i prva

Muvanje danas:

Obavezno dečko djevojku mora da zeza da je debela iako nije, jer je neoriginalan i ne zna šta da radi, pa se stapa sa gomilom pošto je video da svi to rade. I to je danas postalo neko redovno muvanje, nemaju o čemu da pričaju, a i to šprdanje na neki način opušta atmosferu i onda se tako 99% parova muva na taj fazon… Debela si, nisam debela, jesi, nisaaam, jeeesii, nisaaaam i tako u krug jedno dvije hiljade puta dok napokon ne izbleje i ne smuvaju se. Početak veze- Tu već počinje lajkovanje i komentarisanje objava iz 2010, takođe nešto što svi parovi rade. Taguju se da zajedno gledaju Sunđer Boba. Obavezno Instagram ubaci sliku neka 2 profi kolača koja je našla na netu i stavi opis “doručak sa najdražim”. Ako prosječan par ne uradi nešto od ovoga nakon što su se smuvali, onda se ni ne konta da su zajedno.. Početak veze 2. deo- Ovo je već neka druga nedelja veze, za nas normalne je i dalje početak, ali s obzirom na to koliko su današnje generacije inteligentne i napredne, dvije nedjelje veze je jedan ozbiljan period, tu već kreće ljubav. Lajkovanje starih objava je odavno prevaziđeno, sad smo veliki i u ozbiljnoj vezi. Sada ide slika gde se ljube i u opisu neki stih Leksington benda ili nekog trenutnog hita.. Broj srca u komentaru jednak je broju zvezda u univerzumu, jer tako je to danas, što više srca staviš, to se više volite, zar ne? A i kako da se ne volite kad ste već cele dve nedelje zajedno? Ljubav cveta na sve strane, njene drugarice ushićeno komentarišu slike “IJAOOO SRCA MOJA, JA SAM KUMAAA,POHVALE FOTOGRAFU, NAJLEPŠI STE”. Sa druge strane, njegove ortake boli uvo, sa vremena na vreme ga pitaju je l’ perverzna, i to je to. Prva svađa- Ista ona drugarica koja je bila kuma sada stavlja pesmu “jedno đubre obično” i označava bivšu mladu, koja komentariše “TO SESTROOO JAKA SAM KO PREEEEEEE”, dok njegovi ortaci pitaju i dalje isto iako su raskinuli, je l’ je bar lepo izvatao… Razlog svađe je neka sitnica, ali kako da se ne posvađaju dvoje dece koje ni sami ne znaju šta rade, glume ljubav iako jedno drugo uopšte ne poznaju… Naravno kad padne pomirenje nas na fejsu zadesi opšta eksplozija i erupcija ljubavi i nedostajanja, sad su zajedno jaki ko pre i vole se više nego ikad… Konačni raskid- Neizbježno je brate. Ili njemu naiđe neka što je laka, ili njoj neki lijepi fudbaler, ili jednostavno ne ide, ne može to tako, velika ljubav je nestala, žar se ugasio.

Kako zaustaviti krvarenje

Tada smo živjeli u kući očevog prijatelja. Otišao je u Njemačku sa porodicom i pošto nismo imali gdje da ostanemo, on je mom ocu ustupio svoju kuću „na čuvanje“. Život ima običaj da poput dobrog filma drži napetost do posljednjeg trena i onda kad čovjek pomisli da se nikako ne može izvući, ponudi rješenje kojeg nikad ne bi očekivali. Tako je bilo i sa našom poslijeratnom pričom. Kuća, novac, uspomene… sve je izgorjelo. Valjalo je početi ponovo.

Imao sam osam godina kad smo tu doselili. Kuća je bila blizu autobuske stanice, odmah pored ceste sa nešto malo zemlje na zapadnoj strani. Tu je mati sadila krompir, luk i još neke sitnice. S druge strane ulice bila je kuća u izgradnji. Kažu da je neki Talijan kupio to zemljište, napravio četiri sprata i baš kad je trebalo da radi krov, nestalo mu je novca. Zato je stajala tu, nedovršena. Garaža te kuće nije imala vrata, pa je bila idealna da posluži kao gol u našim popodnevnim igrama nogometa.

Kad smo tek doselili, na spratu ispod nije bilo nikog. Godinu dana kasnije doselila je još jedna porodica. Oni su bili rođaci tog očevog prijatelja i imali životnu priču dosta sličnu našoj.

