jesi li

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Neizgovoreno


Pričaj mi o njoj

Rekla si.

Želim znati kako je osjećaš.

Da li i njoj govoriš

Molim te

Čuvaj se

Svaki put kada koraci

Odlaze od tvojih?

Ljubiš li je u kraj oka

Kada osjetiš da je hvataju

Loši snovi

Pa je zagrljajem

Skloniš u sebe

Makar nikad ne zaspao?

Držiš li joj ruku

U svom džepu

Kada januar zagrize

A vi šetate

Kraj katedrale

Prema pekari gdje prodaju

Malene kifle

S mirisom logorske vatre?

Da li i dalje vjeruješ

Kako se

Klin

Izbija klinom

Pa preko naših uspomena

Pišeš nove

S njenim imenom?

Da li sam mrtva

Na mjestima

Koja su nekada

Bila naša?

Jesi li moj lik

I moje tijelo

Isjekao iz sjećanja

I sada na njima stoji

Samo kontura

Nekoga…

Samo prazan prostor

Koji čeka

Da ga popuni

Sretnija

Od mene?

Žališ li, pitaš me

Žališ li makar

Na sekund

Za mojm tragom ruža

Na kragni košulje

Žališ li za ugašenim

Svjetlima

U haustorima

Parkovima

I zabranjenim mjestima

Na kojima smo

Usnama

Vezali slova naših imena

Sakriveni

Od svega što bi

Moglo boljeti?

Da li ti fali

Pitaš me pogledom

Naš doručak

I pospanost

I dodiri bosih stopala

Ispod stola

I poljupci

Saša

Naši poljupci

Mekani poput

Svjetlosti na obrazima

U Maju?

Sjećaš li se

Hej

Ili zaboravljaš

Svaki pramen

Kojeg si otjerao

S mog lica

I suze

I osmijehe

I poglede 

I stegnute prste

Kada smo maštali

O porodici

Saša..

Mogla sam biti

Majka

Hej

Mogla sam biti

Žena

Koja će svake večeri

Bez izuzetka

Na vratima

Čekati tvoje korake

I slušati

Kako dišeš

Dok ti pričam

O tapetama

Ili

Prokletim prodavačima sira

Na Markalama.

Žališ li

Pitaš me uplakana

Proklet bio

Žališ li

Što ni ti ni ja

Više

Nemamo srca

Što smo

Glumci

U pozorištu duhova

Što moramo

Svaki dan

Biti sretni

Na silu


A bilo je 

Tako lako

Voljeti te.

Jesi li ikad vidio da dama trči za muškarcem?
Uvijek je muškarac bio taj koji bi napravio prvi korak. Podigao stvarčicu koja joj ispadne iz ruku, uputio osmijeh, prišao, bilo što. Uglavnom, našao bi način. A danas? Danas dama ne može biti dama, pored većine nezrelih muškaraca…

OH.
MY.
GOD.

I’m donating all I’ve got to whoever took this picture.

Nekad sam mogao imati čitav dan za sebe. Pa bilo da moram spremati ispite, provoditi dan sa porodicom ili otići u omiljeni kafić i pored prozora čitati Keruaka. Nije bilo stresa niti pritiska drugih ljudi. Sada, odjednom, moram biti tu svaki minut svakog šugavog dana. Na svim tim mrežama i aplikacijama dolaze poruke i pozivi i ta jebena čuda znaju gdje sam bio i sa kim u kojem trenutku. I prođe li sat vremena a da se nekom ne odgovori na poruku ili poziv, čitav se pakao otvara.

Postaješ loš čovjek, sebični kreten koji ignoriše ljude. Odmah stižu i pitanja šta nije uredu, jesi li to ljut na mene. Cijeli dan ti pišem a ti ne možeš odvojiti par minuta da mi odgovoriš. Jesam li ja tebi dosadna? Vidim da si online, sigurno se dopisuješ s nekim ko ti je zanimljiv. Piše da si bio u siti centru a meni si rekao da nemaš vremena da se vidimo. Trebala sam znati da me lažeš…. I tako u nedogled.

