mangup

Lista savjeta za dan zaljubljenih:

-Nemoj slati poruke u ponoć k'o da je nova godina. Ozbiljno, izgledat ćeš patetično a znaš već kako takvi prolaze u vezama? Tačno.

-Poruka za dobro jutro je već zanimljiva opcija. Doduše, sve čestitke koje se šalju telefonom za mene su neukusne i nekako formalne, ali bi možda bilo kul ujutro se javiti i svojoj dragoj poželjeti ugodan dan sa par kila osmijeha, a “sretan ti dan zaljubljenih” ostaviti za uživo, šta misliš?

-Lekcija iz odabira poklona: jednom davno mi se sviđala djevojka u drugom srednje i znao sam da najviše na svijetu voli bijele ruže. Eh sad, fora je da su to znali i svi ostali momci u razredu pa je na Valentinovo jutro dobila na poklon po bijelu ružu od šest različitih tipova. A ja kao mangup, nakon škole odem u cvjećaru i kupim buket od 11 golemih krvavo crvenih ruža. Navečer je sa mnom šetala gradom, nije sa nekim od tih neoriginalnih kopija. Šta je poenta? Ako poklanjaš, poklanjaj originalno pa makar znao da voli neke druge stvari. Jest’ rizično ali nećeš impresionirati curu ako si isti kao ostali. Misli svojom glavom, kul je nadmašiti sve druge poklone. Ima smisla?

-Nemoj biti debil pa kupovati poklon drugaricama. Ozbiljno ti kažem, kad nekom pokloniš nešto za dan zaljubljenih – to znači, nećeš vjerovati, da si zaljubljen u tu personu. Dakle, nije ovo osmi mart ili neka slična glupost. Ovaj je dan rezervisan za osvajanje srca samo jedne djevojke, a ne za davanje lažne nade nekoj koja potajno mašta o tebi. Nemoj da me nerviraš, žongliranje sa tri cure u isto vrijeme je za levate koji se lože na fifti senta.

-Nemoj pretjerati. Nemaš pojma kako se lako obrukati kad te ponesu hormoni i počneš vjerovati da ipak nije previše dobra za tebe. Recimo samo da sam jednom na gitari pratio druga koji je pod prozorom studentskih domova u jedanaest navečer izvjesnoj Selmi pjevao “Laku noć moja mala barbiko”. Negdje u pola pjesme, sa pet-šest okolnih prozora su nas gađali jajima. Drug je pogođen dva puta, a ja se sakrio iza gitare. Pobjegli smo kao ratni ranjenici a Selma se sutra ponašala kao da se ništa nije desilo. Osim što je na društvenim mrežama izašao snimak pod nazivom “Kako se obrukati na bosanski način”… poenta priče: umjereno je bolje od pretjerano. Ako hoćeš da pjevaš ili sviraš, pobrini se da to bude nasamo i da te čuje jedino ona, nikako par stotina nervoznih studenata. I da, probaj pjevati prvo pred nekim drugim ko će ti reći liči li to na nešto. Nipošto pred najboljim drugom, taj će namjerno reći da valja samo da te sutra može zajebavati. Priprema je pola posla, uvježbaj prije nego zapjevaš. Ja nikad ne bih pjevao ali dobro, to sam ja - moj bi vokal i golubove sa Čaršije otjerao.

-Izvedi je na večeru. Nemoj u kino, svi idu u kino. Opet pucamo na originalnost, a ako nemaš lovu za večeru onda nađi neko kul mjesto gdje prodaju vafle s jagodama pa svratite nakon šetnje. Kokice sa prelivom od čokolade su isto kul, obavezno probaj ako nisi prije. Vidiš već na šta ciljam, nađi nešto originalno i neobično. Ne mora biti skupo da bi impresionirao curu, najlakše je istresti lovu k'o tatin sin. 

-Odi u prodavnicu komplimenata i kupi deset kila najboljih koje imaju. Ne zajebavam se, pohvali sve što primijetiš. Vjeruj mi, nije slučajno što se nijansa njenih cipela slaže sa nijansom boje noktiju a to ako primijetiš i pohvališ, na konju si. Pusti priču da je muškarac s dobrim parfemom završio pola posla. Muškarac koji primijeti detalje na odjeći je završio sav posao. Ipak se sredila i obukla za izlazak s tobom, obrati pažnju. I nije papučarski, nemoj da me nerviraš.

