i izgubio

Mom prijatelju S.I.

Stojim pred siti centrom, čekam Japanca. Baš Japanca, pravog. Čovjek je prošle sedmice lutao mojom mahalom u pokušaju da pronađe put do releja na vrhu Pofalića i malo se izgubio. Na njegovu sreću, naišao je na mene pa sam nekako uspio da uvežem njegov japansko-englesko-bosanski i odvedem ga do mjesta na koje želi da ide. Čovjek je fotograf, a nekad je studirao historiju pa se kroz studije bavio bivšom Jugoslavijom i ratom koji je devedesetih ovuda protutnjao. Helem, došao je u Sarajevo da slika neka značajna mjesta koja još uvijek nose ožiljke rata, pošto u Japanu priprema izložbu na tu temu.

Nakon što sam ga odveo do mjesta koje je htio da slika, dao mi je svoju vizitku. Ovih dana moramo popiti piće – kaže. Volio bi da još razgovaramo i da mu pokažem neka manje poznata mjesta za koja većina turista ne zna. Okej, kažem. Dam mu broj telefona i ostavim ga da se bavi svojim poslom.

Par dana kasnije je nazvao. Idemo na pivo sutra u tri. Okej, idemo na pivo u tri.

Sutra oko dva sata smo ona i ja prekinuli. Negdje oko dva i petnaest, hodam Vilsonovim poput pacijenta koji je pobjegao iz operacione sale a anestezija nakon velike operacije još nije popustila. Ljudi me gledaju i znaju, vidim im na licima. Srce mi udara puno jače nego što standardi biologije dozvoljavaju a vid mi je zamućen. Od jutra nisam ništa jeo a onda sam natovario čitav taj emotivni stres na leđa i sad manje-više izgledam kao mrtav čovjek. Ništa bolje se ni ne osjećam.

Japanac dolazi za petnaest minuta. Ruka mi se trese. Šta se kog vraga desilo s nama? Prvu godinu smo bili savršeni a onda smo u neka doba skapirali da smo sve vrijeme bili pogrešni. Zamisli to. To ti je isto kao da tek nakon godinu-dvije shvatiš da nosiš tuđu košulju, a uvjeren si da je tvoja.

Dođe Japanac, tu se mi izgrlimo i pravac kafe Tito. Naručim nam pića i pričam mu o ratu u Bosni. Pričam mu pravu priču, onako kako je to moj otac doživio i onih par fragmenata koji su meni ostali u sjećanju. Ja sam se rodio nekoliko mjeseci prije početka rata ali imam negdje u pozadini sjećanja par scena iz devedeset pete. Nisu to čitka sjećanja, samo pojedinačne slike ali znam da su se desile, osjećam to u sebi.

Pričam ja Japancu sve to, konobar donosi nove čaše čim se stare isprazne. Japanac hvata bilješke a ja u pozadini svoje priče razmišljam, kao da su u meni dva čovjeka. Jedan upravlja mozgom i govori o svim tim mjestim i dešavanjima u Sarajevu, poput autopilota.. a drugi, pravi ja, unutra analizira detalje našeg prekida.

Oke, morali smo se rastati. Nije išlo kako treba već dugo, bio sam sjeban k'o nikad prije i morao sam napraviti rez. To i dalje ne mijenja činjenicu da se osjećam odvratno. To ti je isto kao da imaš nekog dragog prijatelja u komi. On živi na aparatima, ne osjeća apsolutno ništa i doktor kaže da je na tebi da li ćeš ugasiti aparate i pustiti ga… Ma koliko ta odluka boljela, ma koliko ga ti želiš zadržati, unutra znaš da je prava stvar pustiti ga da ide. Okej, malo morbidno poređenje ali shvataš šta želim da kažem – zašto na silu držati u životu nešto što je već mrtvo?

I tako ja ugasim aparate i pokušavam da smirim svoju savjest. Neki čudni glasovi unutra galame kako ja nisam toliki fraer da ću moći brzo naći istu ili bolju od nje, neki drugi glas dobacuje kako ću vječno ostati sam a jedan tamo u daljini tiho šapuće da ima zgodna plavuša za stolom preko puta.

Borim se sa svim tim ruljama u meni, trudim se da ih nadglasam pričom o tome kako je most Suade dobio ime i šta se tu zapravo desilo ali Japanac je nanjušio da nešto nije uredu. Nemoguće da je do alkohola, bio sam takav i kad smo tek sjeli i počeli sa turama.

Pita me šta nije uredu. Ja mu kažem. Japanac pita da li želim da razgovaram o tome. Ne želim, iako bih vjerovatno trebao. Okej, želim ali mi je neugodno sa potpunim strancem otvarati moj privatni život. Ic okej, kaže Japanac uz osmijeh.

