gleda

Nije do tebe, do mene je

Opsovat ćeš me kad kažem 

Nije do tebe, do mene je

Ali jebiga.

Ne mogu sjediti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima

Ne mogu u kino, ne mogu siliti osmijehe

Ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza

Sve su bile isto kao ti

Sve su bile normalne, jednostavne, obične… sve su bile mrtve.

Nije do tebe, do mene je.

Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina

Ježim se od jednostavnosti

Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora

Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla

Sve te prazne razgovore sam već vodio

Toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom.

Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati

Na drugu gdje nam je odjednom ugodno pričati o svemu

I na trećoj kad je vrijeme za prvi poljubac

Neću pravila, neću „šta si studirao, čime se baviš“

Neću da pričamo o tome ko se s kim druži pa da nađemo tog jednog zajedničkog prijatelja i govorimo kako je super lik iako ne znamo ništa o njemu

Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom

Ne zanimaju me loši uleti momaka koje si odbijala

Niti me briga zašto te tvoja drugarica čudno gleda svaki put kad spomeneš seks.

Okej, misliš da nisam normalan i to je pošteno

Vjerovatno i nisam, zato ćeš na kraju večeri shvatiti

Nije do tebe, do mene je.

Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu

Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja svijeta u dva ujutro

Trebam strast, energiju, bijes, iskrenost

Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena

Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju

Nije do tebe, do mene je.

Ja sam već vidio početak, sredinu i kraj našeg odnosa

Ja već znam kad i zašto ćeš početi da me mrziš

Znam zašto ćeš da odeš

Da me pošalješ u tri lijepe materine i kažeš da te nisam vrijedan

Znam kako ćeš da me zaboraviš i nađeš nekog jednostavnog

Jer nije bilo do tebe, iako mi nisi vjerovala

Znam da ćeš zaboraviti prije nego mjesec napravi puni krug

A ja neću jer ja sam lud

Jer volim da patim i samo to umijem

Pa ću da posadim sjeme paranoje i do detalja tražim svoje greške u svakoj razmijenjenoj rečenici

Iz nekog suludog razloga ćeš da mi nedostaješ iako sam sretan što više nisam tvoj

Smetat će mi što si tuđa jednom kad odeš jer sam se dao

Jer sam postao jednostavan i običan iako mi je muka od jednostavnih i običnih

I oboje ćemo biti u pravu

Oboje ćemo s razlogom biti ljuti

Ali kako god okreneš, kako god podijeliš karte

Na kraju partije, ti si ta koja će mene preboljeti i zaboraviti

Ja sam taj koji neće

Zašto?

Zato što sam pička, zato što se bojim da nikad neću naći onu koja priča o rasporedu galaksija u dva ujutro

Zato što mi se jebe za stvari i predmete, zato što mi nije bitno šta mi daješ i koliko, zato što živim za osjećaj

Zato što sam sretan kad si nasmijana, zato što nisam s tobom jer očekujem nešto od tebe

Zato što i dalje kao idiot vjerujem da nije ključ ljubavi voljeti sebe

To je bar lako

Čak i oni koji seru kako se ne vole dovoljno to znaju

Zajebano je voljeti drugog samo radi njega

Ne radi onog što čini za tebe.

Budala sam, i to najgora moguća verzija: budala koja je na to ponosna.

Nije do tebe, do mene je.

Ne mogu ljude sa planom iza razgovora

Ne mogu postavljati dvosmislena pitanja sa ciljem da saznam nešto što ne smijem da pitam

Nisam kukavica, udaram u srce od prvog minuta

Ne tretiram te kao nešto što posjedujem

Ne brojim ti mane i kvalitete

Ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri

Hoću da znam šta te drži budnom u noćima kad bi morala spavati

Hoću stvarne osjećaje, hoću priču iza suze i osmijeha

Zajebi običnost, otvori se

Nije do tebe, do mene je.

