ideju!

Sarajevski John Doe - dio prvi

Imao sam četiri godine, možda pet. Rat bješe tek završio i mi smo živjeli u nekoj staroj kući na periferiji Sarajeva. Nisam siguran šta je moj otac radio u tom periodu nakon rata, nikad ga nisam pitao a on sam nikad o tome nije govorio. Ujutro je negdje odlazio, a navečer se vraćao sa dovoljno novca da nas četvoro možemo sastavljati kraj sa krajem.

Mama je bila klasična kućanica. Vrijedna žena sa sela odgojena da prije svega štiti porodicu pa tek onda sebe. Često je bila stroga prema nama kad otac nije bio tu, pa bi brat i ja znali dobiti batine i zabrane da izlazimo iz kuće. Zabrane su bile najgore. Osim u tim trenucima kad nešto zabrljamo, mama je bila mirna žena pitomih očiju i nježnog dodira. Rijetko je izlazila iz kuće a i kad bi išla negdje, radila je to zato što je u kući nešto trebalo – nikad za vlastiti užitak. Tek sam kasnije saznao da to nije kod svakog tako i da je na svijetu jako malo žena koje su spremne odreći se i najsitnijeg zadovoljstva kako njenoj porodici ništa ne bi zafalilo.

Tu je naviku pokupila od njene majke, moje bake. Za sve godine koliko sam je poznavao, dakle nekih dvadesetak, ta žena nikad nije povisila ton. Niti jedan jedini put. Rodila je petoro djece, živjela teškim životom na selu sve do rata a nakon rata morala preseliti u Sarajevo i ostatak svog života skupa sa dedom, živjeti kao podstanar u pet-šest različitih kuća. Tuđih. Uprkos svemu, nana je uvijek bila anđeo koji je pazio na naša djetinjstva ma koliko njen život bio težak. Nije nas često posjećivala niti smo mi imali kad da idemo kod nje. Vrijeme nakon rata je prosto bilo takvo, svako se zabavio svojom mukom i nastojanjima da život učini podnošljivim. Valjda se zato rijetko išlo u goste ikom osim prvim komšijama.

Brat i ja smo obično trčkarali okolo i šutali ispuhanu loptu. Nismo imali bicikla niti neko posebno dvorište pa smo se igrali na ulici. On je pet godina stariji od mene i još toliko puta bolji čovjek. Srce od pamuka, duša čistija od planinskog izvora. Takav je od mog prvog sjećanja.

Helem, imao sam par godina kad smo živjeli u toj staroj kućerdi. Prva prodavnica je bila udaljena dvadesetak minuta i brat i ja smo tog jesenjeg dana išli po jabuke. Ne sjećam se da li je neko trebao da dođe u goste ili je otac bio bolestan pa je mati mislila da bi mu jabuke godile. Kako god, odnekud su se iskopali novci za dvije kile jabuka i naš je zadatak bio da ih donesemo. Ja sam vodio do prodavnice, brat je trebalo da nosi kesu u povratku.

Nekih par mjeseci ranije mati je primijetila da nešto nije uredu s njegovim vidom pa su ga odveli u najbiži dom zdravlja. Doktori su rekli da ima povećanu dioptriju i dali mu neke goleme naočale sa smeđim okvirom. Bile su prevelike za njegovu glavu i stare sigurno pet-šest godina ali u to vrijeme je pronalazak naočala koje uz to odgovaraju njegovoj dioptriji bio čista lutrija. Nisu mu vid učinile savršenim ali su ga popravile dovoljno da mi je mogao čitati knjige i slikovnice, raditi sve što treba oko kuće i sa mnom igrati nogomet ili ići u kupovinu.

Došli smo do prodavnice, kupili jabuke i krenuli nazad. Eh sad, pošto sam ja već od prvog puzanja bio baksuz i nikad nisam umio da mirno sjedim ili normalno hodam, trčao sam nazad. Brat me pratio koliko je mogao ali je imao bar deset kilograma viška i još uz to nosio kesu sa jabukama, pa je bilo nemoguće da me sustigne. Dok se meni nije izmakao kamen ispod stopala. Zaplivao sam kroz prašinu, tresnuo o tvrdu cestu i krvavih koljena počeo da plačem. Brat je dotrčao do mene, ispustio kesu u želji da mi pomogne a jabuke se rasule i zakotrljale oko nas. Podigao me kao u američkim filmovima i tako u naručju plačući cijelim putem, nosio me kući.