Ispričam mu. Kako smo prekinuli jer smo morali da prekinemo i kako me sad strah da ovo sranje od osjećaja nikad neće prestati. Bojim se da ću uvijek da se kajem.

On ima trideset osam godina. Brada mi je pala do poda kad je to rekao jer čovjek ne izgleda starije od dvadeset pet u vrh glave. Džaba, imat trideset osam. Jebote, da mi je japanske gene. 

U tih svojih trideset osam, nikad se nije ženio.

Pitam ga zašto. Kaže da je bolje da mi ne priča. Bulšit, kažem ja njemu i naručim nova pića. Pričaj mi!

Japanac nazdravi, popije par gutljaja i kaže mi da je prošao haman istu stvar kao ja. Samo gore. Volio neku djevojku sa kojom je odrastao, bili dobri drugovi i zaljubili se. Nekad u dvadeset trećoj, manje više. Bili zajedno skoro tri godine ali veza bila loša. Hiljadu problema, od roditelja koji su bili protiv njih, preko novca do činjenice da je on htio da ostane i studira a ona da putuje svijetom. I tako ti Japanac prekine.

Do danas je promijenio desetak djevojaka. Nikad nju nije prestao voljeti. Sada je u vezi sa nekom curom iz njegovog rodnog grada, zajedno su već tri godine ali neće da je ženi. Putuje tako svijetom svako malo, ona ga nekad čeka kući a nekad ide ss njim – i kaže da je sretan.

Kako to jebote sretan, a nikad onu prvu nisi prestao voljeti?

Kaže da ne kapiram lajf. To tako ide, godine počnu da prolaze brže nego što čovjek misli da će da prolaze i u neka doba se osjetiš usamljeno. Započneš neke nove priče, nađeš neke manje ljubavi ali udobnije za živjeti. Nađeš nešto što je dobro za tebe pa makar to ne volio.

Vidi, nastavlja Japanac, jednostavno je. Ako je ona bila tvoja prava ljubav, nikad je nećeš zaboraviti. Volit ćeš je dok te ima pa makar je nikad opet ne imao. Ono što ti niko ne kaže je da se tako može živjeti, i to sasvim lijepo. Nije ljubav jedina stvar na svijetu koja stane u srce. 

A ako nije ona prava, za par godina ćeš imati neke drage uspomene i srce će početi da njuši neke nove ljubavi. Život opet ide dalje. 

Hoće da mi kaže da nikad niko nije umro od ljubavi.

Dobro je živjeti sa dosta para, ali može se i kad ih imaš malo. Teže je ali se može. Dobro je voziti udoban nov auto, ali može se i gradskim prevozom ili pješke. Teže je ali se može. Tako je, kaže, i sa ljubavi. Dobro je voljeti jednu ženu čitav život i imati savršenu vezu ali ako toga nema, život opet ide naprijed. Nađeš nešto drugo.

I tu se mi posvađamo. Zamisli sad scenu: on pijan, ja pijan. Njegov engleski katastrofalan, moj umjereno do pretežno oblačan. I mi se u kafiću u četiri popodne svađamo o smislu ljubavi. 

Na kraju je odustao, rekavši da u životu nije sreo tvrdoglavijeg čovjeka od mene, ali je uvjeren da ću jednom realnije gledati na život. Doći će ko biva vrijeme u kojem neću ovoliko sanjati, vrijeme u kojem ću život vidjeti kao ono što jeste: puno radno vrijeme sa dosta sranja i ponekim ugodnim danom, a prestati ga gledati onakako kako ga sad vidim: kao mapu do skrivenog blaga.

—————————————————————————————————–

Prošlo je pola godine. Japanac je imao svoju izložbu, zove me na skajp i kaže da je izdominirao. Sala bila puna, raja oduševljena slikama i malenim pričama koje je ispod svake otkucao – one priče koje sam mu ja diktirao. Okačio je, kaže, i moj portret.

Pitam ga šta je napisao ispod slike, a on mi šalje tu sliku u cjelosti. Ispod piše, citiram:

„Posjetio sam trideset i sedam zemalja svijeta i tek u Sarajevu našao posljednjeg zaljubljenika u ljubav. Prijatelju, nadam se da si bio u pravu. S.I.“

Skoro da sam se rasplakao. Zahvalim mu tri stotine puta, kažem da mi nikad niko nije ukazao toliku čast a on se ponaša kao da to nije ništa. Pitam ga za vezu – i dalje isto. Putovali su skupa u Beograd, kaže. Divan grad. Kasnije su vidjeli i Budimpeštu, malo ih nervirao mentalitet ljudi tamo i na kraju se vratili u Takamacu. Sve je isto kao ranije. Ne misli se ženiti a ona ne želi biti nečija mlada. Stvari su uklopljene tako da su oboje zadovoljni onim što imaju.

Pita kako sam ja.

