imali su

Ja sam zatvaran u ludnice, ismijavan
Ponižen pred onima koji su te imali
Kad god su htjeli a ja nikad
Ma koliko te želio.

Ja koji te nikad nisam imao
Bio sam vjeran
Više od svih tvojih ljubavi zajedno.

Ja bih mogao biti tvoja ludost.
Dok se onako, poput djevojčice, skrivaš ispod pokrivača, jer sama sebi teško priznaješ da bi me rado pitala neke banalne stvari.
“Koja ti je omiljena boja?” - da pustiš sa usana dok proviruješ prema meni.
“Crvena. Ona nijansa koju ti usne poprime nakon poljupca.”
Ja bih mogao biti tvoja radost.
Dok ulaziš u prostor i pustiš da ga tvoja energija ispuni, ženstvena, plešući gotovo čitavu noć.
“Zašto u mene?” - da pitaš nakon mog priznanja da sam te čitavo vrijeme gledao.
“Jer, dok su svi imali osmijeh ruske klizačice u 3. minuti koreografije.. Ti si se smijala očima.”
Ja bih mogao biti tvoja tajna.
“Ne znamo kuda ovo vodi. Možda bolje da se jedno vrijeme šutimo.”
A ti da mi priznaš da bi me vrištala svijetu.
“Preslatka si.” - da kažem.
A ti da tu tajnu zagrliš u svoja prsa. I dozvoliš joj da ti u srcu napravi korijenje. Pa da izraste. Da tamo cvjeta kao jedini dokaz mene.
Ja bih mogao biti tvoja apstrakcija.
“Prosječni ljudi ne igraju glavne uloge ni u vlastitom životu.”
Pa da jedno drugome pokažemo kako ništa u nama nije prosječno.
Jer smo oboje drugačiji od svijeta kojim smo okruženi.
Drugačiji, pa time isti.
Ja bih mogao biti tvoje sve.
Dok se smješkaš na moju izjavu da ti to i jesi meni.
“Znaš ono kad te pitaju da objasniš što ti je netko? Jedino što o tebi tada pomislim je da si - Sve, sve, sve.”
Ti da se zarumeniš na moje riječi i prešutiš čudesa.
Jer o sreći se šuti, zar ne?
Čak i onome tko bi mogao biti tvoja..
A ja bih mogao biti tvoja sreća.
I mogao bih čuvati to cvijeće koje ti živi u grudima.
No tebe, malenu, je strah.
Da ćeš sve moje slatkorječivosti otplaćivati u previše rata.
Ja bih mogao biti..
I ti bi mogla biti..
I nećemo.