Majku je moglo strefit’ srce kad smo se tako pojavili pred vratima. Stariji sin do grla u suzama nosi krvavog mlađeg sina u rukama. Scena za infarkt. Tek kad je vidjela da su to obične ogrebotine i da se ništa strašno nije desilo, uz par sočnih psovki mi je obećala dobre batine kad se oporavim a zatim otišla da sakupi jabuke koje smo usput pogubili. Brata nikad nije kudila. Pitao sam se zašto.

Par sedmica kasnije smo pokupili neko čudno kožno oboljenje. Pod „mi“ mislim ja, naravno. U toj istoj ulici par kuća dalje živio je dječak kojeg su zvali Mine. Nikad nisam saznao njegovo pravo ime. Taj dječak je imao svoj mali svijet. Stalno je odlazio daleko niz ulicu do srušene kuće u čijem dvorištu je bilo par stabala bukve. Sa sobom je nosio malu sjekiricu i po cijeli dan udarao stabla i odsijecao grane. Majka me uvijek savjetovala da se ne družim s njim jer je čudan ali ja nisam razumio zašto. Mine je za mene bio samo dobar drug koji voli da se igra sjekirom i ni na sekund mi nije bilo čudno zašto mu roditelji to dozvoljavaju. Ja sam bio njegov jedini drug.

Tog dana sam i ja otišao s njim u to čudno dvorište i tamo smo igrali nogomet. Kasnije smo se ganjali oko kuće, puzali kroz grmove kupina i ogrebali se na bar deset mjesta smijući se sve vrijeme. Mine nikad nije puno pričao. Uglavnom je galamio neke čudne tonove koje je bilo nemoguće razumjeti i kad bih ga pitao da mi nešto objasni, on bi se hvatao za kosu i čudno me gledao. Tek kasnije, kad sam malo porastao i u školi učio biologiju i bolesti čovjeka, prepoznao sam simptome mog druga Mineta. Autizam.

Nisam ga dugo viđao nakon tog dana kad smo se u kupinjaku igrali. Iz tog dvorišta sam ponio par novih uspomena i neodoljivu želju da se konstantno češem. Par dana kasnije, i moj brat je pokupio moju naviku. Sjećam se da smo imali i neke čudne crvene plikove po rukama, koji su se kasnije proširili na cijelo tijelo. Vrlo brzo je taj čudni osip počeo da peče.

Mati više nije znala šta da radi s nama. Iz jednog problema smo upadali u drugi i sve to ne bi bilo toliko strašno da život nije bio toliko težak u tim godinama. Ni sami ne znamo kako je to uspjela nabaviti, ali nakon što par dana naše češanje nije prestalo, pojavila se sa nekom čudnom smeđom bocom i prvo odvela mene u kupatilo.

Skinula mi je odjeću, rekla da uđem u kadu a zatim na svaki od tih plikova namazala malo te čudne bezbojne kreme. To čudo je peklo k'o sam đavo i ja sve to vrijeme nisam prestajao da vrištim. Mamine oči su se punile suzama ali je nastavila da nanosi lijek i da mi strogim tonom ponavlja kako će me čuti komšije i prodati me ciganima. Nije me bilo briga, nisam mogao da se suzdržim.

Kad je završila sa mnom, izvela me za ruku iz kupatila, obukla na mene golemu majicu mog oca i rekla mi da se ni slučajno ne češem i ne pomjeram s kauča. Zatim je odvela brata u kupatilo.

Ni jedan jedini ton se nije čuo. Nije bilo galame, nije bilo vrištanja. Ništa. Zadržali su se nekih petnaest minuta a onda je i njega izvela u sobu obučenog u majicu jednako veliku kao što je bila i moja. Samo što je njemu ta veličina odgovarala. Brat je sjeo kraj mene a mama otišla da sprema ručak. Mislim da je to prvi put u životu da sam se postidio. Od tog dana, uz par sitnih izuzetaka sa suzama radosnicama i jednim ili dva smrtna slučaja, više nikad nisam zaplakao. Želio sam postati poput mog brata.