Dobro, kažem. Vratio se treninzima, počeo raditi, prestao piti, prestao pušiti. Japanac nije impresioniran, želi znati šta je sa ljubavi. Jesam li se promijenio, da li sam imalo bolje ili je postalo teže.

Kažem da je dobro. Izlazim, nalazim neke djevojke, neke druge nalaze mene. Ljubav nisam tražio a ni ona izgleda za mene ne pita.

Japanac pita da li sam to odustao i jesam li spreman priznati da je bio u pravu.

Nisam, fak ju brader, kažem mu. Japanac se nasmije. I dalje sam budala, prijatelju. Jedna pogrešna veza to neće promijeniti. Ne patim, zna mi tu i tamo zafaliti ali mislim da sve više blijedi. Imam neke nove snove i neke nove hobije. U srcu se otvorilo mjesta za stvari koje sam s njom morao zapostaviti i sada je tamo dole velika buka. Radim sve i svašta, volim mnogo toga.

Oke, recimo da si bolje, veli on. Reci mi jel sad opet tražiš ljubav ili si spreman tako živjeti?

Okolo naokolo, uporno hoće da dokaže da je u pravu. Ne znam, kažem mu. Ne znam ni sam šta tražim, znam samo da sam u ovom traženju te čudne stvari kojoj ne znam oblik, pronašao sebe.

To je dobro, kaže Japanac. Naučio si biti sretan čovjek.

Ovo je sreća, pitam? Nema ništa više od ovoga?

Za neke od nas nema, kaže mi. A mnogi moraju pristati i na manje.

Šta me pokušavaš naučiti, upitam ga zbunjeno?

Pokušavam te naučiti da u svakom trenutku svog života budeš sretan. Hoću da znaš da tvoju sreću ne čine drugi ljudi nego ti sam. Jako je važno da to znaš. Može se bez svakoga, može se i bez ljubavi. Ne govorim ti da moraš bez ljubavi, govorim ti da ćeš preživjeti i ako je ne nađeš. Razumiješ?

Mislim da razumijem, kažem. Govoriš mi da je dobro tražiti ljubav, ali da u toj potrazi također naučim biti sretan? Govoriš mi da je putovanje jednako važno kao i destinacija – pitam ga.

Tako je, kaže uz osmijeh. Veri gud.

Kad ćeš u Sarajevo, upitam ga samo da promijenim temu.

Nakon što ti dođeš u Japan, spremno dočeka. U pravu je, fakat ću morati. Obećam mu da ću štediti novac i da ću ga jednog dana posjetiti.

Povedi i djevojku, kaže. Do tad ćeš već naći nekoga.

Ofkors, rekoh. Zahvalim mu se na japanskom, on meni na bosanskom i prekinemo vezu.

Ostanem te noći dugo razmišljati. Čovjek nekad ne vidi drvo od šume. Te noći shvatim da sam u suštini srećan čovjek koji samo ne umije s tom srećom rukovati. Uzmem papir i napišem pismo Japancu. U tom pismu mu objašnjavam kako ću zahvaljujući njemu voljeti svaki sljedeći dan mog života. U tom pismu mu napišem neke nove priče o lijepim mjestima u Sarajevu. O mjestima koja su nikla nakon rata, koja ne znaju ništa o bolu i patnji i na kraju dana, ne žele ni znati. Ispričam mu o novoj sreći koja niče ovim gradom nakon što je svijet mislio da je uništen, znam da će shvatiti da ja zapravo govorim o sebi.

Prošlost je stvar prošlosti. Uvijek će postojati njeni spomenici, neke ruševine koje podsjete na boli koje su nekada baš na tom mjestu ujedale… ali svake godine, poneka ruševina nestane i na njenom mjestu se izgradi nov neboder. Malo po malo, gradom niču jedna po jedna lijepa stvar, sve ih je više. Vrijeme radi svoje i svaki čovjek, ako to umije, može odabrati da bude sretan.

Jednom ću doći u Japan. Jednom ću ponovo voljeti.

ZA MINU


Ne znam toplotu tvoje kože,
A ni koji miris na vratu nosiš.


I ne znam, Mina, kako dišeš,
Dok sanjaš. Niti kako ti kuca
Srce, kada si sretna, i kada si 
Tužna.


Pamtim ti glas. I boje u njemu.
I tvoj smijeh, i nada u njemu
Da ćemo se sresti, nekad,
Pod toplim svjetlima
Pariza.


Ja znam broj tramvaja s kojim
Putuješ na posao. 
I buku u njemu znam, jer si me
Često zvala iz tog tramvaja,
Da mi čuješ glas.


Ali ne znam kakav je osjećaj sjediti
Kraj tebe, i gledati te kako kako se
Smiješ kad ispisuješ naša imena na
Zamagljenom prozoru tog tramvaja.