Hoću sve i hoću sve odmah

A ovo nije vrijeme pjesnika i umiranja za principe

Ovo je svijet običnih

Ovo je svijet gužve u saobraćaju i svijet kreditnih kartica

Ovo su godine koje se kupuju i prodaju u redovima za čekanje

Ovdje niko ne želi spavati na travi niti kisnuti jer šta će drugi misliti

Ovo je svijet novca i ega

Svi tako silno želite biti sretni u očima drugih ljudi a svi ste jebeno tužni

Maske koje nosite su od stakla

Vidim koliko ste prazni, vidim kako vaš ego živi samo za veličanje

Ne zato što to želite već zato što su vam rekli da tako treba

Zato što je toliko prokleto bitno imati dobre korice

Pa makar stranice unutra

Bile prazne.

Nije do tebe, do mene je.

Ne bih da prodajem samoću za par grama utjehe

Niti ću više ikad pristati biti

Jedan od njih.

Nije do tebe, do mene je

Valjda nisam dovoljno moderan da razumijem ovaj svijet

Jebeš ga

Ni on mene nikad neće.

Ako rešiš da se ubiješ danas

koga će Sunce ujutru probuditi

i šta će naša mama raditi

sa onom kiflom prepunom krema

ko će je pojesti

kada je jedina ti

voliš

i kome će tata sada

kupovati kukuruz

kome će kucati na vrata

da se probudi za prvu smenu

- Hajde, nema još puno!

za koga će baka

tražiti sitninu po novčaniku

jer ti baš nešto malo fali za

onu lepu ljubičastu majicu iz Zare

koja ti tako fenomenalno stoji

i koga će naša kuca sada

dočekivati na vratima mlatarajući repom

juriti po svoje igračke pa do tebe

i kome će legati kraj stopala

neumorno

iako je uporno

nesveno

guraš sa kreveta dok spavaš

i kako ćemo njoj objasniti

što te ne viđa više

kome će se onaj momak

koji nikada nije smogao hrabrosti da ti priđe

jer si mu previše lepa

sada radovati u gradu

gde će se skupljati tvoje drugarice

da tračarite, spremate se za grad, ispijate kafe

za koga će mama praviti snikers tortu

tata roštilj

baka burek

kuca veselo trčkarati

o čemu da pričamo za porodičnim ručkovima

ili kad nestane struje

kako o tebi

ako te ne bude bilo

i povrh svega

šta ću ja ako mi odeš

na neko mesto gde nikada

nikada

nikada

nikada više

ne mogu dopreti do tebe

da ti dam poklon

majicu

lančić

farmerice

uzmi bilo šta

samo nemoj da odeš

čak ni deka ne bi voleo

ovako brzo da te vidi

on te gleda i čeka da ispuniš sve ono

o čemu ste pričali

zato nemoj da se ubiješ

ni danas

ni sutra

ni nikada

Ne zaljubljuj se u ženu koja čita,
ženu koja osjeća preko mjere,
u ženu koja piše…
Ne zaljubljuj se u obrazovanu ženu, čarobnicu, onu koja je u iluzijama, luckastu.
Ne zaljubljuj se u ženu koja umije misliti svojom glavom,
onu koja zna tko je i dokle može,
ženu koja vjeruje u sebe….
Ne zaljubljuj se u onu koja voli poeziju (te su najopasnije),
ili onu koja je u stanju da pola sata gleda neku sliku,
ili u onu koja ne moze živjeti bez glazbe.
Ne zaljubljuj se u ženu koja je intenzivna, sjajna, buntovna, nedolična.
Ne zaljubljuj se u takvu ženu,
jer ako se zaljubiš,
bila ona s tobom ili ne,
volela te ili ne,
nikad nećeš moći natrag.
Nikad.


