gony*

5

Pranu Mutteddu, Sardinia

The necropolis of Pranu Mutteddu is one of the most important funerary areas of pre-Nuragic Sardinia and is located near Goni, a small village in the province of South Sardinia. The complex has the highest known concentration of menhirs (large standing stones) and megaliths in Sardinia (about sixty, variously distributed in pairs, groups or arrays), two megalithic tombs and a Domus de Janas surrounded by stone circles. Domus de Janas (Sardinian: “House of the Fairies” or of the “Witches”) are a type of pre-Nuragic chamber tombs found in Sardinia. They consist of several chambers quarried out, resembling houses in their layout.

The site was used from the early Chalcolithic Period (late 5th millennium BC to early 3rd millennium BC) to the time of the Ozieri Culture, a prehistoric, pre-Nuragic culture that lived in Sardinia from circa 3200 to 2800 BC.

Marzenia gonie - motyle
Czasu mi starczy - na ile
To wszystko jak w małym kinie
Z  pluszem czerwonym jak serce - mam bilet
—  KJN X Diament-Już nigdy więcej
Da te zavolim moram saznati tko si . Ne koje su ti ime nadjenuli, ni kada si roden, ni koje boje su ti oci,kakvo ti je tijelo kada skines odjecu i s kime se druzis i kuda se kreces. Zelim znati kakav si kad si sam, o cemu razmisljas kad ne mozes da usnes nocima, sto si radio kad si imao 16, koje bendove slusas kad si tuzan,koji ti je izraz lica kad si ljut, zelim znati kako se smijes kad te najvise boli, koje knjige si citao,sto mislis o kisi, o caju, o cigaretama i vodki. Zelim znati sto radis kad si nervozan, sto radis kad je na radiu tvoja omiljena pjesma, zelim znati sto radis kad sam tuzna, ljuta i povrijedena. Zelim znati sto mislis o meni kad sam neuredna i rascupana, kada tresem nogom i onda kad ova brbljavica usuti. Zelim znati kako ljubis kad te ne goni strast vec ljubav, zelim znati kako diras kada stitis. Zelim znati kako cuvas ono sto volis i kako reagiras kad te netko voli. ZELIM ZNATI SVE O TEBI.
—  A. G.
[…] Usiadł pod drzewem.
-Nikt o mnie nie dba - powiedział ponuro.
-O czym ty mówisz?
-Nikt się mną nie interesuje, nikomu nie zależy.
-Kto? Komu?
-Jakby im na mnie zależało, toby mnie lepiej pilnowali.
-Żałujesz?
-Człowiek nie zwraca uwagi na człowieka, nawet jak mu za to płacą. Mogliby zauważyć przynajmniej.
-Ruszysz się czy nie?
-Nie. Po co uciekać, kiedy nikt nie goni? Po co sie starać, kiedy nikomu nie zależy? Ech, co za życie… […]
—  Sławomir Mrożek ,,Samotność"
Odlazak - posljednji dio

-Voliš li me?

-Nije toliko jednostavno dovraga, znaš da nije.

-Ne budi pička jednom u životu molim te. Pogledaj me u oči i reci da me ne voliš.

-Ne mogu ti to reći, ne radi to. I kako smo uopšte došli do ovog, do prije pet minuta je sve bilo uredu??

-Šta je kog vraga bilo uredu? Došla sam ti pred vrata kao kakva luđakinja, servirala ti se u ruke a ti me kao veliki brat pokrivaš dekama i tješiš. Jebi se i ti i tvoj finjak, znaš. Nisi u stanju ni ostaviti me kao muško, niti me iskoristiti i šutnuti. Sve je bolje od ove jebene glume i pretvaranja da ti je stalo do mog prijateljstva. Nema prijateljstva budalo, nije ga nikad ni bilo. Ti si se samo pravio da ne znaš koliko plačem zbog tebe i puštao me da se patim jer si obična kukavica. I sad mi glumiš velikog kavaljera i tretiraš me kao dijete. Goni se u jebenu Aljasku ako hoćeš, ali raščisti stvari prije nego odeš. Ne ostavljaj me da te čekam k'o kakva jadnica, zaslužujem više od toga. Volim te jebote, jel’ to hoćeš da čuješ? Hoćeš da me gledaš kako plačem i histerišem jer ne mogu više da držim suze u sebi? I šta ćeš da uradiš? Ništa, jer se bojiš. Jebi se i ti i tvoj posao i pare i sve što misliš da te čeka na drugom kraju svijeta!

————————————————————————————————-

Ćutala je par minuta tako zadihana i gledala u mene širom otvorenih očiju. Istresla je sve što je imala tamo unutra, svaki gram emocije koji je ćutala sve ove godine. I sada je čekala neku riječ, gest, bilo šta. 

Iz mene ništa nije izašlo.

Nasmijala se, oborila pogled i krenula iz sobe bijesnim korakom kao da iza sebe ostavlja bojno polje kojem se nikada neće vratiti. Zalupila je vrata i zatresla stan i sve u meni. Ćutao sam i stajao kao ukopan. Ako je pustim da izađe, nikada je više neću vidjeti. Znao sam to. A ako krenem za njom, jedini način da popravim stvari je da kažem da je volim. A ne volim je. Bar ne onako kako bi htjela.