I zvuk lišća sa drveća u parku kroz
Koji prolaziš do posla, znam.
Ali ne znam kakav je osjećaj,
Držati te za ruku i šetati tim istim
Parkom i pričati ti o slobodi, i o
Ljubavi.


Broj koraka, od stanice do tvoje kuće,
I vrisku djece sa obližnjeg igrališta znam.
Ali ne znam koliko bi koraka zajedno
Sa mnom podijelila kroz život, a ni
Koliko bi djece mi imali skupa.


Jedan je život, Mina.
Samo sretni nađu sreću.
Ja sam je našao. I izgubio.


Pariz nek’ prosti,
Tramvaji neka šibaju.
Jedan je pravi život Mina,
Za one koji znaju da čekaju.

—  Alvir Kurtagić

‘’Nije ona mene prezirala, cak sta vise, voljela me je. Ono ludo, ono kako volis samo jednu osobu u svome zivotu, a narocito ako ona nikad nije bila tvoja. Mislim da se njena zaljubljenost nikada nije smanjivala, a ti trenuci koje nismo zajedno proveli, a bilo ih je i previse, su je samo naveli na to da me jos vise zeli, a i ja nju. Ali prokletstvo, ponavljali smo historiju i inatili se sve vise i vise. Citao sam jasno djelo iz njenih ociju i osmijeha, iz rijeci koje mi se upucivala onda kad je bila raspolozena, i crta lica onda kada bi ustala na lijevu nogu. Previse sam dobro poznavao taj ubrzani hod i namrsteno najljepse lice dok bi hodala pored kafica u kojem sam radio. Znala je, o kako je samo dobro znala da je gledam kroz prozor i mislim u sebi:’Kako je samo lijepa..’. Nikada nismo imali jedno drugo onako pravo, kako se neko ima, ali smo se poznavali bolje od bilo koga. I stvarno, uvijek je bila lijepa, najljepsa, i mislim da je za to zasluzan taj neki inat. Nikad prije njenu ljepotu nisam prepoznavao, do trenutka kada sam shvatio da je zapravo nikad nisam ni imao, i da sam izgubio svaku sansu da je imam. ‘’

On, za nju

Hteo da sam ti kažem da sam juče prvi put video nešto više od neba, hteo sam da mi se smeješ kao što sam se ja tebi smejao kada si me volela..

Tada sam hteo da me ubiješ

jer sam u bolu bez tebe shvatio šta je ljubav kada ti voliš

i kada je ja ne cenim.

Hteo sam da me ubiješ svojim rukama, da budeš kriva bar za nešto, da me oslobodiš ovoga što ne mogu da preživim,

jer nisam mogao

i ne mogu da živim dok se sećam da nikada nisi plakala zbog mene onda kada bi druge vrištale i otišle, ne mogu da podnesem

to što su tvoje suze koje nikada nisam video

sada moje,

to što ja nikada nisam bio tvoj,

to što sam znao da si plakala onda kada si otišla od mene.

Otišla si,

uzvratila si moje brojne odlaske od tebe kojih sam bio svestan tek kada si se samo jednom okrenula i više se nikada nisi vratila..

Ne mogu da podnesem što si me postidela svojom imunošću na svaku moju ružnu reč

i to što sam ja bio imun na tvoju ljubav.

Hteo sam da umrem

zato što si bila sve što sam oduvek želeo, što si volela kako ja nikada neću znati i kako niko neće..

Zato što si bila druga priča, prva istinita

nešto o čemu sam sanjao, sve ono za čim sada patim.

Davno si mi rekla kako se čitav smisao života krije tamo negde iznad oblaka, kako je sve to gore mnogo više od onoga što vidimo.. Sećam se da si rekla nešto kratko i posle toga ali sam počeo da se smejem usred tvoje rečenice, pa nisam ni čuo.

Smejao sam ti se u inat, osećao sam neko zlo i mržnju prema tebi svaki put kada bi pokazala razlog da te volim,

mrzeo sam te jer si govorila istinu, što si govorila sve ono čega sam se bojao da će neko reći,

što si uvek pokušavala da izbaviš dobro u meni, što si znala da ga u meni ima.

Što si imala običaj da me uhvatiš za ruku i kažeš da znaš da se u meni krije dobar čovek..

Pokušavala si da dokažeš da jesam,

ali otišla si kada sam ja dokazao da te nisam dostojan.

Po prvi put sam sreo ono za čim čovek traga ceo život i nisam znao kako da se ponašam sa tim,

pa sam te i izgubio.

I sada bih život dao samo da ti pričam koliko te volim, koliko su svi dani besmisleni bez tebe.