……………………………………………………………………………………………

Imao sam dvanaest godina kad sam saznao. Nije on imao samo povećanu dioptriju – njegov vid je progresivno slabio. Sa petnaest sam već bio duboko u depresiji a sa dvadeset uveliko mrzio čitav svijet i sve što hoda i postoji.

Njegov put u toj neobičnoj bolesti je bio jednosmjeran, a moj na mjestu suvozača turoban i obojen u paranoju. Kad sam tek saznao da će s vremenom potpuno da ostane bez vida, podnio sam to bolje od očekivanog. Tiho, bez velikih suza ili straha kako će sve to da izgleda. Vjerovatno tada nisam ni bio svjestan da će se to desiti i prije nego što mislim. Par godina je prošlo i dok sam trepnuo, čovjek koji mi je donosio knjige iz gradske biblioteke postao je član udruženja za slijepe. Tad me udarilo i više se nikad nisam oporavio.

Svijet je surovo mjesto. Loše stvari se iz godine u godinu dešavaju nedužnima, dobre stvari ostaju za one koji već imaju ugodan život. Zar ne izgleda tako?

Negdje u tom neredu sam počeo da pišem i negdje u tom neredu sam se zaljubio u ideju da postanem pisac. U Bosni. Tada su moji roditelji vjerovali da imam bolje šanse da postanem astronaut i možda su bili u pravu. Ne zato što je s ovih prostora teško postati ime u bilo kojoj vrsti umjetnosti, ne zato što sam premlad ili nedovoljno ambiciozan – već zato što jednostavno nisam dovoljno dobar.

Sve to međutim nije bilo važno. Pisanje je bilo jedini svijet u kojem sam se mogao nositi sa životom kojeg sam tada živio i s vremenom je to postalo moja ovisnost. Papir, olovka i osamljenost. Svijet u kojem nije bilo mjesta ni za kog drugog postao je moj zatvor i moj spas u isto vrijeme.

Jedno sam vrijeme istraživao religiju, probao u njoj naći objašnjenje za stvari koje su se dešavale mom bratu i jedno vrijeme je djelovalo ali… ne znam. Teško je to objasniti. Jedno je vjerovati u Boga, a drugo razumjeti njegove postupke jednom kada počneš vjerovati. Ja nikad nisam imao problem sa konceptom postojanja vrhovnog bića ali jedno vrijeme sam se iskreno pitao koliko je pošten način na koji nam dijeli karte. Kasnije sam shvatio apsurdnost gubljenja vremena na pokušaje da shvatim nešto tako apstraktno kao što je religija i vlastito vjerovanje, pa sam se tiho povukao iz tog svijeta i upao ravno u cigarete, travu i alkohol.

Tamo sam otkrio da je pisanje dublje i konkretnije jednom kad svoj mozak potopim u nešto što otupi savjest i polako počinjao da uživam u vlastitim riječima. Ni taj svijet, međutim, nije potrajao. Ubrzo su me stigla mamurna jutra i prokleta muška savjest o tome na koji način trošim novac kojeg moj otac zarađuje i kako sam u kafani onih dana kada bih trebao da budem tu za svog brata koji živi u mraku. I s tim sam prestao. I tako, eto. Našao sam se na nekoj goleti vlastitog života, u svijetu koji nema ni smjer ni odredište. Poput statue sam stajao na magistrali po kojoj životi drugih ljudi prolaze pored mene. Bilo je stotinu smjerova kojima se može poći ali ni na jedan od njih ne mogu njega povesti. Nisam imao kuda da krenem.

A onda se pojavila ona.

