igram

Dok sam još bio klinac sa nepunih dvanaest, pitali su me zašto radije čitam knjige umjesto da se igram s vršnjacima. Tad sam samo slegnuo ramenima i nastavio listati stranice enciklopedije jer to mi je bilo kao da me pitaju zašto voliš jagode, a ne voliš kruške. Ne znam, prosto je tako.

Danas, kad pregledam film minulih godina i pogledam tragove ljudi koji su prošli mojim životom, znao bih im odgovoriti - Zato što je lakše čitati stranice nego ljudske namjere.

anonymous asked:

Yau igram senin bi ara kız arkadaşın vardı ne oldu o olay hegueguegeugeuehueuheeh yine yalnız mı kaldın sefilllll bahahaneudhehe

Kako voljeti samoću i zašto

Bila je neka svirka u Anderu, do zla Boga dosadna. Bend neuvježban, basista p'jan a u publici muškarci sa onim „izbrijan sa strane, žbun na vrh’ glave“  frizurama, poneki stariji tip koji je tu zalutao samo da popije koju, i djevojke svih tipova i profila vulgarnosti. Šta se kog vraga dešava sa ljudima?

Već sam se davno pomirio s tim da ne spadam u kategoriju muškaraca koje djevojke danas smatraju privlačnim, čak bih se usudio reći da te spodobe nemaju pravo da se zovu muškarci ali bolje da ne počinjem o tome, odužit ću.. Nemam ja pojma o modernom vremenu i modi, ja sam staromodan jer mislim da treba da opet uvedu vojsku, nauče muškarce da se briju britvama ili ne briju nikako i zakonom zabrane uske farmerke, ananas frizure i selfije iz kupatila.

Helem, u toj gomili koja kao da je probrana samo da meni ide na živce, uhvatim djevojku u crnoj potkošulji kako gleda u mom smjeru. Crnoj potkošulji, ne zajebavam se. Prvo – stvarno nije toliko vruće, a drugo – izgleda da sam propustio trenutak kad je postalo normalno oblačiti iste stvari u krevetu i u centru Sarajeva. Ortak me gura laktom i pokretom glave sugeriše da ta crna još uvijek gleda prema našem stolu a ja pravim face u stilu Dr. House kad mu kažu da je Lupus.

 

-Odoh po Paulaner, ‘oćeš ti šta?

-Ma jok. Nego svrati kod nje za stol tamo, ne budi pička.

-Nemoj da me zajebavaš majke ti.

-Što bolan, šta fali? Dugo si cmizdrio za vješticom, ona ti sad po Njemačkoj ganja plavušane a ti?

-E jest’ se i usrećila, nema dalje. Nego odoh po pivu, pusti gluposti.

-Ajd’, i razmisli šta sam ti rek'o.

 

Možda nekad zvuči prosto ali Dado je stvarno dobar momak, uvijek mi je čuvao leđa. Uz to dobro zna da ja nisam taj „uleti zgodnoj curi u kafani“ tip i samo voli da zeza u nadi da će me nasmijati jer, kako kaže, postao sam još veći patetičar nakon tog famoznog prekida. I ostatak ekipe se počeo slično ponašati. Plaćaju mi piće, tjeraju da igram na svirkama i uvijek me ostavljaju nasamo sa curama. Mora ih čovjek voljeti.

Probijem se nekako do šanka i naručim dva Paulanera. Dok čekam, razmišljam o djevojci u potkošulji. Zamišljam kako bi bilo da je tu došla u nekim crvenim starkama, farmericama i majici sa nekim zajebancija natpisom. Da je vezala kosu, preskočila sav taj maskembal od šminke i došla da nasmijana skače i možda inspiriše taj katastrofalni bend da bar nešto uradi kako treba… Razmišljam kako ona sad sigurno misli kako je opasno dobra, kako čitava kafana gleda samo u nju i kako može imati koga god poželi. Možda je i u pravu, šta ja uopšte znam o današnjim djevojkama i muškarcima.

