ja sam tu

Ćerkama, imam da kažem nekoliko važnih stvari za jednu ženu. Pokušajte da učite iz tuđih iskustava. Znam da me nećete poslušati i da ćete ići glavom kroz zid kao i ja, al moja je dužnost da vas na to upozorim. Pre nego što se udate, završite fakultet. Ako vas neko od njegove familije pita šta sve znate i umete, kažite: ništa! Sve što uradite nakon te izjave biće propraćeno aplauzom. Ja sam tu pogrešila. Ne brijte noge u petom razredu! Ne farbajte te plave kose u crno, preklinjem vas! Budite ženstvene u meri u kojoj vama to prija. Ne stavljajte silikonske sise. Hulahopke se ne oblače kao pantalone, pocepaćete ih. Na čarape ćete dati bogatstvo. Lepota boli. Kovrdžava kosa je lepa, ne ispravljajte je. Obrve su uvek različite koliko god se trudile da ih počupate isto. Stavljanje ajlajnera jeste veština. Savladajte je. Ako mislite da ćete đuskati celu noć u cipelama na štiklu, nema od toga ništa. Ravne cipele u gepeku od kola da imate, uvek. Vikleri se namotavaju na spolja. U dijete i tablete za mršavljenje ne verujte, to je glupost. Mrdni guzicu, smršaćeš. Muškarci su jednostavni. Ne smaraj, ne proganjaj, budi misteriozna i zanosna I bićeš najvoljenija. Ne uzimaj u ruke njegov telefon, ne preturaj mu po džepovima. Ne plači za muškarcima, nije vredno. Ne budi kučka, to niko ne voli, PMS nije izgovor. Nauči da kuvaš. Ljubav preko stomaka dolazi. Nikada, nikada nemojte prestati da se bavite umetnošću. Neka vam ona bude zvezda vodilja. Mene je odvela tamo gde je trebalo. U pekmez uvek stavite malo vanile. Ajvar je lepši u malim teglama i ne kvari se. Ako presolite supu, stavite dva pampura unutra da se kuvaju pet minuta, i rešen problem.

“Ti si tako lijepa

Tebi je lako

Svi bi htjeli s tobom”


Slušam vas već

godinama

Kada ćete shvatiti

da ljepota nije

mjerilo sreće

Ljepota me

nikada neće izliječiti

od depresije

anksioznosti

od same sebe

Ona neće biti pored mene

u 3 ujutro

da me potapse po ramenu

i kaze “nemoj da brines,ja sam tu”

Niti će me ikada spasiti

od mojih unistavajucih misli


Zato,iduci put kad pomislite

da netko tko lijepo izgleda

nema probleme,zapitajte se ponovo

LUNA

Zvoni telefon jutros oko osam. Pozivaoc nema pojma da sam sinoć popio previše Ohare i da će samo da mi napravi zemljotres u glavi. Nastavlja da zvoni. Prevrnem se, napipam skalameriju i nekako naciljam zelenu slušalicu.

-Mmda?

Tišina, uz neko šuštanje u pozadini. Možda su smetnje u vezi, ili je neko pogriješio.

-‘alo, jel me čujete?

Opet ništa. E jebeš ga kosmose, naručiš mi pogrešan broj u mamurnu subotu, a kad alarm treba da me budi na posao - onda kasniš. Pamtim ti ovo.

Gurnem telefon pod jastuk i mrtav ozbiljan se zakunem da ću ga baciti u wc šolju ako opet zazvoni. Bih da zaspim al’ ne ide. Pošto sam radoznao k'o baba na prozoru solitera preko puta, ne izdržim ni tri minute. Uzmem telefon, nađem broj pozivaoca. Nepoznat.

Nazovem, stavim telefon između uha i jastuka i razmišljam kako neko s druge strane linije zuri u telefon razmišljajući da li da se javi. Ništa, uzalud zvoni. Telekom me izbaci nakon tridesetak sekundi a ja zadrijemem ležeći tako na telefonu i jastuku istovremeno. Zaspim.

Probudim se sahatak kasnije sa utisnutim telefonom u obrazu. Lice utrnulo, glava za dva broja veća. Ova subota sve više liči na međunarodni dan zajebavanja Saše… Umijem se, skrham sebi neku instant Jakobs kafu, ili kako se već zove, pošto mi mrsko provesti čitavu proceduru bosanske kafe. Mati da me vidi, bila bi ponosna.

Otvorim prozor i skeniram grad. Sve je tamo gdje sam ga i ostavio. Sunce se počelo izvlačiti iza Trebevića, komšijin Ford i dalje izlupan od onda kad ga je žena uhvatila s ljubavnicom pa poslala neke tipove da ga demoliraju a dole u parku djevojka iz susjedne zgrade.

