i tebe

Sine 
nemoj me volit samo zato što sam ti otac 
jebo tu priču 
voli me samo ako budem znao 
iskrvariti tamo gdje te najviše boli 
i sine 
ako zajebem ne opraštaj 
ja nemam prava na to 
majci možeš 
ona je krvarila 
ja sam samo stojo i gledo 

i ne boj se života 
to prođe usput 
uradi što si naumio 
i ne obaziri se 
srešćeš ljudi 
srešćeš i kretena 
ti samo pruži ruku 
ako uzvrati primi 
ako ne 
i ne treba ti 
to je ruka od govana 

srešćeš pički 
srešćeš i žena 
nećeš znati šta je otrov a šta melem 
dok se dobro ne isjećeš 

i sine 
ako se desi 
a desiće se 
da nestane svjetla i ispred i iza tebe 
ne boj se 
nastavi gdje si kreno 
i reci mirno 
ne moraš ni svijetlit jebem ti majku 
naću put 
u mraku sam 
eto

—  Damir Avdić, Sine
Nije do tebe, do mene je

Opsovat ćeš me kad kažem 

Nije do tebe, do mene je

Ali jebiga.

Ne mogu sjediti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima

Ne mogu u kino, ne mogu siliti osmijehe

Ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza

Sve su bile isto kao ti

Sve su bile normalne, jednostavne, obične… sve su bile mrtve.

Nije do tebe, do mene je.

Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina

Ježim se od jednostavnosti

Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora

Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla

Sve te prazne razgovore sam već vodio

Toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom.

Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati

Na drugu gdje nam je odjednom ugodno pričati o svemu

I na trećoj kad je vrijeme za prvi poljubac

Neću pravila, neću „šta si studirao, čime se baviš“

Neću da pričamo o tome ko se s kim druži pa da nađemo tog jednog zajedničkog prijatelja i govorimo kako je super lik iako ne znamo ništa o njemu

Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom

Ne zanimaju me loši uleti momaka koje si odbijala

Niti me briga zašto te tvoja drugarica čudno gleda svaki put kad spomeneš seks.

Okej, misliš da nisam normalan i to je pošteno

Vjerovatno i nisam, zato ćeš na kraju večeri shvatiti

Nije do tebe, do mene je.

Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu

Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja svijeta u dva ujutro

Trebam strast, energiju, bijes, iskrenost

Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena

Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju

Nije do tebe, do mene je.

Ja sam već vidio početak, sredinu i kraj našeg odnosa

Ja već znam kad i zašto ćeš početi da me mrziš

Znam zašto ćeš da odeš

Da me pošalješ u tri lijepe materine i kažeš da te nisam vrijedan

Znam kako ćeš da me zaboraviš i nađeš nekog jednostavnog

Jer nije bilo do tebe, iako mi nisi vjerovala

Znam da ćeš zaboraviti prije nego mjesec napravi puni krug

A ja neću jer ja sam lud

Jer volim da patim i samo to umijem

Pa ću da posadim sjeme paranoje i do detalja tražim svoje greške u svakoj razmijenjenoj rečenici

Iz nekog suludog razloga ćeš da mi nedostaješ iako sam sretan što više nisam tvoj

Smetat će mi što si tuđa jednom kad odeš jer sam se dao

Jer sam postao jednostavan i običan iako mi je muka od jednostavnih i običnih

I oboje ćemo biti u pravu

Oboje ćemo s razlogom biti ljuti

Ali kako god okreneš, kako god podijeliš karte

Na kraju partije, ti si ta koja će mene preboljeti i zaboraviti

Ja sam taj koji neće

Zašto?

Zato što sam pička, zato što se bojim da nikad neću naći onu koja priča o rasporedu galaksija u dva ujutro

Zato što mi se jebe za stvari i predmete, zato što mi nije bitno šta mi daješ i koliko, zato što živim za osjećaj

Zato što sam sretan kad si nasmijana, zato što nisam s tobom jer očekujem nešto od tebe

Zato što i dalje kao idiot vjerujem da nije ključ ljubavi voljeti sebe

To je bar lako

Čak i oni koji seru kako se ne vole dovoljno to znaju

Zajebano je voljeti drugog samo radi njega

Ne radi onog što čini za tebe.