 Odnesem Paulanere za naš stol, Dado galami da nisam trebao dok ja oblačim kaput i ignorišem ga jer me više sramota da pijem na njegov račun.

 

-Ćuti i popij pivo, jedno je tebi a drugo onom krkanu – ako se ikad odvoji od plavke za stolom pored. Moram sad da idem, izvini što kratim noć. Javi se sutra kad odmamuraš.

-Ajde onda, ako baš moraš. Znaš šta ja mislim o tome ali neću da navaljujem. Čuvaj se, baci esemes kad stigneš da znam da te nisu izboli.

-‘oću, a ti pripazi na krkana. Sutra Brew?

-Sutra Brew, čućemo se.

 

Proguram se kroz rulju, izađem na Titovu i krenem prema Skenderiji. Nikad se ne vraćam taksijem. Ti naši petkovni izlasci završe u tri – četiri ujutro i grad, sem taksija koji prolaze svako par minuta, bude pust i miriše na tišinu a pisci su u mraku i tišini kao riba u vodi.

Pošetam glavnom ulicom, pređem most na Skenderiji i krenem obalom rijeke do Suadinog mosta, pa na Vilsonovo. Tu negdje zapalim cigaretu i sitnim korakom puštam misli da slobodno lutaju. Kraj mene Miljacka galami kako je previše kasno da bih u ova doba tuda prolazio ali valjda je već navikla na mene sve ove godine. Ako nešto treba da mi se desi, desit će se ma koliko se ja od toga krio. U daljini poneki mahniti vozač malo previše nagazi na gas, par minuta kasnije odjekne sirena policije ili hitne pomoći – nikad ih nisam znao razlikovati, a onda opet moja omiljena stvar u Sarajevu: u tišini jedino zvuk Miljacke i ulice osvijetljene gradskim lampama oblikovanim po uzoru na Mjesec.

I šta bih to ja ovakav mogao da ponudim djevojci u potkošulji? Za nju je jedan udoban automobil koji će je odvesti u stan sa dobrim grijanjem i neki tip koji puno više priča pa ne primjećuje njenu usamljenost preko koje je razmazala taj kliše lake djevojke… Nisu za nju šetnje, smrzla bi se, a moje bi joj pjesme sve zvučale isto. Zna to Dado, znaju i svi moji drugovi ali nikako da prihvate da to nije nešto što mogu da promijene. Nikad neću reći „jebiga“ i pronaći pijanu djevojku kojoj ću smišljati laži samo da je odvedem u krevet… Takve bi me noći pokrale ovog osjećaja kojeg nosim i iako me nekad žulja - ne dozvoljavam da ga ubiju.

Šta tačno one žele, i šta dobijaju od takvih života? Malo je, zaboga.

Dajte mi sanjarku kojoj ću pričati o noćima kraj Miljacke, dajte mi neurednu i prljavu dušu koja će u trideset sekudi doći od sreće do plača, jer je pomislila na nešto čega se nije željela sjećati. 

Dajte mi jednu koja je živa, umoran sam od golih tijela koja služe samo kao sanduk za skrivanje mrtve duše.

Odrastao sam.
Ne kada sam propušio.
Niti kada su mi izbili umnjaci.
Čak ni kada sam napokon zavolio zvuk klavira.
Odrastao sam kada sam tebe prebolio.
Tebe, vječno zamišljenu.
Tebe, ludu.
Tebe, mučenicu i kurvu.
Sada bih čak i malog princa mogao čitati bez suza, jer znam da su lisice i ruže daleko od istine.
A istinom se voli.
Zaludan sam čovjek.
Često sam sa sobom igram klikere.
Bilo ti je to simpatično u početku.
Pa čudno.
Na kraju si me prezrela što sam dokon.
A dokon sam jer me cio život lažu.
Lažu kao što i velike ljubavi lažu da mogu trajati.
Tuđih laži mi je dosta, a za sopstvene više nemam vremena.
Upoznao sam te pijanu od života, kako plešeš oko vatre.
Odvela si me do rijeke.
Vedro nebo nam je bilo matičar.
A takav osjećaj smrtnom čovjeku prija.
Nju sam upoznao pijan od tebe i mamuran od tvojih zamjena.
Kleknula je i pitala me zašto volim klikere?
Svjetlucaju čak i dok su mi u džepu, odgovorio sam.
Nije me pitala ništa drugo.
Poručila je piće i sjela kraj mene.
Sačekala da padnem sa stolice.
Tebi ako je do propasti, propadaj.
Tako smo se razišli.
Propadam.
A ona mi drži čalmu na glavi i prinosi čašu ustima.
Ti tako ne umiješ da voliš.
Do propasti.
Sebičluk je to, znam.
Ali ona kada me vidi da se igram sam sa sobom, nasmiješi se.
Iako zna kuda to vodi.
Iako zna da nije velika ljubav.
Zato što zna istinu.
Potrajaće.

