ljubis

Ne možeš joj biti naporan. Javi joj se. Reci joj da je voliš, da ti fali. Reci joj da je posebna i da ti ne napušta misli. Reci joj da želiš da je vidiš. Grli je čvrsto i ljubi često. Njenu ruku uvijek drži u svojoj, tu joj je mjesto.
Želiš znati šta je ustvari naporno? Naporno je voljeti nekog ko ne pokazuje svoju ljubav.

Ženiš se pre 30. jer tako treba. Normalan si. Imaš 2 dece. Diplomu. Posao. Račune za struju. Račune za telefon.

Letovanje od 10 dana. Možda 15. Vikend u Beču. Plus zdravstveno osiguranje. Plus životno osiguranje.

Penzijsko osiguranje. Račune za grejanje. Žuriš kući iz kancelarije.

Danas je nedelja. Vodiš ljubav svake druge nedelje. Sa ugašenim svetlom. Mirno. Misionarski. Nekada i četvrtkom kada ti otkaže psihijatar.

Budi normalan. Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju. Odustao si od sna da gajiš pčele. I od toga da se često smeješ.

Ideš u teretanu, jer tako treba. Voziš se u koloni. Nikada ne pretičeš. Nešto ne umeš više da voliš. Želeo bi. Kasnije i to nestaje.

Lažeš da si dobro. Lažeš da se smeješ. Lažeš. Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči. Na celom gramofonu. Pušiš krišom.

Psuješ vozače. Psuješ pešake. Psuješ bicikliste. Psuješ komšije. Psuješ ženu. Psuješ decu. Psuješ Boga. Psuješ život.

Računi, računi, računi. Imaš previše bora. Imaš par godina u inostranstvu. Neka bežanja od sebe stvarnog.

Opiješ se nekada. Nikad sam. Sa društvom. Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni. U avgustu otplaćuješ kredit.

Imaš 20 godina više. Čekaš lift. Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.Čekaš u banci. Čekaš da ti žena ponovo kaže - volim te.

Čekaš da je opet zavoliš. Čekaš leto. Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku. Čekaš da oženiš sina. Čekaš da se penzionišeš.

Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu.

Čekaš svetla vremena. Čekaš bolje sutra. Da budeš srećan. Izuj se. Hodaj bos. Tada smeš da hodaš i po travi. Kupaj se dok sviće.

Pričaj o stvarima koje voliš. Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh. Odlepićeš je sa plafona, ne brini.

Nauči da razbijaš jaje jednom rukom. Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet. Ljuljaj se u 3 ujutru.

Naruči 5 kugli sladoleda. Nasmej se upozorenju - samo za decu. Prođi ispod prskalica u parku.

Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.

Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini. Šetaj pored reke. Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.

Vodi ljubav. Ujutru. U podne. U sumrak. Uveče. U 2. U 3 ne možeš, tada ideš da se ljuljaš.Vodi ljubav stalno. Svuda.

I ne sa svakim. Nikako ne sa svakim.

Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu uradi to.

Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je. Slikaj - sa njom. Ili njim. Okačite sliku iznad kamina.

Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika. Zagonetno se smešite.

Držite se za ruke ispod stola. Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike. Ljubi. Grli. Golicaj. Pleši. Praštaj.

Maštaj. Putuj. Ne propusti pravljenje figurica od plastelina. Ne propusti prvi jorgovan. Ni poslednje lubenice.

I to da se umažeš jogurtom. Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.

Smej se. Mnogo se smej. I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav. Više bole krivi putevi u životu.

Pravi musaku. Pravi porodični turnir u kartama. Čitaj ceo vikend.
Pokisni. Slušaj muziku rizičnih decibela. Okreči sobu u žuto.

Pevaj, ako tako osećaš. Plači, ako tako osećaš.
Kupi šator. Najveći u radnji.I opremu za kampovanje. Slaži slagalice.

Zovi redovno roditelje, jer tako želiš. Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano. Ne zaboravljaj prijatelje.

Ne zaboravljaj stvari po džepovima, tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku. Uuu, i pravi balončiće.

Pričaj - po starinski. Nekada se samo obmani. Pričaj o stvarima koje voliš. Pričaj o ljudima koje voliš.

Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan. Nije teško voleti. Pričaj i o stvarima koje te muče. Pričaj. I slušaj.

