izgovorena

„Što sam ja tebi?“ – izravno je postavila, riskirajući više nego sam mogao zamisliti.
„Ništa.“
Uzdahnula je kao da je izgubila najbitniju bitku, pa deku povukla preko lica, skrivajući sebe od svijeta i svijet od sebe.
Prstima sam ispisao po njenom tijelu stotine tajni.
Dodiri su govorili više nego što sam se ja ikada usudio reći.
Ti si moje najdraže, najposebnije i najdivnije ‘ništa’ koje sam ikada imao.
Stotine ispisanih tajni na njenoj goloj koži.
Niti jedna izgovorena.
Maleno, sklupčano, najdraže.. Moje ništa.

Svet je isplepetan lazima i istinama i neprestanom borbom izmedju njih. Nekada je tesko poznati razliku izmedju stvarne slike i privida koji su nam servirani.

Kada koracamo putem istine, plasimo se da ce nas ona obuzeti i ubosti nas u bolno mesto. Od nje se ne moze pobeci, samo je pitanje vremena kada ce se otkriti i prikazati u punom svetlu. U strahu smo od otvaranja zavesa i otkrica stvarnosti onakve kakva jeste. Strepimo od onoga sta nam ona moze doneti. Suze i razocarenja i snovi unisteni kao da su od stakla. Cesto nas natera da se zapitamo zasto postoji i cemu sva ta surovost koju ona donosi. Ali nije sve tako crno. Istina u sebi krije i donosi najlepse trenutke. Predivna osecanja koja greju nasu dusu i srce i stvaraju prijatan osecaj, poput leptirica u stomaku. Jedna mala izgovorena istina, na prvi pogled beznacajna, nas naizgled moze prevariti i otkriti se kao jako vazna, pa cak i promeniti zivot jednog coveka.

Ali iako se istina cini tako teskom za prihvatanje, jos teze je susresti se sa lazima koje na kraju uvek bivaju otkrivene. Laz je samo privid srece. Ljudi je svakodnevno izgovaraju. Ona se koristi kako bi sakrila istinu od ljudi do kojih nam je stalo i kako bismo izbegli da ih povredimo. Pricamo lazi kako bi zamaglili oci drugima ali i sebi. Plasimo se istine i zato nam je lakse stvoriti mrezu lazi koja ce nam pruziti spokoj ali samo trenutno. Laz ume biti jako bolna kada se smatra istinom a naposletku se otkrije da je bila izmisljenja. Zadaje nam ubode i stvara rane koje se ostavljaju da iskrvare. Ljudi skupe malo snage sto im je ostalo kada ih laz slomi i razocara i uspeju da se pridignu sa dna na koje ih je ona dovela. Ozive iz pepela poput feniksa i zatvore vrata svoje duse jer smatraju da je tesko verovati ljudima i da je svako sposoban dovesti ih u stanje u kakvom su bili. Potrebno je vreme da kada nadju pravu osobu vrednu poverenja, otvore svoja vrata.

Najbolje je govoriti istinu, ma koliko ona bila bolna. Tako cemo jedino steci prave i iskrene prijatelje.

—  Aurora
Samo želim da kažem

Ne želim da ti budem omiljena osoba. Ili osoba oko koje ti se vrti život. Neću da ti bude do mene najviše stalo i da često moji postpuci izazivaju bol u tvojoj glavi. Nije mi bitno da ti budem na vrhu, niti da budem prva osoba koje ćeš se setiti u ponoć između dve godine. Nemoj u meni gledati ideal, niti svu tu lepotu u očima koja mi sija. Ne slušaj me kako pričam o konfetama ili zagrljajima. U njima ćeš pronaći mene i to je sam ja ali to nisam ceo ja. Ne traži mi da ti pokazujem da te volim, niti da mi je stalo. Ne očekuj od mene mnogo. Često ću te razočarati, često će izgledati kao da nisam stao iza svojih reči. Često će ti doći da me udariš, odgurneš od sebe i ne poželiš više nikada da me vidiš. Ne želim da mi budeš previše blizu. Ne želim da me grliš često iako zagrljaje volim najviše na svetu. Ne želim da mi budeš tu svaki put kad se osećam loše jer nisam navikao da mi drugi pružaju ruku dok pokušavam da ustanem. Ne želim da bodriš svaki moj dobar postupak jer ja iza toga odmah ću učiniti nešto loše iz principa. Ne želim da mi govoriš koliko me voliš i koliko ti je do mene stalo. Često ću sumnjati u tvoje reči i misliti da ih ne misliš potajno očekujući da ćeš mi sutra pokazati da zaista to misliš. Često ću ti ignorisati komplimente meni upućene ili to da me voliš. Ili ću okrenuti na šalu i reći da su to samo reči. Teraću te od sebe svaki put kad poželiš da mi se približiš. Ponekad ću želeti da budeš uporan i spustiš me na zemlju i približiš mi se jer ja sam samo jedno malo biće usplahirenog srca uplašeno da će mi bilo ko nauditi. Volim ljude ali uvek ih držim na distanci. Ne prepuštam im se do kraja iz straha. Nemoj da se ljutiš na mene. Meni lepota, novac i brojevi ništa ne znače. Sanjam o nebu, zvezdama i pažnji. Status je stvar da se mažu drugima oči. Samo želim da budem nekome bitan dovoljno da pomisli na mene povremeno. Želim da mu budem Jupiter ili Saturn u životu. Neko ko čini njegov život lepim i divnim a nije prioritet. Želim samo da me neko iskreno voli i da svaka izgovorena reč bude ono što misli. Ne volim da stvaram bol ljudima i zato nemoj dopustiti da ti ikad budem najbitniji. Slagalica uvek ima više delova.

Često se trudim da nadjem prave reči. Nekad sam u stanju da promenim čitavu rečenicu zato što mi se ne sviđa kako zvuči jedna reč, svesna da osoba kojoj je namenjeno to neće ni primetiti. Uvek mi nedostaje čuvena reč koja rešava i večito sam u potrazi za njom. Ali sada nekako shvatam da uopšte nisu reči te koje su bitne, već osoba koja ih izgovara i ton glasa koji koristi. I ne znam, možda sam luda, ali meni je to nekako prelepo kada komunikacija sa nekim dodje do tog nivoa gde originalno značenje reči ne znači ništa, već način na koji je izgovorena krije sve…

Ceznja za tisinom se kad-tad javi. Zelja za prijatnom vazdusnom melodijom koja struji izmedju nas. Nijedna izgovorena rec, ali je sve receno. Svaka emocija, svako osecanje podeljeno je dodirom. Ljubav cija je jacina zapecacena poljupcem, prozima nas. Toliko je jaka, da je i najtvrdji kamen ne moze slomiti. Drzi se cvrsto na tlu, ne dajuci nijednom snaznom vetru da je ponese daleko, van domasaja nasih prstiju. Zagrljajem spajamo nasa dva srca i jedno drugo otkucajima lecimo. Svaku ranu nanesenu vremenom. Svaki nesigurni otkucaj dobija snagu, dok nasa tela prozima toplina.
—  Aurora