-EZZIO-

Secanja

Odlucila sam da sredim neke stare kutije. U koje sam stavljala sve te neke stvari koje su mi bile drage, razne papirice, na kojima sam pisala neke datume, kojih se danas i ne secam, nisu mi jasni, ne mogu da se setim ni za sta su vezani.
Masa starih udžbenika iz srednje skole. A na njima potpisi nekih ljudi, koji su mi tada bili mnogo dragi. A danas ih skoro ni ne pozdravim. Odrasli smo, vise se ne razumemo kao u tim bezbriznim srednjoskolskim danima.
Delovi nekih ulaznica za razne zurke i koncerte. I secam se svake. Secam se koliko sam tada bila detinjasta i luda. Koliko sam volela sve te koncerte i zurke. I sve te ulaznice, nekad su bile zalepljene na zidu moje sobe, pa kako istekne godina i dodje nova, skidam ih i stavljam u kutiju koja je samo za njih.
A onda naletim na prvu ulaznicu sa prvog derbija koji sam gledala. Tad sam prvi put drhtala kao prut. Dok sam putovala za Beograd i izgubljena trazila stadion. Dok su me ljudi cudno gledali u crno belom dresu. Secam se da kad sam ugledala taj hram fudbala, srce je brzo kucalo. Secam se huka sa juga i naleta emocija.
U istoj kutiji nalaze se i prve zice sa gitare koje mi je kupio neko mnogo drag. Koje su vremenom se istrosile i pukle. Danas retko sviram, trzaj mi para srce. Danas te osobe vise nema. Negde sa neba nadam se da gleda.
Onda nadjem kasicice iz kafica, koje smo moja najbolja drugarica i ja redovno skupljale kad idemo pre skole u kafic. Danas ih vise ne skupljam, cak i ne pogledam da li ima kasicica kad narucim kafu. Danas pijem gorku. Danas, ona mi vise nije najbolja drugarica, posle mnogo godina.
U jednoj od kutija, nalazi se i veliki papir sa jednim datumom. Papirici na koje sam prepisivala njegove poruke. I secam se kako mi je tada bilo. Kako sam bila srecna. Danas, ni on vise nije moja ljubav. Danas smo odustali od nas. Izgubili smo snagu da se borimo.
Danas neki novi ljudi su oko mene. Danas neke nove ljude volim, volim neki novi vole mene. Danas se upravo bojim da i oni ne postanu samo secanje.
Tako se cudno osecam.
Kao da sam zarobljena između juce i sutra. A danas, nikako da uhvatim vazduh. Nikako da prodje. Nikako da se vratim u stvarnost.
I cudna su secanja. Posle njih covek se retko vraca u realnost.
I tezak je vazduh.
A moras dalje. Danas. Sad. Odma.

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

Bilo bi dobro

Bilo bi dobro,

da znas sva ova sranja,

pisana tebi,

da znas

sve noci

neprespavane,

zbog tebe.

Bilo bi dobro,

da znas 

moje najdraze pjesme,

one najtuznije,

koje ne spominjem drugima.

Bilo bi dobro da saznas

sve sto sam presutila,

sve sto sam osjecala,

zeljela.

Bilo bi dobro da vidis ovo

jednog dana,

i sve ostalo upuceno tebi.

Da citas,

i smijes se

i gledas me,

kako sam blesava bila,

kako smo propustili puno toga.

Bilo bi dobro.