Samo je subotom tu. Negdje oko devet sjedne na uvijek istu ljuljašku i nervira me jer je ne koristi za ono za šta je namijenjena. Samo sjedi tu i čita nekakvu debelu knjigu. Mora da je Tolstoj ili neki drugi Rus, samo oni mogu biti toliko temeljiti. Uglavnom, provede tu sahatak bez da se i jednom zaljulja i to me kopka. Kako to da u njoj nema one dječije želje da poleti? Ako se kad na ljuljaški pored nje neko pridruži, ona bez riječi ustane i pređe na neku klupu na kojoj može biti sama. Ima nešto čudno u njoj, intrigira me. Naravno, ne dovoljno da jednu subotu siđem dole i razgovaram s njom. Nema šanse.

Helem, gledam je s prozora dok srčem bućkuriš od Jakobsa kad telefon opet zazvoni. Isti broj.

-Dobro jutro, izvolite?

Ja kao formalan, za razliku od prošlog javljanja. Ni to, međutim, nije pomoglo. Opet tišina.

-Opet ništa? Pretpostavljam da je ovo neka šala, pošto je ovo drugi poziv bez riječi od jutros. Ovako ćemo. Ja ću te staviti na zvučnik i ostaviti vezu otvorenom dok pijem kafu. Nek’ ti ide račun ako ti se već s nekim šuti. Naravno, ako poželiš progovoriti, ja sam tu. Zvuči fer?

Tišina s druge strane mi daje potvrdan odgovor. Upalim opciju zvučnika na mobitelu, spustim ga na klupicu kraj prozora i stojim tu, tako. Uz zvuke šuštanja s druge strane linije posmatram djevojku u parku. Kako bi se osjećala da zna da neko s petog sprata upravo sada prati svaki njen pokret? Ne vjerujem da bi joj bilo drago.

Predaleko je da bih joj mogao razaznati crte lica. Sve što mogu vidjeti je plava kosa, farmerke i nekakva siva dukserica. Bar mislim da je to to. Vid mi je svakako loš na daljinu, pogotovo u mamurna jutra.

Prođe dvadeset minuta. Jedino što se promijenilo je količina kafe u mojoj šolji. Popio sve. Djevojka na ljuljaški prelistala par stranica, sunce malo više nego što je bilo kad sam tek otvorio prozor i dosta novih ljudi u parku. Kako su počele dolaziti porodice s djecom i psima, tako je i ona ustala i krenula prema svojoj zgradi. Koračajući tako, podigla je pogled prema meni i nešto je zasjalo.

Mislim da se nasmijala. Da li se nasmijala? Mislim da jeste. Sigurno sam vidio nekakav odsjaj, ali to je moglo biti bilo šta – naprimjer sunce koje se odbije od privjesak koji nosi oko vrata, ili svjetlost od nekog prozora susjedne zgrade… ali ja biram vjerovati da mi se nasmijala. Dakle, zna da je gledam? Osjećam se čudno.

Zatvorim prozor i u tom trenutku se veza prekine. Telefon zaćuti a mene uzme neka čudna jeza kroz kičmu. Nešto ne štima.

Dograbim telefon i nazovem onaj isti broj. Zazvoni tri puta, neko se javi. Šutim ja, šuti osoba s druge strane. Prođe tri minute, ja stojim na sred sobe bez da sam i jedan jedini mišić pomjerio. Slušam.

-„Do sljedeće subote onda“, reče mekani glas s druge strane linije. Veza se prekide a meni najednom hladno. To je ona, sto posto sam siguran i iz nekog razloga me strah. Mora da me zna. A ako ona zna mene, znam i ja nju. Možda smo se viđali u busu, možda na fakultetu, možda u Konzumu kad navečer kupujem sastojke za šejk.. možda smo čak nekad i razgovarali, možda se sudarili na semaforu i nasmijali se jedno drugom? A možda me neko zajebava.

Znate onu radoznalu babu u susjednom soliteru koju sam vam spomenuo? Kladim se da ni ona ne bi sišla u park sljedeće subote jer je čitava ta situacija previše čudna za normalnog insana. Ona ne bi, ja sam sišao.

Nije mi trebao alarm, nisam ni spavao. Kad je zazvonio, spreman sam ga dočekao i ugasio za pet stotinki. Spremio sam se i sišao u park. Pola sata prije njenog standardnog termina, naravno. Ako dođem prvi, manje je neugodno.