Čitav problem, zapravo, leži upravo i u definiciji vulgarnosti danas: dok će neki roditelji zabraniti klincu da sluša “muzičare koji psuju” jerbo je to, je l’, vulgarno-na drugoj strani neće imati ništa protiv da dete sluša narodnjake krasne-jer, vidite, oni ne psuju. Ne mari ništa što su goli, netalentovani, što deci serviraju ideju da je krajnji uspeh u životu staviti silikon u sve živo i udati se za lokalnog mafijaša. Jer, pobogu, pa to je ideal: oni su bogati! A i ne psuju u pesmama, što jes’-jes’!
—  Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima
Pismo s druge strane okeana

Draga moja,

Pišem ti s ove strane života, gdje nema nikog osim mene i par pijanica koji su jednom vjerovali da mogu biti književnici ili ako ne to onda – srećni ljudi. Neki od njih imaju i po pet stotina stranica, neki su izdati u Beogradu a neki u Sarajevu. Nisam ih tražio niti su oni tražili mene ali sam ih sretao lutajući po antikvarnicama, pa bi me svojim prašnjavim koricama koje smrde na kafanski mem privlačili i šaptali mi kako razumiju. Tako je počela moja ovisnost o polovnim knjigama.

Prošlo je šest godina kako sam posljednji put bio u knjižari. Nije to stvar principa, cijene ili neke moje ogađenosti kapitalizmom… samo sam otkrio da je u knjigama koje je neko drugi već čitao, pa ih izgubio, prodao ili ostavio na klupi u parku, ostalo bar 10 od onog 21 grama njegove duše. Još ako na knjizi postoji posveta, crtež ili bilo kakva poruka na bilo kojoj od stranica – ne pitam za cijenu, moram je imati. Mislim da bi ti se svidjele neke od njih. Doduše, često se desi da fali stranica ili da je neki važan pasos umrljan alkoholom, progoren cigaretom ili je preko cijele stranice nacrtan samo čitaocu jasan amblem. Kako god, tako oštećene i stvarne, sve te knjige su historija nečijeg života, trag nečeg što je jednom bilo važno pa je zaboljelo ili nestalo. Svaka od tih knjiga je jedno slomljeno srce jer kad pročitaš sve te posvete i poruke – zapitaš se šta se moralo desiti pa da tako velike riječi završe u prodavnici uspomena.

Napisat ću ti neke od njih, čisto da znaš s čim imaš posla. Ako se jednom vidimo, ako dođeš u Sarajevo ili pak mene vjetar nanese u tvoj grad, ponijet ću ti knjigu u kojoj se nalazi posveta koja ti se najviše svidi. To će biti moj poklon tebi, prva opipljiva uspomena nakon svih ovih godina. Odlučiš li se odgovoriti na ovo pismo, na poleđini sam ti napisao adresu na kojoj me možeš naći. Piši mi o svom životu, o braku i prvim koracima tvoje kćerkice. I piši mi, ako u ovom neredu nađeš nešto za sebe, koju od posveta bi željela imati? Neću ti govoriti nazive knjiga, to će biti najljepša čarolija ovog poklona. Nećeš znati šta dobijaš, ali ćeš znati šta je taj poklon značio njegovom originalnom vlasniku. Zar to nije čudno? Kao da ti poklanjam dio nečijeg života. 

Da pređemo na stvar, posvete su s druge strane papira. Ostani dobro,
Saša.

  


-Sve je moguće. Čekam te u zemlji čuda.


 -Bukowski je jednom napisao da se ni bolji ljudi od njega nisu složili sa životom. Ovo je za tebe buntovniče.


 -Mojoj Mariji na drugom kraju svijeta. Ako ova knjiga nađe put do tebe, neka te pronađe srećnu i šapne ti da neko u Sarajevu misli na tebe. Čuvaj se.


-Kao čovjek koji živi u prošlosti, uvijek sam se bojao novogodišnje noći. S tobom sam naučio živjeti za budućnost a prošlost ostaviti vatrometima. Srećna nova anđele, čekaj me.

 

-Nikad nisam znala napisati pristojnu rođendansku čestitku. Znaš mene, smotana sam s riječima ali moja je ljubav besmrtna. Jednom ću ti napisati savršenu čestitku i ti ćeš reći da sam ti ukrala posao. Srećan rođendan, dok čekaš… I dalje te volim pjesniče!

