meseci

“Pa, kako si?”, prekinuo je petnaestominutno ćutanje. Sreli smo se na stanici i zaključili da je najbolje da sedimo zajedno, da prekratimo ovo šestočasovno putovanje, ali smo ostali bez tema za razgovor čim je voz krenuo. Činilo mi se da će putovanje trajati duplo duže. 
“Dobro. Ti?”, nasmejao se. Zna da moje dobro nikada nije dobro. “I ja sam, ali stvarno.”
“Aha.”
“Hoćeš li da se premestim?”
“Ne. Što se mene tiče, ne moraš, sem ako ne želiš.. Onda slobodno.”
“Pa očigledno si još uvek ljuta na mene. Zbog tenzije će nam se činiti da putujemo beskrajno dugo.”
“Kako hoćeš”, slegnula sam ramenima, “i nisam ljuta na tebe. Nikada nisam ni bila.”
“Ma hajde, pet meseci nisi htela nijednu jedinu reč da progovoriš sa mnom. Pravila si se da gledaš u telefon svaki put kad bi prošla pored mene. I sad jedva možeš očima da me gledaš. Ljuta si.”
“Stvarno misliš da sam toliko glupa?”
“Ne, samo si neverovatno tvrdoglava i ponosna.”
“Da sam ljuta sada ne bih sedela ovde i pričala sa tobom”, rekla sam mu već vidno iznervirana.
“U čemu je onda problem?”
“Ti to ozbiljno pitaš.”
“Da”, zvučalo je više kao pitanja nego odgovor.
“Kako mogu da budem ljuta na tebe zato što me više ne voliš? Ne možeš naterati svoje srce da oseća nešto. I glupo bi bilo da se ljutim na tebe zbog toga. Samo mi je trebalo vremena da se sredim. Nisam mogla da pričam sa tobom, potpuno svesna činjenice da me ne voliš, dok sa druge strane ja umirem za tobom. Ti si ostao ceo, a ja sam bila potpuno slomljena. Ne krivim te. Stvarno te ne krivim i znam da bi pokušao da mi olakšaš, ali kako bih mogla da slušam tvoje reči utehe dok u sebi imam nenormalnu želju da te udaram sve dok te ne zaboli kao i mene?”, nasmejala sam se, “Volela sam te. Stvarno jesam. I verovala sam da ćemo trajati zauvek.”
“I ja”, tiho je dodao uzimajući me za ruku.
Izvila sam usne u poluosmeh: “Nekad prosto nije suđeno.”
“Izgleda”, složio se on. “Dođi”, zagrlio me je dok sam spuštala glavu na njegovo rame. “Drago mi je da si sada u redu.”
“I meni”, rekla sam ne negirajući njegovu izjavu iako nisam prestala da razmišljam o tome šta ako je on moja srodna duša, a ja samo njegova usputna stanica. Htela sam da mu ispričam da ja zapravo ne verujem da možeš da prestaneš da voliš nekoga, htela sam da vrištim, da ga gurnem što dalje od sebe, da plačem, da ga udaram… samo što to ne bi ništa promenilo. Gotovo je. Ne voli me.

“Bila sam zaljubljena u svog najboljeg druga par meseci, a onda sam našla dečka koji me je stvarno voleo, kao i ja njega i bili smo srećni. Sa najboljim drugom sam nastavila da se družim bez ikakvih skrivenih primisli i sad smo pravi prijatelji.” - rekao je niko nikada.