Zvala se Alisa, ta djevojčica. Imala je isto godina kao ja, živjela u istoj kući kao ja i sada je, eto, išla u istu školu kao ja. Naši roditelji su se vrlo brzo sprijateljili. Skoro svaki dan bi naše majke pile popodnevne kafe zajedno, a navečer bi se sjedilo ili kod njih ili kod nas i skoro do spavanja vodili dugi razgovori. Za moje roditelje život je nakon dugo vremena postao ugodan.

Alisa i ja se nismo najbolje slagali, ma koliko naši roditelji insistirali da se družimo. Nismo se zajedno vraćali iz škole, nismo se skupa igrali a pogotovo nije dolazilo u obzir da je pustim u moju sobu ili ona mene u njenu. Oboje smo se pravili važni.

Ona je često radila zadaću u malenom dvorištu ispred njihovog ulaza. Njena mama je postavila plastični stol i stolice i mala Alisa bi tu izašla sa tri stotine šarenih flomastera i crtala nešto u sveščicu. Za to vrijeme bih ja sa bratom na ulici igrao nogomet. Nije me posebno interesovalo učenje, ne zato što sam bio potpuno okrenut sportu već zato što mi je škola išla od ruke. Nikad nisam morao nešto posebno da učim ili čitam kako bih dobio dobre ocjene.

Doduše, često sam bio kažnjavan jer ne radim zadaće ali kad bi bilo vrijeme testova ili usmenih odgovora, bio bih besprijekoran. Alisi je ta moja lijenost strašno išlo na živce, možda se zato nije htjela družiti sa mnom.

……………………………………………………………………..

Helem, nekih godinu dana nakon što su doselili, desilo se nešto zanimljivo. Ja sam bio sam kući – mama je otišla negdje u komšiluk skupa sa Alisinom mamom, mislim da je nekoj od komšinica umro otac pa su otišle na žalost. Očevi su nam bili na poslu, a moj brat i njena sestra u školi.Mati mi je rekla da ni slučajno nigdje ne idem i da će se brzo vratiti. 

Dan sam odlučio provesti u izradi makete. To je bio jedini dio škole koji me je interesovao – praktični rad. Dobili smo zadatak da napravimo maketu nekog dijela grada i ja sam odabrao Trebević. Mati je već uveliko otišla kad sam nožem izrezivao maleni toranj od stiropora.

Alisa je, kako je to inače i bilo, ispred svojih vrata šarala neke riječi u svesku. Kasnije ću sazanti da je to bio spomenar.

Uglavnom, režem ja kojekakve oblike iz komada stiropora na terasi sprat iznad, i svako malo virim šta komšinica radi ispod. U tom duplom poslu, ne koncentrišem se kako treba na nož (koji je usput bio i prevelik i nikako namijenjen za taj posao), skliznem sa stiropora i pravo po prstu – CAP.

Krv krene teći, ja isprepadan zaplačem i paničarim. Nemam pojma šta trebam raditi, nikad se nisam tako duboko posjekao. Pokušavam majicom da stisnem oko rane ali krv nastavlja da protapa. U tom trenutku dotrči Alisa da vidi šta se sa mnom dešava.

Galamim na nju zašto mi ne pomogne a ona ledeno hladna gleda u mene desetak sekundi. Kad sam sklonio majicu i pokazao joj kako mi prst izgleda, klimnula je glavm i otišla niz stepenice. Nije normalna, pomislim. Pustit će me da umrem ovdje.

Nastavljam stezati prst majicom ali ne pomaže. Možda bih trebao zvati mamu ali kad joj kažem šta sam radio, samo ću dobiti batine. Dobit ću ih svakako, neću ovo lako moći sakriti ali u tom trenutku nisam razmišljao toliko daleko. Dumajući tako šta da radim, i ne primijetih da se Alisa vratila.

U ruci je nosila komadić hljeba, neki čudan list kojeg je ubrala u vrtu i komad zavoja. Jebote, ona zna šta radi? Moj dječiji mozak je bio impresioniran.

Potpuno mirna, rekla mi je da sjednem na stolicu. Ja sjednem i ćutim. Ona privuče drugu stolicu ispred mene, uzme mi ruku u krilo i komadić hljeba pritisne na ranu. Oko njega privije onaj čudni list kojem nisam znao imena, a zatim vještim pokretom zamota zavoj oko prsta. Kao da je to radila stotinu puta do sad.


-„Hvala ti“, jedva izustim u šoku. „Gdje si to naučila“?

-„Sestra me naučila, ona svašta zna. Nemoj da diraš to, ako budeš pomjerao još će da krvari.“

Klimnem glavom i otvorenih usta gledam u nju. Ona se kratko nasmiješi i jednako mirno kako je i došla, siđe niz stepenice i u svom malom svijetu nastavi raditi na spomenaru. Prilično sam siguran da sam se tog dana prvi put zaljubio.

