i tako to

Prije sam mrzila nedjelje. Bio je to dan koji je za mene značio odmor od burne noći, isparavanje alkohola, dan u tjednu koji bi najviše prespavala i zbog toga najmanje pričala s tobom. A voljela sam naše ragovore. 
Danas nedjelje volim, ma volim i subote, jer ih prespavam zbog burnih izlazaka. Izlazaka u kojima pijem, jer i alkohol je ljepšeg okusa od sjećanja na nas. Prespavam tako dane i ne propuštam ništa. 
A vjerujte mi, danas bi rađe propuštala izlazak za svaki tren koji bi mogla provest razgovarajući s njim.
—  Pricam ti o njemu

Ona

Ona bi da voli a tako joj je teško da pusti nekoga u svoj život
I kada se to desi
Najradije bi da pobegne na kraj sveta
Da se zaključa i da tu osobu nikada više ne vidi
Stalno se brani a niko je ne napada
Povređena je
A ni ne zna ko je tačno povredio
Toliko je zatvorena u svoje okvire
Da otera svakoga ko joj se približi

Kada god se nađemo nas dvoje
Pričamo samo o nedostatku ljubavi
A ne umemo da volimo
I ne umemo da se volimo
Njoj je sve njeno važnije
Nije u stanju ni za milimetar da odstupi
Lakše joj je sve da kontroliše i drži na distanci
Nego da otključa srce prema nekome
Sašila je sebi takav oklop
Da možeš samo da se izgubiš dok nešto pokušavaš sa njom

Kao da je rođena takva
Da bude sama i ničija
Prema svima i svemu nepoverljiva
A opet željna svih i svega

I naravno, strahovi
Od neuspeha
Života
Starenja
Usamljenosti
Propuštenih šansi

I naravno ogromna potreba da se voli
I neka kočnica, iznutra, koja joj to ne dozvoljava
Da se pusti i prepusti

Tako već godinama
Što više zna
Sve manje može

Što više hoće
Kao da joj se sve manje da.

—  Stefan Simić

Tako to ide. Prvo si klinka koju ne primećuju. Imaš simpatije, pišeš dnevnik, uzdišeš za nekim dok ga gledaš na fizičkom. Onda polako postaješ žensko. Počinju neki i da te gledaju. Ako imaš sreće, nećeš naleteti baš na nekog velikog kretena. Ali ti fini momci koji vide nešto više u tebi, nisu ti zanimljivi. Ideš dalje i čekaš svog ‘princa’. Tinejdžerska ljubav se desi, kad-tad. Kažeš sama sebi - napokon, i srećna si do neba. Prva velika ljubav, ništa drugo ne postoji, ostaćete zauvek zajedno. Sve je sjajno, jednorozi lete po nebu, a vi se volite. Trpiš sranja i jedeš govna, ali misliš da tako treba i da je sve to vredno vaše ljubavi i tvoje borbe. Nije. Bajka je završila, misliš da će zauvek boleti, ti si ranjiva kao ostavljeno kuče, ali istovremeno, to je i kuče pušteno s lanca. 

Sledi period kretena, period žaba koje ljubiš. Za neke se nadaš da će biti prinčevi, za neke već znaš da neće biti i ti su uvek i oni koje ljubiš jače. Sledi period zabranjenih, zauzetih, neprikladnih, prelepih, preružnih, nezrelih, zanimljivih, nedoraslih. Sledi: “Ti zaslužuješ bolje”. Sledi: “E ne mogu večeras”… puta sto. Sledi: “Pusti samo da ide spontano”. Sledi: “Hoćemo u stan ili u moja kola?”. Sledi: “Izvini što se nisam javio juče”… takođe puta sto. Sledi: “Predobra si” u seksualnom smislu. Sledi: “Predobra si” u onom drugom smislu. Sledi: “Treba da nađeš nekog boljeg”. Sledi: “Nikada nećeš naći nekog boljeg”. Sledi: “Ja te gledam samo kao drugaricu”. Sledi: “Ne mogu dugo, čeka me devojka”. 