Budi brižan i samilostan. Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav. Govori - mi, umesto - ja. Ne beži od sebe. Ne plaši se.

Lep si i nasmejan i namršten. Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari. Izgradi u sebi, ne oko sebe. Zasadi hektar kalemljenih trešanja.

Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta. Čekaj, pa ti nemaš službeni put. Postao si ono što želiš.

Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi. Budi kreativan, ništa nije glupo ako je namera prava.

Ljudima je čudno kad kažem da volim samoću.
Stalno mi postavljaju pitanje
- Ko te je povredio toliko?
i objašnjavaju da nam je svima potreban neko.
Ne razumete.
Imam nekoga,
imam sasvim dovoljno njih da se nikada ne osećam usamljeno.
Imam koga da zovnem kad mi je loše,
da me sluša,
posavetuje,
objasni,
nacrta,
vrati na noge.
Imam ljude koji me vole
i koje volim,
al’ ipak ne znam šta bih bez svoje samoće.
Prvu kafu pijem isključivo sama
sa prvom i poslednjom cigaretom tog dana.
Uveče volim da sednem,
razmišljam,
ćutim,
pijem sama svoje pivo
i slušam soul ili blues.
Mene ne zanima ko je šta obukao,
rekao,
ko koga ljubi,
ko sprema svadbu,
ko te je danas na ulici čudno pogledao..
Ne umem da učestvujem u takvim razgovorima.
Isključim se čim krenu.
Ne mogu više da slušam kako ti se dečko nije javio i kako sumnjaš da te vara.
Svaki dan isto.
Mesecima isto.
Kako ti ja tu mogu pomoći?
Dođavola, ne mogu čak da podnesem ni obične razgovore.
Ništa meni ne fali, samo mi se ne priča.
Volim svoju samoću.
Volim da ceo jedan dan ne razmenim nijednu jedinu reč ni sa kim.
Volim povremeno da zalutam u svoj svet i zanemarim ljude.
Sve je u redu sa mnom.
Ništa me ne boli.
Niko me nije povredio.
Samo mi nedostaje moj mir,
moja sloboda.
Treba mi par dana,
samo par dana
da nikoga ne vidim i ni sa kim da ne razgovaram.
U stvari, znam šta mi je.
Ispraznili ste me, ljudi.
To je problem.
Nemam više energije za vas.

Ako se ikada zaljubis, zaljubi se u nekoga ko zeli da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu pijes. Zaljubi se u nekog ko voli nacin na koji se smejes i ko ce apsolutno sve uciniti da te nasmeje. Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da cuje otkucaje srca. Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te “pokazuje” drugima. Zaljubi se u nekog zbog koga ces se pitati zasto si se u pocetku uopste bojao zaljubljivanja. Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi zeleo da te povredi. Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savrsen bas takakv kakav jesi. Zaljubi se u nekog ko misli da si ti bas ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.
—  Mika Antic

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Pismo meni, pismo tebi.

Kad god da ovo čitaš, koliko god da ti je godina i gdje god da se nalaziš, zapamti jednu stvar: proći će. Ne znam kad, ne znam kako, ne znam da li te prošlo ono što te boljelo jučer, ali proći će.
Proći će i ispiti i sav pritisak koji ti stvaraju svi, proći će te strah od ljubavi i da zavoliš nekog, proći će te bol koji nosiš iz djetinjstva, proći će te što ti je najbolja drugarica umrla onda kada je život počinjao za vas.
Promijenila si se, mijenjaš se svaki dan, neka si, zahvali Bogu jer gdje bi bila da si ostala ista.
Nije strašno ako nisi završila fakultet i ako te život odveo negdje o čemu nikada nisi maštala, ako si ga završila čestitam, ova djevojka od 19 godina je ponosna na tebe, dokazala si ko si i šta si, ne skidaj svoju krunu.
Nije strašno ako si razočarala roditelje jer nisi ono što oni očekuju, ne ljuti se na njih, to su roditelji, žele najbolje za tebe iako nekada to njihovo “najbolje” nije ono što ti želiš.
Ne skidaj osmijeh sa lica, previše si patila, povrijedili su te, izdali su te, ostavili su te. Ko ih jebe! Neka su!
Nadam se da si sretna, da voliš život i da ga grliš, čuvaj sebe i svoje tijelo, voli sebe i svoje tijelo, pazi koga voliš i ko te ljubi.
Čuvaj se.

