igram

Dok sam još bio klinac sa nepunih dvanaest, pitali su me zašto radije čitam knjige umjesto da se igram s vršnjacima. Tad sam samo slegnuo ramenima i nastavio listati stranice enciklopedije jer to mi je bilo kao da me pitaju zašto voliš jagode, a ne voliš kruške. Ne znam, prosto je tako.

Danas, kad pregledam film minulih godina i pogledam tragove ljudi koji su prošli mojim životom, znao bih im odgovoriti - Zato što je lakše čitati stranice nego ljudske namjere.

anonymous asked:

Yau igram senin bi ara kız arkadaşın vardı ne oldu o olay hegueguegeugeuehueuheeh yine yalnız mı kaldın sefilllll bahahaneudhehe

Svejedno je - Sara Knežević

Svejedno je 
da li me želiš 
ili ne 
da li ćeš me priviti uz sebe
ili ćeš gledati 
sa druge strane stola
kako se neumorno igram
rečima
pramenovima
najdražim stranicama
i pričam ti
kako je nastala koja
svejedno je
da li ćeš me pogledati
sa sjajem u očima
širokog osmeha
koji obećava
ili stisnutih usana
praznog pogleda
svejedno je
da li ćeš trepereti
kada mi čuješ ime
u društvu
slučajnom razgovoru
dva prolaznika
ili ćeš prevrnuti očima
i slegnuti ramenima
svejedno je
da li ćeš me videti
prepoznati na ulici
u crvenim haljinama
maramama
dok plešem sa oblacima
ili ćeš okrenuti glavu
na neku dražu stranu
svejedno je
da li imaš nemir
u stomaku
drhtaj
u glasu
kad ti se približim
ili si ravnodušan
u čitavom telu
i gledaš na sat
tik tak
svejedno je da li
hoćeš
mene celu
ili nju preko puta
svejedno je da li
ćeš me pozvati
danas
sutra
sledećeg leta
ili nikada
svejedno je
da li ti misao luta
dok svira naša pesma
svejedno je
da li me želiš
ili ne
ionako već jesi
nekada pre
onda kada sam
i ja želela nas
kada te je uhvatila briga
i strah
kada nisi imao odgovor
na pitanje
šta sad
tik tak
kada si mislio
da će
ako se previše
budemo želeli
nastati hlad
pa šta
pomislila sam i ja
šta ako me upozna
šta ako me spozna
i bude kraj
pre samog početka
ali si me propustio tad
i zato je
svejedno
da li me želiš sad
ili ne
prihvatam sve
kažem ti
svejedno je
ja nisam od onih
što bi te čekale
krpile
sklapale
tražile
deo koji nedostaje
pa zato
odaberi put
i produži dalje
ili lutaj do beskraja
svejedno je
da li ti osećaj i dalje traje
da li si poranio
ili kasniš
ko zna gde
ne čudi
se
ako ti odem
sa osmehom
bez pozdrava
ispred nosa
zauvek
ne čudi se
kada na neke
nove lepote
dođe mi red.

Znate šta me onako posebno boli?

Uvijek sam mislila kako je život prekratak da budemo ljuti jedni na druge zbog gluposti. Izvinula bih se i kada nisam kriva.

Uvijek sam bila ona što će prva da se javi i nisam gledala na neke igre ponosa i ega i čega već ne.

Uvijek sam mislila da prijateljstvo i ljubav su bitniji od bilo čega drugog.

Uvijek sam izlazila u susret svima. Ja ću se već nekako snaći.

I znate šta? Uvijek sam bila budala, i niko mi ništa od toga nije znao da cijeni. Jer ljudi cijene samo bezobrazluk, i cijene samo sebe i svoje vrijeme. I nema prijateljstva a ni ljubavi bez da pokazujemo zube jedni drugima s vremena na vrijeme i glumimo ko će više dići nos.

A nekako ja… pa, radije ne bih takvo ni prijateljstvo ni ljubav. Bitni su mi ljudi i momenti i osjećaji. I ne znam i ne želim da igram igrice. I eto, ostaću na kraju sama, jer danas su ljudi zaboravili da vole.