Zašto je postalo neshvatiljivo da nekom jednostavno treba samoća? I kako to da ljudi žele da ih na listi prioriteta staviš na prvo mjesto, prije sebe samog?

Internet će ubiti mene, ili ću ja ubiti njega. Nikada neću naučiti živjeti na aparatima.

Najsretniji je covjek na svijetu zato sto ima tebe, Rosie, ali te ne zasluzuje, a ti zasluzujes mnogo vise. Zasluzujes nekoga tko ce te voljeti svakim svojim otkucajem srca, nekoga tko ce svake sekunde razmisljati o tebi, nekoga tko ce se svake minute svakoga dana pitati sto radis, gdje si, s kim si i jesi li dobro. Potreban ti je neko tko ce ti pomoci da ostvaris snove i zastiti te od onoga cega se bojis. Potreban ti je netko tko ce te postovati, voljeti svaki djelic tebe, a posebno tvoje manjkavosti. Trebala bi biti s nekim tko ce te usreciti, usreciti te tako da pozelis zaplesati na oblacima. Nekoga tko je prije mnogo godina trebao iskoristiti priliku da bude s tobom, ali se prestrasio i bojao pokusati.
On je najsrećniji čovek na svetu zato što ima tebe, Rosie, ali te ne zaslužuje, a ti zaslužuješ mnogo više. Zaslužuješ nekoga ko će te voleti svakim otkucajem srca, nekog ko će svake sekunde razmišljati o tebi, nekoga ko će se svake minute svakoga dana pitati šta radiš, gde si, s kim si i jesi li dobro. Potreban ti je neko ko će ti pomoći da ostvariš snove i zaštiti te od onoga čega se bojiš. Potreban ti je neko ko će te poštovati, voleti svaki deo tebe, posebno tvoje mane. Trebalo bi da budeš sa nekim ko će da te usreći, usreći te tako da poželiš da zaplešeš na oblacima. Nekoga ko je pre mnogo godina trebalo da iskoristi priliku da bude sa tobom, ali se uplašio i bojao da pokuša.
Više se ne bojim, Rosie.
—  Na kraju duge; Sesilija Ahern

anonymous asked:

Jesi li stekla prijatelja na tambleru?

Stekla sam dosta prijatelja tu na tumblr-u, i nekako mi se čini da su na tumblr-u osobe koje su nekako manje ‘pokvarene’, ako se to tako može reći. Tako da et:))

Kada Je Bog Stvorio Ženu!!

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekvremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:

“Zašto trošiš tako puno vremena na nju?”
Bog odgovara:
“A jesi li ti vidio sve spefikacije, koje sam napravio da je formiram?’

Evo, vidi:

“Ona mora znati prati, ali ne smije biti od plastike, imati više od 200 pokretnih zglobova,a svi moraju imati mogućnost za zamjenu, i usput svaka dijeta mora funkcionirati, i još mora imati krilo za najmanje četvero djece… u isto vrijeme treba znati dati poljubac, izliječiti od jednog povrijeđenog koljena do slomjenog srca, i sve to mora raditi samo sa dvije ruke.”

Anđeo se začudio svim tim zahtjevima:
“Sa samo dvije ruke?….Nemoguće!“
I ovo je samo standardni model ?!
Pa će Bogu:
“To je puno posla za jedan dan…pričekaj sutra, pa je dovrši“.

‘Ne želim to!’, protestirao je Bog. 'Tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago.
Kad se razboli,sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno.’
Anđeo se približio i dotaknuo ženu.

“Bože, kako si je napravio taku meku?”

“Je, mekana je”, kaže Bog, 'ali napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš vjerovati što sve može učiniti i izdržati.”

“A može li misliti?’ pita Anđeo.
Bog odgovara:
“Ne samo da može misliti, ona može i surađivati i dogovarati se.’

Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju…, pa dotakne ženino lice..

“Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju…’

“Nije to nikakav propust…to je jedna suza”, ispravi ga Bog.

“A zašto to, čemu služi?’ upita Anđeo.

I Bog kaže:

“Suza je njezin način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos.”

Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
“Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”

To je istina!
Žena ima snagu, zato joj se čovjek divi. Ona podnosi teškoću, nosi tugu, ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smije, kad želi vrisnuti.
Žena pjeva, kada želi plakati. Plače kad je sretna i smješka se kad je nervozna.

Bori se za ono u što vjeruje.
Ona je protiv nepravde.
Ne priznaje “ne” za odgovor, ako ima drugi i bolji način za rješenje. Sve od sebe daje za svoju obitelj. Ona prati prijateljicu liječniku, zato što se ova boji.
I žena voli bez granica…

Ona plače od sreće kad joj djeca nešto novo u životu dožive, raduje se dobroti svojih prijatelja.
Sretna je kad čuje za neko rođenje ili vjenčanje.

Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe.
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama, ali je jaka i kad nema više ništa za što bi se borila.
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj može izliječiti slomljeno srce.

'ALI….’, Bog će zabrinuto:

'IMA JEDNA GREŠKA KOD ŽENE…i ne znam kako da je ispravim…

ONA ZABORAVLJA KOLIKO VRIJEDI.

🌙  Pogledaj noćas u mjesec..Razmisli malo..Jedna osoba bi dala sve da te ponovno ima .Razmisli malo tko je bio uz tebe kada ti je bilo teško, tko te tješio noćima i uvjeravao da će sve biti oke..Tko se uvijek borio za tebe i tko je sve radio samo da ti budeš sretan i zadovoljan?Ne možeš se sjetiti?Pokušaj opet, sjeti se..Netko tko je trčao tebi u zagrljaj kada bi te vidio..Netko čiji je osmijeh bio najveći kada bi bio pored tebe,da li ti je sada jasno?I zaboravi na sve ostale koji su nestali kada si bio tužan ili kada ti je trebala pomoć, sjeti se ..Tko je bio uz tebe? I koga sada ignoriraš? Jesi li razmislio? Ako jesi, javi se toj osobi i nađi se sa njom jer ona je jedina koja zaslužuje pažnju i rame za plakanje jer upravo sada je njoj teško..Zanemari ako ste posvađani ili ako ne pričate više..Samo joj se javi, vjeruj mi ne budeš požalio. Možda je ta osoba tvoja srodna duša.. Ne možda, nego sigurno je ona tvoja srodna duša. Nije sve u ljepoti, probudi se.🌙
—  Kristina I.
Moja spavalica

Ja sam ranoranilac,
Ustajem poprilično rano
I odmah idem na fejs.
Prelistam imena,
Preskočim sve poruke
I gledam jesi li tu.
A tebe nikad tad nema,
Moja spavalice.

Iz dosade čitam
Naše poruke od sinoć,
Ono “volim te” naše
I naše “laku noć”.
Onda ti pišem
Da te nema,
Da te čekam,
I da pretjeruješ
U sanjanju mene.

Isprazni mi se i mobitel,
Pa ganjam punjač
Da mi se mobitel slučajno
Ne ugasi
I da ti prvi ne poželim
Dobro jutro.
U tvom slučaju
Dobar dan.

Stiže mi odjednom poruka:
“Evo, ja ustala”.
Nasmiješim se,
Približim telefon dlanovima
I onda i taj fejs dobije smisao.

Ti si tu,
Moja spavalice.

- Dino Ahmetović

Sviđa mi se kad si ljuta — promrmljao je.

— Jesi li uvijek ovako uporan?

— Samo kad vidim nešto što želim.

— Kako se meni toliko posrećilo? — okrenula sam očima.

— Tražiš li komplimente?

— Ne, ali se nadam da imaš dobar razlog da mi okreneš život naopačke.

—  Predodeđeni - Meredith Wild