Ljubi me u čelo i ne daj da te pustim
Iako sam zločesta
Kupi mi kokice
Pusti me da budem glupa
Reci mi da sam glupa
Ali da me voliš
Poljubi me u ruku
I čuvaj je satima
Pomazi me po vratu
Zagrli me
Da ne mogu disati
Nije problem
—  Voli
Ne diraj je. Suvise je krhka za tvoje grube dodire. Ne sapuci joj. Naviknuces je na prijatnu melodiju tvoga glasa koja ce joj posle faliti, kada ne budes vise tu kraj nje. Ne ljubi je. Pamtice zauvek otiske tvojih usana i onemogucices joj da te zaboravi.
—  Aurora

“Stvar je u tome što ne mogu više. Ne ovo. Ne ovako. Počinjem da se osećam loše, a ti bi trebalo da si pozitivni aspekt u mom životu.”
Piše, pokazuje aplikacija. Udišem i izdišem duboko, jer nema smisla plakati više.
“Možemo li bar da popričamo?”
“Upravo to radimo”, mahinalno odgovaram.
“Ne ovako. Uživo.”
“Možemo”, ispuštam izdah koji telefon ne može da prenese.
“Dođi.”
“Neću da dođem tu da pričamo. Ako želiš da izađemo negde - u redu, a ako ne… jebiga.”
“Dobro. Onda ću doći po tebe pa ćemo ići negde, je l’ to okej?”
“Jeste.”
“15?”
“Važi.”
Odlazim u kupatilo i samoj sebi ponavljam u ogledalu: “Jaka si. Nećeš plakati. Izdržaćeš. Nebitno je. Stvarno je nebitno.” Pokušavam da se našminkam, jer to je moja najbolja odbrana od suza. Krvave oči je lako opravdati, ali ne i tragove koji skidaju puder i rumenilo i ostavljaju crno oko očiju. Moj mehanizam odbrane gotovo pola života, a ljudi misle da da mnogo marim oko izgleda. Bacam još jedan pogled na sebe, klimam glavom - onako, nemam pojma što - i izlazim iz stana. Osvrćem se oko sebe, ali ga ne vidim nigde. Zapravo ni ne znam odakle će doći, a to me vraća nekih godinu dana unazad kada sam ga isto tako čekala i olrenula se na drugu stranu kad sam shvatila odakle dolazi. Strah, šta znam. Telefon ne zvoni, a ovaj put ja ne šaljem ništa.
Vrti se, ali kola ne gleda. I odjednom mi pada na pamet da nema pojma o kolima i da ne zna da su ovo moja. Trubim, na šta ne obraća pažnju. Isuviše je odlutala negde. Naposletku okrećem krug, stajem tačno ispred nje i otvaram suvozačeva vrata - Hajde. Jedva primetno se mršti i već očekujem odbijanje uz neke sulude teorije zašto neće ući, ali ipak izdiše duboko - onako bolno, ne onako kako volim - i ulazi unutra.
“Neću te ni taći”, obećavam, “Samo sam želeo nešto da ti pokažem.”
“Znam”, kaže, “Dobro. Nadam se da nije daleko.”
“Jedno 5 - 6 sati, ali šta je to za tebe..”
Ponovo uzdiše. Ponovo ne onako kako treba. Vozimo se ćutke, što je čudno, jer gotovo da nema trenutka kada ona ne priča, onako entuzijastično.. Kao da je sve moguće.