Ranije sam imala gomilu snova, želja, planova.. Htela sam da naučim minimum deset jezika i da na svim jezicima sveta znam da kažem barem “Zdravo, kako si?”. Želela sam da proputujem ceo svet, ali baš ceo, da upoznajem nove ljude i kulture, isprobavam razna jela.. Pišem o svemu tome. Htela sam i da crtam i da pevam i da igram, iako mi ništa od toga ne ide od ruke.. Bila sam tako puna života i celi svet mi je bio na dlanu i sve se činilo tako mogućim, kao da samo čeka na mene.. Nikada nisam želela običan život, činilo mi se previše dosadnim i monotonim..
Ne znam kad sam prestala da sanjam toliko i želim nemoguće.. Ni kad je “obično” počelo da mi izgleda tako “čudnovato”. U stvari znam, kada je on rekao da želi da živi sasvim prosečan život i umre prirodnom smrću u 108-oj godini. Znaš već, dvoje dece, posao, vikendica da odmorim dušu.. Samo što se nikada nije smejao svim mojim ludim željama, uvek je bio tu da me podrži i da mi da snage da jurim sve to o čemu sanjam.. I kako vreme prolazi, moji snovi postaju sve manji i do skoro sam verovala da je to loše, ali znate.. Prosečan život postaje više od toga kada mu dodate ljubav i sreću..
Sad nemam baš u planu da znam toliko jezika, ali učim ih i dalje.. Shvatila sam da eksperimentisanje sa jelima baš i nije za meni i moj organizam; da mogu da pevam i igram i crtam i da nikada neću naučiti to baš dobro da radim i to je okej. Normalno je da manje sanjam i želim. Odrastam, zaboga. I što sam starija to mi njegov obični život u predgrađu sa dvoje dece izgleda sve primamljivije. Ne tražim puno, samo da se volimo i budemo srećni.

Nešto o nedeljama

Nedelje. Baka često ume da kaže da su nedelje teške koliko su česte, a obično je mislila na nedelje kao na praznike. Vremenom, uvideo sam da su bakine reči istinite ali samo u drugačijem smislu. Već mesecima, da ne kažem godinama, ne volim nedelje. Dajte mi tri ponedeljka samo ne nedelju. Nekako su mi tužne, usamljene i daleke. Hladne su mi, ne prijaju mi. Nedeljom se ne osećam okej, nedeljom ne živim. Nedelje su za kišu, krevet, knjigu, čaj, za the xx, za ljubav, za šaputave razgovore, za nežne poljupce, za prste koji klize po koži od ključnih kostiju do kukova. Nedelje su za biti sa dragim ljudima, za džempere, za odmore, za piknike, za posmatrati sunce i kose prolaznika kako se mrse na vetru. Nedelje su za biti u zagrljaju, biti u ljubavi, biti kod kuće, biti ono što jesi u svoja četiri zida bez šminke, sjaja i maske. Nedelje su ono što nikada nisam imao u pravom obliku.