Sa par dana si novorođenče. Sa nekoliko meseci beba. Sa pet godina dete. Sa 15 pubertetlija. Sa 18 postaješ punoletan. Sa 30 i nešto odrastao. Sa 40 i kusur zrela osoba. Sa 70, kažu, već postaješ star. A sa koliko godina se postaje - čovek?
—  Andrea Oršanić
  • "Zaboravio sam je vec."
  • "Nisam ni bila zaljubljena u njega."
  • - Meseci su prolazili,a njih dvoje su se pravili,govorili da je sve proslo,da je bilo prolazno.Svi su im verovali,kakve budale,od te tolike zaljubljenosti da sva osecanja tako brzo nestanu,to je bilo nemoguce ali, ljudi nisu shvatali da ih nikada nece proci ta osecanja,svi su verovali u te njihove lazi. Njih dvoje kad bi prolazili jedno pored drugog ne bi im bilo svejedno,ne bi se gledali kao nekad,da im se pogledi susretnu,vec su to radili da se ne vidi,pravili su se oni,bas dobro. A kad bi njoj prisao drug iz razreda da je zagrli,onako iz sale,on bi tu pukao,videla bi se ljubomora,nije znao to da krije,takav je bio. Onda bi on namerno pred njom uzeo drugaricu svoju i zagrlio bi je,ona je sve to gledala,za razliku od njega,ona se znala kontrolisati,ali sve je u njoj vristalo,bila je ljubomorna do bola,svetila mu se,bila je sa raznim momcima,on je gledao,inatili su se,a od tog njihovog jebenog inata nije bilo mesta za ljubav,nije,ostali su na tome.I nista od njih,nista.
Prekidali bismo kontakt na po nekoliko meseci i ja bih prestala svakodnevno da mislim na njega. A onda bi se nešto dogodilo, ili bih videla neku knjigu, ili bih gledala nešto, ili bih slušala neku muziku, i poželela da to podelim sa njim. Napisala bih mu mejl, ali ga nikad ne bih poslala.
—  Slatkiši za doručak; Doroti Kumson
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu… da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte…
—  Miroslav Antic 
Prva velika ljubav - neočekivana sila, kao na platnu filma idila što daje snagu i krila. Po prvi put voleo, držao oblake u rukama, čekao da je ponovo sretnem - deset meseci na slatkim mukama do časa kada će usne ponovo da se spoje, kad više ne postoje dvoje, jer smo jedno. Cela večnost i svaki moj san stali su u taj jedan jedini dan, od mašte tkan više nego od jave. Možda je bilo prerano da se jave ljubavi prave - ni danas ne znam.
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje.
Žale se ljudi, na dinar, na cene, na penzije, na situaciju, ovde ili tamo, na mlade, na stare.
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu, da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.
A ima ih. Verujte
—  Mika Antić
:(

Sedeo sam u razredu i posmatrao devojku pored
sebe. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam
njenu dugu kosu i zamišljen izraz na licu. Želeo sam
da bude moja, ali ona me nikada nije gledala na taj
način i toga sam bio svestan. Posle predavanja
zamolila me da joj dam beleške jer nije bila na predavanju. Dao sam joj ih. Rekla je ’’hvala’’ i
poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, hteo sam joj
reći da ne želim da budemo samo prijatelji, ali bilo
me je previše strah, ni sam ne znam zbog čega.
Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon.
Javim se, i na drugoj strani čujem njen uplakan glas govoreći mi da joj je dečko slomio srce. Pitala me je
da li bi mogao doći do nje jer ne želi biti sama. I
naravno, odmah sam došao. Sedeli smo na kauču,
jeli čips i gledali romantične filmove. Gledao sam
njeno tužno lice, ali uprkos žalosti bila je prelepa. I
želeo sam je samo za sebe. Kasnije je rekla da je umorna i da želi reći, pogledala me u oči, rekla
’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali opet me je obuzeo strah, ne znam zbog
čega. Sledeće godine smo imali ples. Veče pre je
došla kod mene i rekla da joj se partner razboleo.
Ni ja nisam imao partnerku tako da smo odlučili plesati zajedno kao najbolji prijatelji. Kada se
čarobno veče završilo, stajali smo na njenom pragu.
Gledao sam je kada se nasmehnula i pogledala me
njenim prelepim očima. Rekla je ’’hvala, bilo je
prelepo’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali previše sam se bojao da bih je mogao izgubiti. Prolazili su dani, meseci, i tu je bio dan
kada smo diplomirali. Gledao sam kako se popela
na binu da bi pročitala svoju diplomu. Bila je
prelepa. Pre nego što smo pošli kući došla je kod
mene, zaplakala a ja sam je zagrlio. Onda je sela
pored mene i rekla: ’’Ti si moj najbolji prijatelj, hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
joj ne želim biti samo prijatelj, da želim nešto više,
ali nešto mi nije dalo. Sedim u crkvi, moja drugarica
se udaje. Gledam je kako stoji pred oltarom i bila je
lepša nego ikada. Gledam kako govori ’’da’’ i pri
srcu mi postalo teško. Želeo sam da bude moja, ali ona voli drugog i toga sam bio svestan. Znao sam
da me nikada neće gledati kao njega. Pre nego što
se odvezla sa svojim mužem u novi život prišla mi
je, zagrlila me i rekla ’’hvala što si došao’’… Hteo
sam joj reći da je volim i želim za sebe, ali neki duh
u meni mi nije dao. Prošlo je mnogo godina i sada gledam u sanduk devojke koja je bila moja najbolja
prijateljica. Kada su čitali njen dnevnik koji je pisala
dok je bila studentica, pročitali su i ove reči:
’’Gledam ga i želim ga za sebe. Ali on me nikada
neće gledao kao ja njega i toga sam svesna. Hoću
da mu kažem da ne želim da budemo samo prijatelji, ali ne smem, bojim se da ga ne izgubim.
Toliko bih volela kada bi došao do mene i rekao mi
da me voli’’….’’Kako bih voleo da sam to i uradio’’
pomislio sam i zaplakao…