Stanem kod te duple ljuljaške, razgledam okolo da vidim ima li je. Nema. Sjednem na desnu, lijevu ostavim njoj. Gledam u te lance udaljene jedva dvadeset cenata i razmišljam kako će čudno biti tako sjediti kraj stranca. Postajem nervozan. Otvorim knjigu koju sam ponio ( Hronika ptice navijalice ) i počnem čitati samo da saberem svijest.

Knjiga govori o tipu kojeg je neka djevojka nagovorila da siđe u bunar. To je, kaže, najbolje mjesto za razmišljati. Tip siđe, djevojka izvuče merdevine kojima se spustio i otvor bunara poklopi nekim daskama tako da samo par tračaka svjetlosti upada unutra. S vremenom se čovjek u bunaru navikne voljeti mrak i beskonačnost koju njegove misli nalaze u toj vlažnoj rupi.

Pročitao sam dvadeset stranica kada se pojavila. Bez riječi, sjela je na ljuljašku pored mene i otvorila knjigu. Poput plime me zapljusnuo talas njenog parfema i ja sam zamalo pao na leđa s ljuljaške. Pogled sam, naravno, zakucao u knjigu. Jedino što sam uspio da vidim je da oko vrata nosi privjesak u obliku pera. Negdje sam to već vidio ali da me ubijete ne znam gdje.

I ona je čitala. Neka crna knjiga, vidio sam samo naličje kada je tek sjela. Svako malo sam bivao sve hrabriji pa dizao pogled ka njenom licu i tek kad sam je jasno pogledao - prepoznao sam je. Viđao sam je stotinu puta na svim mogućim mjestima. Jedna je od onih cura koje sretnem svako malo i put pomislim kako bih se trebao pozdraviti jer se tako često viđamo, ali nikad se ne pozdravim jer kontam – mislit će da sam debil. Tako, naravno, ispadam veći debil.

Otkud joj onda moj broj? Doduše, ima par poznatih crta na njenom licu ali znao bih da sam je negdje sreo. Možda mi samo liči na nekoga? Mrzim svoje sjećanje, nisam u stanju zapamtiti apsolutno ništa osim tekstova za pjesme koje mrzim. Eto kakav sam čovjek.

Desetak strana kasnije, ona sklopi knjigu. Sklopim i ja. Par minuta ćutimo, meni postane previše neugodno samo tako sjediti i cupkati nogama – pa se zaljuljam. U početku polako, pomjerajući se jedva primijetno a kasnije malo dalje, pa još dalje… dok se u jednom trenu nisam ljuljao poput dječaka od sedam godina, u punom luku. A ona se smijala.

Tako se glasno smijala, poput curice koja je istih godina kao dječak koji se ljulja. U jednom je trenu spustila knjigu na travu i malo po malo pomjerala stopala po pijesku ispod njih. Počela je da se ljulja. Doduše, ne krkanski kao što sam to ja radio, već sa više stila… elegantno, damski. Tu negdje ja skontam da pretjerujem pa usporim i krenem pratiti njen ritam.

Subota ujutro, deset sati. Dvoje odraslih ljudi u sred svojih dvadesetih sišli su u park i sada se ljuljaju, dok se djevojka smije na sav glas. Zamislite taj prizor.

Ako to nije sreća, ne znam šta jeste.

„Do sljedeće subote, Saša“, rekla je kad je odlazila. Njen glas mi je u trenu vratio sjećanja. Prije tačno petnaest godina, ta je djevojka sjedila sa mnom u trećoj klupi u četvrtom razredu osnovne škole. Imala je kratku kosu i nikad nismo razgovarali jer me učiteljica natjerala da sjedim s njom a ja želio nazad kod najboljeg druga. U petom razredu su odselili negdje i više je nisam viđao. Sve do ovog jutra.

„Do sljedeće subote Luna“, kažem i nastavim se ljuljati. Nasmijala se, ovaj put sam siguran.

Svim muškim osobama
Cure, cure su osjećajna bića, zavisi kako koja, ali po prirodi većina je. Ako budeš s nekom koja je ljubomorna, brine se toliko, pazi te i takve stvari, čuvaj ju. Nemoj da te živcira što ti stalno šalje nešto poput gdje si, pazi se, ne gledaj druge.. Nemoj, ona te iskreno voli. A opet ako budeš s nekom koja ti to ne šalje, ne znači da te ne voli. Ljudi su različiti. Svi smo različiti. Stalno govorite kako ne razumijete cure, ovo ono. Ja razumijem ženski rod. Sa sigurnošću to mogu reći. Ako kaže nije bitno, dobro sam, ne vjeruj joj. Napadaj da ti kaže što joj je, pomozi joj. Budi uz nju. Reci: “Ja sam tu” ta rečenica jako znači. Saslušaj ju, ali stvarno saslušaj. Nazovi ju nekad. Bit će joj drago. Govori joj slatke nadimke. Neka bude sretna s tobom.
Ako trebate savjet, bilo tko, javite se, želim pomoći svima.

