meseci

Znate li koja je ljubav prava? Ne,to nije vasa prva ljubav. Takodje,ne mora ni biti osoba sa kojom za par godina vidite sebe u prekrasnoj kolibi negde na planinama odvojeni od sveta,samo za vas. Znate koja bi to prava ljubav bila? Reci cu vam. Neprezaljena. Ona koja je trajala kao delic sekunde i zavrsila se pre nego sto ste toj osobi stavili do znanja koliko vam znaci. Neprezaljena,jer,ce vas konstantno,mozda,izjedati godinama i uvek cete se pitati sta bi bilo da ste nesto uradili drugacije. Da ste potrcali. Da ste vikali. Da ste se borili,da ste dali sve od sebe samo da ta osoba ne bi otisla i da bi vas idalje grejala toplina glasa te osobe. Jednom cete se probuditi…20 godina nakon toga. Pogledacete osobu koja ubrzano dise dok se svitanje polako priblizava svom kraju i ogranci sunca miluju njeno lice. Taj pogled ce duze trajati,a cini se,kao par sekundi. Uhvaticete sebe kako razmisljate o tome kako bi bilo da je vasa neprezaljena ljubav na mestu te osobe. Onda cete se zapitati..zasto nisam dao sve od sebe? Zasto je do mene sada osoba koju ni upola ne volim kao tu..jedinstvenu..neprezaljenu ljubav. I zato vam govorim ovo.. Dajte sve od sebe dok jos ima vremena. Borite se. Ne dajte da vam voljena osoba isklizne iz ruku ako ste sigurno u tu ljubav! Ako ste sigurni da je to to!
Jer…dok vas ta ljubav ne napusti…necete znati da li je neprezaljena :)

(ultravioletna-Teodora Vuković)

—  ultravioletna

Spisak 15 najtužnijih događaja i reči koje sam videla, čula i doživela

1. Nana i ja u poseti dedi u bolnici, par dana pred njegovu iznenadnu smrt i njeno: “Šta ja da radim kod kuće bez tebe?”

2. Prvi i poslednji put kad sam čula tih glas svog najboljeg druga kad je, par meseci kasnije, prvi put pričao o smrti svog tate.

3. Nanin vrisak na dedinoj sahrani: “Okreni se! Pogledaj me bar još jednom!”

4. Sestrini jecaji i koliko se tresla u mom zagrljaju kad je to čula.

5. Prva sahrana kojoj sam ikad prisustvovala, gde žena vrišti i trči ka grobu jer unutra spuštaju njenu ćerku.

6. Reči druga dečka u kog sam davno bila zaljubljena: “Meni je žao što ja nisam on…”

7. Mamin glas preko telefona nakon tatinog srčanog udara posle dve godine provedene u alkoholisanom stanju: “Je l’ te zanima kako je? Mene brine, iako možda ne bi trebalo posle svega… Šta ću kad ga volim.”

8. Dan kad sam slučajno saznala da se moja sestra reže i da boluje od depresije, a sve čemu sam se molila bilo je da ona bude pošteđena toga.

9. Drugarica nakon jednog osamnaestog - pijana, malaksala, ispovraćana, razmazane šminke kako plače da nema nikoga u životu.

10. Cimerka koju sam prvi put videla u suzama nakon što mi je pričala kakvu torturu je trpela od ljudi zbog gojaznosti.

11. Najbolja drugarica preko skajpa, stotine kilometara daleko, crvena, podadula i nemoćna da progovori.

12. Uspomene nakon što sam rešila da je kraj. “ Za sve svoje godine bio sam zaljubljen tri puta u životu”, prvi put kad smo se videli. “Neću se zaljubiti u tebe zbog toga, ali hoću zbog nekih drugih stvari”, ni ne znam koliko kasnije.

13. Naš pretposlednji susret i kako pokušava da me poljubi dok spuštam glavu. “Toliko ti se gadim da ne možeš ni da me pogledaš?”

14. On kako mi priča o svojim roditeljima.

15. Moj izraz lica dok pišem sve ovo.

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.