Ja bih mogao biti tvoja ludost.
Dok se onako, poput djevojčice, skrivaš ispod pokrivača, jer sama sebi teško priznaješ da bi me rado pitala neke banalne stvari.
“Koja ti je omiljena boja?” - da pustiš sa usana dok proviruješ prema meni.
“Crvena. Ona nijansa koju ti usne poprime nakon poljupca.”
Ja bih mogao biti tvoja radost.
Dok ulaziš u prostor i pustiš da ga tvoja energija ispuni, ženstvena, plešući gotovo čitavu noć.
“Zašto u mene?” - da pitaš nakon mog priznanja da sam te čitavo vrijeme gledao.
“Jer, dok su svi imali osmijeh ruske klizačice u 3. minuti koreografije.. Ti si se smijala očima.”
Ja bih mogao biti tvoja tajna.
“Ne znamo kuda ovo vodi. Možda bolje da se jedno vrijeme šutimo.”
A ti da mi priznaš da bi me vrištala svijetu.
“Preslatka si.” - da kažem.
A ti da tu tajnu zagrliš u svoja prsa. I dozvoliš joj da ti u srcu napravi korijenje. Pa da izraste. Da tamo cvjeta kao jedini dokaz mene.
Ja bih mogao biti tvoja apstrakcija.
“Prosječni ljudi ne igraju glavne uloge ni u vlastitom životu.”
Pa da jedno drugome pokažemo kako ništa u nama nije prosječno.
Jer smo oboje drugačiji od svijeta kojim smo okruženi.
Drugačiji, pa time isti.
Ja bih mogao biti tvoje sve.
Dok se smješkaš na moju izjavu da ti to i jesi meni.
“Znaš ono kad te pitaju da objasniš što ti je netko? Jedino što o tebi tada pomislim je da si - Sve, sve, sve.”
Ti da se zarumeniš na moje riječi i prešutiš čudesa.
Jer o sreći se šuti, zar ne?
Čak i onome tko bi mogao biti tvoja..
A ja bih mogao biti tvoja sreća.
I mogao bih čuvati to cvijeće koje ti živi u grudima.
No tebe, malenu, je strah.
Da ćeš sve moje slatkorječivosti otplaćivati u previše rata.
Ja bih mogao biti..
I ti bi mogla biti..
I nećemo.
Ko me poznaje, zna koliko sam protiv braka i današnjih, uglavnom lažnih ljubavi. Koliko nikad nisam maštala o romantičnom venčanju, sebi kao ženi koja će sedeti mirno kod kuće i voditi računa o porodici. Primeri brakova koje sam imala oko sebe, nimalo nisu bili savršeni. Nije li logično onda što razmišljam ovako?
Ali, uvek to ali. Moji baba i deda, osobe koji su više od pola veka proveli zajedno. Koje, apsolutno ništa, nisu radile jedno bez drugog, bili su idealni za mene. Imali su ljubav kakvu sam želela, i kakvu i dalje želim, ali ne verujem da ću je doživeti.
Pa, hej, njih su svi voleli! Oni su obrazovali i izveli na pravi put toliko ljudi. Sedamdesetih godina su se zalagali za pretvaranje četvorogodišnje škole u osmogodišnju u jednom selu u Bosni i uspeli u tome, a mislim da svi znaju da u mnogim selima i dan danas nema osmogodišnjih škola. Otišli su iz Bosne, ostavivši sređenu kuću tamo, izgubili su mnogo toga u inflaciji devedesetih i opet su uspeli da izgrade mnogo toga ovde. Ni od čega su napravili nešto na čemu nam mnogi zavide. Hiljadu puta su im komšije rekle da su sigurno mutnim poslovima došli do svega što imaju, a oni su im i posle svih uvreda pomagali. Deda se, spletom okolnosti, odrekao svega iz svoje domovine, pa čak i familije, a ona je uzela mizeran deo i opet su, i tamo, napravili dovoljno toga za život. Nikome se nisu zamerili. Živeli su mirno, savest im je bila čista, imali su nas i što je najbitnije, voleli su se. Sa sedamdeset godina šetali su gradom držeći se za ruke. Onako slabi, pomagali su jedno drugome onako kako su najbolje mogli.
I onda kraj. Njegova tvrdoglavost, nespretnost doktora, sahrana i ona je postala biljka. Sedi, gleda u prazno, svakodnevno odlazi do njega, po hladnići, kiši, snegu i svom nevremenu koje Užice zna da priredi. Molila ga je da se okrene i pogleda je još jednom, jer nikako nije mogla da se pomiri sa tim da ga više nema. Vrištala je, plakala, tražila da se vrati.. i ništa se nije desilo.
Tužno je što ja njih nikada nisam mogla da zamislim jedno bez drugog. Očekivala sam uvek da će otići zajedno.. Samo, sve se desilo prebrzo i apsolutno nisam bila pripremljena za njegov odlazak. Sad gledam nju, kako polako vene, potpuno nemoćna da uradim bilo šta, sem da sačekam da je joj taj Bog, u kog toliko veruje, usliši molitve i poštedi je patnje.
Oni su bili potpuno suprotnosti. Ona veruje u Boga, crkvu dok je on bio okoreli ateista koji je bežao od popova kako ih ugleda. Ona je bila vezana za svoju porodicu, on ih se odrekao. On je bio jak karakter i nije dao na sebe, ona je bila razumna, gledala je njegov najbolji interes i radila je protiv njegove volje samo onda kad je mislila da je to dobro za njega. Ali, ni to ih nije sprečilo da budu zajedno i da se vole.
I živim za tako nekog mog. Nije li to, na kraju, sve što nam je potrebno i sve za čim, većinski, bezuspešno tragamo čitavog života?
Djevojčice i dječaštvo

Bio sam mršav, povisok, ramena savijenih naprijed, uvijek zabadao nos u knjige ili stripove, u ušima nosao slušalice i vrtio Peperse po cijeli dan, oblačio skejterke i farmerke za broj veće od mog, krio se od derneka i uglavnom odbijao pozive društva na mjesta gdje se točio alkohol ili plesalo sa djevojkama. Ako ćemo iskreno, siguran sam da ne bi ni pristala da prošeta sa mnom da nije bilo naše zajedničke drugarice sa kojom sam išao u osnovnu školu. Ona je, eto, bila sigurna da sam baš ja pravi čovjek za ulogu njenog prvog momka i da ću, šta god da se desi, sigurno ostaviti koliko-toliko dobar utisak i njena pretjerano emotivna i stidljiva drugarica neće imati loše sjećanje na prve izlaske. Nakon dugog ubjeđivanja sam pristao, nekako nonšalantno, glumeći pred njom da mi kvari raspored ali da ću, iako mi je mrsko, radi nje i našeg prijateljstva izaći s njenom drugaricom. Unutra sam naravno kuhao od nervoze.