Nesto se prelomilo u meni, onu vecer kada smo se rastajali. Neznam sto je bilo, ali znam da poslije toga nisam isti. Tu vecer sve je stalo, vrijeme, moj zivot. Nesto je puklo u meni, kao da sam tu vecer umro. Poslije te veceri sam prestao da zivim, nista vise nije isto. Neki kazu da je to ljubav. Ona nedovrsena ljubav, znate? Svi mi imamo neku pricu, ljubav poslije koje nismo ostali isti. Prijatelju ja sam tu vecer, kada sam je gledao kako odlazi umro. Promjenila se, nije vise ona ista. Odrasla je i ona, nije vise ona mala klinka u koju sam se zaljubio. Sada nema onog sjaja u ocima, nema vise onoga najljepseg osmijeha. Nesto je i nju promjenilo, morala je i ona jednom odrasti. Malena znas volio bi da se jednom sretnemo, negdje i da probamo razjasnit zasto smo morali postat stranci?

Novi_neko
Ja sam tu..
Čekam da budem odveden odavde.
Ja sam tu..
Čekam da mi poželiš dobrodošlicu zagrljajem.
Ja sam tu..
Čekam da pružiš ruku ka meni.
Ja sam tu..
Čekam srcem da pozoveš srce.
Ja sam tu..
Čekam da me spaseš..
Ja sam tu..
Čekam te uvek i zauvek..
Tu noć je prošaputala tiho- “ Vrištaćeš mi ime jednog dana”. Nasmijao sam se. Bilo je nezamislivo tad da vrištim ime malog čupavog stvora, uporne i tvrdoglave svađalice. Bezobrazne djevojčice s par pega po licu s kojom je uvijek moralo biti po njenom… Tu noć je otišla lagano niz ulicu dugu, umornim korakom kao da joj se cijeli svijet srušio, brišući sve tragove za sobom da je više nikad ne nađem. Već sljedećeg jutra sam mislio o njoj i Upitao sebe da li sam pogriješio, a Kroz par dana počeo sam da je tražim, za par mjeseci užasno je nedostajala, a već narednih par godina pokušavao sam da je zaboravim. Život ju je odveo daleko odavde, čuo sam da je odrasla u prelijepu ženu. Nisam se čudio, obično to tako i bude. Više nije imala razloga da dolazi u ovaj grad, stvorila je život negdje daleko, a ja sam ostao tu da joj vječno vrištim ime u sebi kad nastupi tišina da niko ne zna i ne čuje šta mi to crta prve bore na licu … I zaista, šutio sam, a vrištao sam joj ime u sebi najjače što sam mogao…
—  @nevena605
Platno

Platno

Njoj nije posvećena prva pesma
Njoj nije otkriven prvi san
Nisi njoj ogolio svoje srce

Jer nas smo dvoje
Goli srcima
Stajali jedno ispred drugog
Po prvi put
Bez stida
Pokazujući sve što jesmo
Sve suze
Svaku bol
Sve snove
Svaku patnju
Sve osmehe

Ona
Ona ne zna tvoje bitke
Ona ne zna tvoje poraze
Ona ne zna tvoje pobede
Ona nije bila tu

Ona
Ona ne zna tvoje strahove
Ona ne zna tvoje strasti
Ona ne zna tvoje opsesije
Ona nije bila tu

Ona
Ona ne zna
Koliko voliš bonžite
Ili kako ti se ramena ukoče kada si besan
Ona ne zna

Ona nije bila kraj tebe dok si činio prve korake
Na putu tvojih snova
Ona nije bila kraj tebe dok si plakao
Jer su te tada doticale svađe tvojih roditelja
Ona nije bila kraj tebe dok si se smejao
Čudnim vicevima tebe i tvojih drugova
Ona nije bila kraj tebe kada si puštao kosu
Ona nije bila tu kada si postajao
To što jesi

Nisi nju prvi put poljubio
Nisi se u nju prvi put zaljubio
Nisi njoj rekao prvi put ,,Volim te’’
Nisi nju prvu dodirivao
Nisi sa njom naučio da razgovaraš pogledima
Nisi sa njom vodio bitke
Nije ti ona grlila poraze
I ljubila pobede

Nisi se kraj nje suočavao sa strahovima
Nisi sa njom otkrivao svoje strasti
Nisi njoj otkrivao svoje opsesije

Ona i ti se niste
Gađali bonžitama
I nije ti ona ljubila napeta ramena

Nisi sa njom odlazio u avanture
Nisi se sa njenim roditeljima uplašeno upoznavao
Nisi njoj išao pijan
Nije ona sa tobom stajala na uglu ulice u pidžami i pričala
Nije ona

Ona
Ona te dobila već stvorenog
A sa kim si stvarao sve što jesi?

