izgovorena

Često se trudim da nadjem prave reči. Nekad sam u stanju da promenim čitavu rečenicu zato što mi se ne sviđa kako zvuči jedna reč, svesna da osoba kojoj je namenjeno to neće ni primetiti. Uvek mi nedostaje čuvena reč koja rešava i večito sam u potrazi za njom. Ali sada nekako shvatam da uopšte nisu reči te koje su bitne, već osoba koja ih izgovara i ton glasa koji koristi. I ne znam, možda sam luda, ali meni je to nekako prelepo kada komunikacija sa nekim dodje do tog nivoa gde originalno značenje reči ne znači ništa, već način na koji je izgovorena krije sve…

Ja! - Teška reč, koja u onima pred kojima je kazana određuje naše mjesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.
—  Ivo Andrić, Prokleta avlija