……………………………………………………………………..

Odselili su ubrzo nakon toga. Njen otac je napravio kuću negdje baš daleko od nas i Alisa i ja se više nikad nismo vidjeli.

Prije par dana sam guleći kivi zakačio prst nekakvim golemim nožem. I naravno, sjetim se Alise i njenog travarskog lijeka za krvarenje. Gdje li je, čime se bavi?

Otvorim Facebook, ukucam njeno ime i prezime u pretraživač. Nema. Možda je jedna od onih buntovnih djevojaka kojima sve te društvene mreže idu na živce i ima svoj mali svijet u tajnosti – to mi totalno zvuči kao ona. Ili je možda pod nekim alijasom ili nadimkom ili…

Tako ja razmišljam, a onda pogledam sliku jedne od djevojaka koje mi je Facebook izbacio u rezultatima pretrage. Zove se Alisa ali nije njeno prezime. Otvorim profil i nađem strašno lijepu djevojku poznatih crta lica. To je ona, još kako. Te oči bih prepoznao u bilo koje doba. To je ona ali nosi nečije prezime. Udala se.

Prošlo je evo već par dana od tog saznanja i ja još uvijek ne mogu da taj osjećaj prolaznosti vremena otresem sa sebe. Osam godina smo imali, ta sjećanja tako živo kucaju u meni da je to nevjerovatno. Pamtim je bolje nego većinu stvari koje su mi se desile u osnovnoj, srednjoj a haman i fakultetu. Kad malo razmislim, mislim da je ona manje više i jedino konkretno sjećanje koje imam iz tih godina. Sve drugo je izblijedilo, kao da je svrstano u jedan folder zajedničkog naziva „stuff“, i tako skuplja prašinu negdje u mojoj prošlosti.

Ona je, međutim, tu. Moj prvi susret sa čudnom netrepeljivošću koju dječak osjeti prema djevojčici, moja prva impresioniranost i simpatija. Nečija žena.

Jebote, počinjem stariti.

Mrzim čekanja. Prokleti letovi kao da u inat kasne. Mrzim cekanja, to je valjda tako poslije nje. Samo sam nju čekao i to čekanje sam jedino volio. I opet o njoj razmišljam i sjećam je se čekajući let…

Jednom ću da obiđem sva posebna mjesta na svijetu o kojima ljudi pričaju. - Tiho je rekla dok je ležala na mojim grudima.
I ti ćeš, sa mnom. Skupa cemo. Ponovila je radujući se nekoj zamišljenoj budućnosti…
- Dobro. Odgovorih.
Slikacemo se na svakom mjestu. Ti i Ja. Za uspomenu. Za sjećanje…
Nasmijao sam se.
-Veliki su to planovi malena. Pusti …
I pustila je. Prešutila je skupila se uz mene i zaspala.
Bili smo mladi za takvo nešto. Za maštanja, planiranja. Meni je već problem bio da je sutra izvedem u grad, a kamoli da idemo u obilazak svijeta.
Mladost želi, a ne pita koliko boli neostvareno, nemoguće i to prokleto čekanje.
Bili smo jedan od onih parova što su skupa provodili svaki tren što su mogli. Mrzili smo svaku obavezu, svaki razlog što nas je razdvajao.
Odgađali smo svako putovanje jedno bez drugog čak i obilaske nekih daljnih rođaka, ne želeći da se razdvojimo niti jedan dan.
Prvi ples, prvi poljubac. Prve suze i osmijeh. Prvo vođenje ljubavi…
Prva žena u mojoj postelji, duši i srcu. Bila je prva i jedina koje sam se sjećao svakim danom sve vise i vise.
Moj ponos, njen inat. Moja tvrdoglavost, njena upornost doveli su do toga da se razdvojimo.
Ona je otišla kilometrima daleko na jednu stranu svijeta da ostvari snove, napravi karijeru, ja sam otišao na drugu bježeći sto dalje od nje uspomena i svega što je imalo veze s njom. Godinama se nismo čuli,vidjeli, a ja nisam prestao da mislim na nju. Ne bježi se od onog što nosiš u sebi.
Često sam se nadao da ću je sresti negdje na nekom od svjetski aerodroma kako čeka let il’ u liftu nekih hotela… na hodnicima nekih šoping centara il’ uz pokretne stepenice dok se mimoilazimo.
Često sam se i plašio da je ne bih prepoznao. Previše je prošlo, čovjek prestane da broji dane mjesece i godine. Previse… Siguran sam da smo često mimoišli nebom…
Svi ti silni uspjesi, sve pare sve je uzalud. Sva mjesta viđena, obiđena, ništa nije moglo da popuni prazninu u meni.
Rijetko sam i kuci odlazio, jednom godišnje. Bio sam od onih zaljubljenih u posao, bez stalne adrese. Žene u mome životu kao da i nije bilo. Sve neki promašaji i usputne stanice… poslije svake ona kao podsjetnik da ću čitav život nju voljeti.
U Januaru odlučio sam da se vratim kući. Čekajući let držeći kartu u rukama razgledao sam okolo. Decembar je. Praznici. Možda se i ona vraća… Možda, ali ipak ne. Ni traga ni glasa…