:(

Sedeo sam u razredu i posmatrao devojku pored
sebe. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam
njenu dugu kosu i zamišljen izraz na licu. Želeo sam
da bude moja, ali ona me nikada nije gledala na taj
način i toga sam bio svestan. Posle predavanja
zamolila me da joj dam beleške jer nije bila na predavanju. Dao sam joj ih. Rekla je ’’hvala’’ i
poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, hteo sam joj
reći da ne želim da budemo samo prijatelji, ali bilo
me je previše strah, ni sam ne znam zbog čega.
Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon.
Javim se, i na drugoj strani čujem njen uplakan glas govoreći mi da joj je dečko slomio srce. Pitala me je
da li bi mogao doći do nje jer ne želi biti sama. I
naravno, odmah sam došao. Sedeli smo na kauču,
jeli čips i gledali romantične filmove. Gledao sam
njeno tužno lice, ali uprkos žalosti bila je prelepa. I
želeo sam je samo za sebe. Kasnije je rekla da je umorna i da želi reći, pogledala me u oči, rekla
’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali opet me je obuzeo strah, ne znam zbog
čega. Sledeće godine smo imali ples. Veče pre je
došla kod mene i rekla da joj se partner razboleo.
Ni ja nisam imao partnerku tako da smo odlučili plesati zajedno kao najbolji prijatelji. Kada se
čarobno veče završilo, stajali smo na njenom pragu.
Gledao sam je kada se nasmehnula i pogledala me
njenim prelepim očima. Rekla je ’’hvala, bilo je
prelepo’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali previše sam se bojao da bih je mogao izgubiti. Prolazili su dani, meseci, i tu je bio dan
kada smo diplomirali. Gledao sam kako se popela
na binu da bi pročitala svoju diplomu. Bila je
prelepa. Pre nego što smo pošli kući došla je kod
mene, zaplakala a ja sam je zagrlio. Onda je sela
pored mene i rekla: ’’Ti si moj najbolji prijatelj, hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
joj ne želim biti samo prijatelj, da želim nešto više,
ali nešto mi nije dalo. Sedim u crkvi, moja drugarica
se udaje. Gledam je kako stoji pred oltarom i bila je
lepša nego ikada. Gledam kako govori ’’da’’ i pri
srcu mi postalo teško. Želeo sam da bude moja, ali ona voli drugog i toga sam bio svestan. Znao sam
da me nikada neće gledati kao njega. Pre nego što
se odvezla sa svojim mužem u novi život prišla mi
je, zagrlila me i rekla ’’hvala što si došao’’… Hteo
sam joj reći da je volim i želim za sebe, ali neki duh
u meni mi nije dao. Prošlo je mnogo godina i sada gledam u sanduk devojke koja je bila moja najbolja
prijateljica. Kada su čitali njen dnevnik koji je pisala
dok je bila studentica, pročitali su i ove reči:
’’Gledam ga i želim ga za sebe. Ali on me nikada
neće gledao kao ja njega i toga sam svesna. Hoću
da mu kažem da ne želim da budemo samo prijatelji, ali ne smem, bojim se da ga ne izgubim.
Toliko bih volela kada bi došao do mene i rekao mi
da me voli’’….’’Kako bih voleo da sam to i uradio’’
pomislio sam i zaplakao…

Budi sve ono što ja nisam bila

Stajala sam na ulazu u Gimnaziju,dok su se pahulje skupljale na mojim trepavicama i sekund nakon topile. Iz škole je tada izlazio NJEGOV najbolji drug.
-imas li upaljac? pogledao me je,i bez imalo stida upitao,cak iako se ne znamo. Zapravo,on je mene znao. O meni je mnogo slusao.
-Ja…nemam..ne pusim.
-A okej onda,izvini. Okrenuo se u potrazi za nekim drugim ko ima upaljac. Budala,pomislila sam.
Izvini…zaustavila sam ga. Ja,ovaj…kako je on? Da li je….da li je srecan? Imala sam osecaj da ce mi suze poteci svakog trena,pa sam stegla vilicu i ugrizla usnicu. Ocekivala sam reakciju. Kao da je nije bilo.
-Dobro je. Da je srecan,ne verujem. On ja takav,zn…
-Znam. Znam kakav je. Nakasljao se,neprijatno mu je sigurno.
Mogu li da te zamolim nesto? Pokusala sam da ne zvucim toliko ocajno.
-Ako zelis cigaretu,ne dam jer ti meni nisi dala upaljac. Nasmejao se.
Probala sam da se nasmejem ali sam presla na stvar.
Ucini da bude srecan. Ti ga mozda poznajes bolje od mene. Nasmej ga. On…on ti mnogo veruje. Verujem da bi ti jedini mogao da ga ubedis za nesto,znas kako je tvrdoglav. Tebe bi bar slusao. I ako ima probleme,molim te ne odustaj. Povlaci se u sebe zbog toga sto ne prica o tome. Molim te,samo..
-Ti si dobra devojka. Ponekad prosto ne mogu da shvatim zbog cega te je ostavio. Koliko je uopste proslo od kad ste raskinuli? Hah,malena,imam osecaj da ga volis isto kao sto si i tada…
Knedla mi je zastala,grlo je pocelo da me boli,a glava pulsira,i srce u grudima kao da ce da iskoci. Mozda sam to,pomislila sam,sada i ja shvatila. A mozda…
-Mozda samo zelim da bude srecan. On to zasluzuje. Mene je cinio srecnom..vreme je da mu to vratim. Ako ne mogu da budem ja prisutna,mozes ti. Mozes ti da dovrsis moj cilj. Suludo je,ali..verujem ti.
Glasno se nasmejao.
-Eh,moja ludice. On bez tebe nece biti srecan. Znas? Nije te on ostavio jer te nije voleo,ili sta ti je slicno rekao.
Ostavio te je jer…znas onaj kliše kako ste pravi u pogresno vreme? Jeste,to je kliše ali vama je upravo to..
On je u nekom svom svetu,ti u svom.. i ne mozete da funkcionisete zajedno..rastuzio se.
Gledala sam ga sa tugom u ocima,posmatrala kako je moja ljubav nosila neke facijalne ekspresije kao i njegov najbolji drug. Ocekivano. Nasmesila sam se. Podsecao je na njega..
-I pored toga,verujem da te nije zaboravio. Vidim ga ja,gubi se on s vremena na vreme. Bila si jedina devojka o kojoj je meni ikada pricao. Znam da te je voleo. I znaj da..ovo nije kraj.
Ucinicu ga srecnim,ali ne smes da ga zaboravis. Imam osecaj da je on trenutno zakljucan u svom svetu ali da ste pravi i da cete se,ako zaista jeste,naci za par meseci,godinu,ko zna?
Oglasilo se zvono skole. Suza vise nije mogla da mi ostane u oku. Potekla je. Slivala mi se niz obraz.
Njegov drug me je pogledao,ubrzo se uozbiljio i obrisao mi suzu sa lica.
-Vidi..samo..nemoj da ga zaboravis. Ovakva ljubav nije cesta. A ja cu uciniti sve sto mogu. Veruj mi.. nasmesio se,zagrlio me je i otisao na cas.

