Lepo je jutro, al’ bilo bi još lepše da me je Lea probudila cvilenjem i uskakanjem u krevet, pa da idemo na šetnju/trčanje. Bilo bi lepo i da je on dole, pa da se skupimo kod njega na prvu kafu i da mi kaže da mnogo lupam i da mi ništa ne fali bez šminke. Bilo bi lepo da ne moram misliti šta ću jesti danas i da kuvam ručak. Bilo bi lepo prošetati sa Anom oko plaže i posle otići na Stari grad, sa pivom, i gledati Užice ispod nas. Bilo bi lepo i uveče sa Ivanom sesti u parkić, piti pivo i upoznavati nove ljude uz obavezno - A odakle si ti? Zvučiš kao da si negde gore iz Srema. Bilo bi lepo dočekati svitanje dole i smejati se, smejati, smejati… kao da budućnost nije iza ćoška i kao da ne čeka spremno da nas odvede na neke različite puteve.
Al’ njega ovo leto neće biti u našem gradu, a ni Ane, možda čak ni ja ne budem tamo. Svako je izabrao neki svoj put, stvorio neke svoje ciljeve i rešio da ih prati. Naposletku, odrastamo. Prebrzo odrastamo.
Verovatno bi mi se ubrzo smučila učmalost onog mesta. I sretala bih ljude koje ne želim. One sa kojima sam nekada delila previše toga, a sad se sve svelo na - Ćao, u prolazu; ako i toliko. Gotovo da nema mesta u gradu za koje me ne veže pregršt uspomena. Nisam li od svega toga i žurila da odem?
Da, gotovo sigurno da bih koliko sutra žudela za svojom samoćom i slobodom, al’ danas bih ipak nekako da sam dole i da ponovo preživim jedan običan dan. Čudno kako ne obraćaš pažnju na uobičajene stvari sve dok nisi svestan mogućnosti da je danas, baš danas tvoj poslednji uobičajeni dan. Posle bi da se vratiš, upiješ svaki momenat toga dana i pamtiš ga, jer se nikada više neće ponoviti. Džabe meni što odbrojavam dane do povratka kući, tamo više ništa nije onako kako sam navikla.