 

-Mojoj majci, za godine u kojima samo ona zna kako je uspjela.

 

-Simpatičnoj djevojci sa sedmog sprata. Izvini što sam prosuo kafu po tvojim cipelama.

 

-Koeljo kaže da je dovoljno vjerovati da anđeli postoje. Jebeš vjerovanje, ti si moj živi dokaz. Srećno nam petnaest mjeseci i sedam dana veze. Tvoj blesan.

 

-Izvini, nisam znao da te volim. Sretan put.

 

-Naučila si me biti bolji čovjek, zato mislim da ja trebam tebi nešto pokloniti. Znam da ne voliš Ruse ali ovaj će ti pričati o tebi. Sretan ti moj rođendan.

 

-Tata bi bio ponosan na tebe mila.

 

-Srećan dan zaljubljenih čupo. Znam, nije februar ali on je za obične ljubavni. Uvijek tvoja, Milica.

 

-Čestitam glavonja. Bio si katastrofalan student a sad ćeš bit’ još gori doktor. Nek’ je sretno tvojim pacijentima! Vole te braća.

 

-Esmi, dok čeka da joj napišem pravu knjigu.

 

-Naš sin mi je jučer rekao da sam papučar kad sam tražio ideju za poklon. Sve ove godine sam zaljubljena budala, šta radiš od mene? Sretna godišnjica žuta.

 

-Strancu koji pronađe ovu knjigu – Danas budi srećan, život tako brzo prolazi a ja bih dala sve samo da mogu vratiti vrijeme i reći mu da ga volim. Nauči živjeti stranče, ako mi dozvole pazit ću te s nebesa. Uskoro odlazim.

