gifs:pr

2

Another 10k in the books! Zoo Run Run 2017 was hotter than hell, but this snow leopard beat her red panda friend so that’s cool! And I didn’t set an overall PR, but I set a PR for the course of 1 hour, 1 minute, 34 seconds, so that was cool. I’m really glad I got 8 solid hours of sleep last night because I was able to keep a nice easy pace and not get too burnt out with the heat.

Do you think they ever accidentally morph when they’re scared? Like as a protection method? Scary movies, heights, spiders, all just make their armor show up a little, just a finger or two. But then like one night, Zack’s mom is doing real bad and she has to go to the hospital and the rest of the gang find zack in the waiting room with his armor flickering around him

Hurricane Irma inches closer and closer to Puerto Rico and it’s skyrocketing my anxiety trough the roof.

Hurricane Irma is a Category 4 hurricane.

Hurricane Harvey is/was also Category 4. 

I can’t even begin to imagine the havoc it will wreak in Puerto Rico, Dominican Republic and Haiti; generally poor places. Especially with considerably less potential aid from places like the U.S. since they have Texas and Florida to worry about.

Vraćala sam se kući onako polupijana i poprilično srećna. Možda sam malo zanosila tamo ‘vamo ne obazirući se ni na šta, dok me nije trnuo nečiji glas - “Marija…” - i samo sam se ukipila, bez okretanja, predobro poznajem taj hrapavi glas da bih morala da se okrenem i uverim čiji je, previše puta sam ga čula kako doziva moje ime. “Marija” - ponavlja on, ovaj put odlučnije i čujem ga kako se primiče, gotovo kao da se nalazimo u nekoj sobici sa pločicama a on hoda u klompama. Zasmejem se na taj prizor iz svoje glave što on, sasvim logično, pogrešno protumači.

“Dobro je, nisi ljuta” - kaže kad se nađe ispred mene, jer sad sasvim jasno vidim još jedan par starki. “Pogledaj me” - kaže blago, a ja, hipnotisana kao i uvek, dižem pogled i susrećem se sa njegovim licem preko kog se sad širi vragolast osmeh zbog čega mu se formiraju jamice. Jebi se - pomislim - i ti i tvoje lepo lice i hipnotički glas i taj prokleti osmeh i te crne oči u koje ne mogu da prestanem da gledam, uh!

“I tako…” - nervozno počinje da se klati i stavlja ruke u džepove - “Hoćeš li mi reći nešto?”

“Šta da ti kažem?” - pokušavam da zvučim odbojno koliko god bilo moguće da moj glas poprimi tu nijansu u njegovom prisustvu.

Osmeh mu nestaje sa lica - “Znači ipak si ljuta..”

“Nisam” - odgovaram odmah, a potom tiše dodajem - “nikada nisam ni bila..”

“Nego?” - primiče se bliže, još jedna pogrešno shvaćena stvar.

“Dobro, bila sam. Htela sam da te udaram dok ti ne skinem taj samozadovoljni osmeh sa lica. Bila sam stvarnostvarno besna zbog svega, a posle…” - spuštam pogled.

“A posle?”

Podižem glavu nadajući se da to doprinosi dramatičnosti koju želim da stvorim - “Razočarana. Učinio si sve da pogaziš svaku reč koju si mi ikada rekao…”

“Nikada ti ništa nisam obećao!” - kaže malo drčnije. Toliko o neimpulsivnom karakteru.

“U pravu si” - pokušavam da ostanem smirena - “nisi mi obećao ništa, samo si se potrudio da tako deluje…”

“Nikada nisam…”- prekidam ga pre nego što uspe da završi rečenicu - “Ali jesi, okej, možda ti to ne vidiš i ne shvataš, ali jesi… Svaki put kad bi me zagrlio, poljubio u čelo… prelazio si postavljenu granicu, a u jednom periodu si to toliko često činio da sam zaista poverovala da nešto postoji. Ne brini” - dodajem kad počinje da se mršti - “jasno si mi svojim potezima i rečima dao do znanja da je 'to’ ništa.”

“Nisam tako mislio!”

“Ali tako si rekao. Upravo tim rečima - nismo ništa. Šta sad hoćeš?”