Čini mi se da je bio petak, sunčan da sunčaniji ne može biti. Obukao sam bijelu košulju, jednu od onih što se nose sa svečanim odijelima, sa rukavima koji su imali duplu manžetnu a ja pojma nisam imao šta je to, pa mi je bilo čudno zašto ta košulja nema dugmad na rukavu ali je srećom bilo ljeto pa sam ih podvrnuo do lakata, košulju utrpao u nove farmerke, ošišao se, kosu sredio nekakvom kremom koju mi je preporučio neki tip iz prodavnice i čak se obrijao, prvi put, iako nije bilo Bog zna šta da se brije. Amira i ja smo se trebali naći popodne nakon škole, ispred katedrale, prošetati gradom a zatim negdje na kafu ili kolače, što je značilo da tako sređen moram doći u školu.

Preživio sam nekako i zadirkivanja i smjehuljenja i sve što jedan prosječan klinjo može da očekuje od one kul raje kojoj je nezamislivo da jedan od nas, čudaka i knjiških moljaca, pokušava da se ugua u njihov svijet. Ignorisao sam dobacivanja, držao glavu visoko i znao da je tako bolje, da nema potrebe da se svađam ili tučem – u razredu nije bilo nikog ko bi me branio kada bi njih pet-šest krenulo na mene. Dan se provukao u nestrpljivosti, zazvonilo posljednje zvono i ja trk pred katedralu.

Čekala me u bijeloj lanenoj haljini, plava kosa je nervozno igrala valcer po ramenima, osmijeha zasljepljujuće bijelog na sarajevskom suncu, sa crvenom trakom ili maramom ili koji je već modni naziv za to čudo vezano oko struka, stajala je i gledala ravno u mene… a ja koračao, uplašen stotinu puta više nego što sam čitavo to jutro bio pred mahalskim mangupima, rastresen, razbacan mislima u sve načine na koje ovo može da krene naopako, zabrinut i uvjeren da bi bilo bolje da se odmah sada vratim kući - ali sam koračao.

Pozdravismo se negdje između poljupca i zagrljaja, na pola puta, ne znajući kako treba, i brže bolje krenusmo cestom gledajući strogo pred sebe. Koračali smo Ferhadijom jedno kraj drugog, polako pričali o školi i nekim sigurnim temama poput kontrolnog kod Suade ili one priredbe prije koje su klinci iz prvog B saznali da je jednom davno Loša iz Plavog Orkestra bio zaljubljen u tu istu Suadu i njoj posvetio onu pjesmu, pa je spremili, odsvirali i otpjevali, a ona plakala, čisto i otvoreno, kao da nikog u sali nema osim nje i Loše, plakala kao što je sigurno plakala i kada je tu istu pjesmu prvi put čula.

Amira se samo smješkala, svako malo obarala pogled na stopala i sandalama izbjegavala neravnine na pločnicima a ja ohrabren njenim osmijesima pričao dalje, dublje, o svemu što volim, o svemu što radim iza kulisa onog klinca kojeg je možda sretala na hodnicima a nije znala ništa o njemu, ohrabrih se toliko da joj u toj šetnji kao slučajno dodirnuh ruku a ona s njom pobježe i stegnu je uz grudi kao da je boljelo, pa se zacrveni i nasmija, a ja promijenih temu i počeh o tome kako sam gledao neki pravo čudan film, Donie Darko ili neki tome sličan, i dan ponovo nastavi da teče pored nas.

Proveli smo par sati zajedno, ispratio sam je na autobusku stanicu i poželio da je poljubim ali… ne znam ni sam, sve je to ispalo nervozno i neudobno, nešto slično kao i naš prvi pozdrav, između obraza i usne, na kratko, kao da želimo da što prije završimo s tim. Kasnije saznah da klinci to zovu blic i da nije toliko strašno ali u tom trenutku, tada, za mene to bješe vrhunac mog djetinjstva i početak odrastanja, smisao za koji ću se uhvatiti sljedećih par mjeseci i početi da se otimam iz svijeta vječite osamljenosti, da jurim za tim crvenilom obraza u tajnom dodiru ruke i odrastem što je prije moguće.

