je-da

Osjetio sam potrebu da joj kažem da ostane, da sam slab i da mi treba, da provedemo noć zajedno, da ćutimo o svemu.
Ali kako, kada nije muški plakati, kako, kada nije muški priznati bol?
Pred njom se pretvaram da sam jak, najjači.
Volim da me zna i posmatra takvog, da vidi samo najboljeg mene, u meni.
A nisam uvijek takav.
Posebno nisam večeras, kada mi je najpotrebnija da se gledamo i slušamo, nevažno o čemu.
Važno je da je tu, da mogu da se privijem uz nju i štitim njenim prisustvom.
Ali ona negdje žuri, vječito negdje žuri, a ja vječito ostajem sam.
Kada bi ljudi znali kad su nam potrebni, nikad nas ne bi napuštali, a nama je tako teško da to priznamo.
Sreli smo se večeras i pričali o svemu, osim o onome što boli.
Nisam imao snage da se otvorim u strahu da se ne istopim i srušim sve one divne slike koje sam godinama gradio pred njom.
Otišla je.
A u meni je sve napuklo što je samo ona mogla da sastavi.
Samo da zna koliko može da uradi sa mnom, da me digne i podigne, ali i spusti.
Ne zna.
I ako ovako nastavim da se skrivam, nikad neće saznati.
Posebno ne u noćima kad sve mogu, samo ne i da budem sam.

Čude se ‘drugarice’ što im se ne javljam i što manje pričamo.. Izašle smo sinoć u šetnju, došle kod mene - ona objavila 3 pričice za to vreme da bih ja, nakon što je otišla, skapirala da mi je zabranila da ih gledam.
Posle kaže druga da mi ova povremeno zabrani da ih gledam, jer me tako slaže da nije izašla ili da nema ništa sa nekim momkom, a story kaže drugačije, pa je strah šta ću reći.
Idk, posle 6 godina pomislio bi čovek da zna da me baš briga šta radi i da ne komentarišem kad shvatim da me lažu - samo se udaljim. Ali okej.

hajde da možemo

Je l’ možemo o svemu?

Je l’ možemo o tome koliko dugo čekam da me pitaš možemo li? Je l’ možemo o tome što ja nisam, onog momenta kad je sve krenulo niz brdo ponosa, a taman smo bili uzgurali sve do vrha? Je l’ možemo o tome kako smo srušili mit o Sizifu i historijsku aluziju na upornost onda kad je najpotrebnija? Je l’ možemo o tome kako je nismo imali? Da sa dna ustanemo i izguramo opet, je l’ možemo? Je l’ možemo o vremenu između? O ljudima između, o običnim danima i onim posebnim? Je l’ bi mogli, još jednom samo, da se osjetimo? U momentima kad se borimo sa snom i ne damo mu se, jer nam je stvarnost postala jednako lijepa, je l’ možemo pričati o .. svemu?

Je l’ možemo da mi, pet minuta pred ispit, šalješ poruku (jer znaš da mi se psiha zgrči od pomena razgovora na telefon) sadržaja: ‘’doktorice, ne drami bezveze’’ i da to znači više nego da si mi sve djeteline s četiri lista poslao na kućnu adresu? Je l’ možemo da staneš ispred i ne dozvoljavaš da prođem dok se inatom i tvrdoglavošću branim i govorim kako nikad neću živjeti negdje gdje nema Une?

Je l’ možeš, zaboga, stati sad ispred i ne dozvoliti da prođem(o)?!

Je l’ možemo biti kad ustvari nismo baš raspoloženi za bivanje i kad je svijet tako nekako bezveze? Je l’ možemo da uvijek čujem ‘’slušam, hajde’’ kad mi dođe da nisam? Ni za sebe, ni za tebe, a tebi, opet, jesam. Je l’ možemo da budemo? Kao što smo bili, jednom, dok sam se spašavala tobom od onog pred čime su me izdavali svi ligamenti koljenog zgloba? Je l’ bi bilo okej da mi pošalješ poruku u kojoj stoji ‘’Krenut ću sad, za manje od 10 min sam ispred zgrade.’’ i da te ostavim da čekaš još cijelih petnaest na minus petnaest  i da i to bude okej?

Je l’ možemo da budemo okej?

Je l’ možemo o mojoj, zapravo, sad tvojoj matematici? Je l’ možemo o zadacima s logaritmima, o limesima i beskonačnostima? Je l’ možemo o mojoj teoriji beskonačnog i tvom ‘’stani, potonut ću u tvojim mislima’’? Je l’ možemo o tvojoj frakturi ulnae iz djetinjstva i mojim naporima da upamtiš nazive kostiju, mislim, karpalnih? Je l’ možemo o Ohmovom? Je l’?

Je l’ možemo o svemu što nas čini nama?

Je l’ možemo do besvijesti o životu?