Kuda ova priča vodi? Šta mene pitate… Ne znam. I dalje čekam. Da nema izgovora, da nema ispala, da nema ničeg previše, da nema ničeg premalo. Da nije teško. Da nije komplikovano. Da se gledamo preko stola i znamo šta ono drugo misli. To da bude nešto kao: “jebaću te posle”. Ili može i: “voolim te”. Da pijemo zajedno, da ljubimo jedno drugom ožiljke, da častimo jedno drugo za naše uspehe i prejedamo se slatkišima. Da svrati na pet minuta. Da ostane celu noć. Da zajedno slavimo i zajedno tugujemo. Da odgledamo zajedno sve mafijaške filmove. Da idemo u restoran sređeni i najlepši. Da mi kuva čaj i trpi moje psovke kad sam bolesna. Da ispuni obećanje koje su mi dali svi momci pre: da me nauči da vozim. Mogla bih ovako do sutra, jer znam ja šta želim. 

Nemam neki spektakularan, optimističan kraj. Prinčevi ne postoje. Šta će mu kruna ionako? Neka je stavi meni. Neka mi da razlog da verujem ponovo. I da kažem za sve što je bilo pre… “Neka je i bilo. Vredelo je.”

Samo se nadam da je vredelo. Da će vredeti. 

Ostani…
Ne zato što se bojim odlazaka, jer i sama znaš da ih sve tjeram od sebe, a tebe bih da zadržim.
Ostani, jer je tišina sa tobom prijatna, i ne razmišljam previše kad si tu.
Ostani, jer kraj tebe nemam potrebu za autodestrukcijom kojoj sam godinama sklon.
Ostani, jer volim da gledam kako ti se rupice formiraju na licu kada te nasmijem.
Ostani, jer si jedna od rijetkih ljudi kojima uspjeva da me iznenade.
Ostani, jer pored tebe uvijek zaboravim na strah i ničega se ne bojim…
Ja, ovako plašljiv.
Ostani, jer ne želim ničije druge ruke na sebi.
I šta ima veze što nisu baš mekane?
Ostani zato što je sve tako zamršeno.
I zato što ništa ne znamo.
Ostani…

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

Teorija pogrešne ljubavi

Prečesto se desi, đavo zna iz kojih razoga, da se zavole dvoje ljudi koji nikako nisu jedno za drugo. Vrijeme prolazi i stvari se poklope tako da traju i polako počnu razmišljati o životu zajedno… iako jedan dio njih osjeća da nešto fali. Nisu sigurni šta tačno nedostaje ali taj osjećaj je tu, nepogrješiv i jasan, kao kad izađete iz kafića, preturate po džepovima i mogli bi se zakleti da ste nešto zaboravili. Nešto slično tome oni osjećaju dok hodaju ulicom vodeći se za ruke, ali ćute jer zašto bi kvarili nešto sasvim dobro zbog tako sitnog osjećaja?

Ali onda se desi. Jasno poput svitanja, pred očima jednog od njih dvoje pojavi se razlog zašto stalno nešto žulja u toj vezi. Ne mora to biti nešto veliko, ništa spektakularno niti napeto kao što bude u filmovima. Može to biti najmanja sitnica, poput tišine nakon telefonskog razgovora prije spavanja ili načina na koji skrate poljubac jer im se žuri kući. Kako god, ta sitnica se prije ili kasnije pojavi, praznina se polako otvara i odbrojavanje kreće. Udalje se jedno od drugog i napokon, jedno od njih dvoje izgovori te velike riječi. Gotovo je.

Ljudi ne znaju da je najteže preboljeti pogrešne ljubavi. Zašto? Zato što si, dok traje, ubijeđen da je prava. Pa se daješ, boriš se, mijenjaš svoje osobine koje se ne uklapaju u kalup te ljubavi i postaješ drugi čovjek samo da bi mogli graditi nešto veće, zajedno. I onda, onog jutra kad sve to propadne i pogledaš istini u oči, shvatiš da to ulaganje zapravo nije bilo ulaganje već bacanje. Džaba si krečio.

