i ako

Busy Schedules

I think magkakasakit ako ulit kasi wala pa akong matinong tulog for how many days na. Syempre I need to stay sa wake ng lola ko everyday because all of my relatives are there, moat especially yung nga cousins ko na galing ibang bansa. I’m trying to catch up kaso syempre dahil narin sa matagal na hindi nagkita kita at hindi nakakapag usap, feeling ko awkward or baka ako lang talaga nahihiya. Haha anyway, I’m also working at the same time kaya I had to bring my lappy to finish some of my tasks. Pero talagang I feel drained na. Minsan nga nalilimutan ko na yung iba pang gagawin ko aside sa daily routine ko.

Kaya I’m for those na hindi ko pa narereplyan ha? Been busy lang talaga lately and yung internet doon sa venue eh napaka weak grabe. Will reply to it once maluwag luwag na yung sched ko. Pero right now I miss talking to all of you. Love you guys!

Umuwi muna pala ako ng bahay para makapag shower and everything then balik ulit doon. Alam niyo ba, ang saya na makitang masaya yung family mo. And I’m sure nakangiti ngayon yung lola ko kasi nakikita niyang okay ang lahat and syempre masaya kahit na hindi nakauwi yung iba pa. But I’m sure naiintindihan yun ni lola. Hays, pero teka feeling ko may nakakalimutan ako ngayon pero di napasok sa isip ko…..

hinding hindi ko makakalimutan yung “Winning isn’t everything, integrity is” ni ma'am eff.

It was Intrams that time last sy at umiyak ako sa backyard dahil sa mga nangyari. Nakita ako ni mam eff at pinaalis niya yung mga kasama ko which left us there together and she asked me “bakit ka naiyak?” Nakatatlo atang beses sinabi yun ni mam eff bago ako sumagot. I told her what happened and from her mataray look, naging malumanay yung mukha niya. And thats when she told me that. From that time, isinabuhay ko na yun. Sa mga contests ko at sa mismong classroom, wala na akong pake sa rank o sa grade ko, basta malinis ang ginagawa at konsensiya ko.

Ang dami niyang pinapagawa, at siya yung tipo ng taong mas madali para sa kaniya ang mahirap kaya naman minsan ay wala kaminh maintindihan sa math. Pero dahil sa kaniya, nagsisipag kaming intindihin kahit dugong dugo na ang utak namin.

We love you, Ma'am! You’re now an angel.