Zaista ne znam koliko coveku treba da zaboravi osobu koju ne zeli da zaboravi. Ne znam koliko meseci, godina ili decenija ne sme da vidi tu osobu samo da je zaboravi. Ne znam koliko ona treba da se poruzni, promeni da prestanem da volim. Ne znam koliko ona treba voleti nekog drugog da je prestanem tako uzasno da volim.
Ne znam da li cu ikada zaboraviti zvuk njenog osmeha kada joj ispricam vic. Ne znam da li cu ikada naci osobu koja me toliko upotpunjuje da je to pomalo cudno i smesno. Sve u svemu, samo jedno znam… Nikada vise ona i ja.
Vise ga nije mogla cekati,prolazili su silni meseci,a on nista nije preduzimao. Odustala je,zaboravila ga je,izbacila iz srca,jeste,trebalo joj je mnogo vremena i truda,ali isplatilo se,zaboravila ga je. Sad kad je vec uradila to sto jeste,zaboravila ga je,on se tek sad setio i poceo da se trudi. I malo joj fali da padne na stare njegove fore,drugima je pricala pricu tu,da ga je odavno zaboravila,da se ne nada..ali srce je pricalo svoju pricu,i dalje ga ceka,i dalje joj njegov pogled i osmeh znaci vise od svega.
Evo, već šest meseci te čekam, pokušavam na sve načine da ti se približim, da ti značim bar milioniti deo koliko ti meni značiš, ali, jednostavno, ne dozvoljavaš mi, hladan si, misliš da ću te ceo život čekati. I hoću, želja za tobom će iz dana u dan biti sve veća, ali trudiću se da to sakrijem, biću sa drugim momcima, praviću se da ih volim, ali u mom srcu postoji mesto samo za tebe, sve do dana kad mi ovo čekanje ne dosadi.
  • On:Cao :)
  • Ona:Pa cao..
  • On:Ne bi se ti mene setila nekad..
  • Ona:Setim se ja tebe,samo,ne zelim da budem naporna :)
  • On:Ti meni nikad nisi bila naporna ;)
  • Ona:Kako god,kako ti je sa njom?
  • On:Pa,ako ces iskreno,nije mi bas super :P Prvih par meseci je bilo lepo,ali sada se ona promenila dosta,ne znam bas da li je ona ona prava. Necemo mi dugo biti zajedno..
  • Ona:Ahaa,pa zao mi je.. :(
  • On:I meni je zao sto sam tebe izgubio,devojku koja me je volela i koju sam ja pocinjao svakim danom sve vise voleti,zbog neke tamo devojke.. a kako bih voleo da nastavimo tamo gde smo stali :)
  • Ona:Pa ne mozemo vratiti vreme,ali mozda,mozda cemo jednog dana nastaviti,otkud znas..
  • On:Znam da cemo nastaviti,i to mi nekako svakim danom daje sve vecu snagu :)
Kada se vežeš za neku osobu, bilo da je to prijatelj ili decko,devojka, i kada ta osoba ode, a kao toliko si je zavoleo i toliko ti je prirasla srcu, najbolji lek je uistinu stvarno vreme. Nije da ćeš možda reći da je to tačno, sada, ali kada se nakupe meseci ili godine iza, videčeš šta je čar vremena. Svaka uspomena ti je u glavi u izmaglici samo, a ne sećaš se na kraju čak ni razloga zbog kojeg si toliko tu osobu voleo, samo ti je negde u svesti da si nekada znao zbog čega i sećaš se jedino da je to bilo jaka povezanost. Ali ne boli više, kao da svaka bol ima svoj tajming, i kada izboli nestane. Čari vremena su stvarno jedne od negde najtežih ali i najboljih mogućih lekova. Srećno svima kojima je peščani sat počeo svoje uspomene da prosipa i srećno onima koji će tek preživeti u tom procesu. I svaka čast onima kojima je taj proces istekao, i ponovo mogu disati punim plućima bez jecaja do kasno u noć.