                                               Nevena, mart 2004

Koliko puta si do sada čuo reči Volim te?“
„Ti baš nikada ne umeš da postaviš neko normalno pitanje, zar ne?“, osmehnuo se. „Ne znam. Mnogo, čini mi se da su mi to mnogo češće govorili kad sam bio mlađi, u poslednjih deset godina sam jedva pedesetak puta čuo te reči..“
„A misliš li da su bile iskrene, s obzirom na to da su tako retke?“
„Pa ne znam. Roditelji su sigurno bili iskreni..“
„I ja sam bila iskrena!“
„Ne sumnjam u to, ali ni ti ne izgovaraš te reči toliko često..“
„Smatram da nema potrebe, vidiš valjda iz mojih postupaka da te volim više nego ikad ikoga. A uostalom, imam osećaj da se ljudi ovih godina frljaju tim rečima, da su nekako izgubile značenje. Znaš, kad hiljadu puta ponoviš jednu reč više nisi siguran da ona ima ikakvog smisla..“
„Zato si me terala da hiljadu puta ponovim reč šargarepa?“
„Pa da. Najbitnije stvari u životu se zapravo otkrivaju pomoću sitnica. Nema tu neke velike mudrosti.“
„A ti? Koliko puta si ti čula te reči?“
„Možda i previše. Drugarice mi to govore svakog dana.“
„I je l’ izgubilo značenje?“
„Nisam sigurna. Neki njihovi postupci tvrde drugačije, a znaš dobro da se više rukovodim razumom i činjenicama nego rečima.. Jednostavno ne verujem mnogo u njih. Za mene ljubav nije to Volim te, ljubav je nešto mnogo više.. Recimo, kad dođem kući preumorna sa faksa, a na stolu me čekaju supica, kafa ili nešto što ja volim. Ili kad se dugo ne vidimo, pa počnemo da trčimo jedni drugima u zagrljaj, vrištimo, potpuno oduševljeni i ne obaziremo se na druge ljude, jer kad si kraj onoga koga voliš, ceo svet prestane da ti bude bitan. Ljubav je kad te neko pokrije dok spavaš, kad te ne pita šta nije u redu, već samo priđe i zagrli te..“
Samo me gleda, kao da se preslišava da li on to radi redovno. „Šta ti je? U koji svet si sada otišao?“
„Malo mi je čudno što sam ranije mislio da si ti jedna izuzetno komplikovana osoba, a tražiš mnogo manje stvari nego bilo ko drugi koga znam. Zadovoljavaš se sitnicama.. Nekako mi je žao što to nisam ranije shvatio.“
„Ne mari, analiziranje je moja stvar.“
„I, zašto je to za tebe ljubav? Nisu te često pokrivali kad ti je hladno, nije te na stolu čekalo ono što si želela?“
„Ne.. Jednostavno, dok drugi traže potvrdu osećanja u rečima ja je tražim u nekim drugim stvarima. Ne očekujem neke grandiozne priredbe, tipa večere u skupocenim restoranima, oduševila bih se i da me odvedeš na piknik u parku pod zvezdama, makar jela sendviče, jer ništa drugo ne umeš da spremiš. Drago mi je što znam da si se potrudio, što si to učinio za mene.“
„Vidiš, dala si mi odličnu ideju za sledeću godišnjicu!“
„Hajde sad, ne kradi mi maštarije! Budi malo kreativniji!“, zadirkujem ga. „A šta je za tebe ljubav?“
„Pa, sad kad sam te čuo.. Kad se uveče ušuškaš pored mene pa staviš svoja stopala na moje noge i skroz me rashladiš ili kad se žališ da ti je jastuk neudoban pa legneš na moje rame i tako sitna me toliko čvrsto zagrliš da ne mogu da se pomaknem.“
„A i to što se smrzavam na terasi jer znam koliko ti smeta duvanski dim..“
Smeje se: „Da, mislim da je to najveći dokaz tvoje ljubavi.“
„Kad sam ti najviše nedostajala?“
„Uh, sad.. Možda onda kad mi tri meseca nisi poslala nijednu poruku. Hvala njoj pa te je izazvala da mi se javiš.. A ja tebi?“
„Uvek je bila moja divlja strana. Zna kolika kukavica umem da budem, da nije bilo nje, toliko stvari među nama se nikada ne bi desilo. Verovatno onih dana kada si mi bio blizu, ali sa nekom drugom. Osećala sam kao da te gubim; onog koga volim i ko me je nekad voleo..“
„Izvini za to..“, ljubi me u čelo.
„Nemaš za šta da mi se izvinjavaš. Oboje smo krivi. Znaš kada sam shvatila da sam zaljubljena u tebe?“
„Onog dana kada si raskinula sa njim?“
„Ne.. Ranije. Onda kada su tvoji poljupci u čelo prestali da me iritiraju.“
„Pa znaš da se u čelo ljubi samo neko ko ti je drag?“
„Sada da, ali uvek sam mislila da ti je mrsko da se saginješ pošto sam majušna i da ti je lakše da me poljubiš u čelo..“
Sada već ozbiljno umire od smeha: „Ozbiljno?“
„Pa da. Stalno si me zvao mala i ne znam, svesna sam da je zaključak sulud, ali tad mi je to tako izgledalo..“
„Nemoj nikada da se promeniš, molim te.“
„Zašto? Ne misliš valjda da ću zauvek ostati ista osoba?“
„Ma, ne. Samo se nadam da ćeš zauvek ostati tako luckasta. Oduvek si bila potpuno drugačija od svih ostalih, to me je i privuklo. Naravno,“, baca pogled na moju zadnjicu, „izgled je bio samo plus. Onda si u jednom trenutku postala ista kao sve koje sam znao i ja sam počeo da se udaljavam. Posle si opet postala ti. Kao da si se izgubila u jednom trenutku..“
„Pa i jesam. Uvek sam mislila da si ti osoba koja voli obične stvari, samo sam se trudila da ti se svidim. Shvatila sam lekciju.“
„Vidim“, počinje da zeva, „Izvini, ali za razliku od tebe, ja sutra imam predavanja, ali voleo bih da do sutra smisliš još ovakvih pitanja, uvek je prijatno razgovarati sa tobom.“
„To uvek! I meni sa tobom! Znaš šta?“, šapućem.
„Šta?“
„Volim te.“
Podiže mi glavu i ljubi me u čelo ne progovarajući ništa, a nije ni potrebno, reči bi samo uništile ovaj trenutak.
—  N. D.
Priča o Iris - dio drugi

-Ajmo unutra, ne možeš ovako.

