jedne

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

Haj shvatite

Postoje djevojke koje možeš grliti dva dana i njima neće dosaditi, i postoje one koje nisu za zagrljaje uopšte.
Postoje djevojke koje vole duge noćne šetnje, i postoje one koje bi radije da igrate igirca kući ili odgledate utakmicu.
Postoje djevojke koje su ozbiljne s ozbiljnom pričom, i one sarkastične budale, sa kojima nikad ne znate kada su ozbiljne.
Postoje one koje su naivne, i one koje ne vjeruju baš nikome.
Postoje one koje se previše trude, i one koje te množe s nulom i uz koje se često zapitaš za vlastito bivstvovanje.
Postoje one koje su romantične i one koje jebiga, nisu.
Postoje one koje se rasplaču i na neke sitnice, i one koje nikada ne plaču.
Postoje one koje će te mirno saslušati, i one koje će ti se nagovoriti i prije nego završiš rečenicu.
Postoje i one koje će te jednostavno udariti.
I postoje muškarci koji vole jedne ili druge. Ili neke treće. Ali to samo dokazuje da ni oni nisu isti. Jedan će poštovati stabilnost jedne, dok će drugog oboriti s nogu vječiti nemir druge djevojke. I to je to.

Ako želiš znati šta znači jedna godina, pitaj studenta koji je pao godinu zbog jednog ispita. Za značenje jednog mjeseca, pitaj majku čija je beba došla mjesec dana ranije. Za značenje jednog dana, pitaj zaljubljene, koji čekaju da se vide. Za značenje jedne minute, pitaj nekoga kome je pobjegao voz, autobus ili čak avion. Za značenje jedne sekunde, pitaj onoga koji je izbjegao saobraćajnu nesreću. Za značenje jedne stotinke, pitaj onoga kome je na olimpijskim igrama promakla zlatna medalja. Vrijeme ne čeka nikog, zato pametno iskoristi svaki trenutak koji imaš.

17. 10. 2016.

Neće te biti u novembru i decembru
Vraćaću se u naš grad
Kad padne prvi sneg
Ulaziću u svoju ulicu, u svoj dom
S koferima u ruci
Skidaću dugi bordo šal mokar od pahulja
Dok mi majka ljubi vlažne obraze
A Lunja skače od uzbuđenja i gazi mi stopala svojim mekanim šapama
Na stolu će me čekati topla večera i otac sa svim vestima koje sam propustila.

Neće te biti u novembru i decembru
Jednog jutra dok budem sama pila čaj u kafiću kod Gimnazije
U džemperu sa rukavima dužim od mojih ruku
Jednog podneva u Beogradu
Kad Sunce bude topilo sneg
A meni dlanovi budu u kosi nekih novih ljudi, nekih novih prijatelja, nekih novih sagovornika
Jedne večeri kada ptice polete iznad Dunava i kad poželim da poletim s njima
Jedne ponoći pored čaše crnog vina, otvarača, papira i zlatne olovke na stolu
Jednog praskozorja koje se posmatra u tišini sobe, na radijatoru u vunenim čarapama na irvase koji vuku sanke, sa prigušenom jutarnjom muzikom u pozadini.

Neće te biti u novembru i decembru
Kad se budu hranili galebovi u Rovinju
Kad sat otkuca Novu godinu
Na slavama, rođendanima i proslavama
U svetlucanju šarenih novogodišnjih lampica
U željama, nadanjima i obećanjima
U vožnjama kući
Isprljanih cipela, sa pokvašenom jaknom na butinama
Golih ramena i golog vrata
Da kažeš “Ogrni se, hladno je”
I da ostaviš svoj miris po čipkanom lančiću na mom vratu, što od milovanja, što od poljubaca.

Neće te biti u novembru i decembru
Da me opet ostaviš
Da mi kažeš “Ne radi to više”
Ali da budeš tu kada ja “Uradim to opet”.
Neće te biti iza mutnih fotografija na kojima se glupiram, skačem, ili ti klinački pokazujem srednji prst
Neće biti tvojih otisaka na staklima sunčanih naočara
U širokim osmesima i napadima smeha.
Neće te biti na mojim književnim večerima posvećenim poeziji
Kad me svi budu voleli, ti nećeš biti tu da me voliš.
Jer, nikada me ni nisi voleo.

Neće te biti u novembru i decembru
Kad budem trčala niz Maksima Gorkog
Poskliznem se na led i padnem kao kakvo nespretno dete
Ili na kraju predstave u pozorištu, dok budem aplaudirala sa suzama u očima.
Neće te biti na koricama svezaka
U džepovima od farmerki
Na izgužvanim bluzama.

Neće te biti u novembru i decembru
Ni na Korzou ni na Bulevarima
Ni u jednom od mojih gradova
Ni na cestama, ni na semaforima
Ni u razgovorima, ni u porukama, ni u mejlovima
Ni u novim uspomenama
Nikakvih vidljivih tragova od tebe
Nikakvih opipljivih ostataka
Nikakvih svedoka tvog nestanka
Nikog da me čini suviše dobrom ili suviše lošom
Suviše naivnom ili suviše podozrivom.
Neće biti tebe da mi čuvaš leđa.

Neće te biti u novembru i decembru
Ni u januaru ni u februaru
Ni u proleće ni u leto
Neće te biti
I pravićemo se - kao da te nikad i nije bilo.