- sve što boli

Kako voljeti samoću i zašto

Bila je neka svirka u Anderu, do zla Boga dosadna. Bend neuvježban, basista p'jan a u publici muškarci sa onim „izbrijan sa strane, žbun na vrh’ glave“  frizurama, poneki stariji tip koji je tu zalutao samo da popije koju, i djevojke svih tipova i profila vulgarnosti. Šta se kog vraga dešava sa ljudima?

Već sam se davno pomirio s tim da ne spadam u kategoriju muškaraca koje djevojke danas smatraju privlačnim, čak bih se usudio reći da te spodobe nemaju pravo da se zovu muškarci ali bolje da ne počinjem o tome, odužit ću.. Nemam ja pojma o modernom vremenu i modi, ja sam staromodan jer mislim da treba da opet uvedu vojsku, nauče muškarce da se briju britvama ili ne briju nikako i zakonom zabrane uske farmerke, ananas frizure i selfije iz kupatila.

Helem, u toj gomili koja kao da je probrana samo da meni ide na živce, uhvatim djevojku u crnoj potkošulji kako gleda u mom smjeru. Crnoj potkošulji, ne zajebavam se. Prvo – stvarno nije toliko vruće, a drugo – izgleda da sam propustio trenutak kad je postalo normalno oblačiti iste stvari u krevetu i u centru Sarajeva. Ortak me gura laktom i pokretom glave sugeriše da ta crna još uvijek gleda prema našem stolu a ja pravim face u stilu Dr. House kad mu kažu da je Lupus.

 

-Odoh po Paulaner, ‘oćeš ti šta?

-Ma jok. Nego svrati kod nje za stol tamo, ne budi pička.

-Nemoj da me zajebavaš majke ti.

-Što bolan, šta fali? Dugo si cmizdrio za vješticom, ona ti sad po Njemačkoj ganja plavušane a ti?

-E jest’ se i usrećila, nema dalje. Nego odoh po pivu, pusti gluposti.

-Ajd’, i razmisli šta sam ti rek'o.

 

Možda nekad zvuči prosto ali Dado je stvarno dobar momak, uvijek mi je čuvao leđa. Uz to dobro zna da ja nisam taj „uleti zgodnoj curi u kafani“ tip i samo voli da zeza u nadi da će me nasmijati jer, kako kaže, postao sam još veći patetičar nakon tog famoznog prekida. I ostatak ekipe se počeo slično ponašati. Plaćaju mi piće, tjeraju da igram na svirkama i uvijek me ostavljaju nasamo sa curama. Mora ih čovjek voljeti.

Probijem se nekako do šanka i naručim dva Paulanera. Dok čekam, razmišljam o djevojci u potkošulji. Zamišljam kako bi bilo da je tu došla u nekim crvenim starkama, farmericama i majici sa nekim zajebancija natpisom. Da je vezala kosu, preskočila sav taj maskembal od šminke i došla da nasmijana skače i možda inspiriše taj katastrofalni bend da bar nešto uradi kako treba… Razmišljam kako ona sad sigurno misli kako je opasno dobra, kako čitava kafana gleda samo u nju i kako može imati koga god poželi. Možda je i u pravu, šta ja uopšte znam o današnjim djevojkama i muškarcima.

 Odnesem Paulanere za naš stol, Dado galami da nisam trebao dok ja oblačim kaput i ignorišem ga jer me više sramota da pijem na njegov račun.

 

-Ćuti i popij pivo, jedno je tebi a drugo onom krkanu – ako se ikad odvoji od plavke za stolom pored. Moram sad da idem, izvini što kratim noć. Javi se sutra kad odmamuraš.

-Ajde onda, ako baš moraš. Znaš šta ja mislim o tome ali neću da navaljujem. Čuvaj se, baci esemes kad stigneš da znam da te nisu izboli.

-‘oću, a ti pripazi na krkana. Sutra Brew?