Nervozno vrtim narukvicu oko prstiju ne usuđujući se ni da ga pogledam, ni da mu kažem bilo šta, iako osećam da se on neprestano okreće i gleda u mene. Tišina nije neprijatna, samo čudna. Nikad pre nismo bili ovako tihi dok smo ćutali. Jedino što se čuje je njegovo povremeno tapkanje po volanu kad nas uhvati crveno.
“Još malo pa smo tu”, kaže, na šta ja podižem glavu i osmehujem se. Bože, koliko je lep. Ponekad mrzim sebe što ne mogu da prestanem da zurim u njega kada ga pogledam. Pa iznova i iznova proučavam njegov profil. Čvrsta vilica, pravilan nos, kosa tamna, gusta, uredno pošišana, kao i uvek i verovatno isto onako mirišljava i mekana kao svaki put do sada. Nije obrijan, zbog čega još više poželim da moje jagodice sada pročavaju njegovo lice. Ponovo. Sve dok ne zapamtim svaki pedalj, svaku neravninu..
Okreće se i kaže: “Stigli smo”, i osmeh mu se pojavljuje na licu kada shvati da me je trgao iz sanjarenja. Pogled mu postaje blaži, a na obrazima mu se formiraju jamice, koje bih isto tako dodirnula, a njega približila sebi..
“Pazi, znam da sam lep, ali mislim da će ti se više dopasti da pogledaš desno.” Okrećem glavu kao po komandi i vidim grad, ceo grad ispod nas!
“Ovde dolazim da mislim.. Izađi, još je lepše napolju. Poneo sam ćebe… Dva”, žurno dodaje kada ga pogledam. “Sedi na haubu.. Ili..”
“Nemoj”, kažem.
“Prerano?”
“Možda.”
Ali u pravu je. Prizor je divan. Ispod nas svetla grada, a iznad sjaj zvezda..
Dobro. Bar je progovorila. Pali cigaretu, iako je rekla da je prestala. Jebiga, valjda sam joj sad više nemir nego spokoj. Izdiše dim. Ponovo onako bolno.
“I?”, pitao, “Hteo si da pričamo?”
Skoro sam zaboravio što smo došli ovde. “Ti si ta kojoj nešto smeta. Mislim da je okej da ti budeš u napadu, a ja u ofanzivi.” Koluta očima, ali joj se uglovi usana malo izvijaju.
“Samo.. Ne osećam se okej. Nisi učinio ništa. Dobro, to verovatno i jeste srž problema. Kao da si nestao, a ja samo čekam i čekam i čekam..” Ćuti, ali ja ne progovaram ništa. Ako krenem prestaće. “Pomalo me plaši sve..”, nastavlja, “Jer se osećam tako slabom. I onda sve krene.. Da ti nisam dovoljna, nikako. Razumem da svima treba samoća. Menj prvoj.. Samo..”, glasić joj podrhtava, “Ja tebe nikad ne bih mogla da izolujem od sebe.” Pali cigaretu. Ovo je izgleda sve što ću dobiti večeras.

Ustaje sa haube, prilazi ivici i gleda grad. Čujem kako diše. Okreće se, dolazi do mene i povlači me za noge ka sebi. Naslanja čelo na moje i mrda glavu tako da nam se nosevi povremeno dodiruju.
“Ne želim da te izgubim”, kaže prigušeno, “Ne mogu… Ali bojim se da ti se neće svideti ono što budeš videla. Plašim se da te ne povredim”, stavlja šake oko mog vrata i odmačinje me. “I kakva je to priča da nisi dovoljna? Dovoljno šta? Jedina osoba kojoj nisi dovoljna si ti, razumeš?” Klimam glavom.
Ne prestaje da me gleda, a ja osećam kako mi se usne mahinalno puće i samo čekaju njegove.
Ponovo spušta glavu. “Nemaš pojma koliko bih to voleo da učinim. Šake mu prelaze preko mojih ramena, klize niz ruke i konačno hvataju moje. “Tako male, nežne, krhke.. A opet tako snažne.”, shvatam aluziju, a on ljubi jednu, pa drugu, pa svaki prst posebno, jer “Svaki deo tebe je bitan. Svaki”. Ponovo mi prelazi uz ruke i zaustavlja se na vratu. Ljubi slepoočnice, čelo, nos, obraze.. Izaziva me.
“Je l’ sve u redu?”
“Ne želim da se kriješ”, kažem mu.
“Dobro. Nema bežanja više. Ni mog, ni tvog. Tu sml. Okej?”
“Okej.”
Odmačinje mi glavu kako krenem ka njemu i govori mi da otvorim oči: “Jebeno lepa”, smeje se i počinje da me ljubi.
U redu je. Tu sam. Gde treba da budem. Gde želim da budem. Sa kim hoću da budem.

Kako izgubiti najboljeg druga u tri koraka

-Šta ti misliš o svemu Saša?

-Mislim da si sama kriva.

-Joj kako mrzim tvoju “u glavu“ iskrenost. Baš ne znaš prepoznati kad treba dati savjet a kad utješiti.