Ko je bio kraj tebe dok si još bio
Dečak
Samo dečak
Sa živim snovima

Dečak bez vere u sebe
Moj dečak

Ja sam bila tu
Sa mnom si razgrtao okean
Zar svarno misliš da ću poverovati da je voliš više?

Samo jednom se zaista voli
A ti voliš
Baš kao i ja
Baš kao oni klinci na uglu ulice
Jer smo oslikavali jedno drugo

-Sanja Mitrović instagram: obecao_si

Njena sjebanost se savršeno uklapa uz moju.
I to što je komplikovana i što znam da ni njoj nije baš lako sa mnom.
Tu je da ćuti, da se ljuti, da bude ponosna, pa da taj isti ponos otera u tri lepe i javi mi se.
A tu sam i ja da iskuliram kad treba, da budem ljut, pa da je ponovo poželim.
I kad se napravi da kao želi da ode, ja sam tu i znam kad je pravo vreme da potrčim za njom, jer …
Nema ona kuda bez mene, ali ni ja bez nje.

Komsijin klinac

Danas sam otisao kod komsije. Nisam mu se najavio, samo sam upao u kucu. Bilo je otkljucano. Cuo sam da se neko tusira u kupatilu, mislio sam da je on i nisam hteo da ga ometam nego sam otisao u kuhinju i napravio sebi kafu. Posle dva minuta cuo sam ulazna vrata i pomislio da je neko od njegovih. Zena ili klinac. Medjutim, cuo sam glas koji doziva:
“Bojane! Stigao sam!” Bio je to Dusan, klinac iz komsiluka, koji se druzi sa Bojanom, komsijinim klincem. Skontao sam da komsija nije kod kuce.
Ja sam i dalje sedeo u kuhinji, hteo sam da ih uplasim kad udju. Bojan je otvorio vrata od kupatila, rekao Dusanu da zakljuca kucu i da udje u sobu. Ovaj je zakljucao ulazna vrata, i taman kad sam mislio da ce uci u Bojanovu sobu, cuo sam da se otvaraju vrata od kupatila. 
“Sexi, hocu i ja pod tus s tobom.” cuo sam Dusana kako govori. 
“Upadaj.” rekao mu je Bojan. 
Mislio sam da se zezaju. Mislim, ja se palim i na Bojana i na Dusana, ali nikad mi nisu delovali kao gayevi. Bojan je visok krupan crn decko, teretana, frizurice, ludila… Disan je vise povucen tip ali ima onu sexi klinacku tupavu facu koja vas tera da se zamisljate kako klecite ispod njega s njegovom kitom u ustima dok vas on tako tupavo gleda. Imaju po 19 godina.