Ne brinem..tiho sam odgovorila. Znao si da budes tu kad ja nisam bila..zato ce se i smejati sa tobom,umesto sa mnom.
Opusteno,bar znam..
Bar znam da je srecan.
-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Prijateljstvo.

I sve se odigralo prebrzo. Mislis da sam uopste i razmisljala, da se u tako kratkom periodu moze sve promeniti?
Drzala sam se cvrsto toga da je on jak karakter i da mu se nista sto uradi nece obiti o glavu. Pa hej, on je sportista, kako bi tom brzinom i mogao krenuti nekim drugim putem.
Za njega je kosarkaski teren bio dom, a ta lopta koju je svuda nosio sa sobom, za njega je bila beg od svega.
Ko bi znao, da ce jednom da je ostavi, u nekom cosku svoje sobe i da vise ni ne obrati paznju na nju.
Svega par meseci sve je promenilo.
Mislis da nisam videla to?
Jesam, svakim vidjanjem sve vise, ali je pokusao da sakrije to od mene. Sa mnom je bio jos uvek onaj stari, ali nesto je falilo.
Osecala sam da se u trenutku okrene u neku drugu osobu, koja mi je pomalo bila strana. Gotovo nepoznata.
Nije vise strastveno pricao o kosarci, tek ponekad ukoliko bi partizan igrao neku od svojih utakmica. Nije pricao o treningu i o tome kako je ubacio 20 od 20 slobodnih bacanja. Nije pricao o fintama. Nije pricao vise o kosarci.
Na red su dolazile neke teme, koje do tada nikada nije spominjao.
Osisao se, vise nije imao dugu kosu, a osmeh mu je bio izvestacen. Nekako namrgodjen.
Ako se pitas, da li sam primetila, jesam, itekako.
Pa zaboga kako da ne primetim promenu na nekom, s kim sam 15 godina, svaki dan provodila. Bez izuzetka.
Na moje pitanje sta se desava, nikad nije davao potpun odgovor. A to me je izludjivalo. Cutao je previse za moj ukus. Ali sam osetila da su promene nagle i da odjednom u vecini situacija ne vidim onog starog njega.
Mucilo me je pitanje da li je problem u nasem prijateljstvu. Da li je uredu ako ga pitam da li zeli da se ne vidjamo vise. Jer nije on jedan od onih koji vole tisinu kada su sa nekim. Uvek je pricao, uvek imao neke nove teme. A sad je cutao.
Oko nas su se dani vukli sporo, na trenutke necujno, ali je on bio preglasan u mojoj glavi. Mucila su me pitanja, kako, zasto, sta, kad, ali nisam nalazila odgovor.
Sve do jedne veceri, dok me nije pozvao, da na starom mestu popijemo pivo.
Jedno, drugo, trece, a karte su lagano pocele da se otvaraju. Jedna po jedna prica, jedna po jedna skrivena suza se slivala niz moje lice.
Ne, to vise nije bio onaj stari, ne onaj kog sam ja poznavala.
Cinilo se kao da pricam sa nekim, koga tek upoznajem. I zaista. To vece, tu noc, do jutra, ja sam upoznavala nekog novog njega. Sa nekim novim ciljevima. Sa nekim novim snovima, sa nekim novim idealima. Posle 15 godina, ja sam ponovo upoznala njega.
Pricao je cudno, nekako sporo, kao da je hteo da prozivim svaki detalj njegove price. I jesam. Osecala sam gorcinu u stomaku, knedlu u grlu, koju nikako nisam mogla da progutam i glas mi je postao tezi, nekako promukao. Kao da je neko na trenutak, polumutirao moj glas.
Nisam znala sta da mu kazem, nisam umela. A on, on je cekao moju reakciju. Koja je izostala.
Mucila me je krivica, kako nisam primetila da se u njegovom zivotu sve krenulo odvijati u pogresnom smeru. Kakav sam ja to prijatelj, ako nisam primetila, da je krenuo losim putem.
A on, jos uvek je cekao moju reakciju. Na kraju prekinuvsi tu tako glasnu tisinu. I na trenutak utisao, sve te glasove koji me pitaju zasto sam dopustila da ne primetim da se neko koga zovem najboljim drugom toliko promeni.
Reakcija? Kakva bi mogla biti, toliko smo se puta svadjali, mirili,igrali, izlazili, smejali i plakali. Reakcija? Pa bila je jednostavna. Bice sve uredu, tu sam.
Spustio je glavu prekrivsi lice rukama, na trenutak ispustivsi uzdah koji je pratila recenica “Eto, to sam sada ja, neko nov, neko ko zivi za utakmice, mada sa one druge strane ugrade, sa bakljom u ruci, sa po nekom modricom na faci, slobodno me osudjuj.”
Nisam, nisam mogla da ga osudjujem, ne njega, koji je za mene bio tu kad mi je bilo najteze, ne njega, sa kojim sam odrasla. Ne njega, sa kim sam podelila svaki svoj san.
Uredu je, ponovila sam, iako nisam imala pojma da li ce biti ista vise uredu, niti sam znala koliko duboko je usao u sve to.
Dani su prolazili, a price du se vukle jedna za drugom. Svaki dan, neka nova. Svaki dan, neka nova, gora od juce, a zasigurno bolja od sutra.
Uz te price, i nase prijateljstvo se cinilo jacim, nepobedivim.
I danas, vuku se price, a o nama, svako ima nesto da kaze ili doda, kako smo ovakvi ili onakvi. Kako je on los, i kako je propao, od onog divnog decka, ostalo je nista.
A nisu upravu. Jer ne vide oni njega kad je tuzan. Ne vide ga ni kad je sa mnom kakav je. Ne vide, da pored toga sto ga zovu huliganom i propalicom, u njegovim ocima jos ima onog iskrenog, pravog i nimalo loseg decka. Ne vide nista, sem tih silnih utakmica, sa kojih su ga sretali ponekad u modricama. I ne vide koliko mi znaci. A pricaju oni o njemu svasta. A eto, da mozda vise podrske, vise ljudi vidi tu dobru stranu, mozda i ne bi bio takav. Mozda je samo jos jedan decko od kog su previse ocekivali, u skoli, u zivotu, a on ne znajuci kako da se dokaze, posao nekim novim putem, nekom losijom stranom ulice. A bilo ih je briga za to. Niko ga nije povukao za rukav i rekao da ne ide tuda.
I zasto me iko pita zasto sam jos uvek tu za njega. Vidis, postoji tu neka tajna veza, koja je neraskidiva, jer posle 19 godina, ja njega vise ne gledam kao druga, vec kao brata, kao nekog rodjenog. Kao nekog sa kim mogu da cutim, kad mi nije do razgovora. Kao nekog ko ce mi obrisati suze, ukoliko se na mom licu stvore. Vidis ti ga vidis kao grubog decka, a ja znam da ce me zagrliti svaki put, kad sam tuzna. I zato je posle svega i dalje moj ortak, moj najbolji drug.
I nije los, mozda samo malo izgubljen!