Najteže je preboljeti pogrešne ljubavi jer, kad se boriš za nešto što vrijedi i izgubiš, bar znaš da si se borio za pravu stvar i iz poraza izađeš kao bolji čovjek. Kad se boriš za pogrešan cilj i izgubiš, ne samo da si gubitnik već si za to vrijeme postao nešto što nikad nisi želio da budeš. 

Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam na sebe i tako se održavam na površini.

Živim usporedno sa svojim bolovima.

Čekam, čekam i više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

—  Ivo Andrić

Ako bih postala pauk
Mogla bih se uvući u tvoju sobu
Isplesti mrežu u najdaljem kutku
I posmatrati te dok sanjaš
Onda bih se mrežom spustila na tvoje rame
I šetala po njemu
Spustila se do srca i
Prislonila uho
Da čujem
Šta sanjaš
I zaspala ti na vratu
Ali ujutro bi me probudilo sunce i
Strah da me ugledaš
I izbaciš kroz prozor
Ne, ipak ne želim biti pauk
Možda je bolje biti ptica
Da te pratim na ulici
Sve do parka gdje ćeš nju da zagrliš
Onda bih na nekom drvetu uginula od tuge
Ne, ipak ne želim da budem ni ptica
Znam
Biću tvoj sako od tvida
Jer jesen je i nosiš ga
Tako ću da te grijem
Gdje god da ideš
Ponekad ćeš da mi poravnaš rubove
Kada si nervozan da se igraš sa dugmadima
Da sakriješ prste u džepove
I kada pođeš da zagrliš i voliš nju
Svučeš me i baciš
Na stolac u sobi
Ne, ne mogu da budem tvoj sako od tvida
Ionako ćeš me zaboraviti u proljeće
A da budem ljubav?
Jednostavno ljubav
Tvoja
Biću ti ljubav
Da, ljubav bih trebala da ti budem
Tako ćeš ti mene da nosiš u srcu
Da ti zaspim na vratu
Da sam ti u mislima gdje god da ideš
I da me grliš u sakou od tvida
I da u njemu grijemo prste
I moje i tvoje
Dok se u parku grlimo
Biću ti ljubav
Jer ja samo u to mogu da se pretvorim
I da takva uz tebe budem
U svakom jutru
I svakom snu.

Autorka: Luna H.

Nekad sam mogao imati čitav dan za sebe. Pa bilo da moram spremati ispite, provoditi dan sa porodicom ili otići u omiljeni kafić i pored prozora čitati Keruaka. Nije bilo stresa niti pritiska drugih ljudi. Sada, odjednom, moram biti tu svaki minut svakog šugavog dana. Na svim tim mrežama i aplikacijama dolaze poruke i pozivi i ta jebena čuda znaju gdje sam bio i sa kim u kojem trenutku. I prođe li sat vremena a da se nekom ne odgovori na poruku ili poziv, čitav se pakao otvara.

Postaješ loš čovjek, sebični kreten koji ignoriše ljude. Odmah stižu i pitanja šta nije uredu, jesi li to ljut na mene. Cijeli dan ti pišem a ti ne možeš odvojiti par minuta da mi odgovoriš. Jesam li ja tebi dosadna? Vidim da si online, sigurno se dopisuješ s nekim ko ti je zanimljiv. Piše da si bio u siti centru a meni si rekao da nemaš vremena da se vidimo. Trebala sam znati da me lažeš…. I tako u nedogled.

Zašto je postalo neshvatiljivo da nekom jednostavno treba samoća? I kako to da ljudi žele da ih na listi prioriteta staviš na prvo mjesto, prije sebe samog?

Internet će ubiti mene, ili ću ja ubiti njega. Nikada neću naučiti živjeti na aparatima.