magi stefanovic

“Sama. Nije više imala nikoga. Nije više imala ni svoju muziku. Čak ni nju više. U propalom vremenu, da, vremenu, jer u tim godinama kao da je i ono stalo, izvitoperilo se, ustajalo i puno nekog lošeg zadaha koji ljudima nije davao mira, ona je završila svoj zivot. Sve je već odavno izgubljeno, a uskoro ni nje više biti neće. I kako je uopšte došlo do te potpune beznačajnosti njenog postojanja? Dolaska bede koja će je dokrajčiti. Da li je ona mogla da se žali na neku zlu kob? Nešto što je u njoj zacrtano od rodjenja. Lošu sudbinu? Pa ako život, kao takav posmatramo naravno od njegovog početka, videćemo da njen zivot, njen početak, rođenje i mladost, ona najranija, nije nosila ni najsvetliju nijansu crnila. Naprotiv, rođena je u dobro vreme i na dobrom mestu, okružena umetnošću koja će je potpuno obeležiti. Umetnost i svi njeni vidovi biće sama srž njenog bića. Stvaraće. Stvaraće mnogo i stvaraće snažno, u mnogo pravaca i boja, ali će se nekako izdvojiti to crno, ta neka bol i melanholija kojom će se sve i završiti. Završiti, jer je više nema. Već dugo nije grešnica. Otišla je tamo gde ni greh više ne postoji. Umrla je. Ipak isijavanje njene duše, njeno stvaranje i dalje traje. Mene je pokrenulo. I sam pogled na izbledelu crno-belu sliku, jer nekako boja nikada nije bila njen stil, bio je dovoljan da me baci u trans pisanja. Zamislite samo šta bi tek nekada, kad je sve jos imalo boju od koje je ona još uvek živo bežala, mogao učiniti pogled njenih očiju i zvuk koji bi prešao njene usne boje mesa.”