1) Komentarišu moji kako ove godine ne nosim ništa sem suknji i haljina, a ranije nikad nisam htela da ih obučem. Sećam se da sam suknju jednom obukla u petom razredu i neprestano se krila iza svih i povlačila suknju na dole.
Razlog?
Bila sam veoma mršava kad sam bila mlađa i drugarica je prokomentarisala kako imam jako krive noge i kako osobe sa takvim nogama ne bi trebalo da nose ništa kratko i usko, jer to samo ističe tu njihovu nesavršenost.
2) Neki dan sam došla sa kosom zavezanom u rep i moje drugarice su se baš iznenadile, s obzirom na to da nikada ne vezujem kosu u javnosti. Ranije, naravno, jesam. Vezivala sam repiće, plela kikice i onda sam prestala. I ma koliko bilo vrućina ili mi kosa bila masna, odbijala sam da je vežem.
Razlog?
U drugom razredu sam nosila dva repića i onako odjednom mi je prišao jedan dečko, stariji od mene, i pitao me što nosim repiće, kad sam klempava. I ja sam skinula trakice i nikad ih više nisam stavljala.
3) Ranije sam bila jedna od onih koje ni do prodavnice ne mogu da odu bez šminke. Imam veoma osetljivu i svetlu kožu, i ožiljcima i crvenilu su potrebni meseci da zarastu. Niko mi nikada nije pričao ništa o tome, ali meni je jednostavno bilo glupo da me neko vidi tako crvenu i istačkanu. Uvek sam želela savršenstvo.
~ I kroz mnoge ovakve stvari sam prolazila kad sam bila mlađa. I bile su mi potrebne godine, pre nego što sam prestala da gledam sebe kroz oči drugih ljudi. Mnogo suza, vremena i živaca mi je bilo potrebno dok nisam shvatila da će uvek biti neko kome neću odgovarati. Nekome ću uvek biti premršava ili predebela. Nekome ću biti lepa, nekome ću biti ružna. Nekome se neće svideti moj osmeh, nekome hoće. I sve je to u redu. Šta sam dobila - dobila sam. Naučila sam da živim sa tim. I nije trebalo neko drugi da me prihvati, trebalo je da prihvatim samu sebe. Ljudi ti nekad kažu neke stvari kad si mlađi i to se prosto uvuče u tebe. Jednostavno - ako ti neko ukaže na okrnjen zub, ti se više nećeš smejati. Samo što mnogi ljudi to ne shvataju. Grozno je ukazivati ljudima na neke stvari koje se tebi ne dopadaju, a oni to ne mogu da promene, jer mnogi ne mogu da vole sami sebe. Mnogima je potrebno prihvatanje drugih ljudi. I ti ne postižeš ništa, osim što rušiš nečije ionako krhko samopouzdanje.
Nekome možda nisi ništa posebno, ali pojaviće se neko ko će te gledati kao savršenstvo. Uvek se pojavi.

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

Mislim da je jedan od jako tužnih perioda u mom životu kad odgledam zadnju epizodu serije. Nema veze što se sve lepo završilo,ali mi je žao što se završilo . Poslednjih meseci sam živela sa njom,a sad je više nema. Kao da se završio period mog života.