Moje nedelje su bile dani kada raspremam sobu, pomažem mami da sredi kuću, okači zavese, opere prozore, istušira cveće, presloži garderober. Nedelje su mi bile dani kada svi moramo sesti za sto jer majka ne planira da postavlja svakom posebno, nedelje su nadi kada se gledala najnovija serija na RTSu. I sve to me je činilo tužnim.

Nedelje su mi bili dani kojih sam se plašio, izbegavao ih, koje ne spominjem. Nedelje su izgubile na vrednosti, jer svi pričaju o porodičnim ručkovima, odmoru i druženju sa prijateljima, ali ko to zaista radi? Ko nedeljom ima vremena da odmara i uživa?

Hoću da imam ponovo osam godina i da majka bude stalno kod kuće sa bratom i sa mnom i da nam sprema krofne ili palačinke, da čekamo osam sati da gledamo seriju dok nam ona čisti jabuke od kojih nas posle boli stomak jer smo ih pojeli dosta. Hoću da opet nedelje kada mogu da odem kod bake da jedem kačamak sa kajmakom za doručak. Hoću da imam svu slobodu ovog sveta i da mi najveći problem bude kako da izbegnem mamino pridikovanje jer sam se opet isprljao dok sam se igrao sa drugom decom u šumi. Hoću da ponovo imam osam godina i da me niko ne gleda čudno jer čitam bajke kao što su Pepeljuga, Ivica i Marica, Snežana i sedam patuljaka, a da me niko ne gleda čudno ili se ne pita da ih nisam malo prerastao. Hoću da ponovo imam osam godina i da se krijem ispod stola na stolicama od gostiju. Hoću da ponovo mogu da spavam u fotelji, hoću da imam vremena da se igram sa kockicama i pravim kuće u kojima bih voleo da živim jednog dana. Hoću da vozim autiće, hoću da mi tata donosi kinder jaje sa posla svakog dana, hoću da ponovo učim da vozim biciklu i da drljam kolena i smejem se tome. Hoću ponovo taj osećaj novostečene slobode kad naučim da vozim biciklu. Hoću ponovo taj osećaj beskonačne slobode kad prvi put uspem da vozim biciklu bez ruku. Hoću da nedeljom sunce greje duže a svet izgleda lepše, hoću da nedeljom obilazimo rođake. Hoću da nedeljom igram karte sa roditeljima, hoću da spavam u autu na naslonu dok se vraćamo kasno od rođaka. Hoću da se plazim sa zadnjeg sedišta ljudima koji su u autu iza našeg. Hoću da plašim kokoške kod bake na selu, hoću da bacam mačku ispred psa i smejem se njenom nakostrešenom izgledu. Hoću da ponovo budem mali i svet mi nije gomila obaveza. Hoću da budem srećan kao što sam i onda bio. Takve nedelje hoću. Takve dane generalno hoću. Hoću nedelje svakim danom, nedelje kao dane kada se širi ljubav i sve postaje lepše.

Kako izgubiti najboljeg druga u tri koraka

-Šta ti misliš o svemu Saša?

-Mislim da si sama kriva.

-Joj kako mrzim tvoju “u glavu“ iskrenost. Baš ne znaš prepoznati kad treba dati savjet a kad utješiti.

 I ne znam, u pravu je. Ne znam zato što ne vjerujem u utjehu.

 -Ne vidim smisao utjehe, što ti to treba?

-Zato što sam žensko jebote, i nisu svi antiemotivni kao ti. Meni je to poput sigurnog mjesta gdje mogu sačekati da prestane da boli i onda, kad jednom budem bolje, možemo preći na savjete i istinu. Ne mora sve biti tako direktno zaboga.

-Okej, probat ću. Pokaži mi šta treba da radim!

-Ma ništa, zaboravi.

-Ozbiljan sam, hoću da naučim umjetnost utjehe.

-Opet podjebavaš ali nema veze. Okej, za početak nam pusti neku baš krvavo emotivnu muziku. Prekid, patnja, suze, sva ta priča. Nemoj tako da me gledaš, rekao si da hoćeš da naučiš. Eh, tako. Korak dva – daj mi duksericu. Ja ću da sjednem na krevet i obučem to debelo čudo a ti lezi i spusti glavu meni u krilo.