-Sutra Brew, čućemo se.

 

Proguram se kroz rulju, izađem na Titovu i krenem prema Skenderiji. Nikad se ne vraćam taksijem. Ti naši petkovni izlasci završe u tri – četiri ujutro i grad, sem taksija koji prolaze svako par minuta, bude pust i miriše na tišinu a pisci su u mraku i tišini kao riba u vodi.

Pošetam glavnom ulicom, pređem most na Skenderiji i krenem obalom rijeke do Suadinog mosta, pa na Vilsonovo. Tu negdje zapalim cigaretu i sitnim korakom puštam misli da slobodno lutaju. Kraj mene Miljacka galami kako je previše kasno da bih u ova doba tuda prolazio ali valjda je već navikla na mene sve ove godine. Ako nešto treba da mi se desi, desit će se ma koliko se ja od toga krio. U daljini poneki mahniti vozač malo previše nagazi na gas, par minuta kasnije odjekne sirena policije ili hitne pomoći – nikad ih nisam znao razlikovati, a onda opet moja omiljena stvar u Sarajevu: u tišini jedino zvuk Miljacke i ulice osvijetljene gradskim lampama oblikovanim po uzoru na Mjesec.

I šta bih to ja ovakav mogao da ponudim djevojci u potkošulji? Za nju je jedan udoban automobil koji će je odvesti u stan sa dobrim grijanjem i neki tip koji puno više priča pa ne primjećuje njenu usamljenost preko koje je razmazala taj kliše lake djevojke… Nisu za nju šetnje, smrzla bi se, a moje bi joj pjesme sve zvučale isto. Zna to Dado, znaju i svi moji drugovi ali nikako da prihvate da to nije nešto što mogu da promijene. Nikad neću reći „jebiga“ i pronaći pijanu djevojku kojoj ću smišljati laži samo da je odvedem u krevet… Takve bi me noći pokrale ovog osjećaja kojeg nosim i iako me nekad žulja - ne dozvoljavam da ga ubiju.

Šta tačno one žele, i šta dobijaju od takvih života? Malo je, zaboga.

Dajte mi sanjarku kojoj ću pričati o noćima kraj Miljacke, dajte mi neurednu i prljavu dušu koja će u trideset sekudi doći od sreće do plača, jer je pomislila na nešto čega se nije željela sjećati. 

Dajte mi jednu koja je živa, umoran sam od golih tijela koja služe samo kao sanduk za skrivanje mrtve duše.

Zamislila sam se,dok sam gledajući u zvezde ispijala kafu i vukla dim za dimom. Mislila sam kako je sve prolazno,kako nema smisla patiti za nekim,ili kako nema smisla patiti za sobom. Zašto nisam princeza,ili poznata pevačica,blogerka,starleta. Zašto nisam roker,ili mozda pianista. Zašto ne znam da pevam ili igram salsu. Zašto sam ja? Zašto mi je bitno da se dopadnem svima,i zašto volim da pišem. Zašto probleme shvatim ozbiljno,a sutradan kao da su nestvarni? Nekad se pitam zašto sam ja,ja. Zašto nisam neko tamo…neko bitan ili skoz nebitan.