Probudiš se jednom tako.
Otvoriš oči.
Osvrneš se oko sebe.
I shvatiš da nemaš ništa.
Da si uzalud potrošio vrijeme.
Da si uzalud potrošio sebe.
Da te ništa ne veže.
Da si usamljen.
Da imaš gomilu ljudi oko sebe.
Da si potrošio emocije.
Da su izlapili osjećaji.
Da su dani monotoni.
Da sve podsjeća na prethodno.
Da si prazan.
Da boli neka pustinja u tebi.
Da te nešto razara iznutra.
Da ti fali neko, od nekada davno.
Da si jednom davno volio.
Da si izgubio sebe.
Da si izgubio volju.
Da si izgubio snagu.
I tad će se prelomiti u tebi nešto.
Shvatit ćeš da se nešto mora promijeniti.
Da se neko mora promijeniti.
Taj neko ćeš biti ti.
Bit ćeš svjestan da je u tebi ostalo dovoljno snage da nastaviš dalje.
Da izguraš do kraja.
Otjeraj lažne ljude.
Skloni lažne emocije.
Lažan osmijeh.
Kreni ispočetka.
Skidaj masku.
Polomljen si.
Izdrži.
Nastavi.
Hodaj.
Moraš.
Ne troši emocije.
Ne daj sebe, za pogrešne ljude.
Kad ti bude najteže, neko će da ti pruži ruku.
Tako ćeš upoznati one prave.
Njih čuvaj.
Njima vjeruj.
Tako ćeš početi živjeti.
Vremenom, probudićeš se sa osmijehom.
I shvatiti da za nešto živiš.
Da nekoga imaš.
I da je sve sa razlogom.
I bit ćeš sretan.

Ne shvatam sama sebe. Hiljadu puta si me slagao, a ja sam ti hiljadu puta povjerovala. Ne znam ni sama zasto, kako, ali povjerovala sam ti, uvijek. Sama sam sebe lagala, uvjeravala u to da si ti u pravu, a da svi ostali lazu. I pored hiljadu stvari koje ukazuju na suprotno, ja sam vjerovala samo tebi. Hiljadu puta si me povrijedio, a i dalje je ostajalo isto. Za mene, ti si bio najbolji. Pisem u proslom vremenu. Da, nekad bilo. Nisam vise naivna. Preboljela sam te. Vise nisi bitan. Vise me ne mozes povrijediti. Je l’ ti krivo sada? Mozda i jeste. Sigurno jeste. Izgubio si nekog’ ko te volio, mnogo. Jos nisi shvatio, ali docice to s vremenom. Shvatices koga si izgubio. Meni nije krivo. Uopste. Izgubila sam nekog’ kome nisam bila bitna, ni najmanje, a ti, ti si izgubio mnogo vise. Izgubio si nekog’ ko je bio spreman za tebe i zivot dati. Shvatices nekad. Kajat’ ces se. O da, hoces. Ali kasno je..
Kao čovek kome je amputirana ruka ili noga... Tako i onaj koji je izgubio voljenu osobu ponekada i dalje oseća kao da je taj neko tu, i dalje s njim. To nisu više ni snovi, ni uspomene, ni maštanja. To su slike onoga što je moglo biti, a nije. Neostvarene uspomene. Fantomska bol. Ono što se nikada, nikada neće desiti.

(Milenko)

Moja Jagoda…
Zaboravio sam juče nešto da ti kažem, ne znam kako, al’ nisam ti rekao. Hteo sam, al’ nisam. Primetio sam da se rode ne vraćaju u naš kraj. Proleće je, vreme je za rode, a njih nema. Znaš, Jagoda, otkako si ti otišla, ja sam se bavio malo rodama. One su čudne životinjke. Kad su one otišle i neće da se vrate, to je upozorenje da je u našem selu nešto loše.

Vidiš, moja Jagoda, rode su čudna bića. One izaberu jednog partnera, sa njim žive, izrode mlade, prave sa njim gnezda, putuju, i ako slučajno, a to nije retkost, neko od partnera ugine ili strada tokom tih selidbi, rode ne traže drugog. Rode, moja Jagoda, ostanu same i tuguju, i tuguju za svojim partnerom, i bez obzira kolika je ta tuga, one lete i trpe. Trpe, moja Jagoda.

Jagoda, ja računam da je tebi tamo bolje. Svako ide tamo gde misli da će mu biti bolje, i rode su sigurno tamo gde im je bolje. Gde su rode, tu je dobro. Rode, draga, moja Jagoda, kad im neko otme stan ili kad im uđe tamo gde je njima dobro, one se tuku do krvi, ne daju. I ljudi idu tamo gde im je bolje. Još sam sinoć, ti bi rekla, zaludan posao radio, al’ ja kažem nadam se došli su neki ljudi, neko će doći, i rode valjda. Ovako više ne može, propadosmo.