-Jel me zajebavaš?

-Ne zajebavam te, lezi i ćuti. Fora je da ti tu ležiš i slušaš sve što ti pričam, tu i tamo kažeš kako razumiješ i kad god spomenem nešto što je on usrao, ti ga opsuješ ili tako nešto. I ne smije ti smetati da se igram s tvojom kosom.

-Osjećam se k'o tvoja najbolja jaranica. Zar ne treba muškarac da bude kao jak i da te zagrli, glava naslonjena na rame i sva ta alfa sranja?

-Ne znam za druge djevojke, kod mene ti pali fora da me slušaš i daš mi da se igram s kosom.

-Okej, jebiga, radi šta misliš da treba.

I legnem na krevet, glavu spustim u njeno krilo i zurim u plafon. Bar tri puta sam pokušao ustati ili se pomjeriti, ali ona me hvatala noktima za vrat i prijetila da će da me ubije. Nije blefirala, luđa je nego što izgleda. Ispričala mi je čitavu svoju ljubavnu priču a ja sam slušao - iako sam je znao napamet. Imala je prljavu, komplikovanu vezu koju je sama usrala. Momka je tretirala kao djevojku a sad kad vidim njene metode tješenja, jasno mi je i zašto. Nije to radila namjerno, prosto je takva. Njoj nije trebao jak alfa muškarac koji će tući momke koji joj se nabacuju, niti je htjela tipa poput mene: iskrenog, jakog na riječima i ludog za borilačkim sportovima. Njoj bi trebao jedan nesiguran umjetnik, jedan od onih tipova što nose preduge majice kratkih rukava, uvijek imaju neuredno razbacanu kosu, u tramvaju slušaju Širena na slušalicama i čitaju Koelja. Trebao joj je muškarac sa tragovima ženske duše u sebi – emotivan tip za duge razgovore.

-Zatvori oči.

-Budalo, zatvorenih očiju da ostavim vrat pod tvojim noktima? Nisam lud.

-Zatvori oči kad kažem, nemoj sad da mi odustaješ na pola puta.

-Kako li te taj jadnik trpio i sedmicu, nije mi jasno – rekoh uz osmijeh i stisnuh zube nakon što me udarila u rebra. Vrijedilo je.

-Jesi li zatvorio oči?

-Jesam, dalje.

-Dalje slušaj pjesmu i daj mi ovaj trenutak.

-Ti fakat nisi normalna. Okej okej okej, nemoj samo opet da me udaraš. Slušam pjesmu evo, sav sam uho.

 

Zatvorio sam oči i razmišljao o emocijama. Kako stvari među dvoje ljudi odjednom postanu prljave i kako je ljubav najstrašnija stvar na svijetu. Otvaraš se i daješ sve nekom ko uvijek može otići. To je ravno izlaganju vrata noktima lude žene. Ona i ja se družimo već šest godina i sve to vrijeme je bila moj najbolji drug. Drug, ne drugarica. S njom sam mogao biti iskren i pričati sve što mislim, bez osuđivanja. Čak je i gledala utakmice sa mnom, dva puta došla na boks i opsovala majku mojoj bivšoj djevojci nakon što joj je opalila takav šamar da je DJ ugasio muziku i pozvao zaštitare. Duga priča – uhvatila je kako se ljubi s nekim tipom, pa mi došla na vrata sa pivom i cigarama ( nakon što je namlatila tu jadnicu naravno ). Njeno prijateljstvo mi je tada postalo svetinja i trudio sam se da uvijek brinem o njoj. Počeo sam eto raditi i blesave stvari poput ove večeras – znam da bi ubila za mene.

-Moram ti naći nekog finog momčića – rekoh žmureći.

-Nema takvih u Sarajevu Saša.

-Pa nema kad ih tražiš u pabovima i birtijama. Hoćeš tihog finjaka sa kojim ćeš da se maziš, a skačeš u prvim redovima bine i tučeš djevojke.

