koleno

noći

Dodajem mu flašu piva.
,,Volim ovakve noći’’, kaže. I ja klimnem glavom. On pije malo, i vraća mi flašu. Ostala je samo još ta jedna, bili smo skupili para za samo 6. 
,,Je l’ ti voliš ovakve noći, Aja?’’ Nasmejem se. 
,,Ove noći kada ubeđujem sebe da ne smrdim na pivo i da moja majka neće primetiti?’’ Klima glavom.
A znam na kakve noći misli. 
Ove naše noći. Ove previše kratke sate. Ove momente, kada između razgovora dodajemo jedno drugom pivo. Ove momente u kojima nije neugodno ćutati. 
Ono kada mi on dodirne koleno, i moje telo se naježi. A on se pravi da ne primećuje. 
,,Koliko je to sati?’’ pitam.
,,3.20′’.
,,Jebote’’, kažem.
On pušta ,,S kim čekaš dan’’ i stavlja glavu na svoja krila. Tiho pevušim omiljene stihove.
,,Poslednji dah bi da dam, samo da moooogu da znam’’, ide ide i ide pesma.
,,Plaši me ponekad, znaš’’, kaže.
,,Znam’’, odgovorim. Uzima moju ruku i približava je svojim usnama.
,,Neka svi me ostave’’, peva.
,,Sve bih ja to preboleo, ali neću nikada’’, ubacujem se.
Smeši se i nastavja da drži moju ruku uz njegova usta.
Volela sam takve noći, ali tu noć pogotovo. Jer nije bio baš neki govornik, iako sam sve što je želeo reći znala. Te noći je rekao više nego ikada. A valjda sam kao sve ostale žene, lepo je čuti te neke velike reči.
Noći su nastavile da se nižu, mešavine sreće, tuge, smeha, jecaja, bitnih tema i totalno debilnih, ali nastavile su da se nižu i sve su bile naše. I da, imali smo ponekad i za više od 6 piva. Ali to su priče za kasnije, dnevniče. Zove Todor, i ja idem u još jednu noć.
-Sanja Mitrović

- Hoću da te volim, hoću da sediš pored mene, hoću da se okrenem i da znam da si tu. Hoću da spustim ruku na tvoje koleno dok večeramo u društvu. Hoću da se zajedno vraćamo kolima i da komentarišem s tobom, da kritikujem s tobom. Hoću da zaspim, da se probudim, da jedem, da razgovaram s tobom.
Molim te. Hoću da razgovaram s tobom gledajući te u oči ili dovikujući ti iz druge sobe. Hoću da te gledam svakog dana, hoću da te gledam kako otvaraš frižider. Hoću da ti svakog dana govorim šta mi značiš. Hoću da se svađam s tobom. Hoću da vidim toje osmehe, hoću da ti brišem suze. Hoću da mi kažeš, dok sedimo na nekoj večeri, da želiš da ideš kući jer si umorna i jer ti se spava. Hoću da budem tu kad ti zatreba pomoć da zakopčaš haljinu. Hoću da sedim naspram tebe kad
nosiš tamne naočare dok doručkujemo pored mora i hoću da ti dam najbolji komad voća. Hoću da izaberem za tebe naušnice u nekoj juvelirnici, hoću da ti kažem da ti dobro stoji nova frizura, hoću da se pridržiš za mene kad se sapleteš.
Hoću da idem s tobom kad pođeš da kupiš nove cipele. Hoću da zaboravim ove dve godine bez tebe, jer su bile besmislene. Hajde da počnemo iz početka, ponašajući se kao da si juče htela da odeš, ali sam te ja zustavio. Hajde da zamislimo da sam ti reči koje sad izgovaram rekao pre dve godine. Pravićemo se da su ove dve godine trajale dva minuta. Možemo to. Sve možemo. Možemo da se vratimo tamo gde smo  već bili i da otkrijemo mnogo toga novog. I biće nam još lepše.
Ali pre svega, želim da imam dete s tobom. Želim dete koje će ličiti na tebe, koje će imati tvoje oči. Hoću da nedeljom ujutru dođe i legne u krevet između nas dvoje. Hoću da ga zajedno golicamo.
Ovo si ti. Ovo sam ja. Ovo smo i dalje mi. Mi. To je novost. Molim te, ostani.
- Prekasno je… Prekasno.
— 

Fabio Volo - Kad bi juče bilo sutra

Želim da me ponovo ljubiš.

Onako, bez ustručavanja.

Sa šakama na mom licu, vratu, leđima, grudima.

Da znam da smo jedno, bar na momenat.

Da znam da nije poslednji. Da ćeš me ljubiti i za minut, i za sat, i za dan, i za mesec.

Da znam da želiš da me ljubiš.

Želim da pričamo.

Onako, beskrajno.

I da mi ne bude bitno da li će se završiti, jer ćemo ga sutradan ponovo nastaviti.

Da budem slobodna da ti kažem svoje misli, svoje strahove.

Da slušam o tvom danu.

Želim da gledamo film.

Serije.

Da nam se oči sklapaju, ali da ne možemo da prestanemo.

Da budem u tvom zagrljaju.

Da zaspim ušuškana.

Želim da spavamo zajedno.

Da me dočekuješ u krevetu kad dolazim iz noćne.

Da te dočekujem u krevetu kad dolaziš iz noćne.

Da se budimo zajedno.

Da me ljubiš dok sam ja sanjiva.

Želim da mi kuvaš.

Da se vraćam se posla i da me dočekuje večera.

Da se budim i da me dočekuje doručak.

Da te gledam dok sve to radiš.

Želim jutarnje kafe sa tobom.

Dok u tišini sedimo.

Dok se raspravljamo.

Dok samo pričamo.

Želim da me voziš.

Do super marketa.

Do posla.

Do bilo kog odredišta u našem gradu, na celom svetu.

I da mi staviš ruku na koleno i pogledaš me.

Želim da šetamo.

Ulicama u kojima smo odrasli.

U gradovima koje smo obilazili.

A najviše od svega želim da budemo slobodni.

Zajedno, a slobodni.

Slobodna da ti kažem šta mi je na duši.

Da znam da si ti slobodan sa mnom.

Slobodna da te zovem, da ti pišem.

Da ti pričam svoja osećanja.

Da mi pričaš svoja osećanja.

Da vrištimo, da se svađamo, a da znamo da ćemo biti tu i posle.

Želim da me voliš.

Onako jako.

Bez kajanja.

Bez straha.

Zauvek.

kao

Kao, tvoj osmeh opet prati moj.
Kao, “slučajno” mi rukom dodiruješ koleno ispod stola.
Kao, tvoj dah mi ježi kožu.
Kao, zadihana spavam na tvojim rukama.
Kao, budiš me poljupcima.
Kao, sedimo, pokriveni jednim ćebetom i gledamo maraton filmova.
Kao, lenčarimo i sve što nam treba imamo.
Kao, umorimo se noću, a ležimo mirno danju.
Kao, ništa nije komplikovano.
Kao, nismo zalutali.
Kao, nismo se izubili.
Kao, vreme samo provodimo zajedno.
Kao, nema tuge.
Kao, ima tebe.
Kao, postojimo mi.
Pa krene da mi nedostaju tvoji prsti u mojoj kosi. Pa te posetim u snovima. -Sanja Mitrović, @obecao_si