Odlučio sam da se igram sa njom, sa njenim osjećajima, i sa njenom iskrenom ljubavi, koju je posvetila meni. To su bile igre bez granica.  Lagao sam da mi je stalo, dok mi je ona pružala bezuslovnu ljubav. Da budem iskren, godila mi je njena pažnja. Godilo mi je da se neko brine za mene. Igrao sam se, zaista jesam. Dok sam tražio način da je povrijedim, ona je tražila opravdanje za svaki moj postupak. Nikada nisam doživio da se neko tako bori za mene. Nikada nisam osjetio da me neko toliko voli. Uplašio sam se njene ljubavi. Plašio sam se da će tražiti da je zavolim. Ali, zaista, ona to nikada nije tražila. Pružila mi je bezuslovnu ljubav. Nije tražila da je volim.Ali negdje, u toku moje igre zavolio sam je. Ili sam zavolio sebe, onakvog kakvim me ona napravila. U njenim očima sam bio savršen. Nije tražila ništa, a pružila mi je sve. Kao znak zahvalnosti za sve što je pružila meni, uništio sam je. Ja sam kriv što njene oči ne sijaju više. Krivac sam za svaku suzu koju je pustila, za svaku riječ koju je prešutila. Njena jedina greška je bila ta što me je zavoljela.A zaista me voljela. Shvatio sam to, par godina poslije. Shvatio sam kada su meni uradili isto. Shvatio sam, da sam zatvorio vrata jedinoj djevojci koja je zaista htjela da uđe. U moj život. Uništio sam djevojku, koja je najmanje zaslužila da bude uništena. Par godina poslije, pokušao sam da je pronađem. Sa namjerom da budem njen.Ali to više nije bila ona. Ili samo više nije bila moja. Uništile su me njene oči u kojima više nisam mogao da pronađem svoj lik.Spustio sam pogled, i počeo sam da plačem. Da, ja. Muškarac.Nisam mogao da preživim nju. Nisam mogao da preživim to što više nije moja.

Ranije sam imala gomilu snova, želja, planova.. Htela sam da naučim minimum deset jezika i da na svim jezicima sveta znam da kažem barem “Zdravo, kako si?”. Želela sam da proputujem ceo svet, ali baš ceo, da upoznajem nove ljude i kulture, isprobavam razna jela.. Pišem o svemu tome. Htela sam i da crtam i da pevam i da igram, iako mi ništa od toga ne ide od ruke.. Bila sam tako puna života i celi svet mi je bio na dlanu i sve se činilo tako mogućim, kao da samo čeka na mene.. Nikada nisam želela običan život, činilo mi se previše dosadnim i monotonim..
Ne znam kad sam prestala da sanjam toliko i želim nemoguće.. Ni kad je “obično” počelo da mi izgleda tako “čudnovato”. U stvari znam, kada je on rekao da želi da živi sasvim prosečan život i umre prirodnom smrću u 108-oj godini. Znaš već, dvoje dece, posao, vikendica da odmorim dušu.. Samo što se nikada nije smejao svim mojim ludim željama, uvek je bio tu da me podrži i da mi da snage da jurim sve to o čemu sanjam.. I kako vreme prolazi, moji snovi postaju sve manji i do skoro sam verovala da je to loše, ali znate.. Prosečan život postaje više od toga kada mu dodate ljubav i sreću..
Sad nemam baš u planu da znam toliko jezika, ali učim ih i dalje.. Shvatila sam da eksperimentisanje sa jelima baš i nije za meni i moj organizam; da mogu da pevam i igram i crtam i da nikada neću naučiti to baš dobro da radim i to je okej. Normalno je da manje sanjam i želim. Odrastam, zaboga. I što sam starija to mi njegov obični život u predgrađu sa dvoje dece izgleda sve primamljivije. Ne tražim puno, samo da se volimo i budemo srećni.

Kako izgubiti najboljeg druga u tri koraka

-Šta ti misliš o svemu Saša?

-Mislim da si sama kriva.

-Joj kako mrzim tvoju “u glavu“ iskrenost. Baš ne znaš prepoznati kad treba dati savjet a kad utješiti.

 I ne znam, u pravu je. Ne znam zato što ne vjerujem u utjehu.

 -Ne vidim smisao utjehe, što ti to treba?

-Zato što sam žensko jebote, i nisu svi antiemotivni kao ti. Meni je to poput sigurnog mjesta gdje mogu sačekati da prestane da boli i onda, kad jednom budem bolje, možemo preći na savjete i istinu. Ne mora sve biti tako direktno zaboga.

-Okej, probat ću. Pokaži mi šta treba da radim!

-Ma ništa, zaboravi.

-Ozbiljan sam, hoću da naučim umjetnost utjehe.