-Pa šta, suprotnosti se privlače.

-Ne poričem, ima istine u tome. Samo kažem da tog tipa kojeg tražiš nema na tim mjestima. On ti je u biblioteci, lista ljubavne romane ili je u parku na klupi. Ti mekušci će ti teško doći na pank svirku u jedan ujutro, zar ne misliš?

-Čekaj, otkud tebi uopšte ideja da mi treba jedan takav?

-Otkud mi ideja? Pa vjerovatno sam bar nešto naučio za sve ove godine kako te trpim. Birala si pogrešne tipove i svaku od tih veza usrala, tako da mislim da podsvjesno tražiš nešto blago i umjereno. Nikad mi nisi bila tip koji se loži na klasične muškarce… ti si, ne znam, jebiga drugač–

Teško je pomjerati usne kada se na njima nađu njene. Srce je u trenu pogasilo sve receptore i konotrolu pokreta, znalo je da ću se pokušati oteti. Samo sam ležao sklopljenjih očiju u njenom krilu, u toj čudnoj naopakoj poziciji vezanih usana razmišljao sam kako ovo neće završiti dobro a opet, nisam mogao da prekinem taj trenutak. Par sekundi kasnije, udaljila se a ja i dalje nisam otvarao oči. Jednom kad ih otvorim, sve ovo postaje stvarno i valja nam odlučiti šta ćemo s nama.

Nekih dvadeset sekundi kasnije me udarila u stomak i ja sam progledao. Iznad mene njen uplašen lik, poput onih djevojaka na iks faktoru – otpjevala je svoju pjesmu i sada čeka stegnutih šaka da žiri odluči o njenoj sudbini. Sve u meni se protivilo nama, sve u meni je znalo da smo pogrešni i da ne može i da ne treba i da NE ali srce vrišti istu rečenicu opet i opet i opet i opet i ja ustajem iz njenog krila, sjedam preko puta nje i gledam je uplašenu.

 -Izvini – rekla je.

-Izvini – rekao sam.

Znaš, ponekad poželim da smo uspjeli ti i ja. Imali smo to nešto posebno što niko neće razumjeti. Možda smo bili pravi u pogrešno vrijeme… Poželim da se igram sa tvojom malenom sestrom koja tako liči na tebe. Ima tvoje smeđe oči, rupicu na obrazu baš kao ti, mali nosić… Tako ličite… Pa da je vodimo u šetnje, u park da se igra, svugdje. I dan danas kada se sretnemo ja ostanem zaleđena u mjestu, totalno se izgubim, poželim da te zagrlim da ti kažem najteže ali najiskrenije riječi…“VOLIM TE” Ali ne mogu… Nisi više ni ti isti a nisam ni ja… Vjeruj sjetim te se, pustim suzu jer smo mogli dosta toga da je manje bilo straha i ponosa… Mogli smo ali nismo.

Krevet je neobično hladan i prazan bez tebe.
Igram prstima po vazduhu tamo gde se nalazio tvoje telo. Smešno potpuno. Kao da ću uspeti da te dodirnem.
Onda okrenem glavu na desnu stranu i smeškam se - kao da si tu, jer te osećam svuda, a u glavi mi odjekuje tvoj smeh. Evo, ozbiljno, malo je falilo da se nagnem napred i sklopim oči da me poljubiš u čelo. Samo što ne bi imalo šta da me dočeka sada.
Pokušavam da se nasmejem samoj sebi koliko sam luckasta. Ali ne mogu. Ne, jer ti nikada više nećeš ležati u mome krevetu, niti ću ja prstima pratiti krivine tvoga tela. Ti ćeš neku drugu ljubiti u čelo, a ja nekog drugog u rame. Njene ćeš oči gledati i ona će se neprestano smešiti dok te ljubi.
Samo boli. Bože. Mnogo više nego što sam mislila da hoće, a veruj mi da se spremam za ovo otkako si mi prvi put pružio ruku i nasmejao se. Sve mi je bilo jasno od samoga početka, jer nisam ja za takve poput tebe..
Biću u redu. Sutra. Za koji dan. Samo da isplačem sve reči koje sam ti prećutala.