Nikad te nisam ostavio zato sto ti nisi bila dovoljno dobra, nego zato sto ja to nisam bio. Znas?
-Ne. Ostavio si me zato sto ti nisam odgovarala. Zato sto nisam bila dovoljno dobra za tebe.
-Ali…
-Ne,Stefane, ne prekidaj me. Ostavio si me, jer nisi mogao da budes sa osobom kakva sam ja. Zato sto nisi mogao da me volis takvu kakva sam.
Jednostavno, nisam ti bila dovoljno dobra.
Ali ne brini, ljubavi.
Sigurna sam da ces naci nekog ko je dovoljno dobar za tebe, ko je sve ono sto ja nisam bila, a zeleo si da to budem.
-Teodora, ostavio sam te, jesam, ali nikada nisam razmisljao o tome na taj nacin. Mislio sam da ti zasluzujes bolje.
-I ja sam ti govorila,da ne zelim bolje, jer uz sebe vec imam najbolje. I ti si govorio da ce sve biti okej, da cemo moci da budemo MI. Ali nismo. Nisi izdrzao pored prznice kakva sam ja. Nisi mogao. Voleo si me ali jednostavno nisi znao kako da nastavis da me volis ako nisam onakva kakvom si me zamisljao.
Ne brini. Vec mi je sve jasno.
Dok sam izgovarala ove reci, niz obraz mi se skotrljalo sve ono sto sam mu precutala. To da ga toliko obozavam… i da ne zelim da ide.
I vidi, ljubavi..
Zelim da za par meseci cujem da si nasao onu pravu! Da si srecan. Zelim da znam da si u dobrim rukama. I pre svega zelim da znam, da te ona cuva. I da je tvoje rame za plakanje. I da..da zna zasto ne volis da nosis nakit.. i zasto nikada nisi nista sanjao.. i zasto mozes da zaspis samo onda kada si bas bas umoran, a ne uvek, i bilo gde, kao sto ja to mogu..

Nasmesio se. Jos jedna suza za jos jednu stvar koju sam precutala. Oh, taj divan osmeh. Najlepse se smejes,znas li?
I.. ljubavi. Samo.. kada je pronadjes..znas..nju..
Mozes li mi samo javiti njeno ime?
Samo da..joj,znas, dam par instrukcija kako da te voli onako kako treba.


Mozda te bas bude volela onako kako ja nisam umela,a trebala sam. ( ostavivsi svoj novi broj na stolu u kaficu gde smo redovno zagrljeni sedeli, pokupih svoje stvari i sa gomilom neizrecenih emocija u ocima, i u grlu, napustih kafic sa osmehom. Okrenuh se, nakon par koraka u zelji da zapamtim ono sto je bilo moje, nekada, svim srcem, da ga zapamtim bas onakvog kakav je uvek bio. Onakvog kakvog ga pamtim. Za par meseci, to vise nece biti. Neka druga ce ga promeniti i to je u redu. Ipak, volim te toliko da te pustim da odes. Tvoje je vreme da budes srecan, Stefane.)

Znam, da ovo vise ne citas, bubi, ali ako se slucajno desi, da se nekad zajebes, i opet posetis moj tumblr, izvini sto sam ti posvetila ovo, i izvini sto sam spomenula tvoje ime. Desi se zeni da bude nekad slaba. Ti najbolje znas koliko sam bila slaba na tebe, i koliko sam idalje. Ti to najbolje znas, zar ne?
Dakle,ako procitas ovo, znaj da te volim ali isto tako zelim i da budes srecan.
Ljubim te bubi.
Sledeci put kad te vidim, zelim te srecnog i nasmejanog videti. Okej?
Stefane, nadji onu koja je sve ono sto ja nisam.
Zelim ti svu srecu ovog sveta i, ako ne mogu biti njen deo, dovoljno mi je da znam da si dobio ono sto zasluzujes.
U mojim ocima,
Uvek ces biti onaj moj nasmejani,moj bubi.
Zbogom, tvoja mala.

—  ultravioletna
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje.
Žale se ljudi, na dinar, na cene, na penzije, na situaciju, ovde ili tamo, na mlade, na stare.
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu, da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.
A ima ih. Verujte
—  Mika Antić

Vratio se posle pet meseci i prva rečnica nakon što smo se pozdravili - Evo, do malopre sam bio nervozan i kako sad da budem kad je vidim ovakvu?
I posle se ljudi čude što mi je toliko nedostajao i što sam jedva čekala da dođe iz Amerike.

Jedna o bivšim prijateljstvima, odrastanju i odlascima

Vratila sam se u svoj rodni grad tog dana i, kako to obično biva, javi ti se ovaj iz prošlosti, onaj… odjednom bi svi oni voleli da te vide, nema veze što već godinama niste progovorili ni reč. Razmišljam čemu to, je l’ daljina tako utiče na ljude? Dok znaju da si tu i dostupan si, nikoga nema, a čim odeš uspaniče se da je to poslednji put da te vide, iako ste nekada bili neverovatno bliski. Naposletku, ni ja sa svojim roditeljima nisam bila toliko bliska dok sam živela sa njima, sada ostajemo satima pričajući o svemu. Odrastam izgleda. Pozive naravno prihvatam, hajde da vidimo šta to prošlost nudi nakon svih ovih godina.

“Ispred tvoje kuće u osam?”