Amiru više nisam vidio. Nije se javljala iako smo razmijenili brojeve, nije odgovarala na poruke a u školi je više nisam sretao. Kasnije mi rekoše da je odselila, da je njen stari stalno bio na putu između Slovenije i Bosne jer tamo ima neki kul posao ali u neka doba više nije mogao da živi u putu i eto, to bješe to, njegovom se odlukom prekide moja prva zaljubljenost – u to sam odabrao da vjerujem.

Otkud mi ova priča nakon svih ovih godina, dok nosim tovar neuspjelih ljubavi i još toliko osvojenih djevojaka u gepeku prošlosti? Dođe mi, eto, k'o nekakav flešbek, k'o vizija sred napada posttraumatskog stresa… - jučer prođoh kraj stubišta jedne zgrade na Pofalićima, tu blizu je i sportsko igralište pa se često dešava da klinci sjede na tim stepenicama i zure u telefone, smiju se i druže kao što smo i mi jednom radili. Tu vidjeh njih troje, dvije djevojčice i dječaka. Nemaju više od osam godina, ako i toliko. I njih troje tu sjede, dječak steže pertle na patikama a jedna od djevojčica mu govori kako tablice na autu njegovog oca počinju sa J69 i kikoće se na sav glas jer, eto, taj dječak ne zna šta znači 69, pogotovo ispred jednog tako škakljivog slova kao što je J. Djevojčice se ne crvene, dječaci pojma nemaju šta se dešava.

Otud ove misli i sjećanja a otud i nostalgija za vremenom koje je poznavalo stid. Amire se više ne rađaju u Sarajevu.

Pa(m)tim


Bio si svetionik
Nešto kao mirna luka
Kao najiskrenija želja i najskrovitija tajna,
Bio si maleno parče sreće
Bio si deo horizonta- znao si da kišiš,
al’ nekako me je uvek Sunce grejalo
i uvek sam zatvarala oči pred njegovom veličanstvenošću,
pred njegovim sjajem
Bio si kometa, moja zvezda padalica, moj kosmos, moj satelit.
Pamtim one noći i one oči
i onu čašu vina i trag karmina na vratu i senke na zidu
Pamtim onaj osmeh i onaj spokoj- uvek si znao da grliš,
imao si šarm pokvarenjaka,
imao si mozak alhemičara,
imao si srce pesnika,
imao si strah deteta,
nosio si tu teskobu vremena,
tu oštricu godina
i znao si da boliš, znao si da rasplačeš ove male plave oči, onu balavicu, onu što ti se nadala,
onu što je čeznula, što je lutala, što je gazila kroz trnje
Kopriva opeče svaki put iznova
i svaki put je slatka ta muka
svaki put je bol veći
svaki put je haos u glavi
svaki put zadrhti glas i ne mogu da te pogledam
ne mogu jer zaslepljuješ,
ne mogu jer blediš,
ne mogu jer se ne daš uhvatiti i svaki put izmičeš
kad si bio tu, nisi bio tu
kad nisi bio tu, suza ili dve su se skotrljale niz obraze i utopile se u onu tvoju majicu-
onaj dokaz da si mi bio neko, da si stvaran, da nije san.
Znao si da ljubiš, pamtim:
Prsti su klizili niz kičmu u hladnoj sobi- jedan krevet i jedna stolica,
jedan duh u hladnoj noći
nismo imali radijator, imali smo tela koja su se uvijala u jednakom ritmu,pamtim:
nisam mogla da ti umaknem, nisam htela da ti umaknem, nisi mi dao da ti umaknem
usne na ključnoj kosti i poslednji taktovi EKV-a, te Usne boje meda, dve zenice čiji se kraj ne vidi, dve nemirne ruke i ti, mangupe!
Trnula sam i topila se,
tresla se i gorela,
nije bilo kraja i nisam želela kraj
a svaki put, taj skot me porazi, obuzme me nemoć, udari strah, udari tuga,
htela sam da ga mrzim, da ga oteram, da mu kažem da se gubi, da ga sahranim,
da pocepam majicu, da ubijem uspomene, da se pravim da ne osećam da tu je, uz mene,
da me privlači sebi, da me guta, da me uzima, da je ceo u meni, u biću, u svemu što jesam.
Sati razgovora, tmina- čujem taj smeh i vidim nekog koga ne poznajem pred sobom
pitam se da li ga volim
da li sam ga volela
da li ikako mogu da volim tako nešto
pokušavam da ustuknem ali je opet tu,
čak i uspevam da izgovorim