Iz kupatila se i dalje cula voda iz tusa, i nista vise. To me je zaintrigiralo, i odlucio sam da pogledam sta se desava . Ono sto sam video bilo je fenomenalno. Bojan go pod tusem ljubi Dusana koji je u boxericama dok se niz njih sliva topla voda. Pokucao sam na otvorena vrata. Prvo su se sokirali, i samo stajali ukopani. 
“Mogu li da se pridruzim?” upitao sam. Posto su i dalje bili u soku otkud ja tu, brzo sam skinuo odecu sa sebe i uvukao se pod tus. Tek tada su dosli sebi. Drzao sam ih obojicu za kite i lagano im nadrkavao dok sam ljubio prvo jednog pa drugog. I moja kita je porasla ali njihove su bile vece, pogotovo Bojanova koja je imala najmanje 20cm.
Pozeleo sam da im pusim tu pod tusem, ali to nije bilo izvodljivo jer je tus bio jedva velik da sva trojica stojimo. 
“Idemo u sobu” rekao je Bojan. 
“A tvoji, gde su?” upitao sam ga. 
“Otisli u Jagodinu kod tetke. Nego, kako si ti usao? Dule, jesi zakljucao jebena vrata?" 
"Jesam.” rekao je Dusan. 
“Jeste, ja sam usao pre njega a nisam hteo da te prekidam u tusiranju.” odgovorio sam mu. 
Stigli smo u sobu. Brzo smo se obrisali peskirom. Ja sam zgrabio Bojana i gurnuo ga na krevet . Seo je na kraj kreveta. Ja sam se nagnuo nad njega i poceo da ga ljubim. Dusan mi je prisao otpozadi i poceo da trlja kitu od moju guzu. Mmm tako sam bio napaljen. Dugo mastam o njima i bas me pale, a sada ih imam obojicu zajedno. Rekao sam i Dusanu da sedne na krevet . Poslusao me. Ja sam kleknuo ispred njih, i predamnom su bila dva velika klinacka kurca. 
Poceo sam da ih dudlam naizmenicno, malo jednom malo drugom. Drkao sam kitu koju nisam pusio, dok sam lizao glavic, sisao, dudlao i gutao kitu. Mmm tako sam uživao. Bojan me uhvatio za glavu i nabijao me na Duletovu kitu. Nabio mi je celu kitu u usta, do jaja. Hteo sam da povratim, ali me nije pustio da skinem glavu s kurca, pa sam brzo navikao. 
“Mmm komso, nisi ni ti bez iskustva , a?” upitao me Bojan. Odgovor nije dobio jer su mi usta bila puna kurca. 
Kada sam im dobro ispusio, namestili su me tako da sam bio na kolenima i laktovima. Bojan se popeo na mene, i poceo da mi nabija kitu u guzu. Bolelo me jer mu je kita bila velika ali muski sam to podneo. Konacno je bio u meni. Dusan se podvukao ispod mene i poceo da mi dudla dok me Bojan karao. Uhh, bilo je fantasticno, jedan jebe a drugi pusi. 
Bojan je poceo da stenje i ubrzava. 
I ja sam poceo da stenjem i mesam guzom. To ga je palilo, i ubrzo je izvadio kitu iz moje guze i poceo da svrsava po mojoj guzi. 
“Aaaaaahhhhh tooooo!” cuo sam ga kako urla dok mi je po guzi prskala vrela sperma. Kad je svršio, spustio se dole i poceo da pusi Dusanu. I dalje sam bio naguzen. Pomerio sam se i seo Dusanu na grudi tako da mi je pusio dok je Bojan dudlao njemu. Mmm, bio sam pri kraju, a hteo sam da probam i Duletovu kitu. Ustao sam, pomerio se i seo na njegov kurac. Posle Bojanovog kurca ovaj sam lako primio. Poceo sam da se nabijam i mesam dok je lezao na ledjima, a Bojan mu je lizao jaja i mazio moju guzu dok sam se nabijao. Bez ikakve najave poceo je da svrsava u mene, guza mi je bila puna sperme mmm

Mmmm ustao sam. Obojica su klekli ispred mene i poceli da se otimaju oko moje kite, da je puse, lizu, sisaju jaja. Ljubili su se preko mog kurca, bio ke fenomenalan prizor kad se dva klinca otimaju za kurac mmmmmm
Omg, bio sam na vrhuncu. Odjednom, neki telefon je poceo da zvoni , sve jace i jace. Trgao sam se, i shvatio da zvoni moj alarm. Bilo je 7:00 i vreme da se ustaje. Sve ovo je bio samo san… 
Kita mi je bila tvrda . Tako lezeci u krevetu sam izdrkao, obrisao se, ustao i otisao pod tus, sjeban sto se nista od toga nije desilo. 

Voljela sam...volim.