Budala sam, i to najgora moguća verzija: budala koja je na to ponosna.

Nije do tebe, do mene je.

Ne mogu ljude sa planom iza razgovora

Ne mogu postavljati dvosmislena pitanja sa ciljem da saznam nešto što ne smijem da pitam

Nisam kukavica, udaram u srce od prvog minuta

Ne tretiram te kao nešto što posjedujem

Ne brojim ti mane i kvalitete

Ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri

Hoću da znam šta te drži budnom u noćima kad bi morala spavati

Hoću stvarne osjećaje, hoću priču iza suze i osmijeha

Zajebi običnost, otvori se

Nije do tebe, do mene je.

Hoću sve i hoću sve odmah

A ovo nije vrijeme pjesnika i umiranja za principe

Ovo je svijet običnih

Ovo je svijet gužve u saobraćaju i svijet kreditnih kartica

Ovo su godine koje se kupuju i prodaju u redovima za čekanje

Ovdje niko ne želi spavati na travi niti kisnuti jer šta će drugi misliti

Ovo je svijet novca i ega

Svi tako silno želite biti sretni u očima drugih ljudi a svi ste jebeno tužni

Maske koje nosite su od stakla

Vidim koliko ste prazni, vidim kako vaš ego živi samo za veličanje

Ne zato što to želite već zato što su vam rekli da tako treba

Zato što je toliko prokleto bitno imati dobre korice

Pa makar stranice unutra

Bile prazne.

Nije do tebe, do mene je.

Ne bih da prodajem samoću za par grama utjehe

Niti ću više ikad pristati biti

Jedan od njih.

Nije do tebe, do mene je

Valjda nisam dovoljno moderan da razumijem ovaj svijet

Jebeš ga

Ni on mene nikad neće.

Ne znam ja puno toga
Kao recimo
Kuda sve ovo vodi?
Šta će biti od nas?
Da li ću za deset godina proklinjati dan kada sam te upoznala?
Ali znam
Da mogu da te gledam neprestano
I mislim koliko si lep
Da volim da se šćućurim kraj tebe
Pa me privučeš još blize
Sasvim, sasvim blizu
I razmišljam koliko sam tvoja
Kako ispustim uzdah svaki put kad me dotakneš
I da osmeh ne napušta moje lice
Kada si mi blizu
Ne znam puno toga, zaista
Sem da sam srećna i smirena
A opet hiljadu emocija ima u meni
Kad te samo pogledam
I pomislim na tebe
Ali ipak nekako ne brinem
Jer sa tobom sve ima smisla
I ako ovo nije zaljubljenost
Onda stvarno ne znam šta jeste.

šta ako me tog jutra poželiš
tu sa desne strane
dok se odmaraš
u tuđoj kosi
i pitaš se
zašto si me pustio
na kraju leta
šta ako tog jutra shvatiš
da je svaki san
o meni
nedosanjan
i poželiš da vodimo ljubav bez dodira
i opijamo se
mirisom naših tela
šta ako ti bude hladno
i bude sreda
i budeš alergičan na ljude
i komercijalu
a mene ne bude na pragu
u tvojoj izvrnutoj košulji
sa pramenovima kose preko lica
šoljom toplog čaja u ruci
i širokog osmeha
za tebe
šta ako budeš sam zalivao
crveni suton čašom
jeftinog vina
gledajući u prazan horizont
šta ako kućica na drvetu bude dovršena i poželiš
da se volimo u njoj tada
da mi čitaš poeziju
i hraniš me medom
i cimetom
šta ako mi konačno napišeš pesmu i kreneš
da tražiš odgovore
i šta ako me nađeš
i ugledaš istim očima
dok želiš
svaki delić moje kože
dok sto duhova vrišti
lud sam za tobom
vrati se
ali ti jedan kaže nemoj
i šta ako
mi uputiš tada
stotinu lažnih osmeha
i šupljih pogleda
i pomisliš
da je možda
i ovoga puta
bolje da ćutiš