destrukcija
autodestrukcija
ubija me i ubijam se
kao najgori otrov
kao najizopačenija droga
kao bolest
pevam Labudovu pesmu
potpuno spokojna i puštam da me obuzme,
“Ako je tako, zašto ti se sada duša smeje?”, čujem iz drugog kuta sobe
Idi, mangupe, nikada se ne menjaš
samo nastavljaš da zaslepljuješ, da kradeš godine, da otimaš atome i čestice, moje molekule
nastavljaš da truješ i istrajavaš u svojoj veličanstvcenošću
ne treba tebi neko čija se duša smeje
ne treba ti ni duša, na svoju si zaboravio
treba ti moć,
treba ti crv
crv pod tobom
crv da ga gledaš odozgo
da vladaš
Nemoj mangupe, dosta je bilo
ali, ipak ću da pa(m)tim,
i duša će nastaviti da se smeje.

Imali su vezu koja je stvarala zavisnost jednaku heroinskoj. Ponekad bi se viđali toliko često da bi djelovalo kao da su par, a ponekad bi do njihovog sledećeg susreta protekle nedelje ili čitavi mjeseci. Ali, poput alkoholičara, koji se nakon perioda apstinencije neminovno vraćaju piću, i njih dvoje bi se uvek vraćali jedno drugom po još..

LICA

“Srećem na ulici lica
Zgužvana u usamljenost
I gledam, ljudi koračaju kao da se vraćaju
Tražeći nešto što im je ispalo
Kad su tuda prvi put prošli.
Postoje ljudi u ovom gradu, pošteni ljudi
Poraženi do svoje posljednje kosti
Opljačkani od ljubavi, rastavljeni na dijelove
A zatim skriveni u najmračnijim hodnicima
Natjerani da traže sebe sami
I sklapaju se
Pronalazeći sve osim posljednjeg dijela.
Postoje ljudi u ovom gradu
Koji ne znaju ništa o vašim životima
Ljudi koji vječito traže ali
Nikad ne pronalaze
To malo zrno mira u
Vlastitoj koži.
Postoje ljudi u ovom gradu
Koji su mogli mnogo više od onog
Što su postali
Samo da su imali nekog da kaže
Da je uredu.
Neki su izgubili mnogo
Neki nisu ništa ni imali a neki opet
Ni sami ne znaju otkud u njima
Ta jeziva glad za tugom
Čak i onda kada bi imali zašto
Biti sretni.”

Adis Ahmethodžić


Pjesma je objavljena u zbrici radova “PARALELNI SVJETOVI”, na osmim međunarodnim književnim susretima organizovanim od strane Udruženja za kuluturu “NOVA SVJETLOST”. Manifestacija okuplja autore iz 19 zemalja.

Imali su onu tragičnu filmsku ljubav - voljeli su se, a nisu mogli biti zajedno. Ne zbog drugih, nego zbog njih samih. Nisu funkcionirali kad su bili skupa, pokušavali su s drugima, a onda bi shvatili da ne mogu jedno bez drugog. I tako godinama.
A onda je jednog dana otišao. U drugu zemlju, daleko od nje. Otišao je zauvijek. Uvjeravali su se da će tako biti lakše, a lomili su se oboje dok su izgovarali svoje posljednje i konačno “zbogom”…

Zašto si napravio Facebook?
- Svi drugi su ga imali.


Zašto si napravio Tumblr?
- Svima drugima je falio.

—  Dino Ahmetović
Televizija nije pravi život. U pravom životu ljudi moraju napustiti kafić i otići na posao.

Život nije podeljen u semestre. Nema slobodnog leta i vrlo malo zaposlenih je zainteresovano da ti pomogne da nađeš sebe. To čini u svoje slobodno vreme.

Tvoja škola ima način za rešavanje i pobednika i gubitnika, život nema. U nekim školama ukinuli su negativne ocene i daju ti bezbroj prilika da daš pravi odgovor, ali to nema nikakve sličnosti sa stvarnim životom.

Život nije fer, navikni se na to!

Svet ne interesuje tvoje samopoštovanje. Svet te prihvata ako postigneš nešto pre nego što počneš dobro da se osećaš u svojoj koži.