-Neću jebote, kog ću vraga tamo?

-Pa red je valjda.

-Slušaj Saša, nek’ ide sve u tri redne materine – ja se unutra ne vraćam.

-Dobro brate, ajd’ samo prestani psovati za promjenu, prolaze ljudi. Šta ćeš onda, da stojiš tako u košulji na -15 i glođeš tu cigaru k'o dabar? Sad bi dobio upalu pluća, da ih kojim slučajem imaš.

-Nije mi hladno, griju one votke ko sam đavo.

-OK, recimo da ti vjerujem. Al’ opet bi bilo lijepo da se vratimo u kafanu, malo ga je retardirano da petnaest ljudi unutra slavi rođendan čovjeka koji nije tu.

-Tebi izgleda uzalud ponavljati. Neću brate unutra, jedino me mrtvog možeš tamo unijeti. Znam da mi je rođendan i znam da su svi došli da proslavimo k'o ljudi, ali ja ne mogu da je gledam za stolom pored. Jednostavno ne mogu.

-Jel ti kapiraš da je prošlo četiri godine kako niste zajedno i da je normalno da će naći nekog drugog?

-Nek’ nađe deset drugih što se mene tiče, nemam problem s tim. Ono s čim imam problem je da ga dovodi u moju kafanu za moj rođendan i samo što mu ne sjedne u krilo. Namjerno, sto posto. Ne znam zašto ali je namjerno, kurva.

-Ček’ ček’, da vidim jesam li dobro shvatio: tvoja je teorija da je ona četiri godine nakon vašeg prekida uspjela da sazna u kojoj kafani i za kojim stolom ti slaviš rođendan, dođe prije svih nas s tim fraerom i čeka da se pojaviš da ti to nabija na nos? Pa dobro jesi li ti normalan?

Nije imao odgovor. Samo je povlačio dim cigarete svako deset sekundi, trudeći se da prikrije drhtanje tijela stalnim kretanjem lijevo-desno. Ja sam kasnio na rođendan iako nikad ne kasnim ni na šta… mora da je sudbina uvalila revizore u tramvaj samo da mi ukradu dovoljno vremena. Pred kafanom sam zatekao Alena, u bijeloj košulji i crnim farmerkama psuje samom sebi u bradu. Reče mi kako je samo izjurio kada je vidio s njim. Unutra mu je ostao i sako i kaput, u džepu sakoa telefon i novčanik.. i sada stoji tu na sred ulice skupljajući hrabrost da se vrati unutra i sudari s njenim pogledom. Kao da je tamo prijeki sud koji će da mu izriče paklenu kaznu, nije mogao da sabere misli i shvati kako pravi budalu od sebe.

-OK, evo začepit ću sa svojim idejama. Slušam šta ti predlažeš.

-Predlažem da ti uđeš unutra, uzmeš moje stvari i da se zajedno ispalimo odavde. Ekipi slaži nešto, tipa da se desio neki smrtni slučaj il’ neko sranje. Ako im kažeš istinu, proganjat će me i ismijavati ostatak života. Eto, to predlažem.

-Dakle radije ćeš ostaviti sve te ljude na cjedilu nego se pozdraviti s njom? Prošlo je toliko godina budalo, nije vrijedna.

Kao da mu je tijelo poskočilo kada sam to rekao. Kao da sam stao na minu i čuo onaj klik pa sam ne pomjerivši ni mišić, u tišini čekao eksploziju. Okrenuo se ka meni i krvavih očiju počeo da mi viče u lice.