-Opet podjebavaš ali nema veze. Okej, za početak nam pusti neku baš krvavo emotivnu muziku. Prekid, patnja, suze, sva ta priča. Nemoj tako da me gledaš, rekao si da hoćeš da naučiš. Eh, tako. Korak dva – daj mi duksericu. Ja ću da sjednem na krevet i obučem to debelo čudo a ti lezi i spusti glavu meni u krilo.

-Jel me zajebavaš?

-Ne zajebavam te, lezi i ćuti. Fora je da ti tu ležiš i slušaš sve što ti pričam, tu i tamo kažeš kako razumiješ i kad god spomenem nešto što je on usrao, ti ga opsuješ ili tako nešto. I ne smije ti smetati da se igram s tvojom kosom.

-Osjećam se k'o tvoja najbolja jaranica. Zar ne treba muškarac da bude kao jak i da te zagrli, glava naslonjena na rame i sva ta alfa sranja?

-Ne znam za druge djevojke, kod mene ti pali fora da me slušaš i daš mi da se igram s kosom.

-Okej, jebiga, radi šta misliš da treba.

I legnem na krevet, glavu spustim u njeno krilo i zurim u plafon. Bar tri puta sam pokušao ustati ili se pomjeriti, ali ona me hvatala noktima za vrat i prijetila da će da me ubije. Nije blefirala, luđa je nego što izgleda. Ispričala mi je čitavu svoju ljubavnu priču a ja sam slušao - iako sam je znao napamet. Imala je prljavu, komplikovanu vezu koju je sama usrala. Momka je tretirala kao djevojku a sad kad vidim njene metode tješenja, jasno mi je i zašto. Nije to radila namjerno, prosto je takva. Njoj nije trebao jak alfa muškarac koji će tući momke koji joj se nabacuju, niti je htjela tipa poput mene: iskrenog, jakog na riječima i ludog za borilačkim sportovima. Njoj bi trebao jedan nesiguran umjetnik, jedan od onih tipova što nose preduge majice kratkih rukava, uvijek imaju neuredno razbacanu kosu, u tramvaju slušaju Širena na slušalicama i čitaju Koelja. Trebao joj je muškarac sa tragovima ženske duše u sebi – emotivan tip za duge razgovore.

-Zatvori oči.

-Budalo, zatvorenih očiju da ostavim vrat pod tvojim noktima? Nisam lud.

-Zatvori oči kad kažem, nemoj sad da mi odustaješ na pola puta.

-Kako li te taj jadnik trpio i sedmicu, nije mi jasno – rekoh uz osmijeh i stisnuh zube nakon što me udarila u rebra. Vrijedilo je.

-Jesi li zatvorio oči?

-Jesam, dalje.

-Dalje slušaj pjesmu i daj mi ovaj trenutak.

-Ti fakat nisi normalna. Okej okej okej, nemoj samo opet da me udaraš. Slušam pjesmu evo, sav sam uho.

 

Zatvorio sam oči i razmišljao o emocijama. Kako stvari među dvoje ljudi odjednom postanu prljave i kako je ljubav najstrašnija stvar na svijetu. Otvaraš se i daješ sve nekom ko uvijek može otići. To je ravno izlaganju vrata noktima lude žene. Ona i ja se družimo već šest godina i sve to vrijeme je bila moj najbolji drug. Drug, ne drugarica. S njom sam mogao biti iskren i pričati sve što mislim, bez osuđivanja. Čak je i gledala utakmice sa mnom, dva puta došla na boks i opsovala majku mojoj bivšoj djevojci nakon što joj je opalila takav šamar da je DJ ugasio muziku i pozvao zaštitare. Duga priča – uhvatila je kako se ljubi s nekim tipom, pa mi došla na vrata sa pivom i cigarama ( nakon što je namlatila tu jadnicu naravno ). Njeno prijateljstvo mi je tada postalo svetinja i trudio sam se da uvijek brinem o njoj. Počeo sam eto raditi i blesave stvari poput ove večeras – znam da bi ubila za mene.

-Moram ti naći nekog finog momčića – rekoh žmureći.

