jebem ga

“Znam.” Obukao je jaknu i zapalio cigaretu. “Ići ću peške. Nemaš pojma koliko me zvuk koraka smiruje i to pogotovo noću kada nema nigde nikoga. Napolju svetle ulične svetiljke i sveže je, a Beograd kao da ćuti sa mnom. Odmor za dušu, čoveče.”

“Na koga tada misliš?”

“Ne mislim - tada živim svaki osećaj koji je generacijama unazad otuđen pohlepnom brzinom čoveka da stvori mnogo love.” Pogledao je zbunjeno kroz prozor Kristinine sobe, koji je gledao na Studentski park. “Ne znam; valjda im je cilj da ih jedu jednog dana; jebem li ga.”

—  Nikola Dumitrašković (Tajne Dunava)