Let je trajao par sati. Svake minute sam mislio na nju. Sletio sam na aerodrom, nikome ne govoreći da dolazim. Uzeo taksi i otišao ispred njenog solitera, na klupu gdje sam je čekao kad bi mi sa osmijehom sa trećeg sprata nagovještavala da će brzo…
Kao nekad čujem zvuk njenih koraka dok mi žuri…
Ispušio sam cigaru, rukom prešao preko urezanih naših imena na klupi.
Kuci sam već stigao negdje pred zoru. Šetao sam se gradom, ulicama. Njen gromoglasni smijeh još je odzvanjao…
Sve što sam ostavio, dočekalo me je. Majka mi se promijenila. Stidno, sam oborio glavu znajući da sam većinu bora na njenom licu ja iscrtao.
Ne pita ništa, napravila kafu i šutimo gledamo jedno u drugo, smijemo se i plačemo istovremeno.
Lijepo moje dijete, lijepi moj… Ponos.
Ne pita ništa, ustaje i donosi neki pomanji paket. Ovo sine stiglo ima par mjeseci na tvoje ime…
Otvaram, slike svjetskih gradova, nižu su destinacije, na svakoj slici ona…
Na dnu paketa ispod hrpe slika avionska karta za Beč, dočeg nove godine…. uz poruku.
- Obišla sam sva mjesta o kojima sam maštala na tvojim grudima u tvome zagrljaju, samo da ti kažem obična su posebna su bila jer si ti bio dio njih. Poseban je bio tvoj zagrljaj… Posebno je s tobom.
- Ako nisi našao sreću ja znam put do sreće, do zvijezda, čekam te… prepoznat ćeš me. Ako se ne pojaviš, nek si makar ti sretan…
Još uvijek možemo osvojiti svijet pobijediti kilometre i uspjeti.

Govore mi da se mnogo ljutim. Ne poričem to, ali oni se nikad ne zapitaju zašto. Možda zato što me boli to da sam ja spremna da uradim sve za njih, samo da bi oni bili srećni a oni nisu ni pola toga spremni da urade za mene.
—  I.M.

Odavno ne tražim nešto puno od života, a ne očekujem ni tako puno od ljudi.. Ali, molim te, ne dozvoli da završimo kao moji roditelji.
Ako ti se smučim nekada ili ako nikako ne prestajem da ti zvocam, čak i oko banalnih stvari, poput toga što si tanjir stavio na pogrešno mesto, molim te otiđi. Ako ikad poželiš da me više ne grliš, ne ljubiš, ne dodiruješ, ostavi me, molim te. Ako prestanemo da pričamo i krenemo da se deremo jedno na drugo, jer samo tako možemo da se čujemo ili dođemo do toga da jedno od nas krene da priča sam sa sobom, molim te, napusti me. Ako ti treba svakodnevni beg od mene, pa počneš samog sebe da ubijaš ili ukoliko više nemamo zajedničkih planova, a svoje odavno ne želiš ni da mi pomeneš, odšetaj molim te. Ako zaboraviš šta volim, kako da me nasmeješ, čemu se najviše radujem, molim te nestani. Ako prestaneš da se sećaš zvuka moga smeha, jer ga tako dugo nisi čuo ili ti iz sećanja nestane ukus mojih usana, jer se odavno nisu nalazile na tvojima, idi negde drugde, molim te.
Verujem da će me tvoj odlazak pakleno boleti, ali bolje je da odeš pre nego što postanemo gnevni jedno na drugo. Ne želim da te pogledam jednog dana i pitam se zašto sam izabrala da svoj život provodim kraj tebe, niti da mi prva i poslednja misao budu kako samo želim da odem odavde.. Zato, molim te, ako ikad prestaneš da me voliš, okreni se i ne vraćaj se više nikada.