-Nema takvih u Sarajevu Saša.

-Pa nema kad ih tražiš u pabovima i birtijama. Hoćeš tihog finjaka sa kojim ćeš da se maziš, a skačeš u prvim redovima bine i tučeš djevojke.

-Pa šta, suprotnosti se privlače.

-Ne poričem, ima istine u tome. Samo kažem da tog tipa kojeg tražiš nema na tim mjestima. On ti je u biblioteci, lista ljubavne romane ili je u parku na klupi. Ti mekušci će ti teško doći na pank svirku u jedan ujutro, zar ne misliš?

-Čekaj, otkud tebi uopšte ideja da mi treba jedan takav?

-Otkud mi ideja? Pa vjerovatno sam bar nešto naučio za sve ove godine kako te trpim. Birala si pogrešne tipove i svaku od tih veza usrala, tako da mislim da podsvjesno tražiš nešto blago i umjereno. Nikad mi nisi bila tip koji se loži na klasične muškarce… ti si, ne znam, jebiga drugač–

Teško je pomjerati usne kada se na njima nađu njene. Srce je u trenu pogasilo sve receptore i konotrolu pokreta, znalo je da ću se pokušati oteti. Samo sam ležao sklopljenjih očiju u njenom krilu, u toj čudnoj naopakoj poziciji vezanih usana razmišljao sam kako ovo neće završiti dobro a opet, nisam mogao da prekinem taj trenutak. Par sekundi kasnije, udaljila se a ja i dalje nisam otvarao oči. Jednom kad ih otvorim, sve ovo postaje stvarno i valja nam odlučiti šta ćemo s nama.

Nekih dvadeset sekundi kasnije me udarila u stomak i ja sam progledao. Iznad mene njen uplašen lik, poput onih djevojaka na iks faktoru – otpjevala je svoju pjesmu i sada čeka stegnutih šaka da žiri odluči o njenoj sudbini. Sve u meni se protivilo nama, sve u meni je znalo da smo pogrešni i da ne može i da ne treba i da NE ali srce vrišti istu rečenicu opet i opet i opet i opet i ja ustajem iz njenog krila, sjedam preko puta nje i gledam je uplašenu.

 -Izvini – rekla je.

-Izvini – rekao sam.

Znaš, ponekad poželim da smo uspjeli ti i ja. Imali smo to nešto posebno što niko neće razumjeti. Možda smo bili pravi u pogrešno vrijeme… Poželim da se igram sa tvojom malenom sestrom koja tako liči na tebe. Ima tvoje smeđe oči, rupicu na obrazu baš kao ti, mali nosić… Tako ličite… Pa da je vodimo u šetnje, u park da se igra, svugdje. I dan danas kada se sretnemo ja ostanem zaleđena u mjestu, totalno se izgubim, poželim da te zagrlim da ti kažem najteže ali najiskrenije riječi…“VOLIM TE” Ali ne mogu… Nisi više ni ti isti a nisam ni ja… Vjeruj sjetim te se, pustim suzu jer smo mogli dosta toga da je manje bilo straha i ponosa… Mogli smo ali nismo.