Onoga dana kada se udala.
“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.
           Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć.
I ono vam veruje.
I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila.
Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim.
           Sad kad ni sam sebi nisam jasan, shvatam koliko sam njoj bio težak i komplikovan, kada bih joj govorio koliko je volim, ali istovremeno odlazio drugim devojkama, jer sam u potpunosti bio siguran da je ona tu i da nikad neće otići.
Da ne prestaje da čeka.
Smišljao sam različite izgovore poput onih:
“Mlad sam da se vežem”;
“Ne želim vezu sada”;
“Želim da iskoristim mladost maksimalno, ali tebe ću oženiti kad budem hteo da se smirim. Ti si ljubav mog života.”.
I jeste.
Ona zaista jeste ljubav mog života.
Samo što je trebalo da postane tuđa da bih to shvatio.
Dok je bila tu, nisam je primećivao.
Pružala je bezuslovnu ljubav kojoj nisam pridavao veliki značaj.
Pisala o meni.
Pričala drugima.
Branila i pravdala kad sam zaslužio da me pljune.
Često bi umela da mi kaže kako veruje u mene i da ne sumnja da ću joj se vratiti dok ne bude kasno.
“Kasno?”, pomišljao sam u sebi, smejući se.
Verovao sam da za nas nikada neće biti kasno.
Moja devojčica će uvek biti tu…
Ne sluteći da će moju devojčicu ubrzo nasmejati neko nov.
Neko bolji nego što sam ja bio.
Često se u mom društvu vodila priča o njoj i njenom novom izabraniku. Dok sam se ja pravio da me ne boli nimalo, niti da me zanima tema o kojoj pričaju, ubrzo sam počeo da shvatam da je pronašla utehu. Možda me nije zaboravila, ali nezamislivo je bilo da moja devojčica ima nekoga. Taj neko sam uvek bio ja.
Jedno veče me alkohol naterao da je pozovem. Ni sam ne znam zašto. Nikada pre to nisam radio. Čini mi se da mi je čitava večnost prošla pred očima dok sam čekao da se javi. A onda je podigla slušalicu…
“Halo” - rekla je tihim glasom.
“Koji me vrag natera da je pozovem?”, pomislio sam u sebi.
“Zar ja, koji sam uvek znao kako sa njom da razgovaram, ovaj put ostajem nedorečen?” pitao sam sam sebe.
U sred razmišljanja šta bi bilo najbolje da joj kažem prekinuo me je njen glas.
“Halo, ima li koga?” - upitala je. Sad već glasnije.
“Da… Ovaj… Ja sam…” - izgovarao sam tako nespretno, kao da nikad sa ženskim svetom razgovarao nisam. Imao sam osećaj da sam se na sam zvuk njenog glasa otreznio.
“Šta želiš?” - upitala me je, otresito.
Zar je moguće da smo zamenili uloge? Sad je ona ta koja priča sa takvom lakoćom u glasu.
“Želim da znam kako si…” - rekao sam joj tužno.
“Ne vidim razlog zašto bi morao to da znaš. Dok sam pokušavala da ti pokažem kako se osećam, uporno si me ignorisao. Ne znam zašto bi sada morao da znaš.”, govorila je tako brzo, u jednom dahu, kao da se plašila da otkrijem da ni njoj sa one strane slušalice nije sasvim svejedno. Ili sam se samo tešio činjenicom da je to u pitanju.
“Hajde ne glupiraj se!”, pokušao sam da smirim tu napetost, koliko god je bilo moguće, “to je samo jedno pitanje. Poštujem ako ne želiš odgovoriti.”
“Ne želim”, rekla je. Ponovo brzo i drčno.
“U redu. Poštovaću tvoju odluku”, rekoh joj.
“Bilo bi lepo. Ispoštuj me bar na kraju. Ionako me nikada nisi poštovao kako sam želela. Ovog puta bi bio red.”.
Bolje da me je polila kantom hladne vode i lupila dva šamara, nego što je rekla tako nešto.
“U redu… Vidim da si prestala da me želiš. Mislio sam da bi trebala da znaš da sam te voleo, čak i kad nije izgledalo tako. Nijedna žena u mom životu nije ostavila takav trag kao što si ti. Znam da je kasno i verujem da si ponosna jer se sve što si pričala da će se desiti, zapravo i dešava. Naše uloge su se zamenile. I da, stidim se svog lika u ogledalu. Sećam se kako si pričala da ću se postideti jednog dana. I jesam. Možemo prekinuti kontakt ukoliko želiš. Žao mi je što sam te povredio. Nisi ti to zaslužila, nikada. Znaš… Verovao sam da…”
“Kasno je.”, prekinula me je, “želim da prekinemo kontakt…”.
Mučninu u stomaku nisam mogao opisati ni tada, a ne mogu ni sada, nakon svih ovih godina.
“U redu. Poštujem tvoju odluku.”, rekoh joj slomljen.
Zatim par ternutaka tišine i onaj zvuk prekinute veze.
Otišla je.
Izgubio sam je.
Ovog puta istinski.

Tih dana se udala.
Čuo sam da se slavilo danima.
Pričali su ljudi kako lepšu mladu u životu videli nisu.
A ja sam sve shvatio kad je otišla.
Oterao sam od sebe onu koja me volela najviše.
Onu koja me trpela.
Pravdala. Čak i kad nisam to zaslužio.
Nisam mario za njena osećanja. Znao sam da nema snage da ne odgovori na moju poruku ili poziv.
Ja nisam znao da je volim onako kako je ona volela mene.
Zaista sam verovao da će večno biti tu i da će čekati na mene, pa mi iz tog razloga verovatno nije ni bila preterano interesantna.
Verovala je u sve moje izgovore i opravdanja, dok sam ljubio druge.
Ali tačno je da sam u svom životu samo nju voleo.
Tu ne poričem.
Samo nisam umeo da je volim onako kako je trebalo.
Mislio sam da će biti tu i čekati me dok iskusim sve čari koje je mladost nosila sa sobom.
Ne sluteći da mi ta mladost nikad neće pružiti ono što je ona mogla i umela.
Evo, ni sedamnaest godina kasnije nisam pronašao onu koja može da joj parira po bilo čemu.
Ostao sam neoženjen čekajući da me pozove, u nadi da će se predomisliti i poželeti da se vrati.
Ostalo mi da se sa očima punih suza sećam nje, dok u kafani sviraju našu pesmu. Pesmu na koju me je uvek zvala i pevala mi kao devojčica.
Ostalo mi da se sećam…
Kako je postojala jedna žena.
Pisala o meni.
Mladost mi dala.
Volela me bezuslovno…
A ja to nisam shvatao.
Ili sam shvatio. Ali prekasno.
I zato…

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.