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

ona je

Nisam im verovao, smejao sam im se. Ona se udaje? Budalaštine, puke neistine, samo da probaju meni ogrebsti srce. Ona je još u svojoj svetlo roze sobi, sa svim igračkama koje sam joj poklonio na krevetu, eno čeka da moje srce shvati da je voli. Čeka, jer zna da će dočekati. Samo još koji grad, samo još koje piće, samo još koja žena, i vraćam joj se, vraćam se. Lažu, ma gde ona da se udaje? Nije joj soba više roze boje? A njeni smeđi uvojci su sada plavi? Kakve sve gluposti pričaju. Ona je još na našoj klupi ispod stare šljive, drži svoj telefon u ruci čekajući na moj poziv. Samo još koji dan, samo još koja kafana, umiriću je u svom zagrljaju, vratiću se, hoću.
Nije više sama? Ne čeka mene više? Nemam kome da se vratim? Ljudi, pa jesu oni tako čudni! Odakle im pravo da se tako šale? Ona je još puna ljubavi prema meni, šeta ulicama u koje su urezane naše stope, eno je gleda u nebo i vidi moje oči.
Ona je još mala, ona je još brbljiva i trapava. Još uvek stavlja 3 kockice šećera u svoj čaj, češlja svoju kosu svake večeri, jede krišom beli eurokrem, pevuši dok se vraća kući.
Ona je još nemoguće tvrdoglava, ona je još uvek uvek u pravu i ne smiruje se do 4 ujutru dok joj se to ne prizna.
Ona je još uvek moja, šta pričate vi, i dalje joj oči sjaje na pomen mog imena i srce preskoči koji otkucaj.
Ona se udaje. Kažite mi da se šalite, recite da su budalaštine, je l’ da da jesu? Da malo moje srce prestane da kuca, plašite me.
Nikada nisu potvrdili. ,,Ona se udaje’’, kazali su. Istinski, ona se udaje.
Više me ne čeka u svojoj svetlo roze sobi. Ta soba više ne postoji. Ne čuva više sve igračke koje sam joj poklonio, te igračke ne znače više ništa.
Više ne sedi na našoj klupi ispred stare šljive, a moj broj je odavno izbrisala.
Više nema smeđe uvojke, sporije, elegantnije hoda, sada pije kafu i ne jede čokoladu. Ne peva više. Naučila je pametno da popusti, da prizna kada nije u pravu i legne da spava rano.
Postala je tuđa, njene mračne oči više ne kriju one komete u sebi. Ona se udaje, njena plava kosa viori na vetru i osmeh gotovo da je zamenio sunce. Ona se udaje.
A trebalo je da joj se vratim, samo još par moji ludosti, i vratio bih se.
-Sanja Mitrović

Vraćala sam se kući onako polupijana i poprilično srećna. Možda sam malo zanosila tamo ‘vamo ne obazirući se ni na šta, dok me nije trnuo nečiji glas - “Marija…” - i samo sam se ukipila, bez okretanja, predobro poznajem taj hrapavi glas da bih morala da se okrenem i uverim čiji je, previše puta sam ga čula kako doziva moje ime. “Marija” - ponavlja on, ovaj put odlučnije i čujem ga kako se primiče, gotovo kao da se nalazimo u nekoj sobici sa pločicama a on hoda u klompama. Zasmejem se na taj prizor iz svoje glave što on, sasvim logično, pogrešno protumači.

“Dobro je, nisi ljuta” - kaže kad se nađe ispred mene, jer sad sasvim jasno vidim još jedan par starki. “Pogledaj me” - kaže blago, a ja, hipnotisana kao i uvek, dižem pogled i susrećem se sa njegovim licem preko kog se sad širi vragolast osmeh zbog čega mu se formiraju jamice. Jebi se - pomislim - i ti i tvoje lepo lice i hipnotički glas i taj prokleti osmeh i te crne oči u koje ne mogu da prestanem da gledam, uh!

“I tako…” - nervozno počinje da se klati i stavlja ruke u džepove - “Hoćeš li mi reći nešto?”

“Šta da ti kažem?” - pokušavam da zvučim odbojno koliko god bilo moguće da moj glas poprimi tu nijansu u njegovom prisustvu.

Osmeh mu nestaje sa lica - “Znači ipak si ljuta..”

“Nisam” - odgovaram odmah, a potom tiše dodajem - “nikada nisam ni bila..”

“Nego?” - primiče se bliže, još jedna pogrešno shvaćena stvar.

“Dobro, bila sam. Htela sam da te udaram dok ti ne skinem taj samozadovoljni osmeh sa lica. Bila sam stvarnostvarno besna zbog svega, a posle…” - spuštam pogled.

“A posle?”

Podižem glavu nadajući se da to doprinosi dramatičnosti koju želim da stvorim - “Razočarana. Učinio si sve da pogaziš svaku reč koju si mi ikada rekao…”

“Nikada ti ništa nisam obećao!” - kaže malo drčnije. Toliko o neimpulsivnom karakteru.

“U pravu si” - pokušavam da ostanem smirena - “nisi mi obećao ništa, samo si se potrudio da tako deluje…”

“Nikada nisam…”- prekidam ga pre nego što uspe da završi rečenicu - “Ali jesi, okej, možda ti to ne vidiš i ne shvataš, ali jesi… Svaki put kad bi me zagrlio, poljubio u čelo… prelazio si postavljenu granicu, a u jednom periodu si to toliko često činio da sam zaista poverovala da nešto postoji. Ne brini” - dodajem kad počinje da se mršti - “jasno si mi svojim potezima i rečima dao do znanja da je 'to’ ništa.”