1

Vidim ga. Posle tri godine konačno ga vidim. Stoji ispred mene, očigledno zbunjen. Ni on ne može da veruje da smo se sreli u ovom velikom i prenaseljenom gradu.
“Koje su šanse da se mi sretnemo ovde?, osmehuje se dok mi prilazi, a ja, potpuno nema, sležem ramenima. "Uvek sam voleo tu tvoju pričljivost.” Otvaram usne, ali ništa ne izlazi iz njih. Zapravo, ne znam ni šta bih mu rekla, pa ponovo sležem ramenima i osmehujem se. Neprijatno mu je, vidim to čim prstima dira bradu. Verovatno razmišlja šta sledeće da mi kaže, ili, da li uopšte da progovori.
Čudno je to što je ista kao ranije, sem poneke bore i malo duže brade, na njemu je sve isto. Malo je ostario, za ovo kratko vreme, ali stoji mu. Ionako je uvek bio mnogo zreliji od svih koje znam. Osmehuje se, primetio je da ga posmatram. Stidljivo sam spustila pogled i verovatno se zacrvenela. Loša navika iz detinjstva. “Dođi”, kaže mi i grli me. Udišem parfem koji je nosio poslednji put kad smo se videli i uspomene same od sebe kreću da naviru.
Bio mi je najbolji prijatelj otkako znam za sebe. Zaista, retko koje moje sećanje iz detinjstva ne uključuje njega i onda smo odjednom odrasli. Dečko, koji je nekad bio niži od mene, preko noći je porastao za neke tri glave, pa sam ga jedva dosezala kad podignem ruke. Sledeće što znam, pustio je bradu i skratio svoju dugu, neurednu kosu. Ukratko, pred mojim očima je, u tren oka, postao muškarac. Naše šale su postale drugačije. Sada se nismo krili da bi nas tražili, već da pijemo pivo i pušimo cigarete. Onda, jedne letnje večeri, tokom našeg najdužeg raspusta, odjednom je prokomentarisao: “Jebote, koliko si ti dobro građena.”
“Ma daj”, odgovorila sam mu. Stalno je govorio takve stvari, jer je znao koliko sam nesigurna i da retko kad nosim nešto što ističe moju figuru.
“Ne, ozbiljno ti kažem. Nikad mi nije bilo jasno zašto se nisi više pokazivala. Mnoga srca si mogla da slomiš.”
Pogledala sam ga ispod obrva: “Je l’? Pa onda da uđem u tvoju kolekciju i da ti meni slomiš srce?”
“Ne”, eksirao je čašicu, “ti bi to menj uradila.” Počela sam da se smejem, a on me je pogledao nekako iznenađeno, pa se taj pogled posle promenio u povređen.
“Izvini” pokušavam da se smirim, “ali znaš dobro da se kamenjem ne igram.” Ispija još jednu čašicu i uzdiše. “Volim te.”
“Znam”, sležem ramenima.
“Ne, ne tako. Stvarno te volim”, sklonio mi je pramen kose sa lica, “Zato nijednu ne mogu da zadržim. Sve ih poredim sa tobom, samo, nijedna nije tako svojeglava i zanimljiva. Dopadam im se, pa mi ugađaju, a ti si… pa, ti si prosto ti.”
Ćutala sam. Ponovo sam ćutala, kada je najviše trebalo da pričam, ja nisam progovarala ni reč. Onda mu je ruka skliznula do mog vrata, privukao me je sebi i poljubio. Uzvratila sam mu. Ćutali smo i ljubili se, sve dok meni telefon nije zavibrirao. “Izvini, izvini, moram…”
“U redu je. Da popijem ovo i idem i ja.”
“Vidimo se sutra”, veselo sam mu rekla.
“Da, da”, odgovorio mi je pomalo odsutno.
Samo, to sutra nikad nije došlo. Ujutru mi je javio da je ipak dobio stipendiju za Ameriku, da odlazi i da je znao da nikad više eće skupiti hrabrosti da učini ono što jeste. I, to je bilo to. To je bio kraj. Sve do sad..

“Hajde, mrvo, ne plači.” Počela sam da odmahujem glavom. “Nije trebalo da me zagrliš. Prosto nije trebalo.”
Uhvatio me je za ramena: “Polako, hajde polako. Diši.”
“Stvarno nije trebalo da me zagrliš. Znaš koliko sam osetljiva na duge zagrljaje..”
“Znam”, nostalgično se osmehnuo.
“Mike, honey”, neka plavuša je jurila ka nama. Poljubila ga je. Mene nije ni primećivala, dok on nije rekao: “This is Marie, my childhood friend.”
“Oh, really?!”, pitala ga je odmerivši me.
“Yeah..”
Nasmejala se i okrenula se ka njemu. Verovatno je zaključila da nisam vredna njene pažnje. “C'mon, honey, they are waiting for us. We have to go.”
Samo je slegnuo ramenima, a ja sam klimnula glavom “U redu je”, i gledala sam ga kako odlazi u zagrljaju druge. Okrenuo se jedanput, samo što ga je ona odmah povukla. Odlazi. Ponovo odlazi. A ja sam opet samo ćutala.

nastaviće se..

