izgovorena

Često se trudim da nadjem prave reči. Nekad sam u stanju da promenim čitavu rečenicu zato što mi se ne sviđa kako zvuči jedna reč, svesna da osoba kojoj je namenjeno to neće ni primetiti. Uvek mi nedostaje čuvena reč koja rešava i večito sam u potrazi za njom. Ali sada nekako shvatam da uopšte nisu reči te koje su bitne, već osoba koja ih izgovara i ton glasa koji koristi. I ne znam, možda sam luda, ali meni je to nekako prelepo kada komunikacija sa nekim dodje do tog nivoa gde originalno značenje reči ne znači ništa, već način na koji je izgovorena krije sve…

Ceznja za tisinom se kad-tad javi. Zelja za prijatnom vazdusnom melodijom koja struji izmedju nas. Nijedna izgovorena rec, ali je sve receno. Svaka emocija, svako osecanje podeljeno je dodirom. Ljubav cija je jacina zapecacena poljupcem, prozima nas. Toliko je jaka, da je i najtvrdji kamen ne moze slomiti. Drzi se cvrsto na tlu, ne dajuci nijednom snaznom vetru da je ponese daleko, van domasaja nasih prstiju. Zagrljajem spajamo nasa dva srca i jedno drugo otkucajima lecimo. Svaku ranu nanesenu vremenom. Svaki nesigurni otkucaj dobija snagu, dok nasa tela prozima toplina.
—  Aurora