Je l’ možemo, ovaj put zapravo? Bez straha?

Je l’ možemo* Bez ičeg?

Je l’ samo možemo?

Kurva nije devojka koja nosi cizmice do kolena, coker, sminku, pocepane farmerke, tange, to je devojka kojoj je mnogo stalo do izgleda.Kurva nije devojka koja je imala 10 frajera, to je devojka koja je 10 puta bila zaljubljena.Kurva nije devojka ako nece sa tobom, to je devojka koja ne dopusta da je svako zeza.Kurva je ona koja se je*e za pare!
Napravite razliku!

Ne voliš kišu,
ali voliš miris pre kiše.
Veruješ u ljubav,
a plašiš se emocija.
Kažeš sve što misliš,
ali nećeš meni da pričaš o čemu razmišljaš kada zaćutiš.
Voliš da pripadaš nekome,
a umireš za slobodu.
Ti si živa revolucija
i promena koja sebe nikada neće da promeni.
Ti si odgovorna,
ali do zla boga i nazad neorganizovana.
Možeš da istrpiš bol,
ali te rasplače sitnica.
Ne umeš da gubiš,
ali priznaješ da ima boljih od tebe.
Ti si paradoks.
Ti si komplikovana osoba koja misli da je jednostavna.
Ne postoji mesto koje više voliš od svoje sobe,
ali ne postoji ni mesto na ovoj planeti koje ne bi posetila.
Kažeš da ne pridaješ pažnju datumima,
a svaki pamtiš.
Predivno pišeš,
ali ne podnosiš ništa što staviš na papir.
Umeš da smiriš svakoga rečima,
samo sebe ne svojim mislima.
Imaš hiljadu interesovanja.
Imaš hiljadu verovanja.
Veruješ da smo beskonačni,
a uporno mi govoriš gde da te sahranim kada umreš.
Pričaš o kraju,
a kažeš da znaš da postoji večnost.
Ti si sedativ protiv dosade.
Ti si najslađe mučenje.
Šarenilo,
vašar
i luda.
Ti si neko ko ne prolazi.
Upoznajem te da bih te objasnio tebi.

Ljudima je čudno kad kažem da volim samoću.
Stalno mi postavljaju pitanje
- Ko te je povredio toliko?
i objašnjavaju da nam je svima potreban neko.
Ne razumete.
Imam nekoga,
imam sasvim dovoljno njih da se nikada ne osećam usamljeno.
Imam koga da zovnem kad mi je loše,
da me sluša,
posavetuje,
objasni,
nacrta,
vrati na noge.
Imam ljude koji me vole
i koje volim,
al’ ipak ne znam šta bih bez svoje samoće.
Prvu kafu pijem isključivo sama
sa prvom i poslednjom cigaretom tog dana.
Uveče volim da sednem,
razmišljam,
ćutim,
pijem sama svoje pivo
i slušam soul ili blues.
Mene ne zanima ko je šta obukao,
rekao,
ko koga ljubi,
ko sprema svadbu,
ko te je danas na ulici čudno pogledao..
Ne umem da učestvujem u takvim razgovorima.
Isključim se čim krenu.
Ne mogu više da slušam kako ti se dečko nije javio i kako sumnjaš da te vara.
Svaki dan isto.
Mesecima isto.
Kako ti ja tu mogu pomoći?
Dođavola, ne mogu čak da podnesem ni obične razgovore.
Ništa meni ne fali, samo mi se ne priča.
Volim svoju samoću.
Volim da ceo jedan dan ne razmenim nijednu jedinu reč ni sa kim.
Volim povremeno da zalutam u svoj svet i zanemarim ljude.
Sve je u redu sa mnom.
Ništa me ne boli.
Niko me nije povredio.
Samo mi nedostaje moj mir,
moja sloboda.
Treba mi par dana,
samo par dana
da nikoga ne vidim i ni sa kim da ne razgovaram.
U stvari, znam šta mi je.
Ispraznili ste me, ljudi.
To je problem.
Nemam više energije za vas.