Krevet je neobično hladan i prazan bez tebe.
Igram prstima po vazduhu tamo gde se nalazio tvoje telo. Smešno potpuno. Kao da ću uspeti da te dodirnem.
Onda okrenem glavu na desnu stranu i smeškam se - kao da si tu, jer te osećam svuda, a u glavi mi odjekuje tvoj smeh. Evo, ozbiljno, malo je falilo da se nagnem napred i sklopim oči da me poljubiš u čelo. Samo što ne bi imalo šta da me dočeka sada.
Pokušavam da se nasmejem samoj sebi koliko sam luckasta. Ali ne mogu. Ne, jer ti nikada više nećeš ležati u mome krevetu, niti ću ja prstima pratiti krivine tvoga tela. Ti ćeš neku drugu ljubiti u čelo, a ja nekog drugog u rame. Njene ćeš oči gledati i ona će se neprestano smešiti dok te ljubi.
Samo boli. Bože. Mnogo više nego što sam mislila da hoće, a veruj mi da se spremam za ovo otkako si mi prvi put pružio ruku i nasmejao se. Sve mi je bilo jasno od samoga početka, jer nisam ja za takve poput tebe..
Biću u redu. Sutra. Za koji dan. Samo da isplačem sve reči koje sam ti prećutala.

Ja bih da pevam,
Da igram,
Da se smejem.

Ja bih da volim,
Da ljubim,
Da želim.

Ja bih da mi sviraš,
Pišeš pesme,
Pričaš o beskonačnosti.

Ja bih sigurnost,
Ja bih dom,
Ja bih tebe.

Ja bih jedan zagrljaj, jedan poljubac, jedno sve je u redu, malo tišine, da mi kažeš ljubavi…
Ja bih samo malo sreće…

Nisam ja od tih

Neću ja plakati
Dobro me znaš
Nisam ja od tih

Otvori prozor
Čuješ li tu graju?
To se ja smejem
Dok komadići srca mi padaju pod noge
A ja sam bosa
To se ja smejem

Čuješ li tu muziku?
To me pokušavaju sastaviti
Dok vino ispunjava moj stomak
A nisam ništa jela
To me pokušavaju sastaviti

Čuješ li to ,,Dobro sam’’?
To ja lažem sebe
Dok ne znam koju ranu pre da ušijem
A ni ne znam kako
To ja lažem sebe

Čuješ li tu graju?
To idem kroz grad sa društvom
Dok sam zapravo sama na dnu provalije
A ne znam ni kako sam pala
To idem kroz grad sa društvom

Čuješ li tu muziku?
To igram kao stara Jugoslavija
Dok ne znam ni šta se ispravlja, ni šta se savija
A zaboravila sam skoro sve reči pesme
To igram kao stara Jugoslavija

Čuješ li to ,,Dobro sam’’?
To ja govorim mami
Dok pokušavam da pogodim gde da legnem
A možda to i nije moja mama
To ja govorim mami

Jesi li otvorio prozor?
Hiljade i hiljade svitaca
Noćas mi osvetljuju put
Put ka zaboravu
Vidim i trnje
Osećam

Jesi li otvorio prozor?
Ja ću zatvoriti svoje srce
Još samo malo graje
Još samo malo muzike
Još samo malo ,,Dobro sam’’
I ja ću zatvoriti svoje srce

Nakon toga
Kada otvoriš prozor
Nećeš me ćuti
Jer srećni ćute

-Sanja Mitrović, instagram: obecao_si

Nekad me toliko ponese pesme da počnem da igram i mlatim glavom dok hodam ili sam u busu..
Posle se nadam da me ljudi ne gledaju u fazonu - vidi ovog idiota