“Naravno, kao i uvek”, odgovaram nekadašnjoj drugarici. Nema grljenja i ljubljenja kad se sretnemo, pamti i dalje da to ne volim, ali tu je osmeh kao dokaz da nam je drago što se ponovo vidimo.

“Gde ćemo?”, upita me.

“Svejedno mi je, biraj, ne znam više ni šta radi ovde..”

“Tref?”

“Važi”, smejem se. To je bilo naše mesto u srednjoj školi, gotovo da nismo izlazili odatle: kafe pre, posle, nekad i tokom časova; alkohol pre odlaska u diskoteku; nekad smo i ceo dan znale da provedemo tu kada nam se baš nije dalo da idemo u školu. Prvi poljubac, prvi dečko, prva svađa, prvi raskid… sve sam to proživela upravo u ovom kafiću. Kad uđem, shvatam da je sve isto - i dalje je oronulo, zadimljeno i muzika je preglasna. Setih se da su ovo mesto nekada zvali i sušara.

“Ne pušiš više?”, pita me čim sednemo za onaj, nekada poznat kao naš sto.

“Samo jednu ujutru, uz kafu. Nemam ni vremena, ni potrebe više”, kažem joj.

“Meni ide i paklica dnevno. Dok se vidim sa ovim, onim, istračarimo.. Znaš da je Ivan dobio sina?”

“Koji Ivan?”, pitam zbunjeno.

“Pa Ivan, Ivan.. Tvoj Ivan. Bila si sa njim…. koliko?”

“A, on.. Par meseci, čini mi se, ne sećam se više, prošlo je sedam godina od tad.. Smešno koliko sam patila za njim, a sad ga se i ne sećam”, kažem više za sebe.

“Aha, pa dobio je sina. Dobro je što nisi ostala sa njim”, smeje se. Smejem se i ja. “Šta je sad? Imaš li nekoga?”

“Neverovatno, ali da. Izgleda da je došlo i to vreme”, stravično sam izbegavala veze nakon propasti sa Ivanom.

“Lepo, lepo.. Koje je godište? Čime se bavi?”

“Pet godina je stariji od nas, u it-u je..”

“Fantastično!”, kaže mi, “dobro si se ti uvalila. Tu ima para!”, a ja se pitam kada je postalo bitnije čime se bavi i koliko zarađuje od toga kako je meni sa njim.

“Kod mene pustara”, nastavlja ona, “muvaju me neki, ali ništa ozbiljno.. Čisto da se ne nakupi paučina dole”, smeje se, “tebi je ovaj leg'o k'o kec na deset!”

“Nisam to tražila..”

“Aj sad, pričaj nekom drugom, znaš sa kakvima si bila..”

“I svi oni su jurili mene”, kažem malo zatečena ovim komentarom.

“Ovi ovde ništa”, ignoriše me, “sve neki tunjavci. Samo malo da se zabavim.. Ispalim ih kako mi dune, baš sam juče odjebala jednog”, klimam glavom. Neke stvari se nekada ne menjaju, ili ljudi i pre pet godina je sebe predstavljala kao ultra poželjnu koja može da ima koga hoće, samo ona neće. Stvarnost je bila malo drugačija, to sam uvidela kasnije, iako, priznajem, u tim tinejdžerskim godinama sa preterano krhkim samopouzdanjem sam bila ljubomorna na nju, jer tada je pažnja momaka bila nešto najbitnije na svetu, a što si se sa više njih ljubila i pri'vatavala, značilo je da si bolja riba. U svašta sam ja verovala nekada.

“Čujem da je Sandra opet trudna..”

“Zaista?”

“Još ne pričate???”, pita tobož’ zgranuto, “a nekad ste bile najbolje drugarice. Ali i ja sam smanjila sa Dancom”, dodaje ne čekajući moj odgovor, “izgleda da ni dete nije njeno. Vara ona njega, vara on nju, kad se uzeš zbog trudnoće.. Znaš onog Slavena?”

“Ne, prvi put čujem..”

“Ma kako ne znaš Slavena? Baš je ono - faca ovde!”

“Stvarno ne znam..”

“Aj nebitno, e pa sa njim se jebe.. A on ih ima još deset pored, može mu se.”

“Aha”, klimam glavom, “Jebiga..”

“Nego šta je sa tobom? Samo ja pričam..”

“Završavam faks, radim uporedo u knjižari, putujem kad mi se ukaže prilika.. Ništa posebno zanimljivo.”

“U, jebote, ala smo ozbiljni!”, smeje se, “pišeš li i dalje? Odavno nisam naletela na nešto tvoje..”

“Piskaram pomalo, kao i uvek. Mora se negde izbaciti frustracija svakodnevice..”

“Napiši još koji put nešto o meni, ili o nama. To volim da čitam, dušu isplačem kad se setim kako nam je bilo dobro, al’ ne bih ste vraćala. Bez uvrede, al’ nekako.. Nije to bilo to.”

“Hoću, pisaću. Postajem svesna toga..”

I to je negde to. Potom je usledilo puno tišine i lokalnih tračeva o ljudima na čije sam postojanje zaboravila. Ja nisam bila nešto zanimljiva i reprezentativna, kaže da sam sad još uštogljenija nego što sam bila i da čudno akcentujem reči. “Jebô te taj Novi Sad, skroz te je promenio.” “Kako me promenio?” “Vidiš valjda, ništa ne znaš, ne izlaziš, diploma, posao.. Kakav je to život?” “Promašen izgleda”, kažem ironično. “Naravno da jeste. Vidi mene - zabava i zabava, posle ću da tražim neku budalu da me ženi, dâ da i ja upecam nekog k'o ti”, smeje se.