Nećeš zarađivati 60.000 dolara godišnje čim izađeš iz srednje škole. Nećeš biti potpredsednik sa službenim telefonom sve dok to ne zaradiš.

Ako misliš da ti je učitelj strog, čekaj da dobiješ šefa.

Pečenje hamburgera nije ispod časti. Tvoji preci su imali drugu reč za pečenje hamburgera: zvali su to prilikom.

Ako pogrešiš, nisu roditelji krivi, ne kukaj nad greškama, uči iz njih.

Budi ljubazan prema štreberima. Velike su šanse da ćeš raditi za jednog.

Pre tvog rođenja tvoji roditelji nisu bili dosadni kao sada. Postali su takvi zbog plaćanja tvojih računa, čišćenja tvoje odeće i slušanja kako pričaš da si “cool”. Zato pre nego spaseš šume od parazita, pokušaj da složiš orman u svojoj sobi.
—  Bil Gejtsovih 11 pravila koje necete nauciti u skoli :)
MOTIVEJSN =)
10

A small resume what’s happening: People started protests because of poverty and privatization of state firms, which only lead to a shitload of people on the streets and with no income. Some other people used these protests for their own interests (people with no jobs in the first place, young people with no future, and other young people who just wanna make a mess - throw rocks ‘n’ shit), and now whole Bosnia & Herzegovina wants to see the government fall, and I mean ALL OF US.

Bilo gdje drugo u svijetu ovo se zove REVOLUCIJA, PROTEST, IZRAŽAVANJE NEZADOVOLJSTVA OBESPRAVLJENIH – GLADNIH LJUDI, samo se kod nas zove divljanje huligana. Odmah da se razumijemo, ne podržavam nasilje, žao mi je zgrada koje su izgorjele (žao u smislu što je to sve napravljeno preko leđa nas, naših roditelja, djedova…) Ali ljudi dragi, ne SERITE VIŠE MOLIM VAS! Koliko puta ste (smo) izlazili na razne demonstracije, s transparentima koji nikog od onih kome su bili namijenjeni nisu dotakli, osim u smislu da se nasmiju – kako smo baš samo ovce za blejanje, i ništa drugo? Sad je problem što nećemo moći izvaditi rodni list! Jel’ mi od rodnih listova živimo? Znamo mi svi kada i gdje smo se rodili. Znamo kolike su penzije, kakvo je školstvo, zdravstvo, korupcija, siromaštvo, nezaposlenost… neophodnost veze da bi radio na jebenoj trafici! I sve to znamo, ali ćemo sjediti na tastaturi i srati kako gori Vlada. Jel’ vam žao Vlade? Jel’ vam žao korumpirane policije, koja gazi civile, komšije… narod kojem je puna kapa svih ovih sranja punih 20 godina? Kažu male im plate, neredovne, bla, bla… evo, imali su priliku okrenuti leđa onima koji su odgovorni i za njihove, kao i za probleme svih u ovoj zemlji – ali nisu! Krenuli su kordoni specijalaca na tu djecu, na slučajne prolaznike, na sve živo što se kretalo na dvije noge. Masa će vas sad reći “nisu to djeca, to su huligani”… ok. To su ipak NEČIJA DJECA! To su djeca naših komšija, sugrađana, boraca – koji su branili ovu zemlju ‘92.-‘95. Sistem je taj koji je toj djeci uskratio mnogo toga, od normalnog djetinjstva, roditelja (koji rade po 12 sati za bijednih 400 KM)… sistem je taj koji dozvoljava da dileri slobodno hodaju po dvorištima OSNOVNIH škola, pa ti mladi ljudi zavšravaju tu gdje završavaju… Sistem je taj koji dozvoljava da balavci po pet puta rokaju vatrenim oružjem u 3 mjeseca i budu na slobodi prije nego neko od vas dočeka tramvaj, kada s posla krene kući. Sistem je taj koji je od njih napravio to što sada jesu. Huligani?! Neka su! Ne podržavam nasilje, ali mislim da je bolje biti i huligan, nego indolentan i godinama prditi na kafama, s istim šupljim pričama. Huligani su odbranili ovaj grad u proljeće ‘92., kao i mnoge druge gradove. Zna se gdje su bili oni drugi (podrumaši), a i treći (dijaspora). I pišete sad “Sarajevo grade šta ti papci rade?”… A šta rade ovi što posljednjih 20 godina, (sjedeći zabetonirani u svojim foteljama, šljegli iz kojekavih šuma i vukojebina) osim što nas kradu i mažu nam oči??? Jebo to… Trebalo je i narednih 20 godina blejati, s vremena na vrijeme šetati s transparentima… imati rodni list, koji moraš platiti… a ko te pita imaš li od čega? I ko se od nas iz toplih domova, dok seremo po fejsu o svemu, pita kako se osjeća čovjek koji ne radi, ili godinama radi, a ne dobiva platu?… Kako se osjeća bolesni penzioner koji od svoje penzije ne može ni jebene lijekove da kupi, dok poplaća režije? Kako se osjeća čovjek koji svom djetetu nema da kupi komad hljeba, a o tenama, igračkama, slatkišima da i ne govorimo? Osvrnite se malo oko sebe. Godinama emisije tipa “Ispuni mi želju”, svakodnevni apeli “Pomozimo ovom, pomozimo onom!”… Dokle? Dokle??? Ako je narodu prekipilo i ako je krenuo rušiti vladu – kako je trebalo da je ruši? Šampitama i karanfilima? Transparentima “Stidite se!” i “Gladni smo! Ne serite, molim vas! Kome je dobro, nek’ sjedi kući i naziva sve ovo kako hoće. Ko će pasti pod uticaj stranački plaćenih medija, da je ovo divljanje huliganstva – žao mi ga je što je toliko plitak i glup. O očaju ljudi koji padaju sa samog ruba egzistencije – nećete čitati na statusima… jer ti ljudi nemaju za hljeba, a ne za neta, po kojem će srati i moralisati.