Nisam ti danas došao, roda još nema. I znaš, možda ja o rodama ne znam dovoljno, nisam ni o tebi znao dovoljno, ti si otišla. Ne zameram ti, odlazak ti ne zamaram. Ti znaš šta je tebi zameram. Ove godine smo zaboravljeni. Roda nema, ni Boga ne vidim.

Gledam nebo, nebo gleda mene, nema ih. I ljudi odlaze, mnogi su se preselili ovde na groblje, a neki su otišli ko zna gde. Bojim se sa ću da ostanem sam. A zamisli, odjednom počeli da dolaze neki ljudi, pa dolaze, prolaze, planiraju nešto. Ja sam pomislio da i ti tako možeš iznenada da se pojaviš. A i ovako celo selo priča da nisi umrla nego da si me napustila. Ma pusti selo, neka priča šta hoćeš, znam ja da ti mene nikada ne bi mogla da napustiš. Jagoda, ja sam tebe sahranio, a voleo bih da si živa i zdrava, i da se tako iznenada pojaviš, da mi se nasmeješ. Kada bi ti došla sve bi procvetalo, i ja i Baranda. Pa da.

Čovek ne vidi kod očiju. Gleda, a ne vidi. Tako i ja, tek sam sada shvatio, tolike godine živim u Barandi, oko mene zemlja, pred kućom i blato, a ja tek sad shvatam. Još kad sam bio mali video sam da rane kada ih ne operem vodom, a na njima ostane blato, brze zacele. Ovo je lekovita zemlja, odneću ovu zemlju u Beograd da oni ispitaju, možda će da se smeju, al’ uvek se smeju. Nek se i smeju i sada, pa da. Izvini, uzeo sam ovaj tvoj lep lonac iz Italije i doneo ga. Eh, kako si ti bila radosna kada si trebala da ideš u Italiju na tih sedam dana. Kako si sijala od sreće pre nego što si otputovala, a onda kada si se vratila sve je krenulo naopako. Sećaš se?

E, moja Jagoda, sve bih da učinim, ali ne znam kako da tebi pošaljem poruku. Još ne znam kako, moja Jagoda.

Jagoda, ja te molim da me slučajno ne odgovaraš. Niko živ ne vidi kakva nam se nesreća sprema. Pa gde ima selo bez roda? Gde ima? Pa nigde. Pa idem, ljudima objašnjavam, čekam priliku pa im kažem, niko neće, niko se ne obazire, pa sam odlučio, saću da udarim na sva zvona, pa sam polepio plakate, objaviću i novinama, celom svetu, ko god želi da čuje i vidi da je naše selo ostalo bez roda. Nema ni jedne jedine, a selo Sakule puno roda. Moraću otići do njih da pitam da li su naše rode do njih otišle.
Eto, sada sve znaš. Nemoj da me zadrzavaš, molim te, nemoj da me zadrzavaš. E, sada da ti objasnim. Neko me vreme neće biti dok ono ne rešim. Jagoda, ja imam samo dve ljubavi - tebe i Barandu. Tebe sam izgubio. Ako izgubim i Barandu onda mi ne vredi živeti. Ako umrem kako ću da te volim? Zato te molim da me ne sprečavaš. Kako ću ne znam, ali moram da pokušam, oprosti. Ćuti, ćuti…

Neke stvari se pričaju noću, nisu za dan. Noću se muke otvaraju lakše. Tako ću ti ja, moja Jagoda, reći šta sam načuo; seoske babe pričaju da si išla u Opovo kod doktora i da si bila u drugom stanju. Valjda posle više nisi bila u drugom stanju. Pričaju, pričaju, kad bi se zidovi otvorili i njihove tajne osvetlile, sve bi se treslo od onoga što oni kriju i čega se plaše. Svoja dvorišta da čuvate i pazite, a moju Jagodu da ostavite na miru. Tako ja kažem, tako ja kažem…

Jagoda, sad još i ovo hoću da ti kažem. Nekada sam bio tvoj muž, a bio i još i učitelj Milenko. Sada znam zasigurno da više nisam tvoj muž, a nisam više ni učitelj. Sada sam samo Milenko. I to je možda previše.
Svuda sam te tražio, dugo i uporno. Najzad, kada sam shvatio, onda sam te ovde i sahranio. U školu se od sramote, što me nije bilo, nisam ni vraćao, a sad čujem da nema dovljno ni đaka za moj razred. Ne idem da pitam, pisma sam ti pisao i ostavljao tu na grobu, kasnije ih nisam nalazio. Ne znam, možda ih je vetar oduvao, možda ih je neko uzeo, sada puno ljudi dolazi u Barandu. Možda ti je neko i predao, tetka Ruža koja često dolazi na groblje nije ništa o tome rekla. Jagoda, čitam tvoje ime na krstu, a pored vidim moje prezime, to prezime nikom više nije potrebno. Ti si samo Jagoda, ja samo samo Milenko. Nismo više Miletin, valjda. Ipak, probaću još nešto, probaću da ćutim, možda ćeš me čuti. I više ti neću dolaziti.