 I ne znam, u pravu je. Ne znam zato što ne vjerujem u utjehu.

 -Ne vidim smisao utjehe, što ti to treba?

-Zato što sam žensko jebote, i nisu svi antiemotivni kao ti. Meni je to poput sigurnog mjesta gdje mogu sačekati da prestane da boli i onda, kad jednom budem bolje, možemo preći na savjete i istinu. Ne mora sve biti tako direktno zaboga.

-Okej, probat ću. Pokaži mi šta treba da radim!

-Ma ništa, zaboravi.

-Ozbiljan sam, hoću da naučim umjetnost utjehe.

-Opet podjebavaš ali nema veze. Okej, za početak nam pusti neku baš krvavo emotivnu muziku. Prekid, patnja, suze, sva ta priča. Nemoj tako da me gledaš, rekao si da hoćeš da naučiš. Eh, tako. Korak dva – daj mi duksericu. Ja ću da sjednem na krevet i obučem to debelo čudo a ti lezi i spusti glavu meni u krilo.

-Jel me zajebavaš?

-Ne zajebavam te, lezi i ćuti. Fora je da ti tu ležiš i slušaš sve što ti pričam, tu i tamo kažeš kako razumiješ i kad god spomenem nešto što je on usrao, ti ga opsuješ ili tako nešto. I ne smije ti smetati da se igram s tvojom kosom.

-Osjećam se k'o tvoja najbolja jaranica. Zar ne treba muškarac da bude kao jak i da te zagrli, glava naslonjena na rame i sva ta alfa sranja?

-Ne znam za druge djevojke, kod mene ti pali fora da me slušaš i daš mi da se igram s kosom.

-Okej, jebiga, radi šta misliš da treba.

I legnem na krevet, glavu spustim u njeno krilo i zurim u plafon. Bar tri puta sam pokušao ustati ili se pomjeriti, ali ona me hvatala noktima za vrat i prijetila da će da me ubije. Nije blefirala, luđa je nego što izgleda. Ispričala mi je čitavu svoju ljubavnu priču a ja sam slušao - iako sam je znao napamet. Imala je prljavu, komplikovanu vezu koju je sama usrala. Momka je tretirala kao djevojku a sad kad vidim njene metode tješenja, jasno mi je i zašto. Nije to radila namjerno, prosto je takva. Njoj nije trebao jak alfa muškarac koji će tući momke koji joj se nabacuju, niti je htjela tipa poput mene: iskrenog, jakog na riječima i ludog za borilačkim sportovima. Njoj bi trebao jedan nesiguran umjetnik, jedan od onih tipova što nose preduge majice kratkih rukava, uvijek imaju neuredno razbacanu kosu, u tramvaju slušaju Širena na slušalicama i čitaju Koelja. Trebao joj je muškarac sa tragovima ženske duše u sebi – emotivan tip za duge razgovore.

-Zatvori oči.

-Budalo, zatvorenih očiju da ostavim vrat pod tvojim noktima? Nisam lud.

-Zatvori oči kad kažem, nemoj sad da mi odustaješ na pola puta.

-Kako li te taj jadnik trpio i sedmicu, nije mi jasno – rekoh uz osmijeh i stisnuh zube nakon što me udarila u rebra. Vrijedilo je.

-Jesi li zatvorio oči?

-Jesam, dalje.

-Dalje slušaj pjesmu i daj mi ovaj trenutak.

-Ti fakat nisi normalna. Okej okej okej, nemoj samo opet da me udaraš. Slušam pjesmu evo, sav sam uho.

 

Zatvorio sam oči i razmišljao o emocijama. Kako stvari među dvoje ljudi odjednom postanu prljave i kako je ljubav najstrašnija stvar na svijetu. Otvaraš se i daješ sve nekom ko uvijek može otići. To je ravno izlaganju vrata noktima lude žene. Ona i ja se družimo već šest godina i sve to vrijeme je bila moj najbolji drug. Drug, ne drugarica. S njom sam mogao biti iskren i pričati sve što mislim, bez osuđivanja. Čak je i gledala utakmice sa mnom, dva puta došla na boks i opsovala majku mojoj bivšoj djevojci nakon što joj je opalila takav šamar da je DJ ugasio muziku i pozvao zaštitare. Duga priča – uhvatila je kako se ljubi s nekim tipom, pa mi došla na vrata sa pivom i cigarama ( nakon što je namlatila tu jadnicu naravno ). Njeno prijateljstvo mi je tada postalo svetinja i trudio sam se da uvijek brinem o njoj. Počeo sam eto raditi i blesave stvari poput ove večeras – znam da bi ubila za mene.