“Nisam tako mislio!”

“Ali tako si rekao. Upravo tim rečima - nismo ništa. Šta sad hoćeš?”

“Je l’ ti lepo sa njim” - izbegava odgovor kao svaki put do sada.

“Šta se to tebe tiče?” - besno odgovaram.

“Pitao sam te nešto” - kaže to sasvim smirenom, istim onim glasom pred kojim bih inače poklekla i zaboravila na prethodnu temu, ali ne i ovaj put… “Ja sam pitala prva…”

“Ne ide mi uz tebe. Ne voliš izlive nežnosti u javnosti” - nastavlja on ponovo ignorišući moje reči - “Ne voliš da te dodiruju toliko, cmaču… vidi ti se u očima da ti je nelagodno, a on ne mari za to..” Sležem ramenima, za koliko toga ti tek nisi mario… “To nisi ti. Odlično to znaš”. Počinjem da se smejem. “Nisam ni ovo. Nisam neko ko trpi da ga ne slušaju i ignorišu. Ne prijaju mi neke stvari, naravno, nikada ništa nije savršeno. Samo manje smetaju od nekih drugih. Ne boji se…” - kažem nadajući se da udaram tamo gde treba.

“I zato si sa njim?” - ponovno vađenje stvari iz konteksta.

“Otvorila sam vrata svoga života nekome ko zapravo želi da uđe..”

Ćuti i već vidim kako se povlači - “Ne shvataš ti ništa..”- progovara naposletku.

“Možda” - izgovaram to sa tolikim mirom da i samu sebe iznenađujem - “ali to nije sasvim moja krivica, zar ne? Shvatam onoliko koliko rešiš da podeliš sa mnom… Mrvice?”

Ćuti i gleda me, a ja stojim i čekam. Još jedna prilika da nešto kaže, izmeni, popravi, a on bira da ne čini ništa, samo zuri u mene.. Odmahujem glavom i odlazim.

“Marija” - čujem ga kako me doziva.

“Nema viš Marija. Kasno je. Sada je stvarno kasno.”

Znaš što, nekada se zaljubiš a ta osoba te ne gleda na isti način, i teško ti je, i ne možeš spavati, i u glavi ti je oluja, oluja misli i osjećaja, pitaš se što još napraviti, kako da im pokažeš da bi s tobom stvari bile bolje, i sjediš u mraku, nekada ćeš i suzu pustiti a oni to nikada neće znati, neće znati da negdje ih netko želi onoliko koliko oni misle da ih nitko ne želi. No svejedno biraš šutjeti, jer se bojiš ako nastaviš da će otići da će biti kraj, zato stojiš tu gdje jesi, skupljaš mrvice njih, onog što jesu, jer bolje su i mrvice nego ništa. I nećeš nikada priznati ali te boli, boli te što nikada nećeš dobiti jednu šansu, samo jednu šansu da vide da ljubav ne mora uvijek boljeti, i čekaš, i kupiš mrvice, i samo sanjaš tu jednu šansu da vide da ne bi uvijek dobili “shit”,nego da im netko želi pružiti sreću….
—  MB - stranice za tebe
One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