(Jagoda)

Milenko, evo me, tu sam. Tu negde, blizu, daleko, svejedno. Čitam tvoje pismo, a stižu, ne znam ni kako, niko mi ih ne donosi, a ona ipak stižu. Ne pitam više za objašnjenje, samo slušam i gledam, ne zanimam me ni kako ni zašto. Ti si ovde sa mnom, čujem tvoj glas, prepoznajem tvoje reči, znam ih i onda kada ih ne vidim, i onda kada ih nema. U kojem to trenutku čovek reši da ode? Kad je dosta, šta prelije čašu? Može li se uopšte odrediti taj trenutak, ili si radi o nagomilavanju trenutaka? Kako ništa ne vidimo dok nam se događa? Uvek smo pametni naknadno. Prolazimo koz život slepi, gluvi, progledamo i pročujemo onda kada je gotovo. Rode su već davno otišle. Neće se vratiti, nikad.

Ništa više nisam znala. Nisam znala ko sam, nisam znala ko sam… Morala sam to saznati, morala, i ti moraš. I to se može samo kad si sam. Šta sam čekala, da se desi čudo? Nema čuda, Milenko. Možda ih ima, ali to nikada ne budu ona koja smo tako željno čekali, sve uvek bude drugačije. Možda se neće vratit rode, možda će se vratiti neke druge ptice, a mi ih nećemo primetiti jer čekamo rode.

Jesam li te volela? Jesmo li mogli ostati zajedno? Šta bi bilo da je došlo dete? Hoće li se rode ikada vratiti? To nisu prava pitanja, odgovor ne znači ništa. Molim te, pokušaj izbaciti iz glave sve te misli, svu tu buku, sve te priče. Ja pokušavam svakondnevno, sedim pored mora i ono me leči. Neki put zamišljam da si tu, pored mene , da držim tvoju ruku u svojoj. Onda se setim one buke u tvojoj glavi koju sam sve vreme tako jasno čula, od koje sam morala pobeći da bih ostala živa.

Nemoj me čekati. Tek kad me prestaneš čekati ja ću možda doći. Možda to je jedino što čovek može da obeća, jer obećanja mogu dati samo bogovi.
Šta je to puklo u tebi Milenko? Šta je to umrlo? Nisam ja ta koja je umrla, ti si taj, ja sam živa, želim biti živa, ne mogu više sa tobom. Vidiš li šta se oko tebe događa? Čuješ li jauk, plač? Osećaš li nepravdu, izdaju? Dopire li do tebe zlo, ili si se zatvorio, zaključao, navukao zavese, zaćutao, zatvorio oči, pokrio uši, je l’ to mudrost, ili samo strah?

A ne, ne optužujem te, nikad. Hteo si najbolje. Ja sam ta koja je pobegla, uvek sam bežala. Pobegla sam od sebe, tebe, onda od tebe nekud. Možda sam se samo vratila sebi. Vrtim se u krug, vrtim se u mestu, znam da nikuda neću stići.

Ovde sam, a ne znam ni sama ko sam. Molim te, poslednji put zamišljam, da se sva svetla sastanu. Uvek sam bežala. Čekam, čekam da ostaneš. Znam da te se sećam, čula sam, morala sam. Od čega da pođem? Nema spasa.

—  Vratiće se rode

Tišina


Gledam ga, puni smeha, on i njegovo “društvo” pevaju od Prljavog Kazališta

Šteta što

Što je kurva

Kažu svi

A ja šutim

Šteta što

Što je kurva

Ne znaju

A ja šutim

Zbog toga što si onaj dan bio nem. Zbog toga što sam pakovala kofere godinama, čekajući da me zaustaviš. Zbog toga što sam očekivala previše. Zbog toga što su ti drugi bili bitniji od mene. Zbog toga što si verovao njima, a ne osobi sa kojom si delio život. Zbog toga si me izgubio. I ovaj put karta za daleko od tebe nije povratna.