Ja bih da pevam,
Da igram,
Da se smejem.

Ja bih da volim,
Da ljubim,
Da želim.

Ja bih da mi sviraš,
Pišeš pesme,
Pričaš o beskonačnosti.

Ja bih sigurnost,
Ja bih dom,
Ja bih tebe.

Ja bih jedan zagrljaj, jedan poljubac, jedno sve je u redu, malo tišine, da mi kažeš ljubavi…
Ja bih samo malo sreće…

Oduvek sam srljala. Oduvek sam znala da poginem. Oduvek sam mrzela ljude koji proveravaju, premeravaju jamu punu sranja, pre nego što u nju skoče. Ako skoče, doživotno kukaju. Ako ne skoče, osuđuju nas koji smo skočili. Takvi ljudi isti su kao oni koji se kockaju novcem. Ljudi poput mene, kockaju se dušom. Nikada nisam umela da igram sa rezervom, niti sam htela da budem rezervni igrač. Htela sam sve ili ništa. Jednostavno je. Ja, Jana Petrov, ne bolujem od kajanja, makar se u govnima udavila.
— 

💝 Tamara Kučan - Oduvek 💝

1

Vidim ga. Posle tri godine konačno ga vidim. Stoji ispred mene, očigledno zbunjen. Ni on ne može da veruje da smo se sreli u ovom velikom i prenaseljenom gradu.
“Koje su šanse da se mi sretnemo ovde?, osmehuje se dok mi prilazi, a ja, potpuno nema, sležem ramenima. "Uvek sam voleo tu tvoju pričljivost.” Otvaram usne, ali ništa ne izlazi iz njih. Zapravo, ne znam ni šta bih mu rekla, pa ponovo sležem ramenima i osmehujem se. Neprijatno mu je, vidim to čim prstima dira bradu. Verovatno razmišlja šta sledeće da mi kaže, ili, da li uopšte da progovori.
Čudno je to što je ista kao ranije, sem poneke bore i malo duže brade, na njemu je sve isto. Malo je ostario, za ovo kratko vreme, ali stoji mu. Ionako je uvek bio mnogo zreliji od svih koje znam. Osmehuje se, primetio je da ga posmatram. Stidljivo sam spustila pogled i verovatno se zacrvenela. Loša navika iz detinjstva. “Dođi”, kaže mi i grli me. Udišem parfem koji je nosio poslednji put kad smo se videli i uspomene same od sebe kreću da naviru.
Bio mi je najbolji prijatelj otkako znam za sebe. Zaista, retko koje moje sećanje iz detinjstva ne uključuje njega i onda smo odjednom odrasli. Dečko, koji je nekad bio niži od mene, preko noći je porastao za neke tri glave, pa sam ga jedva dosezala kad podignem ruke. Sledeće što znam, pustio je bradu i skratio svoju dugu, neurednu kosu. Ukratko, pred mojim očima je, u tren oka, postao muškarac. Naše šale su postale drugačije. Sada se nismo krili da bi nas tražili, već da pijemo pivo i pušimo cigarete. Onda, jedne letnje večeri, tokom našeg najdužeg raspusta, odjednom je prokomentarisao: “Jebote, koliko si ti dobro građena.”
“Ma daj”, odgovorila sam mu. Stalno je govorio takve stvari, jer je znao koliko sam nesigurna i da retko kad nosim nešto što ističe moju figuru.
“Ne, ozbiljno ti kažem. Nikad mi nije bilo jasno zašto se nisi više pokazivala. Mnoga srca si mogla da slomiš.”
Pogledala sam ga ispod obrva: “Je l’? Pa onda da uđem u tvoju kolekciju i da ti meni slomiš srce?”
“Ne”, eksirao je čašicu, “ti bi to menj uradila.” Počela sam da se smejem, a on me je pogledao nekako iznenađeno, pa se taj pogled posle promenio u povređen.
“Izvini” pokušavam da se smirim, “ali znaš dobro da se kamenjem ne igram.” Ispija još jednu čašicu i uzdiše. “Volim te.”
“Znam”, sležem ramenima.
“Ne, ne tako. Stvarno te volim”, sklonio mi je pramen kose sa lica, “Zato nijednu ne mogu da zadržim. Sve ih poredim sa tobom, samo, nijedna nije tako svojeglava i zanimljiva. Dopadam im se, pa mi ugađaju, a ti si… pa, ti si prosto ti.”
Ćutala sam. Ponovo sam ćutala, kada je najviše trebalo da pričam, ja nisam progovarala ni reč. Onda mu je ruka skliznula do mog vrata, privukao me je sebi i poljubio. Uzvratila sam mu. Ćutali smo i ljubili se, sve dok meni telefon nije zavibrirao. “Izvini, izvini, moram…”
“U redu je. Da popijem ovo i idem i ja.”
“Vidimo se sutra”, veselo sam mu rekla.
“Da, da”, odgovorio mi je pomalo odsutno.
Samo, to sutra nikad nije došlo. Ujutru mi je javio da je ipak dobio stipendiju za Ameriku, da odlazi i da je znao da nikad više eće skupiti hrabrosti da učini ono što jeste. I, to je bilo to. To je bio kraj. Sve do sad..