Činilo se kao da ga poznajem cijeli svoj život.
Kao da smo vezani nekom neraskidivom vrpcom. Smijala bih se kad bi mi neko rekao kako ličimo. Na neki neobjašnjiv način, kao da smo godine života proveli zajedno, pa smo poprimili neke zajednične osobine, pokrete, gestove i facijalne ekspresije. Nikad nisam znala reći šta najviše volim kod njega. Da li su to oči, tamne, duboke, smirene i jednostavno…lijepe. Teško mi je opisati ih, ali znam da su činile da mi bude lijepo. Neka čudna toplina obuzela bi me cijelu kada me gledao njima. Ispričale su te oči priča više nego mnoga usta. Priča različite tematike. Pričale su o njemu. Tih, uvijek na margini u odnosu na druge, bilo na poslu ili kod kuće.Kazale su mu oči i kako je on mnogo više od onog što je predstavljao, od onog što je život od njega napravio. Nekima je život majka, nekima maćeha. Čini mi se da je njemu bila maćeha. Uvijek sam u njemu vidjela nešto drugo. Sigurna sam da je to biće zaslužilo više od posla konobara u restoranu. Skrivene su u njemu vrijednosti koje je, čini se, ostavio nekad davno u djetinjstvu okrenuvši se surovosti života. Vidjela sam u njemu mnogo neodsanjanih snova, samo nisam mogla da razaznam šta je sanjao. Možda da jednog dana bude poznati glumac, pisac, fudbaler? Da bude doktor i spašava živote? Prokleto me zanimalo sve o njemu. Zanimalo me koje sve priče kriju njegove oči, ovako sam mogla samo da pretpostavljam. A krile su mnogo. U to sam sigurna.
Voljela sam i njegov osmijeh. Znao je imati i onaj lažni, mehanički, onakav kakav svi ponekad ponesemo. Ali znala sam prepoznati. Znala sam prepoznati kad se smije, onako, iz duše. Smijao se tiho i svojim osmijehom znao je i mene nasmijati. U svakoj situaciji. Čudna je to konekcija bila. Čudna zavisnost. Njegov osmijeh crtao je moj. Kao po šablonu. Najslabija sam bila na onaj osmijeh kad se postidi. U takvim trenucima znala sam da mi se obraća pravi on. Ne on kao čovjek koji radi svoj posao, nego on kao osoba. Sa onim osmijehom koji je sebično nosio sa sobom kroz život, od djetinjstva. Isto tako sebično ga čuvao i pokazivao vrlo rijetko. Zato mi je taj osmijeh bio posebno drag, a taj on najdraži.
Nije bio definicija zgodnog momka. Izlazio je iz tog kalupa “savršenstva” i ljepote koje nam svijet nameće. Takva ljepota meni je bila odvratna, jer kud god bih se okrenula vidjela bih gomilu momaka. Gomila, a svaki isti. Voljela sam drugačije. A on je to bio. Izdvojen iz kalupa savremenog doba, svojim manirima i ponašanjem više je podsjećao na neka davna vremena kad su muškarci bili baš to-muškarci. U današnjem vremenu, velika je sreća upoznati nekog ko je poseban. Drugačiji. Ista priča je i sa ženama. Nažalost.
Voljela sam njegovu posebnost.
Njegove obrve bile su ono što me činilo ljubomornom. Nepočupane, a tako savršene.
Zanimalo me i u kojoj životnoj situaciji je zadobio dva ožiljka koja je imao na licu. I da li je igra sudbine bila to da imamo zvrk na istom mjestu na glavi. Voljela sam i njegov glas. Način na koji je govorio. Smireno, odmjereno.
Eufonija moga postojanja.
Voljela sam i način na koji je uticao na mene. Smijala sam se više, iskreno, kako sam se smijala kad sam bila dijete. Trudila sam se biti bolja. Htjela sam da upozna najbolju verziju mene, pa sam tako postala bolja kćerka, prijateljica, poznanica, sugrađanka. Bila sam bolja ja. Voljela sam tu verziju sebe. Svi su voljeli tu verziju mene. Uvijek spremna da kažem prave riječi, da nasmijem i pomognem. Tad sam bila sretna i zadovoljna samom sobom. Sitnice su me činile sretnom. Trudila sam se i druge činiti sretnima onoliko koliko sam mogla. Lijepom riječju ako ništa. Trudila sam se u svemu vidjeti ono najljepše. Voljela sam ptice, cvijeće, nebo, noć, zore, proljeće. Voljela sam život. Voljela sebe. Ponajviše sam, čini se, voljela njega.

Lezim preko puta nje, gledam je. Pjevusi pjesme i igra svoju omiljenu igru. Nervira se, mrsti se a ujedno i pjeva, imam osjecaj da je u svom nekom svijetu. Moram priznati i ja sam dok je ona tu, pored.
Pratim je pogledom, pratim svaki njen pokret i tako je savrsena.
Moja.
Pogledam je pa u sebi izgovorim Boze hvala Ti! Cijeli moj svijet u jednoj osobi, sva moja sreca i razlog za osmijeh.. Tu je, osjetim kako dise, disem i ja, disem punim plucima samo kad je tu i ozivim svaki put iznova kad nam se usne spoje. Na svaki njen dodir zadrhtim, najezim se i odletim tako u neke druge svjetove, tamo gdje smo ona i ja, samo mi. Moje malo cudo iz svemira, gledam je i ne dam je, tu je, sebican sam na nju, ljubomorno skrt. Tu sam i ja, samo njen, uvijek njen.
—  #XVII
Nikada nisam konzumirao alkohol, ne pijem gazirana pića, ne pijem čak ni kafu. Nikada nisam pušio cigarete niti bilo šta slično, drogirao se, plaćao kurve, varao u bilo kojoj vezi. Nikada je nisam udario, nisam ni izlazio, lutao noću sa drugarima u potrazi za avanturom i drugim ženama, dangubio i pravio probleme po gradu. Nisam se tukao, ni otimao, krivičnu prijavu nemam. U kocku se ne razumem, a u kladionice i slične objekte u životu nisam zalazio. Kao i svi imam te neke svoje sitne mane, a jedna od njih je možda i ona. Glasno se smejali, opušteno razgovarali, šetali, vodili ljubav ili samo ćutali, svejedno je, ona je bila moj svet, i nisam imao nameru da ikada odem od nje. Da je umirala od raka obrijao bih i ja svoju glavu, lagao joj kako smo i tako oboje lepi, sedeo kraj njenog kreveta i umirao polako sa njom. Da je imala neki nesrećan slučaj i ostala bez nogu, ja bih je gurao u tim prokletim kolicima kroz život i na pamet mi ne bi palo da ikada i igde pođem bez nje. Da je ostala slepa opet bi bila samo moja, crtao bih rečima u njenoj glavi oblake i sunce, bio njene oči i beskonačno sve bojio u neke vesele i lepe boje. Da smo ostali bez novca, prijatelja i svega što imamo, i dalje bih bio tu. Ja sam je birao za sebe, za nas, za ceo život. Otišao nikada nisam i ne bih, otišla je ona…moj svet joj je postao mali. Htela je više, htela je bolje…
Žena će vam uvek naći grešku…osim ako recimo niste neka teška baraba, onda će vam uporno tražiti dobre strane, jer žena uvek traži ono čega nema…
—  P. Jovanović, „Čovek sa greškom“