“Je l’ ti lepo sa njim” - izbegava odgovor kao svaki put do sada.

“Šta se to tebe tiče?” - besno odgovaram.

“Pitao sam te nešto” - kaže to sasvim smirenom, istim onim glasom pred kojim bih inače poklekla i zaboravila na prethodnu temu, ali ne i ovaj put… “Ja sam pitala prva…”

“Ne ide mi uz tebe. Ne voliš izlive nežnosti u javnosti” - nastavlja on ponovo ignorišući moje reči - “Ne voliš da te dodiruju toliko, cmaču… vidi ti se u očima da ti je nelagodno, a on ne mari za to..” Sležem ramenima, za koliko toga ti tek nisi mario… “To nisi ti. Odlično to znaš”. Počinjem da se smejem. “Nisam ni ovo. Nisam neko ko trpi da ga ne slušaju i ignorišu. Ne prijaju mi neke stvari, naravno, nikada ništa nije savršeno. Samo manje smetaju od nekih drugih. Ne boji se…” - kažem nadajući se da udaram tamo gde treba.

“I zato si sa njim?” - ponovno vađenje stvari iz konteksta.

“Otvorila sam vrata svoga života nekome ko zapravo želi da uđe..”

Ćuti i već vidim kako se povlači - “Ne shvataš ti ništa..”- progovara naposletku.

“Možda” - izgovaram to sa tolikim mirom da i samu sebe iznenađujem - “ali to nije sasvim moja krivica, zar ne? Shvatam onoliko koliko rešiš da podeliš sa mnom… Mrvice?”

Ćuti i gleda me, a ja stojim i čekam. Još jedna prilika da nešto kaže, izmeni, popravi, a on bira da ne čini ništa, samo zuri u mene.. Odmahujem glavom i odlazim.

“Marija” - čujem ga kako me doziva.

“Nema viš Marija. Kasno je. Sada je stvarno kasno.”

okay but pacific rim is a really fucking great film and i hate the derision with which people are comparing it to the shape of water, crimson peak, and pan’s labyrinth

if you don’t understand that pacific rim is a film about love as much as it is a film about mecha punching kaiju, then maybe you’re not very good at understanding films

if you don’t understand what it’s trying to do then maybe 👏 it’s 👏 not 👏 for 👏 you

people dismissing pacific rim as a “popcorn movie” makes me so angry because that’s just… wrong and frankly ignorant of them