Zvala bih te malo u pola 3,
Ako ne spavaš,
Samo da sam sama.
Zvala bih te da ti pričam o temi knjige
I tome kako uopšte ne razumem glavnu junakinju
Zvala bih te da ti pričam kako ima stvarno dobre stare muziku,
Ali koju bih ti pustila u kolima,
I moraš da je slušaš dok me grliš
Zvala bih te oko pola 3
Da čuješ na tren kako kiša ispira ulice i sama sam
Zvala bih te da ti se malo isplačem
Zvala bih te da slušam kako dišeš
Zvala bih te
Zvala bih te da ti kažem kako si me naljutio
Kako me je drugi dečko gledao
Gledao me je i smešio se
A meni je bio baš ružan, jer to nisi bio ti
Zvala bih te da ti ispričam kako sa mnom treba
Zvala bih te da mi kažeš kako ti to već umeš
Zvala bih te da ti kažem kako je 90ih bilo stvarno lepo i kako mi je žao što tada nije bilo nas u celoj toj zbrci ludila
Zvala bih te čisto da ne spavaš
Nego da misliš na mene
Osim ako me ne sanjaš.
Ako me sanjaš, neću te dirati
Ali zvaću te da mi ispričaš šta je bilo u snu
Da li sam te i tamo volela
Da li te grlim jače ili slabije
Ili kako bi ti voleo?
Zvala bih te da čujem da li pušiš kao pre
Da ti čujem navike
Osetim zvuke
Zvala bih te oko pola 3
Da čujem da li se sećaš svog najtužnijeg dočeka nove godine
I kada su te majčine suze baš zabolele
Zvala bih te da ćutimo
Kako samo mi znamo
Zvala bih te da mi ti prvi kažeš laku noć
Ali da ni tada ne spustim slušalicu.
Spavala bih s tobom
Budila bih se s tobom
Zvala bih te oko pola 3
Samo da sam sama
I samo da ti želiš da me slušaš.

Imala sam taj neki životni period kad mi je bilo užasno važno da budem sa nekim, sa bilo kim.. Jer to je kao značilo da sam srećna, voljena, poželjna.. Da mi je lepo. I zadovoljavala sam se svačim, zaista svačim. Neki čak nisu ni bili toliko loši, samo jednostavno nisu bili za mene; nisu bili ono što mi treba i onda sam u jednom trenutku prosto stala sa tim. I često mi drugarica kaže “S kim si sve bila ranije, a sad ne možeš s njim jer ti nije zanimljiv”, a ja stvarno ne mogu više da se pretvaram.

Ne, ne, nemoj bježati. - u glavi mi je grmilo, ali nisam je ni na što želio nagovarati.
Ne nju.
Toliko njih je prije nje spavalo sa mnom.
Nju sam zamišljao da se uz mene budi.
Prstima je istraživala moje podlaktice, kao da traži nešto što bi mogla prepoznati kao svoje.
Meni nije trebalo dugo.
Prepoznao sam linije na njenom dlanu, kao da je replika moga dlana.
Uplašeno je uzmakla korak.
“Strašno je ovdje.” - pogledala je sa mosta prema rijeci.
Prepoznao sam ljubičastu nijansu na njenim usnama. Izgleda li strah tako?

Ostani - mislio sam.
Nemam te, a moja si kao da sam te stotinu života već ljubio ovdje. (…)

šta ako me tog jutra poželiš
tu sa desne strane
dok se odmaraš
u tuđoj kosi
i pitaš se
zašto si me pustio
na kraju leta
šta ako tog jutra shvatiš
da je svaki san
o meni
nedosanjan
i poželiš da vodimo ljubav bez dodira
i opijamo se
mirisom naših tela
šta ako ti bude hladno
i bude sreda
i budeš alergičan na ljude
i komercijalu
a mene ne bude na pragu
u tvojoj izvrnutoj košulji
sa pramenovima kose preko lica
šoljom toplog čaja u ruci
i širokog osmeha
za tebe
šta ako budeš sam zalivao
crveni suton čašom
jeftinog vina
gledajući u prazan horizont
šta ako kućica na drvetu bude dovršena i poželiš
da se volimo u njoj tada
da mi čitaš poeziju
i hraniš me medom
i cimetom
šta ako mi konačno napišeš pesmu i kreneš
da tražiš odgovore
i šta ako me nađeš
i ugledaš istim očima
dok želiš
svaki delić moje kože
dok sto duhova vrišti
lud sam za tobom
vrati se
ali ti jedan kaže nemoj
i šta ako
mi uputiš tada
stotinu lažnih osmeha
i šupljih pogleda
i pomisliš
da je možda
i ovoga puta
bolje da ćutiš
Nije problem imati koji kilogram viška, poneki ožiljak ili krivi nos. Nije problem ni ona bubuljica koja se pojavila iznenada nasred lica. Problem je što se stidiš sebe, što ne vežeš kosu jer imaš klempave uši, što ne oblačiš haljine jer si umislila da tvoje noge ne izgledaju idealno, što se ne smiješ iz srca jer ti se tako vide desni. Problem je što ćeš dopustiti da te povrijedi neumjesni komentar kako nisi dovoljno dobra. Istina, nitko nije dovoljno dobar, pa ne moraš biti ni ti. Ti budi dobra za onog ko će te voljeti bez šminke, u svako doba dana, i kad si sretna i kada ne možeš zaustaviti suze. Budi dobra za onoga ko želi gaziti kroz trnje života, a ne puštati tvoju ruku. I najvažnije, budi dobra za sebe. Shvati da je jedini problem što praviš probleme tamo gdje ih nema.