Tu noć sam je nazvao, sa samo jednom željom, da kažem šta osjećam i da napokon raščistimo nejasnoće između nas. Čekao sam da podigne slušalicu, ali se nešto u meni plašilo, moleći da to ne uradi. Kako da izgovorim, Bože moj, koliko je volim. Kako da je uvjerim da smo suđeni jedno drugome, kada joj ne mogu ponuditi život koji zaslužuje. Ona zaslužuje najljepše haljine, luksuzna putovanja, sve ono što mi je tako daleko i naizgled nedostižno. Šta da joj dam? Moja porodica nije bogata, odrastao sam u skromnosti, za bolje ne znam, od goreg se branim. Ali branio bih i nju, poklonio bih joj sve, čak i ono što nemam, zaradili bismo nekako. Siguran sam da bi bila sretna, živio bih zbog nje. Nema tog mraka kojeg bi se bojala dok sam tu ja. Nikada je ne bih prevario ili joj učinio nešto nažao, makar bio u nepodnošljivim iskušenjima. Da se gušim, opet bih joj dao posljednji udah zraka, bez te žene se ne isplati ni disati. Išao bih sam protiv najjače vojske, samo da ona ostane sigurna i zaštićena. Jer, na kraju krajeva, ja ne želim biti kao ostali. Ja ne umijem, ne znam drugačije. Kada osvojim - zadržim zauvijek.

Dragi ljudi,


kao što ste i sami primetili, tema ove strane u poslednjih nekoliko dana se promenila. I vidim da nekima od vas to smeta. Razumem. Ukoliko je kod vas nastupio jedan sladak period, ukoliko vas je život počastio kolačem i srećnom zvezdom – uživajte u tome i sebi užitak nemojte kvariti time što ćete na ovu stranu svraćati. Imate puno pravo. Ali ispoštujte mene i ovaj period. Ja sada gutam gorku pilulu. I da, reči kao što su smrt, sanduk, saučešće, suze, bes će biti u narednih nekoliko nedelja češće pisane. Ne plašite se tih reči. I one su sastavni deo vokabulara života. Neminovnost koja nas sve čeka. Ne ide po godinama, redu niti zasluzi. Samo se desi. I ne može se izbeći. 

Keep reading

Nešto se prelomilo u meni, onu večer kada smo se rastajali. Ne znam što je bilo, ali znam da poslije toga nisam isti. Tu večer sve je stalo, vrijeme, moj život. Nešto je puklo u meni, kao da sam tu večer umro. Poslije te večeri sam prestao da živim, ništa više nije isto. Neki kažu da je to ljubav. Ona nedovršena ljubav, znate? Svi mi imamo neku priču, ljubav poslije koje nismo ostali isti. Prijatelju ja sam tu večer, kada sam je gledao kako odlazi umro. Promjenila se, nije više ona ista. Odrasla je i ona, nije vise ona mala klinka u koju sam se zaljubio. Sada nema onog sjaja u očima, nema više onoga najljepšeg osmijeha. Nešto je i nju promjenilo, morala je i ona jednom odrasti. Malena znaš volio bi da se jednom sretnemo, negdje i da probamo razjasnit zašto smo morali postat stranci?
Jer sudbina ima čudan način povezivanja ljudi natrag. Mislim, ti si tu i ja sam tu, i pronaći ćemo se ponovno… To je to, ako je tako suđeno. Pa ako vjeruješ i ja vjerujem, onda nekako, pronaći ćemo jedno drugo opet… Samo me nemoj zaboraviti i drži me blizu svoga srca.
—  R. M. Drake