Svako poima stvari onako kako želi, prevrćem razgovor u glavi. Zna da neću brak i koliko su me kritikovale što pokušavam da budem “jaka i samostalna žena”, kad mi dobre prilike padaju pod noge. Čemu dobre? Dobre da me varaju i da ne umeju da se jave? Presekla sam sve veze sa onima koji mi ne odgovaraju i nije laž, loše je prerasti ljude koji su ti dragi. Želiš da ostaneš zbog navike i uspomene, ali vidiš da ne možeš i nije mi jasno kako se neko, za pet godina, nije mrdnuo iz mesta.

Nisam otišla očekujući da se dese sve ove stvari tokom proteklih par godina. Nije mi bilo jasno kako godinama hodam istim putem uz nekoga i onda se prosto.. raziđemo. Jesmo li otišli na druge strane, ili sam ja nastavila, a oni ostali u mestu? Ili smo davno prestali da šetamo jedni kraj drugih samo ja to nisam primećivala. Daleko sam od osobe koja želim da budem i šta da im pričam za pet godina, kakve razgovore da odemo? Ubaciš uspomene u kofere i kreneš da juriš svoje snove - naočit odrasla osobo.

Videli smo se posle nekog vremena.
Konačno sam je izveo na te kolače koje sam joj dugo obećavao dok je bila moja, jer nije nam se dalo ranije.
Јa sam sebi naručio pivo, naravno…
Sedeo sam preko puta žene koju sam davno voleo.
Sad je nešto starija.
Ima drugačiju boju kose, nosi naočare, deluje mi ozbiljnije i čini mi se da je lepša nego ikada.
Ne čini mi se, lepša je nego ikada.
Gledao sam je, ćutao i u sebi ponavljao: “Bože, vidi je, kako si samo divna…”
“šta ti je, je l si ok?”- prekinula me je u mislima…
“Оh, da, jesam, nesto sam se zamislio”, odgovorih…
Vidim da je postala dama, а tako želim da se varam, želim da je jos uvek ona čupava ludača koja bi sa mnom pevala cestom, čupala me za kosu, koja bi me u tri ujutru budila, da mi kaze da me voli ili me grdila kada bih okinuo neki ispit…
“Hajde, nismo se dugo videli, pričaj mi o sebi… Ima li šta novo? Kako je na fakultetu, kako su tvoji, ima li…neko novi?”, upitah je, dok mi se polako stvara knedla u grlu…
“Eh, fakultet, nije bas najbolje, аli se trudim da dam sve u roku, nisam ja kreten kao ti, kom je sve važnije osim da se malo posveti knjizi…”, zastala je i nasmejala se.
I ja sam.
I dalje se lepo smeje, i dalje su tu one dve rupice na obrazima koje sam voleo da ljubim i to se nije promenilo…
“Nastavi, postavio sam ti jos neka pitanja”, rekoh i ispih jos gutljaj piva…
“ Оvaj, znaš koliko sam te volela.
Znaš koliko sam volela da mi dođeš, znaš koliko sam mrzela da te pratim do autobuske stanice, pitajući se koliko cemo jos morati da čekamo da pobedimo tu jebenu daljinu…
Volela da te gledam, da te barem zagrlim, znaš koliko sam volela pričati s tobom do jutra, da ostavim i drustvo i obaveze, samo da bih bila s tobom…
A ti?
Sta si ti uradio?
Тi si birao nešto drugo.
Da ljubiš druge, kao da ti moje usne nisu bile dovoljne.
Тi si birao da me lažes, а znaš koliko sam ti verovala.
Birao si kafane i provode, dok sam te ja čekala…
Теbe, samo i jedino tebe!”
Оči su joj se napunile suzama dok sam osetio da joj drhti glas…
Ćutao sam, šta bih drugo, hteo sam da joj dodirnem ruku, аli ju je grubo pomerila u stranu…
“Pusti me!
Dani, meseci, vreme je prokleto letelo, ne znam da li si se ijednom upitao kako mi je…
Verovatno si mislio da sam kao one tvoje kurve koje zaboravljaju sve preko jedne noći…
I jos se usudjujes da me pitas imam li nekog, tebe samo to zanima, zato si hteo da me vidis ?”
“Nе, stani, čekaј…”, nespretno sam odgovorio…
“ Neću da stanem.
Postoji neko.
Neko ko je naisao, kada sam pukla, kada nisam imala kud, kada sam zelela da uradim bilo šta, samo da te zaboravim.
Predala sam mu se, kako sam htela tebi.
Predala sam mu se, zamišljala tebe i mrzela nas sve u isto vreme i tebe i njega i mene.
Tražila sam te, a pronašla sebe kraj njega…”
Ćutali smo oboje, počela je plakati, a i ja s njom…
“ Znaš, zavolela sam ga, tebe ne volim više”…
Čini mi se da je svet stao.
Video sam da govori istinu, isuviše dobro znam te oči, znam kad me lažu, а kad nе…
Ili samo previše dobro glumi, ne znam, tešim se u sebi…
“ nisam vise ona tvoja devojčica koja veruje u sve.
Shvatila sam da si ti ipak samo jedan dečak, а mislila sam da si moj muškarac za zauvek…
Želim da odrasteš, da se stvarno zaljubiš i da je ne povrediš kao sto si mene