Ponekad poželim da mu budem
šolja jutarnje kafe kada otvori svoje nežne okice koje mogu satima da gledam
Poželim da mu budem
ono malo vode na dlanu
koja mu ostane posle tuširanja zbog linija njegovih dlanova
poželim da mu budem slika
U ramu
Koju gleda svaki put kada pored nje prodje
samo da ga svakog dana podseti da sam tu.
A najviše
Ponekad najviše
Poželim da budem njegov omiljeni parfem
uvek uz njega,na njegovom vratu
kosi
telu
uvek pored njega i nikad bez odvajanja
poželim,tako
da budem sve materijalno
opipljivo
što je uvek u njegovoj blizini,sa njim, pored njega
da mu budem sve i kroz te neke
glupe stvari
koje želim da budem
Jer iskreno ako sam išta više volela
Od njegovog divnog raspoloženja nakon popijene jutarnje kafe
Od njegove glatke kože nakon tuširanja
od njegovog zamišljenog pogleda u sliku na radnom stolu
I od njegovog mirisa koji nosi svuda sa sobom i po njemu je prepoznatljiv..
Ako sam išta više od toga volela
Onda
Ću vas zamoliti
Da me odvedete negde
Daleko
Bez njega
Mesecima,godinama,vekovima
da ga ne gledam,ne slušam,ne mirišem i ne volim
Zaključajte me
Ali jednu stvar
Nikada ali nikada nećete promeniti
Obećavam
I kunem vam se
Nikog tako nikad
Osim njega ne bih mogla da volim
Pa makar zaključana
U tamnici
Ili
Na pustom ostrvu
Uvek bi se moja
Svaka misao
Svodila na njega.. Voleću ga i onda Kada zalazak sunca više ne bude postojao I mrak bude jedino ono što mogu videti
—  ultravioletna. (Teodora Vuković)
Izvini.
Znaš, kreten sam.. Trebalo je da budem onog petka tu kada si se vraćala sama iz škole, kada je grmelo.
Znam, jebiga. Izvini. Desilo se.
Naljutio sam se na tebe jer isto gledaš sve druge tako ispod oka.
Možda lupam, stvarno sam pukao. Ne znam. Izvini. Možda sam previše ljubomoran? Možda. A kako i ne bi kad si tako lepa, svi gledaju u tebe, a ja ne želim iko da gleda osim mene. Tipično muško, šta ćeš.
Znam, misliš sada, prostački je, znam, ne umem drugačije. Izvini. Možda te i pogledi ti ni ne zanimaju dok je moj samo uprt u tebe. Možda. Volim te, a ne umem da ti kažem. Crtao sam ti srce, i pokušao, ne ide. Znaš, ne umem sa delima toliko. Kada smo iza telefona, drugačije je, ne znam da li imaš osmeh, pa ne znam da li da crvenim ili bijem onog što te rastužuje. Iza ekrana je sve drugačije. Lakše je. Ovako se zaljubim u tebe pet do šest puta, pa ne znam šta mi je. Izvini. Izvini, što se ne javim, stavim alarm da te probudim, a onda u sebi govorim “Neka spava, neka je.”
Slatka si mi takva kakva jesi. Izvini nekad zaboravim da ti se javim. Prenatrpan obavezama, izvini ljubavi, znam koliko puta si me čekala do jutra. Zaslužan sam za suze, znam. Par stotina si isplakala, kad ja nisam bio tu. Par stotina sakrila, kad sam bio tu. Znaš da mi je osmeh tvoj važniji od svega. Zato glumim budalu, sve zarad njega. Izvini, ne umem da ti kažem: “ Volim te”, ali zato umem da ti pokažem rukama koliko najviše… U pola šest besna si, u pet do osam kreću suze, stignem u devet, a ti ko neko dete, koje čeka majku da ga u naručje uzme. Prestaješ da plačeš, smeješ mi se. Širiš ruke i voliš me. Ko zna koliko puta si mi samo rekla: “ Volim te!”, a znao nisam. Kroz topao čaj, stisak ruke. Kocku leda da spusti temperaturu, češkanje u bioskopu, jer me je mišić zaboleo. Skidanje šlaga sa torte, jer ga ne volim. Koliko puta sam te zatekao da ćutiš i gledaš me. A ti si samo volela kad se ja nasmejem… Izvini.
—  Večiti Sanjar
Obožavam: kako joj se oči svetlucaju dok pričamo ili dok mi govori nešto što želi da znam, kako izgovara reči u sebi dok čita ili kada je usresređena, kako me gleda kao da samo ja postojim i niko više, kao da kroz kožu, meso i sva moja lupetanja može da nazre pravog mene, kakvog ni sam ne vidim.
—  Na posebna te vodim mesta; Dženifer Niven