Reći ćemo da joj nisam napisao sve ove pjesme. A jesam. Reći ćemo da joj nisam mirisao kožu dok je spavala najljepšim snom. A jesam. Reći ćemo da je nikad nisam lagao. A jesam. Reći ćemo da moje oči nisu zgasle u njenom srcu. A jesu. Zgasla je i prva noć, ona noć obavijena velom pijanih pogleda i strasnih dodira. Zgasla je. I vino, prosuto po hodniku, iščezlo je. Pamtim naš odraz u njemu, i naš prvi poljubac u toj lokvi koji se presijava. Ljubavi moja. Reći ćemo da sam sretan. A nisam. Zgasnuo sam, kao sve moje u očima tvojim, ljubavi moja. I čeznem, i čeznem, dok ne iščeznem kao ona boca vina prosuta po podu, na sred hodnika, nekog tamo, meni dragog, studenskog doma…
—  Alvir Kurtagić
Jesam te voleo

,,Jesam je voleo.
Čudnim zagrljajima i nespretnim rečima.
Razgovorima i poljupcima u nosić.
Osmesima i tajnim pogledima.
Znam da je sumnjala, ta nesigurna devojčica u ovom opasnom svetu. Sumnjala je u sebe, mene, pravu ljubav, svet, lepote i život.
Ona je sumnjala.
A ja nisam bio baš dobar sa rečima.
Čoveče, ona je volela reči.
Bile su njene igračke.
Magičnim rečima mi je šaputala dugo u noć.
A ja nisam bio baš dobar sa rečima.
Grlio sam je više nego bilo koga.
Mislio sam da će čuti to.
Pričao sam joj što drugima nikada nisam.
Mislio sam da će razumeti to.
Osmehivao sam joj se najiskrenije.
Mislio sam da će primetiti.
Gledao sam samo u nju, ma pored koga bio.
Mislio sam da će i ona baciti pogled.

Jesam je voleo.
Kunem se da na mom srcu postoje samo njeni otisci.
Ali ona nije videla dalje od reči.
Pa, razumem je. Ipak su bile one njena prva ljubav, prva strast. I znam da joj je trebao neko ko ume da stavlja čarobni prah na izjave ljubavi. Ja to nisam bio. Niti ću ikada biti.
Često me pospana zapitkivala: ,,A kako me voliš?“ Pravio sam se da spavam.
Jer rečima nisam mogao da opišem silinu talasa ljubavi prema njoj.
Reči bi samo skrnavile njenu posebnost.

Ona je mislila da lažem.
Da ćutim jer je ne volim.
Često je plakala.
Vikala na mene i gurala od
sebe.

I znao sam da nam je poslednji dan kada joj je rekla da joj je dosta.
Pitala me imam li šta da kažem, nešto što do tada nisam. Rekao sam ,,Kako god ti želiš” i ona je odjurila od mene.
Sledećeg dana sam joj napisao pismo. I poslao.
,,Mislio sam da ćeš čuti. Ljubav u mojim zagrljajima i očima. Moje srce koje je kucalo u ritmu tvog daha. Mislio sam da ćeš čuti. Ne voli se samo rečima. Jesam te voleo"- instagram: @obecao_si, S.M.
Nadam se da vam se dopada.😄

Imam manje inspiracije ovih dana pa čitam stare tekstove. Budi se u meni ona pusta želja za tobom i onim što je bilo. Opet vraćam film u stare dane. Držiš me za ruku. Prsti su nam prepleteni. Laganim koracima šetamo, ne obazirajući se na svijet oko nas. “Znaš, ovdje ni sa kime nisam šetala držeći se za ruke.”- šapnula sam mu tiho kad smo stali pored vode. Pored jezera. Nisam znala blista li više voda ili njegove oči na zadnjim zrakama sunca. Nije rekao ništa. Gledao me kao da želi nešto reći, a ipak nije. Pogled mu je skrenuo prema daljini gdje se sudaraju dva svijeta- nebo i voda. “Divan pogled!”,nadodam da prekinem šutnju koja je nastala. “Vidio sam i divnije.”- rekao je gledajući još uvijek tamo. “Jesi li?”,upitala sam. “Šetao sam mjestima gdje se dodiruju oblaci sa zemljom, mjestima gdje se ne znaju početak i kraj i gdje bi svatko volio prošetati s nekim.”
“To zvući predivno.”, nadodala sam.
“Želiš li mi učiniti uslugu i biti prva s kojom ću ponovo prošetati tim mjestima?”, upitao me. Osmehnula sam mu se. Nisam tad rekla ništa. Pogledala sam u daljinu između svjetova. “Dovoljno je.”, kaže on.
—  Verona