izgovorena

Često se trudim da nadjem prave reči. Nekad sam u stanju da promenim čitavu rečenicu zato što mi se ne sviđa kako zvuči jedna reč, svesna da osoba kojoj je namenjeno to neće ni primetiti. Uvek mi nedostaje čuvena reč koja rešava i večito sam u potrazi za njom. Ali sada nekako shvatam da uopšte nisu reči te koje su bitne, već osoba koja ih izgovara i ton glasa koji koristi. I ne znam, možda sam luda, ali meni je to nekako prelepo kada komunikacija sa nekim dodje do tog nivoa gde originalno značenje reči ne znači ništa, već način na koji je izgovorena krije sve…

Svet je isplepetan lazima i istinama i neprestanom borbom izmedju njih. Nekada je tesko poznati razliku izmedju stvarne slike i privida koji su nam servirani.

Kada koracamo putem istine, plasimo se da ce nas ona obuzeti i ubosti nas u bolno mesto. Od nje se ne moze pobeci, samo je pitanje vremena kada ce se otkriti i prikazati u punom svetlu. U strahu smo od otvaranja zavesa i otkrica stvarnosti onakve kakva jeste. Strepimo od onoga sta nam ona moze doneti. Suze i razocarenja i snovi unisteni kao da su od stakla. Cesto nas natera da se zapitamo zasto postoji i cemu sva ta surovost koju ona donosi. Ali nije sve tako crno. Istina u sebi krije i donosi najlepse trenutke. Predivna osecanja koja greju nasu dusu i srce i stvaraju prijatan osecaj, poput leptirica u stomaku. Jedna mala izgovorena istina, na prvi pogled beznacajna, nas naizgled moze prevariti i otkriti se kao jako vazna, pa cak i promeniti zivot jednog coveka.

Ali iako se istina cini tako teskom za prihvatanje, jos teze je susresti se sa lazima koje na kraju uvek bivaju otkrivene. Laz je samo privid srece. Ljudi je svakodnevno izgovaraju. Ona se koristi kako bi sakrila istinu od ljudi do kojih nam je stalo i kako bismo izbegli da ih povredimo. Pricamo lazi kako bi zamaglili oci drugima ali i sebi. Plasimo se istine i zato nam je lakse stvoriti mrezu lazi koja ce nam pruziti spokoj ali samo trenutno. Laz ume biti jako bolna kada se smatra istinom a naposletku se otkrije da je bila izmisljenja. Zadaje nam ubode i stvara rane koje se ostavljaju da iskrvare. Ljudi skupe malo snage sto im je ostalo kada ih laz slomi i razocara i uspeju da se pridignu sa dna na koje ih je ona dovela. Ozive iz pepela poput feniksa i zatvore vrata svoje duse jer smatraju da je tesko verovati ljudima i da je svako sposoban dovesti ih u stanje u kakvom su bili. Potrebno je vreme da kada nadju pravu osobu vrednu poverenja, otvore svoja vrata.

Najbolje je govoriti istinu, ma koliko ona bila bolna. Tako cemo jedino steci prave i iskrene prijatelje.

—  Aurora
Ceznja za tisinom se kad-tad javi. Zelja za prijatnom vazdusnom melodijom koja struji izmedju nas. Nijedna izgovorena rec, ali je sve receno. Svaka emocija, svako osecanje podeljeno je dodirom. Ljubav cija je jacina zapecacena poljupcem, prozima nas. Toliko je jaka, da je i najtvrdji kamen ne moze slomiti. Drzi se cvrsto na tlu, ne dajuci nijednom snaznom vetru da je ponese daleko, van domasaja nasih prstiju. Zagrljajem spajamo nasa dva srca i jedno drugo otkucajima lecimo. Svaku ranu nanesenu vremenom. Svaki nesigurni otkucaj dobija snagu, dok nasa tela prozima toplina.
—  Aurora