- Sanja Mitrović @obecao_si

Ležim.
Nisam baš najbolje.
Kako bih i bio…
Izgubio sam te…
Pa postavljam sebi par pitanja.
Nema odgovara, kao i uvek.
Sem proklete tišine…
Sem prokletog nedostajanja tebe.
Reci mi nešto, hoćeš?
Kako da zaboravim te oči?
Kako su me samo zaljubljeno gledale.
Kako da zaboravim ukus tih usnana?
Ma, nijedne me nisu tako ljubile.
Kako da zaboravim te ruke?
Ruke nežne devojčice koja je grlila onako najjače, najlepše na svetu, onako kako grli samo neko ko istinski voli.
Kako da zaboravim pramen smeđe kose?
Mrsio sam ga, sedela si mi u krilu, pričao sam ti o ljubavi, smejali smo se…
Kako da zaboravim onaj glas, onaj smeh, koji sam znao tako glupo da imitiram samo da bih ga mamio sve više i više samo da bih uživao u njemu?
Kako da zaboravim miris tvoje kože?
Poljupce koji su ostali na tvom vratu?
Onaj parfem?
Eh, vozim se u tramvaju, osetim ga na drugoj, pa se ponadam da si tu, a nisi?
Svejedno.
Nasmejem se.
Nisi tu, ali seća na tebe.
Kako da zaboravim taj daleki grad kom sam se tako rado vraćao, pa odlazio sjeban, znajući da sve moje ostaje tamo?
Onaj park kraj stanice i onu klupu koja je najveći svedok naše ljubavi?
Brojala nam je poljupce, osmehe, zagrljaje, sećaš se?
Kako da zaboravim naš prvi zagrljaj i ono prvo “volim te” koje je usledilo posle onog poljupca, posle onog blentavog zaljubljenog osmeha?
Mogao bih ređati ova pitanja u nedogled, živote moj…
Ali…
Reci mi, kako?
Kako da te zaboravim?
—  tebi

Nikada je nisam pitao da li me voli, neznam bojao sam se pitanja ili odgovora. Znao sam odgovor, nije bilo potrebno da pitam. Ne voli me druze, sa svime sto mi je priredila mogao sam da se nosim ali onda je prestala da me voli i tu sam izgubio svaku bitku. Bila je moje sve, moja sreca i kada je sve tuzno oko mene. U njenim ocima sam ugledao sebe, i samo za jedan tren sve je u njoj stalo, i sve se raspalo. Znam da je sretna, cujem price po gradu druze. I ja sam dobro, ne odgovaram na pitanja kada nju spomenu, tu se izgubim. Nezelim te vise, jednom sam se opekao i ne trebam vise. Dosta i za deset zivota. Samo eto volim cut da si sretna, to mi je dovoljno da prezivim..

Novi_neko

anonymous asked:

Dobro jutro postojite li još , ima li na vidiku nove pjesme Dječaka? šta je s onom floskulom Zoni nikad bez benda i 10 godina intenzivno se bavim Dječacima*

Dobro jutro. Kao što sam više puta napisao ovdje, trenutno se rade solo albumi, tj. barem dva. Jedan je praktički gotov, drugi se snima. Benda smo se riješili na vrijeme, a možda i prekasno, jer u trenucima krize, firmu moraš downsizeat i restrukturirat, ako želiš da firma opstane. Dječacima sam dao sve živo, a nekad, tipa dok sam izgubio godinu i po na Rađin album, premalo. To je život, moraš učit iz njega. 

Ne znam ko je od vas primjetio, ali i Vojko i Ivo su otvorili svoje zasebne youtube kanale, svoje facebooke imaju odavno, instagrame od nedavno, a ovdje već, izgleda mi, zadnjih pola godine odgovaram samo ja. Mi ne pričamo o tome, hej zašto ne odgovaraš ljudima na tumblr pitanja. Ovdje svatko radi što želi i kako osjeća, to je sloboda koju svi imamo. Ako to znači da želiš radit solo album, uradi tako, jer treba radit i živjet po osjećaju. FIRMA je u neku ruku napravljena iz konfliktnog osjećaja pritiska i obaveze i nikome ne želim da radi u životu nešto što ne osjeća iz dubine svog srca da je ispravno.

Iz takvih okolnosti, primoran sam bio da krenem radit svoj solo album i da rastem dalje sam i realno, cijenim tu priliku, koliko god da volim svoje dugogodišnje suradnike. Hoće li ti Ivo i Vojko ovdje odgovoriti više na ijedno pitanje, ne znam. Ne pričamo o tome, ovo mjesto je otvoreno i dalje za svu trojicu i ako im dođe, učinit će to. Umjesto o tumblru, mi pričamo o životnim događajima, komentiramo si solo pjesme i pričamo o nadolazećim koncertima. Sada stoji jedan 1.12. u Vintageu u Zagrebu, dođi, možda ih ne bude više nakon njega. Z

Kome se prepričavaš, jadaš i opravdavaš? Kome bacaš svoje snove, kome se trudiš svidjeti? Pred kim si sada onako slab? Koga vidiš po zidovima, kome posvećuješ riječi? Na koga pomisliš kad je loše, kad dođe do tebe oholost svijeta i u lice ti baci realnost u jednoj noći? Gdje se duboko u oblacima izgubio mjesec i ostala ti je samo tama? Kome nestaješ? Kome se inatiš? Koga hraniš ponosom? Kome ubrzgavaš u krv te oči? Kome uljepšavaš ovo veče i znaš li uopšte kome si uljepšao ovaj život?