I ne znam koliko dugo još ću nas tražiti u sjenkama drugih parova, koliko ću lutati ulicama zamišljajući da te držim za ruku, koliko puta još treba da kažem gotovo je, zaboravila sam bez da se opet tebi vratim.. Ne znam koliko puta još treba da premotam sve ono što te ne čini dobrim u mojoj glavi, koliko puta da kažem da mi ne trebaš, da me nisi ni volio, koliko puta bez da te opravdam na kraju za sve, ne mogu to više.. Znam da je moglo sve, mogli smo i mi imati sjenku ljubavi da nas prati kad god me zagrliš na ulici, kad god kao budale hodamo i smijemo se Bog zna čemu, znam da smo mogli, kad su svi, imali smo i mi pravo.. Htjela sam da me zagrliš pred svima, da kažeš ona je moja, nikom je ne dam, da me povučeš sebi, a da znam da sam sigurna i voljena. Htjela sam da budem tu kad god ti budem potrebna, da se zezamo pred tvojim prijateljima, da se i svađamo, a da znam da iz toga izađe dobro rješenje. I ne znam šta više da čekam, šta mogu drugo osim zaborava, jer tebe odavno nema i ne trudiš se, a ja bih samo tebe, samo ti da mi držiš ruku…

Napisano u pomen svim nastradalim životinjama u kataklizmičnoj poplavi Srbije, Republike Srpske i BIH u maju 2014.

Kako sam ja srećan pas! Imam divnu kuću sa prelepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao i ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro.

To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đura i njihova divna ćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna devojčica, mama kaže da je ona juče napunila 3 godine. Baš sporo raste! Mi psi mnogo više porastemo za 3 godine.

Mene zovu Čupko, kažu da sam nekakav mešanac retrivera i imam 3 godine, ali sam nekako veći od Ane. Mama Slavka i tata Đura su me pronašli kad sam bio jako mali, kažu da su me našli u kontejneru. Ne znam šta je to, ali bih po priči rekao da je to neko grozno mesto, jer kažu da sam nađen sav prljav, smrdljiv i čupav. Otuda mi i ime Čupko.

Kad sam ja došao u njihovu prelepu kuću sa prekrasnim dvorištem i baštom, oni su već imali Anu, ali je bila užasno mala i nekako sva smotana u neke bele krpe. Baš sam je zavoleo. Odrasli smo zajedno, doduše ona nešto zaostaje, ali nema veze, OBOŽAVAM JE!

Našu kuću isto obožavam, divna je, prostrana , uvek ima hrane i imam i divan krevet u dnevnoj sobi.

Čekajte, moram ovo da čujem!!! Izvinite što prekidam svoju priču! Mama i tata slušaju onaj veliki aparat iz kog pričaju ljudi.

Uplašeni su! Šta se dešava???

Dotrčao sam do njih, mašući repom da ih razveselim, ali su me samo blago odgurnuli i rekli mi: “Ne, sada Čupko”.

