je-da

I ne znam koliko dugo još ću nas tražiti u sjenkama drugih parova, koliko ću lutati ulicama zamišljajući da te držim za ruku, koliko puta još treba da kažem gotovo je, zaboravila sam bez da se opet tebi vratim.. Ne znam koliko puta još treba da premotam sve ono što te ne čini dobrim u mojoj glavi, koliko puta da kažem da mi ne trebaš, da me nisi ni volio, koliko puta bez da te opravdam na kraju za sve, ne mogu to više.. Znam da je moglo sve, mogli smo i mi imati sjenku ljubavi da nas prati kad god me zagrliš na ulici, kad god kao budale hodamo i smijemo se Bog zna čemu, znam da smo mogli, kad su svi, imali smo i mi pravo.. Htjela sam da me zagrliš pred svima, da kažeš ona je moja, nikom je ne dam, da me povučeš sebi, a da znam da sam sigurna i voljena. Htjela sam da budem tu kad god ti budem potrebna, da se zezamo pred tvojim prijateljima, da se i svađamo, a da znam da iz toga izađe dobro rješenje. I ne znam šta više da čekam, šta mogu drugo osim zaborava, jer tebe odavno nema i ne trudiš se, a ja bih samo tebe, samo ti da mi držiš ruku…

Priča o osećanjima- „Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osećanjima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", započela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik." Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati. "Jedan, dva, tri." počela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku. Uspeh se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u krilu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je Ludost odbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", povikala je Ludost i započela svoju potragu. Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu. Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Taleant u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgorenoj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo Ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela je udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči. Ludost nije znala šta učiniti. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odlučila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećanjima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.“

vredi procitati, zaista :) 

Malo ljubavi je sve za čim mi žudimo. Samo malčice ljubavi nam treba da bismo se osetili voljenim, najlepšim i najjačim na svetu. Mrvica nečije pažnje i u našoj glavi se već oformljava neka divna, ljubavna priča, koja se u stvarnosti neće desiti.
I tužno je i strašno što toliko žudimo za ljubavlju, da je često vidimo tamo gde je nema. Tako recimo pravdamo nečiju posesivnost, time što tvrdimo da nas toliko mnogo voli i svake sekunde strahuje od toga da će nas izgubiti. Zabrane zapravo ne postoje, druga osoba se samo brine za nas, za naše dobro. Udarac je sigurno zaslužen. To što te vara, ne znači da te ne voli, jednostavno nije sposoban da se veže i posveti se samo jednoj osobi. I mnogo drugih stvari.
Slepi smo i opijeni zbog te žudnje za nekim ko nas voli toliko da ne vidimo stvarnost. Nije ni čudno što je toliko ljudi razočarano u ljubav kad većina o njoj ima potpuno pogrešnu predstavu.
—  N. D.

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.

U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati veštačke, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Često volim da maštam o životu na nekom mirnom mestašcetu, na selu ili na moru. Ali istina je da sam odrastao u gradu i da je grad ono što volim.
— 

Fabio Volo - Još jedan dan

Dolazile su druge nakon nje,i da,svaka je ličila na nju…
Imale su njen osmijeh,ili oči,poneka je imala njen miris,a ustvari nisu imale ništa.
Bile su potpuna suprotnost njoj.
Štaviše,sve one dolazile su k meni,samo je ona odlazila…
Odlazila misleći da ću krenuti za njom,ali nisam.
Nisam navikao biti samo s jednom,s njom…
Sad se navikavam bez nje.

Mladost je tu
Da praviš greške i učiš na njima,
Da poljubiš mnogo momaka i ne zapamtiš im ime,
Da ideš pijana ulicom i vrištiš: “Što mi ovo radi? Jebaću mu sve!” kad te dečko prevari,
Da igraš u klubu sa drugaricama kao da vas niko ne gleda,
Da poljubiš neku devojku,
Da eksiraš rakije i piješ nespojivo,
Da se posvađaš sa svima koje ne gotiviš,
Da umesto u školi vreme provodiš u obližnjem kafiću,
Da se sprijateljiš sa konobarima i taksistima,
Da ležiš sa dečkom na klupi i gledaš zvezde,
Da sa tim istim dečkom svakog vikenda dočekuješ svitanje,
Da se ušunjaš u kuću u sedam ujutru,
Da se napiješ toliko da ne znaš za sebe iako nije damski,
Da prevariš dečka čisto eto da vidiš kakav je osećaj,
Da budeš ona treća i rasturiš neku vezu,
Da upoznaš njegovu sadašnju devojku iako ona zna sve o tebi,
Da joj se smeškaš,
Da se posvađaš sa nekorektnim profesorom,
Da plačeš zbog ljubavi,
Da ostaviš nekog,
Da neko ostavi tebe,
Da se besciljno vozikaš sa drugaricama,
Da se grebeš za cigare,
Da se posvađaš sa drugaricama,
Da se udaljiš od prijatelja iz detinjstva,
Da vodiš pijane filozofske razgovore sa strancima,
Da budeš sa nekim njegovim drugom,
Da šaljete jedno drugom bezobrazne poruke,
Da se dopisujete do ranih jutarnjih sati,
Da šaljete jedno drugom najguplje stvari, jer nemate više o čemu da pričate, a ne želite da prestanete,
Da piješ mnogo kafe, prevrćeš šolje i gataš sa drugaricama,
Da daš pare nekoj babi da ti gleda u šolju,
Da ne užinaš jer čuvaš pare za izlaske,
Da te momci časte pićem,
Da budeš sa nekim starijim,
Da budeš sa nekim malo mlađim,
Da konačno smuvaš bar jednu simpatiju iz detinjstva,
Da eksperimentišeš sa šminkom,
Da izlaziš po splavovima,
Da znaš svaku pesmu,
Da kraj reke pevaš sa drugarima uz gitaru,
Da nekome kažeš šta bi mu sve radila,
Da bežiš od pravih i biraš pogrešne,
Da se dereš u kafani kad puste tvoju pesmu,
Da ideš na svaki koncert,

Mladost je tu da je se stidiš dok traje, a smeješ joj se kad prođe.
Više nego što je želela da ga zagrli i poljubi, ovog trenutka je žudela samo za tim da ga vidi. Da bude sa njim. Da razgovara sa njim.
—  Istinski vernik - Nikolas Sparks
Eto, priznajem, ne umem da prihvatim tuđu ljubav. Ne mogu da poverujem ni u čije emocije. Ne shvatam zašto bi me iko voleo, kad samu sebe ne umem da volim?
Ne umem ni da pokažem nekome da mi je stalo do njega. Sve što znam jeste da povređujem ljude, suptilno im nagoveštavam da me se klone ili ih pijana teram od sebe, jer znam da ću ih, pre ili kasnije, povrediti.
Šta znam, možda i nismo svi stvoreni da volimo i budemo voljeni..
—  N. D.
Faliće ti neko ko je čekao tvoju poruku u gluho doba noći, neko kome si bio izuzetno bitan u životu, neko ko je bio spreman da ode bilo gdje da bi te vidio bar na kratko, neko ko nije mogao stvarno da se naljuti na tebe, neko ko te je zavolio prebrzo. Faliće ti neko ko nije umio da ti kaže “ne”, neko koga si pustio da ode, a inače nikada ne bi otišao. Faliću ti.