-Moram ti naći nekog finog momčića – rekoh žmureći.

-Nema takvih u Sarajevu Saša.

-Pa nema kad ih tražiš u pabovima i birtijama. Hoćeš tihog finjaka sa kojim ćeš da se maziš, a skačeš u prvim redovima bine i tučeš djevojke.

-Pa šta, suprotnosti se privlače.

-Ne poričem, ima istine u tome. Samo kažem da tog tipa kojeg tražiš nema na tim mjestima. On ti je u biblioteci, lista ljubavne romane ili je u parku na klupi. Ti mekušci će ti teško doći na pank svirku u jedan ujutro, zar ne misliš?

-Čekaj, otkud tebi uopšte ideja da mi treba jedan takav?

-Otkud mi ideja? Pa vjerovatno sam bar nešto naučio za sve ove godine kako te trpim. Birala si pogrešne tipove i svaku od tih veza usrala, tako da mislim da podsvjesno tražiš nešto blago i umjereno. Nikad mi nisi bila tip koji se loži na klasične muškarce… ti si, ne znam, jebiga drugač–

Teško je pomjerati usne kada se na njima nađu njene. Srce je u trenu pogasilo sve receptore i konotrolu pokreta, znalo je da ću se pokušati oteti. Samo sam ležao sklopljenjih očiju u njenom krilu, u toj čudnoj naopakoj poziciji vezanih usana razmišljao sam kako ovo neće završiti dobro a opet, nisam mogao da prekinem taj trenutak. Par sekundi kasnije, udaljila se a ja i dalje nisam otvarao oči. Jednom kad ih otvorim, sve ovo postaje stvarno i valja nam odlučiti šta ćemo s nama.

Nekih dvadeset sekundi kasnije me udarila u stomak i ja sam progledao. Iznad mene njen uplašen lik, poput onih djevojaka na iks faktoru – otpjevala je svoju pjesmu i sada čeka stegnutih šaka da žiri odluči o njenoj sudbini. Sve u meni se protivilo nama, sve u meni je znalo da smo pogrešni i da ne može i da ne treba i da NE ali srce vrišti istu rečenicu opet i opet i opet i opet i ja ustajem iz njenog krila, sjedam preko puta nje i gledam je uplašenu.

 -Izvini – rekla je.

-Izvini – rekao sam.

A gdje si sad?
S kojom sad šetaš po parkovima?
Koja te ljubi dok mene nema?
Kod koje si se sakrio u zagrljaj da zaboraviš na mene?
Misliš, proći će, iako već sad nakon nekoliko propalih pokušaja znaš da neće proći.
Previše si me upoznao. Znao si da sam poput bisera na velikoj dubini skrivenog, ali si mislio da ćeš uspjeti naći ljepšeg ako budeš dublje kopao.
Ali nisi.
I sad to shvaćaš.
I zato te bolim svakog vikenda oko 4 ujutro.
I zato te nema više meni blizu.
Shvaćaš i boli te.
Ali vjeruj, boli i mene.
—  pricam ti o njemu

Smejem se sa njim,
ljubim ga,
spavam mu na ramenu,
držim ga za ruku
a sve o čemu mislim jeste
kako on nije ti

njegov pogled ne osećam na sebi
ne prođu mi trnci kroz
celo jebeno telo
kada me dotakne
previše me žulja kad legnem na njega
ti si bio tako udoban
kao da je tvoje rame
specijalno napravljeno
da bih ja na njemu ležala

ali
ozbiljniji je od tebe
nema problem da kaže
šta zaista oseća
ne kaže - dobro je
pa onda dane provede nervirajući se
jer nije dobro,
nije ni najmanje
pogleda me svaki put kada se nasmeje
priznaje ono o čemu ti ćutiš
više me ljubi, mazi i grli
bolji je nego što ćeš ti ikada biti

objasni mi
zašto onda
u ovoj prokletoj noći
želim tebe,
a ne njega?