Мislila sam da cemo bar sad normalno razgovarati, ali ti sve upropastiš, kao uvek.
Idem sad.
Budi dobar.”
Maskara joj je bila razlivena po licu, poljubila me je u obraz i otrčala…
Nisam znao gde, nisam ni pokušao da ustanem, da je zadrzim kao onaj prvi put.
Sedeo sam i cutao.
Ostao je trag njenog, meni dobro poznatog parfema u vazduhu i ostao sam ja, ponovo sam…
Naručio sam jos jedno pivo, nazdravio za taj nas kraj…
Dečak je odrastao mala moja devojčice…
Dečak se vratio po tebe…
Doduše kasnо.
Mnogo kasno.
I takvi borci kao ti umeju da se umore…
I odustanu.


-Tebi.

Mesecima se pitam da li sam ista mogla drugacije da uradim. Da li sam mogla da te zadrzim da nisam terala inat,da li smo i mi,kao i svi ostali,mogli da budemo jedan srecan i nasmejan par. Tebe je odavno proslo,a mene izgleda idalje ne prolazi i najvise se bojim toga da ce otisci tvog dlana ostati urezani na mojim prstima,u mojoj saci i na mojoj dusi. Plasim se da cu i nakon par meseci,godina,u svemu idalje videti tebe..a iskreno,ako nisi tu pored mene,bas i ne zelim da te vidim.
—  ultravioletna(Teodora Vukovic) srecan dan zaljubljenih,ili Sveti Trifun,za sve koji ne priznaju ovo prvo. Ove godine sam opet sama,samo sto sanjam neke druge oci. 
Ogledalo

Gledala sam svoj lik u ogledalu, pomalo prebledeo od noci koje sam provodila budna.
-Izgledas mi umorno.
-Pa pomalo, nista strasno.
-Gde je nestao onaj osmeh?
-Tu je, sad ce ga sminka napraviti.
-Ne, pitam za onaj pravi osmeh, koji si imala do pre par meseci.
-Hm, ne znam, vratice se, otisao je da proseta, ali je igleda zaboravio svoju adresu.
-Dobro je, bar jos uvek imas smisla za humor.
-Humor? Hah, pa ovo je sve samo ne humor.
-Dobro, batali to, cemu briga?
-Ne znam, prestace.
Udaljila sam se od ogledala, ali kao da sam morala jos nesto da kazem sebi. Kao da me je vuklo nazad

Ponekad mrzim sve te nasumične scene iz prošlosti koje se, bez ikakve najave, stvore pred mojim očima i mrzim te razgovore koje sam vodila sa ljudima kojih više nema u mom životu.
Jer evo recimo, na današnji dan pre sedam godina sam bila savršeno srećna. Bio je petak, znam. I bio je koncert Pilota to veče na koji smo, kao složno odeljenski rešili da odemo. I bio je tu neki on i nije dao nikome da me gađa grudvama ili ubaci u sneg, niti da nas par ostave u sali i odu. I stvarno, stvarno sam bila srećna i pomalo zbunjena, jer sa četrnaest godina sam čitala časopise u potrazi za odgovorima “Da li mu se sviđam?” i “Šta hoće od mene?” I baš mi ništa nije bilo jasno. Ali bilo je lepo, jer prvi put sam osetila žmarce kad me je neko zagrlio, uhvatio za ruku, rekao “Ona je moja”, jer četrnaestogodišnja ja nije mogla da zamisli ništa lepše od toga.
I pre pet godina na današnji dan mi je neko prvi put rekao da je zaljubljen u mene. Okej, tad to baš i nisam želela da čujem, ali u godinama koje su usledile stalno sam se vraćala na te naše početne razgovore i pitala se otkud mu i dalje živaca za mene. I znam da smo se raspravljali što sam toliko uverena da sve mogu sama i zašto mu ne dopustim da mi pomogne kad vidi da nešto nije u redu i zašto teram sve od sebe i pričao kako bi voleo da ostane.
Pre tri godine na današnji dan smo se tata i ja napili. Kao da nazdravimo pred slavu. Limenka po limenka i mama koja neprestano govori “Vas dvoje niste normalni, šta ćemo sutra dati gostima?” I znam da sam se puno smejala to veče i da su se moji iznenadili kad sam im pričala neke stvari.
Danas, 18.12.2016. ima malo snega napolju. Neki on odavno nije bitan, ali je ostala tradicija da mi svi šalju pesme Pilota i pitaju “Sećam li se šta je bilo danas?”. On nije ostao i nije bio u pravu da ne mogu sve sama i da mi treba neko, jer ja samo tako umem da funkcionišem. Par meseci nisam bila kod kuće i pomalo mi je neverovatno kako mi iz godine u godinu sve više nedostaje ta porodična atmosfera kada sam ranije izbegavala familijarna okupljanja kad god sam mogla. I znam da bih sad spakovala torbe i vratila se samo da mogu. I da ovog 18.12., za razliku od nekoliko proteklih nisam baš nešto srećna i da ponovo razmišljam da konsultujem časopise u potrazi za rešenjima svojih problema.

Dragi bravo, šta nije u redu sa mnom?