Uvek mi je bilo smesno to kako neko moze provesti 2-3 sata na klupici u parku na -20 sa osobom koju verovatno za par meseci,eventualno godina,nece ni poznavati..koja ce biti samo daleka proslost. Dok nisam upoznala tebe. Nisam mogla da verujem kako se ljudi ponizavaju i kako se trude oko nekoga ko to ne ume da ceni. Ko je jednom leden,a vec sledeceg trenutka deluje kao da si taj led uspela da otopis,mada,na kratko. Dok nisam srela tebe. Uvek mi je bila ljigava i sama pomisao na sudbinu,sta je to? Obicna rec zbog koje zaljubljeni gube glavu jer se prime na to da ih je ta velika sudbina spojila? Dok nisam upoznala tebe. Vidis, sve je to meni bilo bez poente. Sve je to meni bilo smesno,ljigavo. Nije kao da si bio jedini u koga sam bila zaljubljena,bilo je i pre tebe nekih,sitnih,vrlo slabo vrednih pomena. Ali opet..nisu uspeli da probude osecanja koja si u meni budio ti. Dok si bio tu. Sada,nakon sto si otisao,sve je idalje tu..naterao si me da zavolim sve sto sam mrzela,da se pomirim sa manama ljubavi i da ih preokrenem u vrline i da potpuno budem bezglava kada si ti u pitanju. Sludeo si me znas..ovu ludu glavu si okrenuo za 180 stepeni,i nisi mario..ne krivim te,nisi ni mogao da naslutis da ces ovoliki trag ostaviti..
I znas. Tebe mi nikad nije bilo dovoljno. Bicu iskrena. Nikad mi nije bilo dovoljno samo 2-3 sata sa tobom na promrzloj klupici na kojoj ti se zadnjica ledi,nije mi bilo dovoljno ni na +30 sedeti sa tobom i topiti se od suncevih zraka koji su mi przili kozu. Tebe mi nikad nije bilo dosta..verovatno si zato i otisao. Ali da si samo razmislio. Da,
mi je pre tebe sve bilo nebitno.
Da mi je pre tebe ljubav bila samo rec,a sada o njoj pisem.
Da mi je pre tebe zaljubljeni par licio na dvoje kretena koji ne znaju sta ce sa sobom.
Da si samo shvatio i uvideo koliko je sa tobom sve imalo smisla,pa cak onda i kada ga nigde nije bilo,znao bi..
Znao bi da nije vreme da odes. Ovako,sunce moje lepo,mogu ti samo pozeleti da nekom drugom grejes dane nakon kise,ulepsavas svitanja,i krades osmehe.
Ti,za mene vise nisi sunce,mene vise ne grejes.
Nakon tebe, sve je ledeno i sve je mracno.
Nakon tebe,sve je ponovo izgubilo smisao..
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)
Hej.. Ja sam. Obećao sam da neću da te zovem, znam. Ali ne mogu. Izvini, jebiga, znam da sam kreten i znam da te smaram i znam da nemaš više živaca i želje da čuješ moja opravdanja, ali moram bar još jednom da ti kažem sve. Okej, možda sam pijan i možda ne znam šta pričam, možda čak i pričam nepovezano, ali bar slušaj. Slušaj i ćuti. Vidiš, otkad si otišla, sve na svetu me podseća na tebe. Na početku, krivio sam naviku, neku staru potrebu, ubeđivao sebe da će sve to proći, i da je i tebi isto tako. Ne umeš da lažeš, ne pokušavaj da poričeš. I onda je tebe prošlo. Više se nisi sećala mene. A ja sam i dalje opsesivno tragao za tvojim pogledom u gomili, još uvek sam se okretao za svakom devojkom koja se smejala slično tebi. Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom. Đubre malo, je l’ ti znaš da ne postoji nijedna koja sliči tebi? Ili se smeju premalo, ili previše, ili pričaju premalo… Doduše, ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome iko prevazići.. Nebitno. Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada našao u tebi. Ima već par meseci kako više i ne pokušavam da ti nađem zamenu. Nađem bilo koju, smuvam je na neke glupe fore i posle se pravim da je ne poznajem. I onda se molim da ti ne saznaš, jer znam koliko mrziš takve likove. A sebi jedino ne smem da dozvolim da me i ti zamrziš. Ali, moraćeš da mi veruješ na reč kad kažem da se svi ti kreteni samo trude da zaborave nekog. Kao što ja imam tebe, i oni imaju nekog koga nisu cenili dok ih nije zaboravio i izbacio iz svih misli i uspomena. Nekog koga, jebiga, vole, koliko god se uzaludnim to činilo. Jeste, volim te. I, jeste, trebalo je da dođe ono “prekasno je” da bih ti to rekao. I ja i ti dobro znamo da sam ja jedan izgubljen slučaj..Ali mi opraštaš, zar ne? Kao pre što si opraštala? Možda te je zato tako teško zaboraviti. Isuviše teško se zaboravljaju oni koji su ti jedini verovali. I posle svega, samo to mi je potrebno da znam.. Je l’ mi još veruješ? Veruješ u sve što sam ti rekao? ‘ Ćutala je
dugo. Prepoznao sam sve što sam hteo da znam u toj tišini. Konačno, čuo sam opet njen glas, pomalo uspavan, umoran od svega.
- ’ Ne. ’ I prekinula je
vezu.

Oglas je glasio: „Prodaje se vila pored mora, 3 sprata. Sa bazenom i vrtom. Cena – 1$“.

– Glupost! – promrmljao je beskućnik i bacio novine.

Šetajući ulicama u potrazi za hranom, na zidu jedne zgrade ponovo je uočio oglas: „Prodaje se vila pored mora, 3 sprata. Sa bazenom i vrtom. Cena – 1$“.

„Greška u tekstu, verovatno“, pomislio je beskućnik i gunđajući u sebi, krenuo je dalje.

Izašavši na glavnu ulicu, obratio je pažnju na veliki bilbord : „Prodaje se vila pored mora, 3 sprata. Sa bazenom i vrtom. Cena – 1$“.

Beskućnik se zamislio. Njegova radoznalost mu nije davala mira, pa je rešio da proveri koja budala može da napiše tako nešto.

Nije imao šta da izgubi, osim zadnjeg dolara u džepu.

Došavši na adresu, ugledao je tu istu vilu. Stidljivo je pozvonio na vrata. Vrata je otvorila lepa žena:

– Oprostite… Ja sam u vezi oglasa.. Da nije u pitanju neka šala?

– Ne, ne! Na pravom ste mestu! Sve je ispravno.

– Mislim na cenu… 1 dolar.. Da li je to tako?

– Da, tako je, 1 dolar! Ako ste zainteresovani možete pogledati kuću.

Od uzbuđenja od viđenog, on je dao svoj poslednji dolar i postao je vlasnik fantastične vile.

Ali je, ipak, rešio da upita zašto je tako neverovatno niska cena?

Na to, nasmejavši se, žena je odgovorila:

„Moj suprug je pre svoje smrti u testamentu naznačio da prodam ovu vilu, a novac dobijen od nje uplatim na račun njegove ljubavnice. Ne mogu da ne ispunim njegovu poslednju želju. Oglas je stajao 6 meseci i vi ste jedini ko se odazvao na njega. Želim vam sve najbolje!“

I otišla je.

Naravoučenije: Šansa je pružena svakom. Potrebno je samo verovati da je nemoguće – moguće!