imali su

Mene je na čitanje terala znatiželja, a ne obaveze. Podsticala me je želja da naučim više, zato što sam tako imao utisak da odrastam. Otkrio sam i jednostavno zadovoljstvo u upoznavanju likova iz knjiga, u poređenju pa i odmeravanju s njima. Moj unutrašnji svet bio je vezan za njih.
Čitanje priča o ljudima koji su živeli u teškim prilikama, čak težim od mojih, donosilo mije olakšanje. Osećao sam se manje usamljenim. Negde u svetu postoje ljudi kao ja. Osećao sam se  manje napuštenim i naučio sam mnogo toga o sebi što dotad nisam znao. Jer, iako su te priče bile izmišljene, osećaj je bio stvaran i jasno je bilo da je pisac spoznao ono o čemu piše.
Život su mi ispunili novi likovi koji su imali moć da mi promene stanje duše, da me navedu na nova razmišljanja, na nove načine življenja i da izazovu u meni nova osećanja.
— 

Fabio Volo - Kad bi juče bilo sutra

I ne znam koliko dugo još ću nas tražiti u sjenkama drugih parova, koliko ću lutati ulicama zamišljajući da te držim za ruku, koliko puta još treba da kažem gotovo je, zaboravila sam bez da se opet tebi vratim.. Ne znam koliko puta još treba da premotam sve ono što te ne čini dobrim u mojoj glavi, koliko puta da kažem da mi ne trebaš, da me nisi ni volio, koliko puta bez da te opravdam na kraju za sve, ne mogu to više.. Znam da je moglo sve, mogli smo i mi imati sjenku ljubavi da nas prati kad god me zagrliš na ulici, kad god kao budale hodamo i smijemo se Bog zna čemu, znam da smo mogli, kad su svi, imali smo i mi pravo.. Htjela sam da me zagrliš pred svima, da kažeš ona je moja, nikom je ne dam, da me povučeš sebi, a da znam da sam sigurna i voljena. Htjela sam da budem tu kad god ti budem potrebna, da se zezamo pred tvojim prijateljima, da se i svađamo, a da znam da iz toga izađe dobro rješenje. I ne znam šta više da čekam, šta mogu drugo osim zaborava, jer tebe odavno nema i ne trudiš se, a ja bih samo tebe, samo ti da mi držiš ruku…

I naiđu tako dani kad čovjek sagori u nadi i davanju. Pružaš, nudiš, dvoriš i onda te puste da preživljavaš praznih ruku. Preživiš dan, naduravaš drugi, prikačiš treći i četvrtog već počinješ da se navikavaš. Okameniš. Da ljudi znaju šta imaju, dok imaju, nikada to ne bi omalovažavali. A kad više nemaju ono što su imali, grižnja savjesti i saznanje ne plaćaju povratnu kartu na praznom i već napuštenom peronu.
Ko me poznaje, zna koliko sam protiv braka i današnjih, uglavnom lažnih ljubavi. Koliko nikad nisam maštala o romantičnom venčanju, sebi kao ženi koja će sedeti mirno kod kuće i voditi računa o porodici. Primeri brakova koje sam imala oko sebe, nimalo nisu bili savršeni. Nije li logično onda što razmišljam ovako?
Ali, uvek to ali. Moji baba i deda, osobe koji su više od pola veka proveli zajedno. Koje, apsolutno ništa, nisu radile jedno bez drugog, bili su idealni za mene. Imali su ljubav kakvu sam želela, i kakvu i dalje želim, ali ne verujem da ću je doživeti.
Pa, hej, njih su svi voleli! Oni su obrazovali i izveli na pravi put toliko ljudi. Sedamdesetih godina su se zalagali za pretvaranje četvorogodišnje škole u osmogodišnju u jednom selu u Bosni i uspeli u tome, a mislim da svi znaju da u mnogim selima i dan danas nema osmogodišnjih škola. Otišli su iz Bosne, ostavivši sređenu kuću tamo, izgubili su mnogo toga u inflaciji devedesetih i opet su uspeli da izgrade mnogo toga ovde. Ni od čega su napravili nešto na čemu nam mnogi zavide. Hiljadu puta su im komšije rekle da su sigurno mutnim poslovima došli do svega što imaju, a oni su im i posle svih uvreda pomagali. Deda se, spletom okolnosti, odrekao svega iz svoje domovine, pa čak i familije, a ona je uzela mizeran deo i opet su, i tamo, napravili dovoljno toga za život. Nikome se nisu zamerili. Živeli su mirno, savest im je bila čista, imali su nas i što je najbitnije, voleli su se. Sa sedamdeset godina šetali su gradom držeći se za ruke. Onako slabi, pomagali su jedno drugome onako kako su najbolje mogli.
I onda kraj. Njegova tvrdoglavost, nespretnost doktora, sahrana i ona je postala biljka. Sedi, gleda u prazno, svakodnevno odlazi do njega, po hladnići, kiši, snegu i svom nevremenu koje Užice zna da priredi. Molila ga je da se okrene i pogleda je još jednom, jer nikako nije mogla da se pomiri sa tim da ga više nema. Vrištala je, plakala, tražila da se vrati.. i ništa se nije desilo.
Tužno je što ja njih nikada nisam mogla da zamislim jedno bez drugog. Očekivala sam uvek da će otići zajedno.. Samo, sve se desilo prebrzo i apsolutno nisam bila pripremljena za njegov odlazak. Sad gledam nju, kako polako vene, potpuno nemoćna da uradim bilo šta, sem da sačekam da je joj taj Bog, u kog toliko veruje, usliši molitve i poštedi je patnje.
Oni su bili potpuno suprotnosti. Ona veruje u Boga, crkvu dok je on bio okoreli ateista koji je bežao od popova kako ih ugleda. Ona je bila vezana za svoju porodicu, on ih se odrekao. On je bio jak karakter i nije dao na sebe, ona je bila razumna, gledala je njegov najbolji interes i radila je protiv njegove volje samo onda kad je mislila da je to dobro za njega. Ali, ni to ih nije sprečilo da budu zajedno i da se vole.
I živim za tako nekog mog. Nije li to, na kraju, sve što nam je potrebno i sve za čim, većinski, bezuspešno tragamo čitavog života?