hteo

Nisam hteo. Zaista, nisam želeo da je poljubim. Okrenuo sam se i sledeće čega se sećam bile su njene usne na mojima.“
“Ne boli mene što je ona tebe poljubila”, prošaptala je, “već što nisi učinio ništa da je zaustaviš. Vaš poljubac bih izbrisala iz sećanja, tvoje ruke koje je prvo privlače ne mogu.”
“Mislio sam da si ti”, hvata se za poslednju slamčicu.
“Nisi. Oboje znamo da nisi.”
Skrenuo je pogled.
“U redu je.”
“Nije.”
“Jeste, stvarno. Nisi spreman i to je u redu. I ja sam ranije bila takva. Ti si još uvek željan avantura, a ja jednog zagrljaja u kom bih spavala. Bila sam u zabludi. Ne, ne zbog tebe”, dodala je kad se namrštio, “Verovala sam da ću moći da te promenim. Svaka žena veruje u to.
Nije me ni dotakao, niti je pokušao… Samo je razgovarao sa mnom. Hteo je da mu ispričam sve o sebi. I slušao me je… o tome se radi. Niko me mesecima nije nije tako slušao.
—  Kendi - Kevin Bruks

Apsolutno nisam znao nista o njoj.Vidjao sam je par puta kako stoji naslonjena na neki glupi zid hodnika i slusa neku svoju,vjerovatno,glupu muziku.Mrzeo sam njen glupi osmeh koji je nosila sa sobom caki kad je padala kisa,mrzeo sam njen veseli hod,njena glupa previse vedra javljanja i mahanja,njene glupe drugarice sa kojima se nikad nije uklapala i mrzeo sam celu njenu glupavu pojavu…A najvise ? Najvise sam mrzeo to sto sam hteo da stojim naslonjen na taj glupi zid i slusam sa njom njenu glupavu muziku,dok se ona glupavo smesi i previse veselo javlja svojim glupim drugaricama…Eto.I ja sam hteo da budem nesto glupo njeno. 

I


Subota, pet sati ujutru i telefon ispod mog jastuka koji ne prestaje da vibrira. Onako sanjiva tražila sam ‘otkaži’ na ekranu. Očigledno sam zaboravila da isključim alarm iako je ispitni rok gotovo i konačno više nema buđenja pre petlova. Telefon ne želi da sarađuje sa mnom, tako da mi prikazuje samo crni ekran uz neprestano vibriranje. Odjednom, telefon se smiruje, ekran se uključuje i pre nego što uspem da shvatim da me je zapravo neko zvao, na ekranu se pojavljuje naša fotografija od pre tri godine. Jedna od retkih koje imamo. Pijani smo. Ljubim ga u obraz, a on se smeje. Jednu ruku digao je u vazduh i pokazuje palac, dok me je drugom zagrlio oko struka i privukao bliže sebi. Naposletku, prevlačim dugme 'odgovori’ i javljam se: “Da?”
“Jesam li te probudio?”
“Jesi.”
“Izvini.. Samo.. Hteo sam da ti čujem glas..”
“Zašto?”
“Dugo nisam..”,tiho mi odgovara.
“Eto, ispunila ti se želja..”
“Da..”
“I tako..”
“Izvini..”
“Za šta sad?”
“Zato što sam te probudio.”, odgovara posle dugog ćutanja.
“Nema veze. Zaspaću ponovo.” Smeje se. “Nemoj.”
“Ništa nisam rekao”, pravda se.
“Nisi ni morao.” Posle pola minuta čujem uzdisanje sa druge strane. “Šta je sad?”
“Nedostaješ mi..” Sad sam ja ta koja ćuti. “Halo?”
“Tu sam.”
“Voleo bih da te vidim..”
“Ne znam..”
“Biću u devet na stočiću, ako rešiš, dođi”, prekida vezu ne sačekavši moj odgovor.
Spuštam telefon pored sebe svesna da neću uskoro zaspati. Video me je to veče kako se vraćam kući mučeći se sa koferom. Prišao je nudeći se da mi pomogne, a ja sam ga odbijala uprkos konstantnom navaljivanju. Par minuta kasnije drugovi su počeli da ga zovu, a ja sam to iskoristila kao idealnu priliku da uđem u taxi i pobegnem od njega. Godinu dana nismo uputili jedno drugom nijednu jedinu reč. Godinu dana sam prelazila na drugu stranu ulice ili birala duži put samo da mu se ne bih javila. Već godinu dana ljubi samo nju. Mislila sam da sam izbačena iz njegove životne priče i da me je prekrio velom zaborava, ali ovo veče mi je pokazalo da nije tako. Zbog dva razgovora od desetak minuta osećanja su mi ponovo pomešana, principi opet poljuljani i po svemu sudeći, granice će još jednom biti spuštene.“

Možeš da izbrišeš slike i poruke, ali ne možeš da izbrišeš tu pesmu koju slučajno čuješ i zbog koje se setiš onoga što si hteo da zaboraviš.