-Ako si kontao pisati poeziju, evo lekcija od čovjeka koji je to nekad često radio. Nemoj. Ne pitaj me ni zašto ni kako, samo nemoj.

-Posljednji savjet dragi čitaoče: nemoj slušati savjete drugih ljudi. Slušaj svoje srce i uradi onako kako ti misliš da treba. Cilj je da se zaljubi u tebe i tvoje ideje, a ne tamo nekog blogera što misli da je stručan za ženska srca.

I da, zajebi Valentinovo. To je nebitan datum, izmišljen da se malo više zaradi na prodaji ruža i sentimenata crvene boje. Sve što treba da zapamtiš je ovo: žene hoće pažnju svaki dan u godini. SVAKI. Znam jebiga, i meni je mrsko stalno biti fin i divan ali u tome je i sva fora ljubavi. Mrsko mi je sa drugim curama, nije mrsko sa onom pravom. Tako ćeš je i prepoznati – ako jedva čekaš da napraviš nešto lijepo za nju, to je ta, fataj se prstena. Šalim se, sačekaj sa prstenom ali je voli kako treba. Kreteni nikom nisu zanimljivi.

Ćaletova
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam. Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!
  • Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.
  • Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.
  • Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.
  • Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.
  • Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.
  • Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.
  • Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!
  • Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!
  • Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.
  • Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.
  • Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.
  • I zagrli majku nekad!
ŠTO NISAM MUŠKO ?! - [ ] Što nisam muško da budem frajer , da budem mangup , da budem sportista , da zavodim , da imam drama drugova i braće , da imam drugarice i sestre , da ih čuvam , da majku volim , da oca poštujem , da budem uzor , da me zezaju za neke cure , da sam sa starim jaran?! Što nisam muško da budem player , da se kezim djevojkama i da gledaju za mnom i da uzdišu , al' da se zaljubim u jednu , da joj kupujem cvijeće i bombonjere?! Što nisam muško , da ostalima pokažem kako se voli?! Što nisam muško da ostalima pokažem kako se poštuje?! Ali žensko sam , i ovakvih muškaraca malo ima. Neka im neko pokaže ...
Pa(m)tim


Bio si svetionik
Nešto kao mirna luka
Kao najiskrenija želja i najskrovitija tajna,
Bio si maleno parče sreće
Bio si deo horizonta- znao si da kišiš,
al’ nekako me je uvek Sunce grejalo
i uvek sam zatvarala oči pred njegovom veličanstvenošću,
pred njegovim sjajem
Bio si kometa, moja zvezda padalica, moj kosmos, moj satelit.
Pamtim one noći i one oči
i onu čašu vina i trag karmina na vratu i senke na zidu
Pamtim onaj osmeh i onaj spokoj- uvek si znao da grliš,
imao si šarm pokvarenjaka,
imao si mozak alhemičara,
imao si srce pesnika,
imao si strah deteta,
nosio si tu teskobu vremena,
tu oštricu godina
i znao si da boliš, znao si da rasplačeš ove male plave oči, onu balavicu, onu što ti se nadala,
onu što je čeznula, što je lutala, što je gazila kroz trnje
Kopriva opeče svaki put iznova
i svaki put je slatka ta muka
svaki put je bol veći
svaki put je haos u glavi
svaki put zadrhti glas i ne mogu da te pogledam
ne mogu jer zaslepljuješ,
ne mogu jer blediš,
ne mogu jer se ne daš uhvatiti i svaki put izmičeš
kad si bio tu, nisi bio tu
kad nisi bio tu, suza ili dve su se skotrljale niz obraze i utopile se u onu tvoju majicu-
onaj dokaz da si mi bio neko, da si stvaran, da nije san.
Znao si da ljubiš, pamtim:
Prsti su klizili niz kičmu u hladnoj sobi- jedan krevet i jedna stolica,
jedan duh u hladnoj noći
nismo imali radijator, imali smo tela koja su se uvijala u jednakom ritmu,pamtim:
nisam mogla da ti umaknem, nisam htela da ti umaknem, nisi mi dao da ti umaknem
usne na ključnoj kosti i poslednji taktovi EKV-a, te Usne boje meda, dve zenice čiji se kraj ne vidi, dve nemirne ruke i ti, mangupe!
Trnula sam i topila se,
tresla se i gorela,
nije bilo kraja i nisam želela kraj
a svaki put, taj skot me porazi, obuzme me nemoć, udari strah, udari tuga,
htela sam da ga mrzim, da ga oteram, da mu kažem da se gubi, da ga sahranim,
da pocepam majicu, da ubijem uspomene, da se pravim da ne osećam da tu je, uz mene,
da me privlači sebi, da me guta, da me uzima, da je ceo u meni, u biću, u svemu što jesam.
Sati razgovora, tmina- čujem taj smeh i vidim nekog koga ne poznajem pred sobom
pitam se da li ga volim
da li sam ga volela
da li ikako mogu da volim tako nešto
pokušavam da ustuknem ali je opet tu,
čak i uspevam da izgovorim

