ljudskost

Govorimo “hvala” nepoznatim ljudima jer su nam, ne znam, pomogli otvoriti vrata, upozorili nas da će nam nešto ispasti iz džepa. Sretni smo i darujemo im osmijeh, ali zašto? Ne iz zahvalnosti, nego zato što nismo naviknuli da postoje ljudi koji druge ljude ne tretiraju kao otpad. Ljudi, ti mali znaci ljudskosti nas ne bi trebali tjerati na veliku zahvalnost. Takvi znaci trebaju postati svakodnevnica. Zamisli svijet u kojem će ti osoba pružiti ruku iako ju ne zamoliš za to, zamisli da ne treba tvoje hvala. Zamisli… Ta osoba je sretna, jer je ljudsko biće i jer je pomogla.
SVE STVARI KOJE SU NAS POGREŠNO UČILI U DETINJSTVU
  • <p> <b>Pored zabranjenog sedenja na ’ladnom betonu i kupanja sa upaljenim bojlerom od malena smo dresirani da se panično čuvamo promaje, ne izlazimo napolje mokre kose i pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće. To su bile glavne smernice deci rođenoj krajem XX veka i svima su nam bile jasne kao dan. Međutim pored tih tehničkih saveta za preživljavanje u svetu koji nas čeka izvan zone roditeljske nadležnosti, odrastajući pokupili smo i neke netačne, izlizane fraze koje se kao bubavšvabe provlače kroz avliju u svim njenim epohama. Kad u pubertetu krene da ti se događa život shvatiš da od promaje sigurno nećeš najebati, ali da od ljudi i te kako hoćeš. Iz foldera prikupljenih podataka tokom odrastanja vadiš brošuru za slučaj nužde i čitaš fraze kao što su:</b> „Čuvaj se neznanaca“ – a znanci te povređuju… „Ko zna zašto je to dobro“ – a tebi nikad gore… „Strpljen – spašen“ – a ti vidiš da čamci za spasavanje prvo odvoze one koji najglasnije kukaju… I zapitaš se, a šta ako je u ovom naopakom svetu najispravnija odluka shvatiti sve te savete baš tako – naopako? Škola sistemom kazne i nagrade a roditelji uz pomoć vaspitnog štapa i šargarepe uče nas da moramo biti bolji od svih. Onda shvatiš da su to neka uzaludna takmičenja i bezvezne rang liste jer se pobede te vrste ne beleže ni u kakve životne tabele. Stariš shvatajući da te niko nije učio kako da budeš najbolja verzija sebe, bez upoređivanja sa drugima. To su svi prevideli u svojoj dobronamernosti i ostavili te da tu bitku saznanja biješ sam. Shvatiš da si učen da budeš dobar ali najviše za druge, a najmanje za sebe. Na tim visinskim pripremama omladinaca za predstojeću sezonu i prelazak iz kadeta u seniorsku ligu uče nas da moramo biti spremni na sve. Ti utreniran, u punoj snazi željan života i na sve spreman – a život krene da ti daje Ništa. Shvatiš da te niko nije učio kako da preživiš kad umesto svega počne da ti se događa jedno veliko Ništa. Za to nismo prolazili obuke, nismo imali skripte, nismo išli na simulacione testove. Tada kreće da se događa Život u svom punom sjaju i da demantuje svo tvoje unapred stečeno znanje a trenira istrajnost i zahteva veru.<p/><b></b> Kad smo plakali obično su nas smirivali učeći nas tad da moramo biti hrabri. Kao, hrabri ne plaču. „Ustani i bori se, ne daj na sebe.“. Onda čuješ potpuno drugi eksterm da „kad te neko povredi ti okreni i drugi obraz.“ Zamisliš se… Jebote, tebi oni rade o glavi, teraju te u šizofreniju. Ništa ne razumeš. A zapravo ti niko nije objasnio da i hrabri plaču, a da i drugi obraz udarcu na volju umeju da daju samo oni koji znaju da ga mogu podneti na nogama. A za to treba mnogo ljubavi. Ne lude hrabrosti, a još manje mazohizma. Vođen zdravorazumskom logikom i učen na primerima predatora i plena tako zelen živiš u pogrešnom uvrenju da u životnim bitkama najbrže bivanju ranjeni oni koji su slabi. Kad te reka života izlupa o svoja korita shvatiš da u razumu, logici i jačini nema nikakvih odgovora. Shvatiš da su najhrabriji samo oni koji se usuđuju da pokažu sopstvenu ranjivost. Da samo iz nje može izaći ljudskost, humanost, saosećanost, ljubav, kreativnost, predanost… A da je panično skrivanje sopstvene ranjivosti zapravo najveća ljudska slabost. Sve će doći na pravo mesto kada završiš škole, odslužiš armiju, zaposliš se, oženiš se… Sve to ti govore, baš tako i baš tim poretkom. Niko ti ne govori da sve može drugačije i da stvari dolaze na pravo mesto samo onda kada je unutar tebe sve na svom mestu. A ne izvan. Tokom slaganja te puzle unutar sebe, nema ni roditelja, ni vaspitača, ni profesora, ni trenera. Na toj avanturi pakovanja sebe u smislenu celinu pridruži se srećnima poneki Anđeo, kog mi, smrtnici sa ograničenim vokabularom, oslovljavamo rečju Prijatelj. I na kraju, shvatiš da je jedini tačan odgovor iz detinjstva koji si mogao čuti od starijih bio „Kad porasteš kaz’će ti se samo“ i obično si ga dobijao na pitanja kako se prave deca, kako sam ja došao na svet i čemu služi kondom. Shvatiš da sve što danas zaista znaš jeste ti se samo kazalo. Mogu te drugi naučiti jezike, ali samo ti odlučuješ šta ćeš njime govoriti, mogu te drugi naučiti kako da koristiš kompas, ali samo ti odlučuješ kojim ćeš putem ići, mogu te drugi naučiti kako se preživljava, ali samo ti odlučuješ kako ćeš živeti. Shvatiš da čoveka najbitnijim lekcijama ne uče, već ih on uči sam.<p/></p>
Jučer sam cijeli dan provela pomagajući ljudima koji su ostali bez svojih najbližih,bez doma i išla iz grada u grad.Prvi put sam shvatila šta je zapravo život!Život nije nešto što nam se dešava svaki dan,škola,prijatelji,kafići i internet.Život je nešto što se ne dešava rijetko.Vidjela sam jučer prizora kakvih ću pamtiti cijeli život!Kako starac svoj dio hrane ne želi za sebe i daje malom djetetu,kako dijete koje je do ramena u vodi ipak drži malo štene i čuva ga u zraku.Kako plaču znog gubitka najdražih,zbog svog doma...Tužno...Tužno je što nas je tek ova prirodna katastrofa spojila kao jedinstven narod,ali opet se vidjelo da se zanemarila prošlost i sve što se desilo u prošlosti,a to je prelijepo..Vi koji ste u domovima zahvalite se Bogu da imate krov nad glavom,hranu,roditelje i zapitajte se šta je to zaista ljudskost?!