Nedelja je da se sklupčam kraj tebe
I da puno pričamo i još više se smejemo
Nedelja je za crni čaj i gorku kafu
Za neuspešne, ali jestive, prženice
Za bolonjeze i hladno pivo.
Nedelja je za crno bele filmove
I Kleptonove pesme.
Nedelja je da ne mislimo o ponedeljku,
Da uživamo,
Da ispričamo prećutano,
Da te ljubim…
Dugo i mnogo
I da ne prestajem da se smejem
Uopšte
Dok se kao ne naljutiš zbog moje neozbiljnosti.
Nedelja je kao stvorena za ono
“Dođi”
Kad ti se mazi
Kad mi se grliš.
Nedeljom bi trebalo da mi budeš blizu
I da te volim više nego nekog drugog dana
Samo što ti nisi tu..
Dođi!

Znala si samo da me gledaš,
a ja bih te pitao “šta ti je?”,
ti bi se samo smiješila i slegla ramenima,
nastavila bi da ćutiš,
a ja bih te poljubio i to je jedno
tvoje veliko “volim te”
i moje “ volim i ja tebe.”,
bez riječi, ali
govorili su pogledi, govorilo je ćutanje,
tišina,
osmijeh i poljubac.
I to mi se više ne dešava.

nadam se da će direktna i otvorena komunikacija biti trend u 2017. da si barem međusobno olakšamo život

Večeras bi bilo tako lepo zaspati sa tobom, dok se oboje, onako preumorni, trudimo da ostanemo budni i da što duže češkamo jedno drugo. Da mi greješ večito hladna stopala i uporno me pokrivaš iako je pretoplo kraj tebe. Da te teram da skloniš ruku, jer znam da ćeš se nažuljati, a ti uporno odbijaš. Da ti pričam o raznim, besmislenim glupostima dok ne zaspiš. Da mirišem tvoj parfem celo veče i da mi krevet sutra miriše na tebe kad odeš. Da me probudiš ujutru dok se trudiš da se izmigoljiš iz mog zagrljaja, pa se vratiš, poljubiš me za dobro jutro i miluješ me vrhovima prstiju dok ponovo ne utonem u san. Da me gledaš i smešiš se, pa onda sklopiš oči kad ja otvorim svoje i praviš se da spavaš dok te ne poljubim, pa me ti privučeš bliže. Bilo bi tako lakše ustati ujutru uz tebe i tvoj jutarnji glas koji me pita: “Kako si spavala?” i osmeh jer sam bila prvo što si ugledao. Sve bi to bilo lepo, samo da si tu.

Volio sam tetovaže i ožiljke, sve što je bilo loše.
Volio sam alkohol, pijane noći, brzu vožnju i igranje životom.
Čega se i hrabar plašio, ja sam grlio.
Ostao sam živ i sve sam preživio.
Volio sam nevolje i probleme, najviše od svega sam volio tebe.
Tvoje dodire i osmijeh.
Živ sam ostao i posle tebe, ali te preživio nisam…

Nekad mi se čini da sam konačno doprla do tebe
I onda iznenada
Potpuno neočekivano
Ti spustiš zid
I vratiš masku hladne osobe
Praznog pogleda
Koja ne ume da se nasmeje.
Nekad mi se čini da sam konačno našla svoje mesto
Gde mi je najtoplije
I gde brige ne postoje
A ti me u sledećem trenutku
Samo odgurneš od sebe.
Nekad pomislim da je konačno sve kako treba
Da sam prošla sve barijera
I da ćemo biti srećni
A ti opet nekako
Sve uspeš da pokvariš.
Nekad poželim da odustanem
Ali ti uvek dam još jednu priliku
I sve mislim sutra će biti bolje
Samo što to sutra nikako da dođe
I izgleda mi kao da vodim neki rat
Koji nikada neću dobiti
Zato izvini
Ali ne mogu više da trošim sebe
I da se dajem cela
Ne bih li te imala na momente.