Postoje li odrasle djevojčice?

Kad sam iz dječačkih godina polako hvatao neke grimase odrastanja, ljudi moje gluposti počeše opravdavati nekakvim pubertetom. Tad pojma nisam imao šta ta riječ znači a interneta, nećete vjerovati, još nije bilo. I tako ja odem do starog i pitam ga – ćale, šta mu ga je taj pubertet?

Stari me prvo pogleda k'o da sam upravo na pod ispustio hladno pivo koje mi je rekao da mu donesem, uhvati se za glavu mrmljajući „znači do tog je došlo“ u vlastitu bradu i glavom sugerisa da sjednem preko puta. Scenografija je nagovještavala ozbiljan razgovor.

-Slušaj, veli on mrtav ozbiljan. Pubertet ti je ono kad djevojčice odluče da je vrijeme da odrastu. Desi se preko noći, jedan dan ti je najbolja drugarica a sutradan u školu dođe viša za 20 cenata i odjednom više ne priča s tobom već zagleda starije momke i šapuće s drugaricama. Pubertet nema nikakve veze s dječacima.

Kako nema jebote, meni svi govore da me puca pubertet čim napravim glupost. Posvađam se – pubertet. Odvrnem muziku i skačem po sobi – pubertet. Nisam gladan – pubertet. Došlo mi da mu kažem da lupa sirove gluposti i da bi bolje bilo da ga ništa nisam ni pitao. Nisam to izgovorio, naravno. Stari je bio za'eban tip tih godina i vjerovatno bi me dočekao jedan solidan šamar, dovoljno jak da me u trenu lansira na drugu stranu imaginarnog puberteta. Stari nastavi ne promijenivši facu ni sekunde.

-Dječaci ostaju dječaci, to nam je u krvi. Uvijek ćeš gledati da ukradeš malo vremena od života i provedeš ga s jaranima. Gledat ćeš tekme dok te ima, iskradat’ se i pijan pravit’ budalu od sebe na ulicama čak i kad budeš imao trideset… a ako to ne budeš radio, onda će to biti zato što si se predao ženi koja je preboljela tu prvu dječiju bolest, taj famozni pubertet. I dalje ćeš sve to željeti ali naravno, neće biti ni vremena niti će biti „u skladu s tvojim godinama“. Eto, toliko znam o pubertetu. Nisam ti ja pravi tip za savjete, tu bi možda bilo pametnije da slušaš mater jer ta žena i dan danas zna više nego što ću ja znati u trenutku kad budem umirao.. ali ovo ti sa sigurnošću mogu reći: nađi sebi djevojku koja nikad nije izašla iz puberteta.

Koja nikad nije izašla iz puberteta? Sad ja njega gledam ko da je ispustio hladno pivo na pod a on se u pjenušavoj lokvi cereka i vidno uživa u ovom razgovoru.

-Da ti objasnim. Curice su pametne, mi nismo. One u jednom trenutku skapiraju svrhu života i tu tajnu nam nikad ne otkriju – zato ih ne razumijemo. One već znaju sva pravila igre a mi mislimo da u toj igri možemo dobiti. Ko je ikad pobijedio u kasinu? Niko, naravno. Većina žena su pravo opasna i proračunata bića o kojima znamo jedino to da su promjenjivog raspoloženja i da mjesec ima neke veze s tim. Ko da su vukodlaci jebote. Ali kao i u svemu, postoje izuzeci. Na svakih hiljadu žena, jedna ili dvije nikad ne odrastu. Ostanu djeca, vedrog srca i sposobne da vole. To tražiš. To je naša svrha na Zemlji.

-Da tražimo žene koje nikad nisu odrasle?

-Tačno tako, žene u pubertetu. Lahko ih je prepoznati, vidjet ćeš dok malo porasteš. Ta bića čudno zrače, lebde kad hodaju ulicom. A ove koje su odrasle imaju ozbiljne face i gaze kao da marširaju, njih ne možeš promašiti. Uvijek su stroge, nemaju puno pitanja i ne pričaju više nego što treba ali s tvoje kože čitaju stvari koje im ni pijan ne bi rekao. Ako te takva uhvati, nema ti spasa. Postat ćeš odrastao.



Moj stari je uvijek bio rasijan tip. Na momente bi pričao gluposti, smijao se i prepričavao kako je Tito varao Jovanku sa nekim pionirkama, umirući od smijeha dok imitira njegov glas usred zavođenja jedne od njih. S druge strane, bilo bi dana kad ne bi riječ progovorio. Samo bi zurio negdje u ništavilo našeg neuredno okrečenog zida i brojao vlastite živce. Nije ih ostalo mnogo, taj čovjek je preživio više nego što pojedini na filmu vide. Danas je u godinama kad postaje mudrac.

Voli da mi prodaje zajebatorske fore i da mi kroz nekakve zagonetke daje savjete. Prvo sam mislio da je sve to njegov hobi i da nema neke posebne fore iza njegovih rečenica ali iskusan je stari. I bješe u pravu, sve jednu riječ. Dođoh u godinje kad treba tražiti nekog s kim ću ubijati sumorne dane, dođoh do planiranja vlastite budućnosti i spržih jezik na vrelo mlijeko – odrasle žene. Nikad više jebo me pas. Pubertetlija do groba!

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.