je-da

Sta te boli u tvom zivotu da ce proci ako povrijedis mene ?

Znas, rekla sam ti.
Nisi vjerovao, ali osjetila sam.
Zena zenu uvijek osjeti.
Ali sutila sam.
Pocela sam da vjerujem u ono u sto si me danima ubjedjivao.
Da je nema. Da nije vrijedna. Da je proslost.
Kad bih i na trenutak pocela da vjerujem u to sto kazes opet bi se pojavila ona.
I pokazala mi da je tu. I da je vrijedna.
Tebi.
A ti si sutio jer si mislio da ne vidim
A vidjela sam sve.
I govorila. Danima.
Usutkivao si me, jer si znao da znam.
Zelio si da sutim.
Svejedno sam pricala.
Bila sam upravu, zar ne?
Znam i sad ces sutiti.
Ali ovaj put cu i ja, sve vidim ali cu sutiti.
Jer ovaj put meni nije vrijedno.
Dala sam ti sebe.
Za jedno veliko nista.
I nije mi zao.
Zao mi je samo jer je sve ovo bila laz.
Jedna velika laz.
I jer je uvijek postojala ona.
A sutio si.
Nisi trebao da sutis.
I opet ces reci da sam luda, da treba da se lijecim.
Ali opet ti kazem da cete biti zajedno.
Jer ja to osjetim, kao sto sam uvijek sve osjetila.
Pa i ovo, zar ne?
I budi.
Ovaj put necu trcati za tobom i govoriti “nemoj”.
Idi, jer tako zelis.
Uvijek si i zelio, samo si dobro sakrivao.
I nemoj reci da je to zbog toga da mene prebolis.
Mene nisi nikad ni volio.

Ko želi devojku koju rasplače glupi film,koja ostaje celu noć brinuti o svim stvarima koje misli da je uradila pogrešno. A toliko ume da voli,sva puna ljubavi potrči u zagrljaj, pruža iskrene savete, podrške. Ali hej, počelo je da smara to stalno.
Što da bude tako “smoreno” ,kada može imati onu koja će biti hladna, savršena i sva idealna, bez scenarija, utešnog ramena. Biće u javnosti čak premija, sa takvom “ribom” postaješ ti “faca”. Pa naravno da je bolje to.
Današnji izbori devojaka,
Ljubav u 21veku je retkost☺
Angažovana umetnost sama po sebi mora biti prst u oko nekome, ali prst od misije: mora ukazivati, upozoravati, osvešćivati, ali nikako ostavljati ravnodušnim. U skladu sa tim, u stvaralaštvu nema udvaranja - tvoj rad je pre svega autentično tvoj. Ako lažeš u umetnosti, ljudi te vrlo brzo raskrinkaju, budući da je, na kraju krajeva, tu uvek reč o pokušaju da se drugoj osobi prenese nepatvorena emocija, ista ona koju si osetio u trenu kad ti je ideja pala na pamet i kad si seo da od nje nešto izoblikuješ. A to su predeli gde se laž najlakše vidi.
—  Marko Šelić u intervjuu za portal LGBTI.ba (x)
Zašto mora kafić? Zašto?
Je l’ ne prija da vas dečko drži za ruku ili grli i da šetate kejom pa odete na klopu, da pogledate neki film i vrištite od smeha u zadnjem redu bioskopa?
Je l’ nije to to da odete sa devojkom na kuglanje, pikado, bilijar, smejete se jedno drugom koliko ne umete da igrate, ili tapšete jer ste odlični? Možda učite jedno drugo?
Nije li valjano da prošetate parkom, jedete sladoled i kradete liz jedno od drugog?
Dosadno je da naprasno sednete u auto i zaputite se do obližnje planine i napravite piknik? Ili zašto mora auto, možete stvari u rancu da ponesete pa biciklom ili autobusom?
U redu je kafić ponekad, ako baš volite taj ambijent, ali to je najpasivnija verzija provođenja vremena zajedno, zar želite od uspomena da ostanu samo fotke na instagramu sa ispijenim pićima i check-in-ovima u datom kafiću?
Poštujem, svakom prija jedno, nekom je kafić najopuštenije, najdraže i nikad ne bi menjao. Poštujem, ali ne mogu da razumem potpuno.
Nikad mi pasivno neće prjati kao nešto novo, nešto sponatno, nešto neizvesno, nešto uzbudljivo.
Ne mora kafić.