Odabrao sam biti kukavica i ostao stajati tu kao mumija vezana vlastitim paranojama. Svaka riječ koja je izašla iz njenih usta ostala je urezana u meni. Svaka suza, svaka grimasa koju je napravila dok mi je vikala u lice i udarala šakama u grudi… sve je vječno. Znao sam to odmah, u tom trenu. Vječno ću nositi njen bol kao žig na čelu, kao odbojan miris koji će otjerati svaku koja priđe dovoljno blizu. Napokon mogu da budem sam.

Par sati kasnije pakovao sam kofere. Bio sam miran. Prvi put nakon dugo vremena, u meni nije bilo tupog odjeka niti one prokleto čudne vibracije što zagrmi svaki put kada pomislim na nas dvoje. Napokon svjestan da je sve gotovo, mogao sam razmišljati. U kofere sam stavljao samo stvari koje sam lično kupio ili stvorio. Njeni pokloni, posuđene knjige, fotografije, moju odjeću koju je oblačila, sve što makar na tren podsjeća na nju ne ide sa mnom. Nakon svega, najbolje je krenuti ispočetka. I njoj i meni.

Odlučio sam da nikada neću pisati… bilo bi suvišno. Vjerovatno bih svojim riječima otvarao stare rane, ili ih čak nikada ne bi ni čitala. Kako god, najbolje je pustiti da zaboravi da sam postojao. Vrteći sve te misli, jedna te ista mi je stalno zvonila u pozadini razuma: kako to da sam ovako prokleto miran? Jesam li to stvarno osjetio olakšanje što više nemam tereta njene ljubavi na leđima?

————————————————————————————————-

U avionu sam imao sjedište do prozora. Letio sam preko Njemačke i Baltičkog mora ali niti na tren nisam pogledao preko oblaka. Negdje iznad Danske su me stigle njene suze i, iako to tada nisam znao, jedan dio mene je predosjećao: moj život bez nje bit će prazan gdje god da odem. I bilo mi je drago, na neki čudan mazohističan način. Kao da sam uvijek želio da imam nekog za kim ću patiti. U tome skoro da ima neke romantike.

Mogu postati pisac, dobar pisac. Možda čak i pjesnik. A ona će nakon nekog vremena zaboraviti i pronaći ljubav vrijednu odricanja. Kada prođe dovoljno vremena, šetat će sa svojom kćerkicom ulicama Sarajeva i u izlogu knjižare vidjet će moj lik na koricama knjige. Zadrhtat će, ući unutra i uzeti je pod prste. Na prvoj stranići će pronaći svoje ime i, nadam se, biti sretna što je nakon svih tih godina nisam zaboravio. Niz lice će krenuti par suza, hladnih kao decembar u Norveškoj. Djevojčica će je pitati šta nije uredu i zašto je tužna… a ona će kao sve majke slagati neku vještu laž i pomilovati je po kosi.

Možda će kupiti knjigu, a možda je samo spustiti na policu i vodeći svoju curicu za ruku, vratiti se svom životu. Kako god da odluči, ići će kroz život znajući da je tamo negdje, neko napisao knjigu o njoj. 

Možda je nisam umio voljeti, ali jednog dana ću je učiniti vječnom.

Twój uśmiech gdy patrzysz na mnie, bezcenne.
I wiatr co goni nas na krawędź, będzie.
jak kat, a słowa duszę w sobie, a duszę jak serce na dłoni oddaje tobie i wiem że,
Nasza wartość to tylko bilans strat,
I byleby z tobą ale chcę uciec tam
Tam gdzie czas chowa minuty by okiełznać strach, i tam gdzie zawsze po naszej stronie będzie świat.
—  Cichy 2017
“(…) właśnie to się robi, gdy się kogoś kocha: walczy się o niego i goni go, kiedy się wie, że nas potrzebuje. Pomaga się mu toczyć walkę z samym sobą i nigdy się go nie zostawia, nawet jeśli sam już spisał się na straty”.
—  After
Kogo dzisiaj stać na miłość. Łóżko i nic więcej.
(…)
Na dłuższy związek już człowieka dzisiaj nie stać. Każdy za czymś goni, do czegoś się wspina, to z kimś drugim jak z kulą u nogi. Mówić się już nie chce, a tu trzeba. Nie ma o czym, a tu trzeba. Zdarzają się, nie powiem, małżeństwa do śmierci. Ale to już zabytki. Niedługo będzie się do takich wycieczki prowadzić, jak do zamków, katedr, muzeów. Małżeństwo, prawdę mówiąc, to dzisiaj spółka z ograniczoną odpowiedzialnością. Upada, zakłada się drugie. I się kręci, aby jakoś, aby dalej, aby do końca. Diabła warte to nasze życie, powiem panu. Te wszystkie nasze sny, marzenia, nadzieje.
—  Wiesław Myśliwski