Slobodno, od mene očekuj svašta. Da te držim kao kap vode na dlanu, stanem ispred tebe i da kamenje na nas bacaju, budem tvoj oklop i tvoj štit, odgovorno te branim od tuđe pohlepe. Ali isto tako očekuj, da ću otići neočekivano, ukoliko me izdaš. Ako ne ispuniš moja očekivanja.

A znala sam da se ne smijem navikavat na tvoju pojavu, opet.
Znala sam da ćeš opet na neki način nestati.
I eto, došao je taj dan, nestao si. Opet si otišao onda kad sam se navikla na tvoju poruku.
Na tvoje ime na ekranu. Na tebe.
I šta sad da radim? 
Kako da se sad opet oporavim, kad se nikad nisam ni uspjela do kraja oporavit od tebe.
A znaš… lijepo su mi govorili nemoj. Nisam ih slušala.
A trebala sam. 
Ali ne može čovjek protiv srca. 
Ne može čovjek protiv ljubavi toliko jake, kao što je moja prema tebi.
Znam ja da ćeš mi se vratit jednom. Jednom kad te zaboravim malo.
I tad ću te dočekat otvorenih ruku kao i uvijek.
—  Pricam ti o njemu

Negde neko upravo doživljava prvi poljubac u životu.

Telo mu drhti,

Srce ubrzano kuca,

A on ne može da prestane

Da se smejulji.

Negde neko ispraća onog kog voli

Na neki dugi, daleki put

Nadajući se da će se vratiti.

Negde neko prebira po albumima prošlosti prisećajući se mladosti

Dok mu se poneka suza iskrade iz oka

Jer mnogih ljudi sa fotografija

Nema više.

Negde neko plače

Zbog toga što nije voljen.

Negde se neko prvi put budi

Kraj onog što ga obožava.

Negde je neko prvi put uhvatio za ruku onoga

Koga će pamtiti celoga života.

Negde se neko zaklinje na večnu ljubav.

A ja ovde sedim,

Pišem ove reči

I pitam se znaš li,

Osećaš li

Da neko negde

U ovom trenutku

Misli na tebe

I voli te.

Nikada nisi znala da se nametneš kao žena
Imaš sve, samo nemaš petlju

Zato skrivanja i zatvaranja
Zato sve te misli o odlasku, tamo negde
Kao da ćeš tamo naći sebe

A znamo i ti i ja da nećeš

Zato tvoja lepota nije dovoljno lepa
A tvoja pamet nije dovoljno pametna
Zato što se plašiš
Odbijanja
Nerazumevanja
Da te neko ne razotkrije
Tebe i tvoje prefinjeno ludilo

Meni je ono poznato koliko god da ga skrivaš
Ono ide uz tebe
Kao tvoja kosa
Kao tvoj ruž za usne
Kao boja tvoga glasa

Voleo sam te, znaš to
Nisi mi dala ni da ti priđem

Strah, znam

U stvari, ja ne znam ništa o tebi
Znam samo da mi se sviđaš
Ti, ili sve te tvoje silne maske

Imaš sve osobine da me upropastiš kao muškarca
Prelepa si
Dovoljno pametna da znaš kada da zaćutiš
A kada da šarmiraš i zavodiš

Dobra si
Ali ne i za sebe

I naravno nesrećna
Mada ko nije?

Imaš još toliko toga
Samo sve manje imaš vremana

Plaše te godine koje dolaze
Propuštene šanse
Muškarci koji su pripali drugome
Sve ono što si sanjala u potaji
A sada to žive drugi

I?

I jednog sasvim drugačijeg mene
Kome nikada nisi pružila šansu

Zašto?

Ni sama više ne znaš

Znaš samo da ti trenutno nije do pesme
A možda ni do života