1

Telefon zvoni i zvoni i zvoni, znam da neće odustati, sigurno ne sada nakon što sam ga, onako nepromišljeno, poljubila u klubu i istrčala napolje.
“Da?”, javljam se pomalo uplašeno.
“Gde si?”, ne okoliša.
“Zašto?”, odugovlačim.
“Jer želim da te vidim.”
“Zašto?”, ponovo pitam.
“Jer očigledno nije gotovo.”
Tišina. “I?”, ponovo me pita, “znaš da nećeš moći da me izbegavaš doveka.”
“Treća klupica, levo od izlaza”, mrljam.
“Ne mrdaj. Stižem za deset”, prekida vezu.
Glupo je, jer me je ponela atmosfera, alkohol, sva ona osećanja koja pokušavam da uništim. Ne ide to tako, ne ide to nikako. Ne možeš sprečiti sebe da osećaš nešto, isto kao što se ne možeš naterati da osećaš išta. Pitam se šta sad, gde će me odvesti jedna nepromišljena odluka poneta trenutkom, jedan glupi poljubac koji nije trebalo da se desi. Nisam ga uočila odmah, mada kako i primetiti nekoga kad od svakog drugog pomisliš da je on i srce zatreperi kao ludo od same pomisli da se nalazi na par metara od tebe. Uveravala sam sebe da je samo još jedno priviđenje, dok nisam osetila kako mi neko sklanja kosu sa lica i eto ga - isto ono lice koje vidim svako veče pre nego što zaspim. Osmehnula sam mu se, ne razmišljajući. Zagrlila ga, isto tako ne razmišljajući. I na kraju sam ga poljubila, to tek ne razmišljajući. Vidim ga kako dolazi ka meni, krupnim koracima ovaj put za razliku od onih sitnih, laganih koje inače pravi. Ne drži ruke u džepovima, kao što ima običaj. Šake su mu stisnute u pesnice kraj tela. Samo jednom sam prisustvovala ovakvom njegovom hodu i nije bilo lepo - uopšte nije.
“Što si pobegla?”, stoji iznad mene. Zato što se previše plašim, pomislim, ali ipak samo slegnem ramenima kao odgovor. “Pitam te još jednom - Zašto si pobegla?” Ponovo sležem ramenima. Seda pored mene i ispušta dugačak uzdah. “Zar ti je stvarno postalo toliko gadno da me poljubiš?”
“Ne”, odgovaram k'o iz topa, “ne. Samo…”, grizem usnu, “bilo je tako dobro, kao i uvek i sve sam izbrisala na momenat. Onda mi se svest vratila u glavi mi je samo tunjalo - kakvu si glupu grešku napravila i…”
“Pobegla si, ostavljajući sve za sobom”, dovršava.
“Izvini. Znaš da sam previše impulsivna kad popijem.”
Klima glavom. Ćutimo. Mrzim ovo, ali stvarno mrzim. Nije to ona prijatna tišina, kao kad mu ležim na grudima i češkamo se i reči nisu potrebne jer šta uopšte reći u tako lepom i prijatnom momentu? I o, prekini. Prekini. Prekini.
“Nedostajala si mi”, okreće se ka meni, a ja se ledim. Bukvalno. Pokušavam da smirim srce, znam koliko je jedva čekalo da čuje ove reči od njega. “Zašto mi sad to kažeš?”, pokušavam da se priberem. “Jer nikad ne znam da izaberem pravi momenat”, osmehuje se i dobro znam na šta misli. Sad već počinjem da se smejem i ne prestajem, ali to je više onaj glupi smeh - kad ne biste da zaplačete pa krenete da se smejete i onda nikako ne možete da stanete. Ne znam ni čemu se smejem više, ali znam da ću početi da jecam ako me zaustavi, jer već osećam suze. “Uništićeš šminku”, govori, i jedan ugao usne mu se diže. Pokušava da me sredi prstima, koliko god bilo moguće urediti bele linije od suza na spram sve ove šminke koju imam. Smeška se i ne prestaje da me gleda. “Znaš, nećeš ništa popraviti ovim..” Okreće mi glavu i pomno zagleda, “Meni deluje sasvim okej.” “Ne mislim na šminku.” Ponovo se stvara neprijatna tišina.
“ Baš sam mnogo zajebao.”
“Jesi.”
“Nisam želeo da se zaljubim, nisam želeo ništa. Desilo se, plašio sam se da prekinem pa…”
“Si rešio da budeš što dalji.”
“Tako nekako..”
“Je l’ upalilo?”
“Ne.” Spuštam šaku na njegovu, a on automatski prepleće prste sa mojima i zagleda ih sa svih strana. “Svaki put mislim isto.. Kako bi lepo bilo držati tvoju ručicu. Malecna, dečija. Čak ni nisi odrasla osoba. Dobro jesi, jesi”, kaže kad ga streljam pogledom, “a opet nekako nisi.. Što se nikada nisi javljala?” “Zato što sam naporna”, sad već kreće sećanje na loše momente i bes zamenjuje ona lepršava osećanja. “Jesi”, kaže i ne popušta stisak koliko god pokušavala da ga se otresem.
“Pusti me onda.”
“Jesi li sigurna da to želiš?” Znam to lice. Kapci su mu više spušteni nego inače, pogled nije prazan, a opet pitanje je vremena kad će se zid spustiti između nas.
“Ne mogu opet da prolazim kroz iste stvari..”
“Da ili ne?”
“Stvarno me je puno bolelo i definitivno nije bilo u redu..”
“Da ili ne?”
“A šta ti želiš?”, pitam ga. I samo tako pušta moju šaku. “Kukavice”, govorim dok ustajem. Mrzim svoje slabosti. Tako je malo falilo da ponovo padnem na istu priču. Na nekog naočit hrabrog, a u stvari tako strašljivog. Jedno prosto pitanje i sve se zatvara. Čujem nečiju tuđu misao koju sam davno pročitala - u ljubavi nikad ne budi kukavica i nemoj voleti kukavice i onda telefon počinje da zvoni…