‘Tu noć kad si se udavala, niko ne zna zašto si plakala…’
3. decembar 2016. godine
К.И.

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić

…. bićeš ti dobro, imat ćeš njega, a je li pravi, znat ćeš kad dođe, imat ćeš mali stan, sa malim balkonom na kojem ćeš saditi svoje najdraže cvijeće, sa malom kuhinjom u kojoj ćeš kuhati sve ono što voliš, a čak i ako ne ispadne kako treba, on će to pojesti, jer će te voljeti više od sebe samoga. Jer je pravi. Imat ćeš jednu djevojčicu koja će trčkarati po stanu sa plavim pletenicama i u bijeloj haljinici tražeći da joj objasniš kako se planeta okreće i zašto je okrugla, i ko je rekao da to mora tako biti. Imat ćeš i jednog malog dasu koji će imati tatine oči i biti pravi zavodnik, i dok ti šara zidove, a ti doživljavaš nervni slom, znat ćeš da će možda biti umjetnik. I u tom trenutku ćeš se sjetiti koliko ti je prije par godina bilo teško, i kako si mislila da to nikad nećeš dočekati, i znat ćeš da je ipak sve okej, i da si, unatoč svim šansama, uspjela.

Zapamti.

Sine 
nemoj me volit samo zato što sam ti otac 
jebo tu priču 
voli me samo ako budem znao 
iskrvariti tamo gdje te najviše boli 
i sine 
ako zajebem ne opraštaj 
ja nemam prava na to 
majci možeš 
ona je krvarila 
ja sam samo stojo i gledo 

i ne boj se života 
to prođe usput 
uradi što si naumio 
i ne obaziri se 
srešćeš ljudi 
srešćeš i kretena 
ti samo pruži ruku 
ako uzvrati primi 
ako ne 
i ne treba ti 
to je ruka od govana 

srešćeš pički 
srešćeš i žena 
nećeš znati šta je otrov a šta melem 
dok se dobro ne isjećeš 

i sine 
ako se desi 
a desiće se 
da nestane svjetla i ispred i iza tebe 
ne boj se 
nastavi gdje si kreno 
i reci mirno 
ne moraš ni svijetlit jebem ti majku 
naću put 
u mraku sam 
eto

—  Damir Avdić, Sine

Tako to ide. Prvo si klinka koju ne primećuju. Imaš simpatije, pišeš dnevnik, uzdišeš za nekim dok ga gledaš na fizičkom. Onda polako postaješ žensko. Počinju neki i da te gledaju. Ako imaš sreće, nećeš naleteti baš na nekog velikog kretena. Ali ti fini momci koji vide nešto više u tebi, nisu ti zanimljivi. Ideš dalje i čekaš svog ‘princa’. Tinejdžerska ljubav se desi, kad-tad. Kažeš sama sebi - napokon, i srećna si do neba. Prva velika ljubav, ništa drugo ne postoji, ostaćete zauvek zajedno. Sve je sjajno, jednorozi lete po nebu, a vi se volite. Trpiš sranja i jedeš govna, ali misliš da tako treba i da je sve to vredno vaše ljubavi i tvoje borbe. Nije. Bajka je završila, misliš da će zauvek boleti, ti si ranjiva kao ostavljeno kuče, ali istovremeno, to je i kuče pušteno s lanca. 

Sledi period kretena, period žaba koje ljubiš. Za neke se nadaš da će biti prinčevi, za neke već znaš da neće biti i ti su uvek i oni koje ljubiš jače. Sledi period zabranjenih, zauzetih, neprikladnih, prelepih, preružnih, nezrelih, zanimljivih, nedoraslih. Sledi: “Ti zaslužuješ bolje”. Sledi: “E ne mogu večeras”… puta sto. Sledi: “Pusti samo da ide spontano”. Sledi: “Hoćemo u stan ili u moja kola?”. Sledi: “Izvini što se nisam javio juče”… takođe puta sto. Sledi: “Predobra si” u seksualnom smislu. Sledi: “Predobra si” u onom drugom smislu. Sledi: “Treba da nađeš nekog boljeg”. Sledi: “Nikada nećeš naći nekog boljeg”. Sledi: “Ja te gledam samo kao drugaricu”. Sledi: “Ne mogu dugo, čeka me devojka”. 