 -Kako me nerviraš jebote, pogledaj me. Jel ti ja ličim na nekog ko razumno razmišlja? Ne mogu ja s njom da razgovaram, ne mogu da je gledam samu a kamoli sa drugim muškarcem. Ja sam htio da je ženim čovječe, ja sam uplatio medeni mjesec i gravirao naše inicijale u burme. A ona je spavala s običnim ološem dok sam ja organizovao najromantičniju prosidbu u gradu. Ti znaš sva ta sranja i opet zaboravljaš. Ne mogu Saša, srce će da mi se raspadne na sedam stotina dijelova samo kad me pogleda i izgovori mi ime. I ja ću da umrem tu pred njom, umrem od sramote jer bih je ovog trenutka primio nazad nakon svega što mi je uradila. Krvi bih joj dao jebote, četiri godine je prošlo i svaku sam noć legao mrtav i ustao mrtav. Svaku, bez jednog izuzetka. I šta će mi kog vraga rođendan kad nju nije briga? Tu je sva sretna, nije ni primijetila da sjedim za stolom pored. Nije ni mogla primijetiti kad se nije skidala s njega. Ne mogu ja Saša, shvati me, sjediti pored nje. Ne mogu jer ću ili sebe da ubijem bolom i alkoholom, ili njega najtežom flašom koju nađem. Prijateljski ti govorim, za sigurnost svih ljudi u lokalu je bolje da se ja tamo ne vraćam.

 -Uredu, rekoh nakon što sam ćutao ono što se meni činilo kao sama vječnost vremena. Daj mi par sekundi da smislim šta ću reći i idem unutra.

Izvadio sam svoj novčanik iz unutrašnjeg džepa kaputa, iz njega uzeo nešto novca a novčanik premjestio u hlače, zatim skinuo svoj kaput i dao ga Alenu skupa s novcem. „Imam ideju“, rekoh kao da sam upravio otkrio toplu vodu. „Obuci ovo a ja idem unutra. Ako se ne pojavim za deset minuta, pozovi taksi i idi kući. Mislim da nije pametno da budeš sam tako da ću probati da lažiram telefonski poziv i izvučem se, svakako tamo imam tvoj kaput tako da smo obojica pokriveni… a ti njima sutra objašnjavaj šta se desilo. Pošteno?“

“Pošteno”, reče i zagrli me kao rođenog brata. Suznih očiju je klimnuo glavom i obukao moj kaput. Dva broja velik ali može proći.

 Ušao sam u kafanu pa sjeo na njegovo mjesto, nakon što sam se pozdravio sa svim tim ljudima. I zaista, stol pored mene njegova plavuša je bila malo previše opuštena sa likom koji mi najviše liči na nogometnog huligana tek puštenog iz zatvora. Pravio sam se da ih ne vidim, ispušio cigaretu i baš kada sam htio da lažiram poziv i napustim mjesto, telefon je zazvonio.

-Ej Saša, ja sam.

Šta kog vraga, pomislim. Nepoznat broj a sa druge strane linije Alen. Prvo mi je palo na pamet da je nekom ukrao mobitel ali on onako smotan bi samo mogao popiti batine. I prije nego što sam stigao išta pitati, opet je progovorio.

 -Slušaj, upoznao sam nekog pred kafanom nakon što si ušao. Upravo te i zovem sa njenog telefona, pošto sam ja svoj izgubio u tramvaju maloprije, sjećaš se. Uglavnom, idem popiti kafu s njom a ti i ja se nađemo za dva sata kod vječne vatre, može? OK, vidimo se.

 I prekide, prije nego što sam i stigao da procesiram šta se desilo. 

Upoznao je nekog. Ide piti kafu s njom. Kod vječne vatre za dva sata. Dobro.


 Ako on nije najveća budala u gradu, neka mi neko glavu skine. Nisam se mogao oteti ideji da me slagao i da je uzeo novac koji sam mu dao, pa svratio u prvu kockarnicu i sve stukao na aparate. Ne bi mu bilo prvi put. Dobro, vjerovatno nije čim želi da se nađemo kod vječne… 

Misli su mi iskakale u glavi jedna za drugom dok sam polako koračao ka dogovorenom mjestu. Uspio sam blago popraviti čitav nered koji je ostavio za sobom, ali je par ljudi definitivno zamjerilo njegov odlazak i pročitalo moje impro laži. 

Prešao sam semafor kod Pingvina i našao Alena kako se u mom kaputu grije pored plamena. Okrenuo se ka meni sa osmijehom širim od Čaršije i zagrlio me svim što ima.

 -Jebem ti život šta mi se desilo.  Ajmo u Seltik, moram ti sve ispričati. Zove se Iris i aaaaaa! 

-Ajmo.