“Hajde, mrvo, ne plači.” Počela sam da odmahujem glavom. “Nije trebalo da me zagrliš. Prosto nije trebalo.”
Uhvatio me je za ramena: “Polako, hajde polako. Diši.”
“Stvarno nije trebalo da me zagrliš. Znaš koliko sam osetljiva na duge zagrljaje..”
“Znam”, nostalgično se osmehnuo.
“Mike, honey”, neka plavuša je jurila ka nama. Poljubila ga je. Mene nije ni primećivala, dok on nije rekao: “This is Marie, my childhood friend.”
“Oh, really?!”, pitala ga je odmerivši me.
“Yeah..”
Nasmejala se i okrenula se ka njemu. Verovatno je zaključila da nisam vredna njene pažnje. “C'mon, honey, they are waiting for us. We have to go.”
Samo je slegnuo ramenima, a ja sam klimnula glavom “U redu je”, i gledala sam ga kako odlazi u zagrljaju druge. Okrenuo se jedanput, samo što ga je ona odmah povukla. Odlazi. Ponovo odlazi. A ja sam opet samo ćutala.

nastaviće se..

Plavo Sunce

Sećam se kad su dani bili topli,

zalaske sunce stavljala sam u ram,

kupao me sjaj divlje mladosti,

sad me kupaju seta i sram.

Dani su bili zlatni,

julske noći tamne i značajne,

i nadala sam se da će neko da me pamti,

kako igram uz zrak svežeg sunca.

I sada kako starim sve više blede,

sunce u podne i ti zlatni dani,

sve mi je nekako uzeto odjednom,

kada sam tebe upoznala,ustvari.

Učinio si sve plavim,

i sunce i jul,

i mene takođe,

pokušala sam da vratim toplotu,

ali plavo sunce nikako da prođe.

U baru je plavo neonsko svetlo,

u kući mi je plavije no u okeanu,

i nemam snage da se odmorim,

i okrenem na drugu stranu.

Uzeo si sve što je bilo lepo,

Moje tople suze i moje tople sene,

ali najgore je,

i preboleti neću,

što si uzeo toplotu iz mene.

Znaš… Ja i kad se udam jednog dana… I kad budem imala muža… Ja ću sa mojim mužem da izlazim. Ne zato što želim druge muškarce… Ne zato što sam kurva i zato što sam nezrela…Već zato… što je meni život provod. Želim da igram u diskoteci sa svojim suprugom. Želim da imam gde da obučem sve lepe haljine koje imam… To ne znači da ga ja ne volim… To znači da ja sa njim mogu sve..
— 

∞ Zauvek - Tamara Kučan ∞