gradio

Everyman arhitekta


„Što studiraš? Arhitekturu? Odlično, to je odličan fakultet, arhitekta uvijek ima posla. A i težak dosta, nije to lako studirat’. Ali makar nećeš brinuti za posao, ima da sipaju pare kad ga završiš.“

Jako poznata priča na koju smo svi mi tokom studija navikli. Da li je studiranje arhitekture teško? Naravno da je teško. Da li je potrebno dosta žrtvovanja? Naravno da je potrebno, bilo da su u pitanju neprespavane noći provedene ispred crteža, gubitak socijalnog života usled silnih ispita i predaja radova čiji broj je beskonačan kao decimale broja π, ili redovne nedeljne posjete obližnjoj knjižari koje opterećuju novčanik naših roditelja više nego sama školarina. Riječi podrške tokom studija stižu sa svih strana, plemeniti poziv koji smo izabrali kod svih izaziva divljenje. E pa, dragi studenti, iskoristite svojih 5 minuta slave, čeka vas potpuni zaokret.


Keep reading

Da li bi za takvu?

Pogrešna
Ja imam stotinu lica.
Po želji.
Kako mi se hoće.
Oblačim ih zavisno od oblačnih i sunčanih dana…
Kako mi se ćefne.
Može mi se.
U meni su se sakrile sve tvoje čežnje,
tvoji neostvareni snovi…
Čini ti se ako pružiš ruku,
tu sam… na dohvat ruke.
Samo ako dovoljno jako poželiš,
možes me dodirnuti, osetiti…tako ti se čini.
Da, samo ti se čini.
Varke su čudne igračkice,zamagle ti vid
i učine da ti se zavrti u glavi kao kada siđeš sa ringišpila.
Sujeta je poput opijuma koji ti zamrzne misli,
i kada se probudiš shvatiš da se ceo jedan svet oko tebe,
srušio kao kula od karata koju si gradio…

Jer ja imam stotinu lica… takva sam.
Sa loše podeljenim kartama,
sa kojima ceo život blefiram.
Sa licem deteta, pajaca, zavodnice,..
sa blentavim osmehom, izrazom velike tuge…
ja sam i snažna i slaba, i svetica i grešnica,
često ispadnem najgora.
Moje je srce postalo stena,
okamenilo nakon nataloženih suza.
Ja sam najveća dvorska luda,
ja sam mali ludi vrabac,
zeleni žabac koji pije sokić na uglu,
u starim pocepanim starkama,
jer hoće mi se tako…

A kad poželim, nisam više žabac kad prodjem ulicom,
onako kako ja umem, sa stavom
i najvišim potpeticama.
Zakoračim tamo gde svaki žamor zamre,
gde drugi počinju da krekeću,
gde se ostale pretvore u ovčice koje bleje,
nebitne i male… pokraj mene.
Jer eto, može mi se tako.

Svoju sudbinu nosim kao prokletstvo,
da povredim svakoga ko se drzne da me zavoli,
da me poželi samo za sebe…
Moji su dani godine, ja nemam zemaljske snove,
ja u ovoj dimenziji odavno nisam…
Brzo mi dosadi.
Brzo se zasitim.
Gore mi cipele, zovu me daljine.
Ubija me navika, guše me tuđa očekivanja.

Ne mogu da se skrasim.

Da zastanem.

Da ostanem.

Nikada.

Ja sam ona koja se ne zaboravlja.
Tu sam da ti prstom naslikam osmeh na licu,
da ti ojačam krila za let…da te učim kako se vozi bicikl,
i kad osetiš vetar na licu, kad osetiš točak kako teraš… okreneš se…i nema me više.
Voziš sam na krilima zmaja… kao pravi veliki dečak.

Da možeš sve ispočetka…da li bi se usudio?
Drznuo? Imao herca? Da li bi ikada više tako blesavo,dečački…samo srcem?

Ili bi zastao…samo me okrznuo ramenom dok se mimoilazimo…u prolazu?

Tad bi mogao da odeš, da se okreneš,
da mi ni ime nikada ne zapamtiš. Nikada da se ne osvrneš.

Žena koje nema.

Sa ono malo duše koju nosi kao prokletstvo,
žigosana od rodjenja da bude drugačija,
da je ceo život gledaju kao sedmo svetsko čudo.

I traže kvar!!!

A sve je tako jednostavno.

Tako jednostavno i prosto u svojoj komplikovanosti.

Kockice su rasute po stolu…složiti mozaik.

Da li sam samo vešti prevarant,koji ume da se podvuče pod kožu;
ona na koju su vas majke ceo život upozoravale;
ona kojoj se može…ona koja ne traži i ne pita…nikada?
Ona koja uvek mora da ode?
Drugačija. Sama. Svoja…?
Ona kojoj je “Glad beskrajna a ruke večno prazne” …?

Ili sam samo privatni pajac za osmehe?
Remorker koji ceo zivot vuče velike brodove na pučinu?
Ludi vrabac koji udara glavom u zidove…?
Samo uplašena devojčica ispod svih maski kojima skrivam lice?
Štitim se od onih koji čekaju ispod žice na kojoj koračam u haljini cirkuske jahačice da se spotaknem.

Ona koja po žici hoda zatvorenih očiju….
Da li bi za takvu stavio jabuku na glavu…kao metu…i dao joj oružje u ruke?