destrukcija
autodestrukcija
ubija me i ubijam se
kao najgori otrov
kao najizopačenija droga
kao bolest
pevam Labudovu pesmu
potpuno spokojna i puštam da me obuzme,
“Ako je tako, zašto ti se sada duša smeje?”, čujem iz drugog kuta sobe
Idi, mangupe, nikada se ne menjaš
samo nastavljaš da zaslepljuješ, da kradeš godine, da otimaš atome i čestice, moje molekule
nastavljaš da truješ i istrajavaš u svojoj veličanstvcenošću
ne treba tebi neko čija se duša smeje
ne treba ti ni duša, na svoju si zaboravio
treba ti moć,
treba ti crv
crv pod tobom
crv da ga gledaš odozgo
da vladaš
Nemoj mangupe, dosta je bilo
ali, ipak ću da pa(m)tim,
i duša će nastaviti da se smeje.

Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Tijana Banović

Shookt lang ako sa nabasa ko di pa ko makamove on kaya pls lang minsan lang to kaya hayaan nyo nako. So eto:

Anon, brodie, dinamay mo pa ko ha qt mo di ko nga kilala yung tao pati ikaw di mo rin naman sya kilala pero kung mangupal ka ay nako what a cunt grow some balls, man. Medyo late reaction. Balik good vibes. Peace and love.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Ćaletova
Bila je tu onda kad su me svi napuštali kao sto pacovi napuštaju brod koji tone. Bila je tu… čvrsto uz mene do dna spremna da potone. Grlila je onda kad bi svi dizali ruke od mene…i tjerali me dodjavola. Neponovljiva i tvrdoglava. Mangup koji je bio spreman protiv cijelog svijeta zbog mene, čak i onda kad sam kriv. Bila je jedna od onih koje ne puštaš i koje želiš na svojoj strani u miru i u ratu. I volio sam je kao nijednu i voljela me je i želio sam joj samo najbolje. Kad nekome želiš samo najbolje ponekad uradis ono najgore, ono neoprostivo. Odeš kao ja. Pun ožiljaka na tijelu i duši nisam mogao ništa drugo sa postanem nego ožiljak nekome, i briga me kome ću samo nek njoj nisam!
—  Mikail Mihajlov
Kad sam bio đubre u životu sve je bilo u najboljem redu. Vjerovao sam u Boga riječima, ali ne i djelima. Ljudi su me i dalje voljeli, bili tu. Sve su zbog mene radili. Znao sam da manipulisem s njima. Sve je išlo, čak i ljubav. Savršeno sam lagao, kao da sam laž izmislio. Znao sam tacno sta svaka žena želi da čuje i baš to sam i govorio. Od najgore stvarao sam najbolju. Ali… problemi su nastali kad sam odlučio da budem drugačiji. Da budem čovjek, iskren do srži. Govorio sam ljudima u lice sta sam mislio, osjećao i sta sam uradio. Kakvu prošlost imam, sta me sve u životu prati. Nikog nije bilo tu. Shvatio sam da sve što sam imao bilo je na lažima,ništa iskreno i ništa vrijedno. Mnogo sam gubio, previše. Zaista Bog iskusava ljude, ili ih ipak u mome slučaju kažnjava za prošlost. Jedno znam, vrijedi čovjek biti. I sve mogu da izgubim istinom, ali nikad lažima zadržati neću. Ja imam sebe. Pronašao sam se, volim svu patnju i bol, probleme i teret. Volim, jer imam miran san, čistu savjest znajući da tamo neko ne plače zbog zla i bola radi mene. Budi u životu mangup, budi čovjek časno i pošteno pa nek košta glave.
— 

Mikail Mihajlov

t r a n s m u n d a n e d