Možda su ljuti jer kiša pada već 2 dana, pa kad izađem napolje, unesem i malo blata u kuću?

Ne, nije to, gledaju kroz prozor, izlaze i ulaze u kuću, prestravljeni su! Šta se dešava? Hoću ja da pomognem!

Počinju da traže neke stvari po kući, oblače se, oblače i Anu. Evo, zovu me da sa njima odem na sprat, možda ipak mogu da im pomognem. Penjemo se, nešto se čuje iza mene…okrećem se. Otkud voda u kući?!

Sada smo na spratu, mama telefonira , Ana počinje na plače. Izgleda da je ovo nešto zaista ozbiljno!

Mislim da je ona voda koja ulazi dole u kuću problem.

Mama stoji na terasi i čeka nešto. Tata drži Anu i teši je, kaže kako će sve biti u redu!

Evo zove nas mama da i mi dođemo na terasu. Istrčavam sa njima. Neki čamac stoji pored prozora i neki ljudi unutra.

O Bože koliko vode! Pa zar mi nismo na spratu?

Čujem ljude iz čamca:“Moraju svi da napuste Obrenovac, ali on ne može, takvo je naređenje”!

Ovo moram da čujem. Sad se mama dere:“Molim, vas, preklinjem vas, povedite i njega. Molim vas!”, počinje da plače.

Ana vrišti, dok tata pokušava da smiri situaciju. Govori ljudima:“Dobro, ako njega ne možete da povedete sa nama, nećemo ni mi da idemo. Povedite samo dete”.

“Štaaa? Pritrčavam tati, diram ga šapom, on se saginje…vidim mu jednu suzu u oku.

Shvatio sam sve! Fiksirao sam pogledom tatu i prenosim mu očima reči:"Idite vi, molim vas, idite, potrebni ste Ani, molim vas, ja želim da idete! Nemojte brinuti za mene, ostaću ,plivaću, pokušaću da se spasem!

Gurao sam ih njuškom prema čamcu. Shvatili su! Suze su im lile niz oči.

"Znam, sve, znam i vi mene volite. Volim i ja vas i zato želim da idete, nemojte brinuti za mene. Ja ću biti srećan što znam da ćete vi biti dobro”.

Ušli su svi u čamac, a ja sam ostao na terasi. Zvuk motora čamca se udaljio.

Uhhh, baš je tiho!

Čujem samo svoje dahtanje. Uhhh, šape su mi već u vodi. Čekaću još malo, šta da radim?

Odoh da se najedem, ostavili su mi u sobi hranu. Da pojedem to, dok ne dođe voda i tamo.

Jedem, ali mi nešto baš ne prija.

Uffff, evo vode i u sobi, već mi je do stomaka došla.

Ne vredi, još malo ću sačekati, ali moram da se pripremim da pokušam da plivam negde, naravno izaćiću kroz terasu koja je otvorena.

Počinjem da plutam. Odoh!

Uffff, plivam i plivam već ko zna koliko, ali nigde ne vidim gde da stanem na suvo, svugde vidim samo vodu.

Kako je svuda tiho… ček’,ček’…..čujem neki lavež….neko zove upomoć.

Evo vidim ih! Pa to su moji drugari iz komšiluka Laza, Pepi, Lunja i Doroti!

O BOŽE, PA ONI SU ZATVORENI U BOKSOVIMA. DOROTI JE PORED KUĆE, ALI VEZANA JE LANCEM !!!!

Ja ne mogu da ih pustim, ne mogu im pomoći, pa oni ne mogu da pobegnu, udaviće se!!!!!

Mora da su im se gazde utopile, pre nego što su uspeli da ih puste! Ne vredi moram dalje da plivam, a već se vide samo krovovi kuća

Opet ta strašna tišina, ni muva se ne čuje

Hladno mi je. Auuu baš mi je hladno….šape su mi se nekako ukočile…..mislim da neću uspeti.

Važno da su mama , tata i Ana na sigurnom….uf, to je najbitnije, sada mi je sve jedno, spokojan sam.

Bože, kakva tišina…I mrak je pao, ništa ne vidim…….

Ali se više ni ne pomeram…ne mogu….

Ana, Slavka, Đuro, tako sam srećan što ste dobro. Bili ste divni, hvala vam za sve. Nadam se da sam se odužio za vašu plemenitost prema meni, kada ste me spasili…..sad se pružila meni prilika da vam uzvratim. Voli vas vaš Čupko!

Ipak mislim da me je ubila samo tišina! Volim vas!