Kuda ova priča vodi? Šta mene pitate… Ne znam. I dalje čekam. Da nema izgovora, da nema ispala, da nema ničeg previše, da nema ničeg premalo. Da nije teško. Da nije komplikovano. Da se gledamo preko stola i znamo šta ono drugo misli. To da bude nešto kao: “jebaću te posle”. Ili može i: “voolim te”. Da pijemo zajedno, da ljubimo jedno drugom ožiljke, da častimo jedno drugo za naše uspehe i prejedamo se slatkišima. Da svrati na pet minuta. Da ostane celu noć. Da zajedno slavimo i zajedno tugujemo. Da odgledamo zajedno sve mafijaške filmove. Da idemo u restoran sređeni i najlepši. Da mi kuva čaj i trpi moje psovke kad sam bolesna. Da ispuni obećanje koje su mi dali svi momci pre: da me nauči da vozim. Mogla bih ovako do sutra, jer znam ja šta želim. 

Nemam neki spektakularan, optimističan kraj. Prinčevi ne postoje. Šta će mu kruna ionako? Neka je stavi meni. Neka mi da razlog da verujem ponovo. I da kažem za sve što je bilo pre… “Neka je i bilo. Vredelo je.”

Samo se nadam da je vredelo. Da će vredeti. 

On nije savršen. Nisi ni ti. A ni vas dvoje nikada nećete biti savršen par. Ali ako te uspe nasmejati jednom, naterati da uvek razmisliš dva puta, i ako prizna da je samo čovek i da čini greške, zadrži ga i pruži mu najviše što možeš. On ti neće citirati poeziju, ne misli na tebe u svakom trenutku, ali će ti pokloniti deo sebe za koji zna da možeš slomiti. Nemoj ga povrediti, nemoj ga menjati i ne očekuj više nego što može da ti da. Nemoj ga analizirati. Smej se kada te usreći, viči na njega kada te naljuti, i neka ti nedostaje kada nije tu. Voli jako, kada je ljubav već tu. Jer, savršeni muškarci ne postoje, ali uvek postoji jedan, savršen za tebe.
— 

Bob Marley

Koliko je ovo lepo rečeno.

ne daj da bude kraj

Znaš kako se mesec i zvezde vole?
Mislila sam da će i naša ljubav biti takva..
Ali ti si otišao
Ne znam da li ti je bolje bez mene
Ne znam hoće li meni ikada biti bolje bez tebe
Ali znam jedno
I za ovo jedno te molim
Ne daj da nam umru uspomene
Ne briši nam slike
Ne briši nam poruke
Ne briši mi broj
Pusti da te s’ vremena na vreme podsetim
kakva je to ljubav bila
prava u pogrešno vreme
kada mi budeš za par godina video slike
sa novim dečkom, na primer
nemoj da se praviš da nisi primetio
da mi sjaja u očima nema od kada nisi tu..
nemoj da se praviš da nisi primetio
da mi je on samo,zaboga,samo uteha
jer zamena tebi ne može biti
rekla sam ti već,kao ti,nije niko
otvori oči
I pogledaj u dubinu svoje duše koju znam da imaš
I ako ti budem
Molim te
Ako ti budem i na tren nedostajala
ako ti bude zafalilo nešto u životu,a to budem ja
broj će biti isti
adresa takodje
naša klupica će biti,potrudiću se,ista
pozovi,poseti,dodji..
samo nemoj
molim te nikad nemoj
to da prećutiš
jer bolje je
i da se u pogrešno vreme mi
pravi volimo
nego da se ne volimo nikad
jer bolje je da
ako tada budemo pravi
ne oklevaš,molim te
znaš da sam ja
bila
i
ostala
mesec tvog života
-ultravioletna.(Teodora Vuković)

i sine
ako se desi
a desiće se
da nestane svjetla
i ispred i iza tebe
ne boj se
nastavi gdje si kren'o
i reci mirno
ne moraš ni svjetlit jebem ti majku
na'ću put u mraku sam
eto